rasin_admin – Page 2 – RASIN PERSONAL PORTAL

September 8, 2026September 8, 2026

Izleti za dušu: Dragačevo zauvek

Posle dugo godina shvatih ono što sam uvek znao, vikend je vreme za odmor. A ja godinama vikendom krpim ono što propustim radnim danom. Čak i sada kada sam u penziji.

Odlučih se tek u vreme ručka i uputih se u Dragačevo. Maršrutu sam odmah znao, pa iako mi je sasvim poznata, pomislih: ako krenu radovi na Koridoru 11, Rtarskom polju biće izmenjen pejzaž. Zar to nije dobar razlog da ga zapamtim u originalu?

Nedelja, 17. mart 2019.

Sada kada je „panda” ponovo u voznom stanju, pruža mi se prilika da prođem i neasfaltiranim putevima.

Kratko se zadržavam na Karauli, prevoju na Jelici na šeststo šezdeset dva metra. Hteo sam da napravim par fotografija panorame Čačka, ali ne nađoh dovoljno otvoren pogled.

Pričaju ljudi da je nekad davno, pre nego što je Morava probila klisuru i razdvojila Ovčar od Kablara, celo Dragačevo bilo jezero i da su na Crnoj steni, najvišem vrhu Jelice, pronađeni stubovi za koje su vezivani brodovi. Ako imate sreće da rano jutro dočekate na Vranjači, kad magla ispuni sve udoline Dragačeva, priča o jezeru biće vam prihvatljiva i očaravajuća istovremeno.

Moram priznati da Jelicu dobro poznajem, ali u onom delu od Karaule do obronaka Ovčara. Mislim da sam na tom potesu peške prošao ceo venac. Nije ni čudo, taj deo planine nadvija se nad selima Zeoke i Rtari, gde su rođeni moji roditelji. Najveći deo prošao sam zahvaljujući očevim planinarskim akcijama.

Do Ranđića

Od puta Čačak–Guča kroz Zeoke vode dva asfaltna kraka. Jedan ide prema Tijanju, drugi ka prevoju Grabovi, gde se stiču atari šest sela. Taj drugi vodi ka delu sela gde se nalazila kuća mog dede Stojana Ranđića. Ranije je asfalt išao samo do kuća familije Ćalović; sada doživljavam prijatno iznenađenje, jer je produžen sve do Pajovića, koji se nalaze uz Ranđića džemat.

Vikend je i lep dan, pa je izgleda dosta ljudi izašlo u prirodu, uglavnom kola sa čačanskim tablicama. Ne bi se reklo da ima previše kuća u kojima neko stalno živi. U Ranđićima pogotovu.

Ovaj deo Zeoka, koji se naziva Kojići, najstariji je zaselak. Porodice koje u njemu žive, Đurakići, Ranđići, Pajovići i Aleksići, najstarije su zeočke porodice. Zato se o njihovom poreklu praktično ništa ne zna.

Od Pajovića dalje je makadam. Ranije je bio pokriven tankim slojem peska, pa nije bilo teško za vožnju; sada je pesak ispran. Stajem na Jankovini, tamo gde je bila ona livada u obliku izvrnutog slova P. Zbog zgrada preko puta kuća mi više nije u vidokrugu, a livada se izgleda smanjila na uštrb okolnih šuma. Sada je i poorana.

Rankovac

Put kroz Beljinu i Pridvoricu do Grabova deo je takozvanog Rankovca, čiju je gradnju inicirao narodni tribun iz dragačevskog sela Puhovo, Ranko Tajsić. To je najkraća veza između Čačka i Arilja.

Put kroz Rtare vodi ispod brda Klik, na čijim padinama imamo zabran. Otkako smo počeli da se grejemo na gas, ovde nisu sečena drva. Prilikom ranije seče trudio sam se da samo proređujem šumu. Nažalost, tako ne misle šumokradice, jer je šuma baš proređena, iako još ima dosta velikih bukava.

U centru sela stoji zgrada koja je nekada bila zadruga, a kasnije prodavnica. U njoj je radio mamin stric Živko Stojanović. Sada je zatvorena, jer u ovom delu sela živi malo stanovnika.

Pored puta je rtarsko groblje Rakovače. Tu su mi sahranjeni pradeda Milovan i prababa Ružica. Stalno se kanim da im potražim grobove, ali uvek nastavim dalje bez zadržavanja.

Milova vodenica

Malo dalje je ulaz u Tijanjsku klisuru. Put je nekada išao samim dnom, pored čuvenog Manitog vira, naspram koga se u podnožju Milojevića brda nalazio izvor Popovac.

Na ulazu u klisuru bila je Milova vodenica. Mile je bio iz familije Jovaševića iz Markovice. Jednom davno sam svraćao u vodenicu sa tatom. Uvek se toga setim kada prolazim kroz klisuru. Mnogo godina kasnije setiću se Mila i po tome što je njegov unuk Dejan završio Tehnički fakultet i bio moj student.

U školu u Tijanju, pored mesnih đaka, išli su i osnovci iz Zeoka. Tako je od 1926. godine u nju išao i moj otac. Sećam se njegovih priča o dogodovštinama na putu od kuće do škole i natrag. Danas ovde postoji izdvojeno odeljenje škole „Akademik Milenko Šušić” iz Guče, sa šest đaka. Zgrada je oronula i u toku je akcija za njeno renoviranje.

Kroz Negrišore i Markovicu

U Negrišore, u porodicu Ružić, bila je udata mamina tetka po ocu, Kovina. Imala je dosta dece, uglavnom sinove. Pamtim Sredoja, koji je vodio parno kupatilo „Dunav” u Beogradu, kod njega smo jednu noć spavali 1958. godine.

Markovica — Pogled na Ovčar iz Markovice

Iz Markovice je familija Jovašević, iz koje je moja baba po majci Ljubica, ćerka Stanije i Živojina. Jovaševići su najstarija familija u Markovici; doselili su se ovamo iz Drobnjaka.

Od Markovice put ide vencem planine. Levo puca pogled na Ovčar i Dučaloviće, a desno putnik namernik može da uživa u pejzažu Rtara i Zeoka, raširenih na obroncima Jelice. Upravo taj pejzaž biće izmenjen izgradnjom auto-puta na Koridoru 11.

Nažalost, ne napravih nijednu fotografiju za uspomenu.

Kuća koje nema

U Rtarima, u porodici Milisava i Ljubice Stojanović, rođena je 1914. godine moja majka Radojla. Kuća u kojoj je rođena danas više ne postoji. Posle Prvog svetskog rata, iz koga se deda Milisav vratio na Badnji dan 1919, posle osam godina provedenih u vojsci, porodica se preselila na imanje u Jezdinu. Od naših Stojanovića u Rtarima postoji samo još jedna kuća, maminog rođaka Mića.

Kod nekadašnje prodavnice ponovo izlazim na Rankovac i krećem ka Čačku. Spuštam se dobro znanim predelima, jer sam ovim putem prošao nebrojeno puta — što peške, što kolima. Gotovo da i danas znam svaku kuću. Ali o tome nekom drugom prilikom.

September 7, 2026September 7, 2026

Izleti za dušu: Manastirska tura

Ove godine smo malo poranili, ali sa namerom da ovakvih izleta tokom leta bude još. Planiranu turu prošao sam sa Aleksandrom i Dankom 2006. godine, ali uvek se može videti nešto novo. Trebalo je da idemo i ranije, ali se mnogo toga isprečilo, obično kad se nešto na veliko planira, ograničavajuće okolnosti se lako pojave.

Plan je bio da obiđemo Studenicu i Gradac, a na povratku svratimo i do Žiče. Potajno sam se nadao da ćemo skoknuti i do Sopoćana, Petrove crkve i Đurđevih stupova, ali sam, po običaju, sprovođenje ideje ostavio da se uklopi sa razvojem događaja.

Subota, 14. jul 2018.

Veče uoči izleta pljuštala je kiša, ali sam očekivao da će subotnje jutro osvanuti vedro, što se i obistinilo. Uveče sam natočio gorivo i proverio pritisak u gumama, pa nije bilo prepreka da se tačno u pola osam pojavim pred domom Maričića.

Polaznu maršrutu smo malo promenili: kad smo pošli po Đuku, Aleksa se setio da je zaboravio posudu sa kolačima, pa smo se vratili po nju i onda kroz grad uputili starim putem ka Kraljevu.

Put do Kraljeva je skoro jedna ulica, jer su se sa obe strane smestili nizovi stambenih kuća i poslovnih objekata. O tome vozači, pa i pešaci, malo vode računa.

Prolazimo kroz Trnavu, Balugu, Vapu i stižemo do Zablaća. Podsećam se da sam ovde učio vožnju davne 1974. godine. Ovaj put ka Kraljevu odavno koristim i ne pamtim kada sam poslednji put prošao magistralom od Mrčajevaca. Stari put je kraći i zanimljiviji, a posle rekonstrukcije kolovoz je još uvek dobar. Uži je i praktično sve vreme prolazi kroz naselja, ali ako se pažljivo vozi, pravo je uživanje. Sa desne strane obronci Jelice i Troglava, sa leve plodna Moravska dolina.

Dolina jorgovana

Skrećemo na Ibarsku magistralu i prolazimo kroz Čibukovac i Konarevo. Sa desne strane protiče Ibar, koji je konačno napustio klisuru i pomalo usporio pre nego što će se kod Kamidžore spojiti sa Zapadnom Moravom. Uskoro stižemo do skretanja za Matarušku Banju i eto nas na vratima Doline jorgovana.

Mataruška Banja — Most na Ibru u Mataruškoj Banji

Kolovoz je dobar, ali ovaj deo puta poznat je po dugačkim krivinama koje lako zavaraju vozače, pa u njih ulaze prebrzo. A onda se začas nađu na suprotnoj strani kolovoza i nesreće su neizbežne. Pošto nam je ovo dan za uživanje, ne žurim, što drugi vozači koriste za preticanje i onda kada nije dozvoljeno.

Uskoro se sa leve strane ukazuju ostaci srednjovekovnog grada Magliča.

Dolina jorgovana — Pogled na Maglič i dolinu Ibra

Iako se dolina Ibra najčešće naziva Dolinom jorgovana, koje je, prema legendi, dao posaditi kralj Uroš Prvi u čast svoje supruge Jelene, poznata je i kao Dolina kraljeva ili Dolina vekova. Ti nazivi nas vode u srednji vek, kada je ova dolina krila neke od najvećih svetinja srpskog naroda: Studenicu, Žiču, Sopoćane i Đurđeve stupove. Utvrđeni grad Maglič nosio je titulu zaštitnika, jer je čuvao ne samo manastire nego i celu Rašku. Ovuda je prolazio jedini karavanski put koji je povezivao Moravsku dolinu sa Kosovim poljem.

Ime je dobio po magli koja ga često obavija, dajući mu dodatnu vizuru tajanstvenosti.

Stižemo do Polumira, gde je po legendi Sveti Sava mirio braću Stefana i Vukana, ali su sklopili samo primirje, pa je otud i naziv. Kod sela Cerje, na steni sa desne strane Ibra, uočava se Spomenik ibarskim junacima, podignut 1930. godine.

Dolina vekova — Spomenik ibarskim junacima

Studenica

Nekada se u okviru Studenice nalazilo čak četrnaest crkava; danas su sačuvane tri u kojima se vrši bogosluženje, Bogorodičina crkva, crkva Svetog Nikole iz trinaestog veka i crkva Svetih Joakima i Ane, takozvana Kraljeva crkva, zadužbina kralja Milutina iz 1314. godine. UNESCO je 1986. Studenicu uvrstio na listu Svetske baštine.

U Bogorodičinoj crkvi u toku su restauratorski radovi, i to baš oko najznačajnije freske, Raspeća Hristovog.

Obilazimo trpezariju i portu i na kraju ulazimo u Kraljevu crkvu. Građena je u srpsko-vizantijskom stilu i spada u najlepše primere. Živopis je iz dvadesetih godina četrnaestog veka i smatra se vrhuncem stvaralaštva dvorskih slikara kralja Milutina, Mihaila i Evtihija, istih koji su radili živopis Bogorodice Ljeviške, Gračanice, Starog Nagoričana i Žiče.

Posle obilaska malo odmaramo u porti. Broj posetilaca je već priličan. Pokušavamo da u nekom od monaha prepoznamo našeg nekadašnjeg studenta Pavla Miloševića, u monaštvu Vitalija.

Kafa za devedeset dinara

Sledeće odredište je manastir Gradac u dolini Brvenice, zadužbina kraljice Jelene Anžujske.

Marec i Đuka dremuckaju, tako da prolazim kroz Brvenik, gde je trebalo skrenuti. Toga postajem svestan tek u Raški, pa se moramo vraćati.

Pokušavamo da napravimo još jednu pauzu za kafu, ali seoske birtije pored kojih prolazimo ne ostavljaju utisak. Aleksa se šali sa Đukom da će morati da plati skupu kafu u nekom od restorana na magistrali. Ja obećavam da ću refundirati razliku preko sto dvadeset dinara, koliko smo platili tri kafe u Studenici.

Manastir je izgrađen u poslednjoj četvrtini trinaestog veka. Veća crkva posvećena je Presvetoj Bogorodici i bila je grobno mesto ktitorke, kraljice Jelene. Njen sarkofag čuvan je ovde do sedamnaestog veka, kada su ga monasi, bežeći pred turskom vojskom, poneli sa sobom i od tada se ne zna gde se nalazi.

Arhitektura je spoj tri stila: gotičkog, romaničkog i srpsko-vizantijskog. Posebno je zanimljiva crna linija, nalik pukotini, vidljiva i na spoljašnjem i na unutrašnjem zidu glavne crkve. Prilikom obnove u drugoj polovini dvadesetog veka ta linija je namerno ostavljena, kako bi se razlikovali originalni delovi arhitekture od restauriranih.

Sami smo u porti. Posle obilaska odmaramo ispod velikog duda. Oko nas tišina i mir. Ostajemo tako skoro sat, a onda počinju da stižu posetioci i porta oživljuje.

U Brveniku, na izlasku na magistralu, svraćamo na kafu. Podsećam Đuku da važi ponuda o refundiranju. Međutim, i pored Marecovih predviđanja, kafa je bila još jeftinija, Đuka je ovog puta platio samo devedeset dinara.

Bili smo planirali da usput i ručamo. Marec je poneo ručak, pa tražimo zgodno mesto, ali ne nalazimo ništa pogodno, i on predlaže da se vratimo u Čačak i, ko ljudi, ručamo kod njega na terasi. Predlog se prihvata, pogotovu što smo dobru jagnjetinu mogli da zalijemo i pivom. Što ja, kao vozač, ne bih mogao da priuštim da smo ručali negde usput.

September 7, 2026September 7, 2026

Izleti za dušu: Izlet sa greškama

Odavno se društvo iz „naučnog bifea” sprema da napravi izlet u neki od zanimljivih delića Srbije. Bilo je tu puno ideja, a onda Marec predloži da odemo do kanjona Uvca, pa se u Čačak vratimo preko Golije. Problem po običaju pravi Nešova zauzetost, ali pošto se približava kraj letnje pauze, odlučujemo da krenemo i bez njega.

Evo šta smo sve videli i doživeli.

Sreda, 16. avgust 2017.

Krećemo prema planu u sedam sati. Put do Ivanjice odavno je poznat i u više navrata pređen; skoro da poznajemo svaku krivinu. Iako još nismo na pragu jeseni, iščekujem dolazak na jelički prevoj Karaulu, odakle volim da uživam u pogledu na suncem okupano Dragačevo i maglu koja ispunjava njegove udoline.

Već nekoliko godina se na Karauli skreće novim putem kroz Grab, pa se izbegavaju serpentine kroz Zeoke. Ali i ovde ima nezgodnih krivina, pa se dešava da oni koje ponese nizbrdica završe pored puta. Prolazimo pored jednog takvog automobila, koga je vlasnik iz nekog razloga ostavio na mestu udesa.

U Guči se još vide tragovi upravo završenog 57. Dragačevskog sabora trubača. Radnici još čiste teren fudbalskog stadiona od smeća koje je ostalo iza gledalaca.

Brzo promiču poznata sela, Rti, Kotraža, Vučkovica, Lisa. I evo, spuštamo se ka Ivanjici.

Šljivovica u devet sati

Iz Ivanjice put nas vodi ka Javoru. Sada je to sasvim dobar put, koji je Ivanjicu povezao sa Sjenicom i približio Pešter centralnoj Srbiji. Narednih dvadeset pet kilometara vozimo se obroncima Javora. Po običaju ne umemo da uživamo u pejzažu koji se pruža pred nama.

Javor je istorijska planina, na njoj su vođeni bojevi 1804, 1876–1878. i 1912. godine, a do balkanskih ratova tuda je išla srpsko-turska granica. U Kušićima je Karađorđe između 1806. i 1809. gradio jaka utvrđenja i šančeve, koji se i danas prepoznaju. Iznad bivše carinarnice nalazi se spomenik junaku Javorskog rata, majoru Mihailu Iliću, a pored njega groblje srpskih vojnika izginulih na Kalipolju.

Zaustavljamo se i u seoskoj kafani pijemo kafu. Vodu nam konobar donosi u onoj maloj čaši od jednog decilitra. Za susednim stolovima uveliko se ispija šljivovica. Malo neobično, tek je devet sati.

Meandri

Kod sela Družinići skrećemo na makadamski put koji vodi do vidikovca ispod vrha Molitva. Put je dug nekih šest i po kilometara, a onda do samog vidikovca preostaje još trista metara.

Sa vidikovca puca odličan pogled na meandre Uvca. Mogu se uočiti i beloglavi supovi koji nadleću modrozelenu vodu jezera, a naspram vidikovca, na nivou jezera, ulazi u Ušačku i Ledeničku pećinu.

Uvačko jezero je najzanimljivije od svih na ovoj reci, pre svega zbog lepih meandara nastalih potapanjem kanjona 1979. godine. Stisnuto je između Zlatara i Javora i prostire se u dužini od dvadeset sedam kilometara, od Sjenice do brane hidroelektrane.

Vraćamo se do kola i nastavljamo prema Sjenici. Par kilometara dalje je Krstac, gde postoji sto sa klupama za putnike namernike i panoi sa turističkim informacijama. Tu doručkujemo i usput vršimo funkciju informacionog biroa, jer se svaki čas zaustavljaju turisti da se raspitaju kako da stignu do vidikovca.

Prva greška

Ne zadržavamo se u Sjenici, već žurimo da se što pre dohvatimo obronaka Golije. Prema informacijama, iz Duge Poljane postoji asfaltni put koji preko Golije vodi ka Ivanjici.

Na izlasku iz Sjenice ispostavlja se da smo krenuli na suprotnu stranu, pa se zaustavljamo pored kamiona na koji se tovare drva. Stariji čovek nam kaže da prema Goliji vodi put od mesta Bela Voda. Kad smo tamo stigli, ne uočavamo nikakav asfaltni put. Zaustavljamo se na benzinskoj pumpi i tamošnji radnik nam kaže da se vratimo do prvog makadamskog puta koji se odvaja desno.

Put je prilično širok, ali makadam je makadam i prvi put počinjemo da diskutujemo o tome da smo napravili grešku u izboru rute, i da je možda bilo bolje da smo od Sjenice krenuli ka Novoj Varoši.

Uskoro ponovo nailazimo na ljude koji tovare drva, od kojih saznajemo da makadama ima još pet-šest kilometara, a posle toga dolazi asfalt. To se pokazuje tačnim, ali put je uzak i povremeno opet nailazimo na makadam.

Druga greška

Konačno nailazimo na širok asfaltni put, koji čak ima i urađene bankine. Kad se budem vratio kući, utvrdiću da je reč o novom putu koji povezuje Novi Pazar sa Odvraćenicom na Goliji.

Put se završava kod kružnog toka u Odvraćenici. Desno se odvaja asfaltni put ka Raškoj, a pravo je put za Ivanjicu. Međutim, taj put je tek u izgradnji. Šuma je prokrčena, napravljen donji stroj, ali asfaltiranje nije ni započeto. Pošto se ovde intenzivno seče šuma, teški kamioni su izrovali podlogu, pa se mora voditi računa kuda se vozi, često se prelazi sa jedne strane puta na drugu.

Tako je sve do mesta Golijska Reka.

Ručak koji je propao

Ovde je nekada radio motel sa petnaestak ležajeva, vlasništvo Šumskog gazdinstva „Golija” iz Ivanjice. Motel je 2006. godine na deset godina zakupila jedna firma iz Raške, koja nije izmirivala obaveze, pa je zapušten. Dok prolazimo, uočavamo da je u toku renoviranje.

Ovde je bila predviđena i izgradnja žičare sa gondolama, jer postoji odlična ski-staza. Ali koliko smo mogli da vidimo, gondole su još uvek na zemlji, iako su stubovi podignuti a sajle zategnute.

Od Golijske Reke put je asfaltiran, ali uži nego onaj ka Odvraćenici. Povremeno ima makadama, ali na kraju stižemo u Ivanjicu.

Pošto nam je „propao” ručak na Goliji, odlučujemo da se okrepimo ovde. Predlažem kafanu „Vidik” iznad hidrocentrale, gde smo se dobro pogostili pre četvrt veka, kada smo bili na sindikalnom izletu. Nažalost, restoran je u pripremi. Srećom, preko puta iznad Moravice nalazi se drugi, pa konačno, na terasi sa koje se čuje šum vodopada, možemo da predahnemo uz teletinu ispod sača.

Ibanjica — Restoran “Polovina LM” u Ivanjici

Razmišljam o povratku preko Prilika, Arilja i Požege. Ali umor i obilan ručak nameću što kraći put. Zato nas evo ponovo u Dragačevu.

Loznica — *Manastir Svetog Nikole Miraklijskog u Loznici*

Konačno stižemo na Karaulu. Kao da smo kod kuće. Još jedan pogled na Čačak odozgo i eto nas u njegovoj plodnoj kotlini. Ili onom što je od nje ostalo, a nisu zauzeli beton i čelik.

September 7, 2026September 7, 2026

Izleti za dušu: U tišini bukava

Praznični dani su idealni za izlete. Već nekoliko godina trudimo se da tokom prvomajskih praznika posetimo neko zanimljivo mesto u Srbiji. Pošto je po pravilu reč o jednodnevnom izletu, biramo lokalitet u blizini Čačka.

Poslednja decenija je donela pojačana putovanja u inostranstvo, odakle se vraćamo oduševljeni izgledom turističkih destinacija, čistoćom gradova i puteva kojima prolazimo, ljubaznošću ljudi. Naravno, vajkamo se što tako nije i kod nas, pogotovu što i mi imamo šta da pokažemo svetu. Od značajnih kulturno-istorijskih spomenika do prirodnih lepota, koje se doduše uporno trudimo da oskrnavimo. Odlazak u tu našu prirodu i istoriju zato ostavlja i gorak ukus, jer zaista ima šta da se vidi u Srbiji.

Za ovogodišnje praznike odavno smo planirali da obiđemo manastir Vraćevšnicu, četrdesetak kilometara od Čačka. Ja sam tamo bio pre sedamnaest godina, u vreme kada smo na Tehničkom fakultetu intenzivno organizovali godišnje izlete. Ovo je prilika da se podsetim već viđenog, ali i da nastavimo započetu tradiciju.

Nedelja, 1. maj 2011.

Meteorolozi nisu predviđali lepo vreme, što se potvrdilo kišom koja nas je dočekala u praznično jutro. Prethodni dan smo proveli tabajući po beogradskim tržnim centrima u potrazi za haljinom koju će Aleksandra nositi na proslavi male mature, pa smo se kući vratili prilično umorni. Sve je nametalo odlaganje izleta za naredni dan, ali zbog obaveza to nije bilo moguće, pa je ostalo da se nadamo da će kiša stati.

Kiša je zaista prestala. Ali kad smo oko podne krenuli, ponovo je počelo da prokapljuje.

Preko Vujna

Da se sve ne bi svelo na vožnju dobro poznatom Ibarskom magistralom, odlučujemo se za put preko Gornje Trepče i planine Vujan. To je prilika da obiđemo i Atomsku banju, koja se ponovo intenzivno reklamira.

Put se sužava, a uz njega niču pansioni i vile zvučnih imena. Sve je nekako zbijeno i prilično neuređeno. Stižemo nadomak samog lečilišta, koje je sada privatizovano, na šta upućuje tabla da je reč o privatnom posedu. Kakva tranzicija iz nečega što je bilo primer društvene brige za građanina u ono što se zove privatna inicijativa.

Prema Milanovcu se upućujemo preko Vujna i sela Lunjevice. Ima krivina, a put je prilično uzak; umalo nas jedan meštanin, vozeći sredinom puta, ne satera u jarak. Pošto je ovo put na granici dve opštine, iako regionalnog karaktera nije preterano održavan.

Selo Lunjevica poznato je po porodici iz koje je potekla kraljica Draga. Njen deda Nikola bio je bogat trgovac i pobratim knjaza Miloša; tokom srpskih buna nije se bavio vojničkim poslovima, ali je izdašno pomagao ustanike. Posredovao je u ženidbi Miloša sa Ljubicom iz porodice Vukomanović i bio ručni dever potonje knjeginje.

Pominjanje imena tog sela uvek me je asociralo na tragičnu sudbinu kraljice Drage i njene porodice, pre svega braće Nikodija i Nikole, ubijenih u Majskom prevratu. Trebalo je da prođe skoro sto godina od tih krvavih događaja i da se snimi televizijska serija „Kraj dinastije Obrenović” da bi se bar malo promenila istorijska vizura koja je pratila kraj devetnaestog veka.

Manastir

Kod nekadašnjeg „Tovilišta”, odnosno restorana „Takovo”, skrećemo levo i posle par kilometara stižemo do parkinga ispred manastira. Na njemu zatičemo puno automobila. Prva misao je da su i to putnici namernici, kao mi, ali jedan od automobila je okićen, što znači da ćemo prisustvovati venčanju.

Upoznajem Aleksandru i Danku sa istorijom manastira, koji je 1428. godine podigao čelnik Radič Postupović, iz zahvalnosti što se vratio iz Kosovskog boja. Crkva je posvećena Svetom Đorđu. U njoj se knez Miloš sa narodom pričestio pred polazak u Drugi ustanak, ovde je 1818. Kragujevac proglašen za prestonicu, a 1812. je Karađorđe objavio zaključke Bukureškog mira.

U porti je knez Miloš 1814. sahranio majku, u narodu poznatiju kao baba Višnja, a pored nje i troje maloletne dece. Namera mu je bila da tu počivaju i ostali Obrenovići, ali mu se želja nije ispunila.

Ogledalo kraljice Natalije

Manastirska riznica čuva vredne tragove prošlosti. Tu su delovi odežde prvog mitropolita obnovljene Srbije Melentija Pavlovića, koji je na početku ustanka bio iguman manastira, među njima i dar knjeginje Ljubice, celokupna odežda od zlatotkanog brokata sa vezom od srme. Tu je i originalni Takovski krst, koji su ustanici celivali uoči Ustanka i koji se vidi na poznatoj slici Paje Jovanovića.

Posebnu atrakciju predstavlja nameštaj porodice Obrenović: veliki gvozdeni krevet kneza Miloša i raskošni salon kralja Aleksandra i kraljice Drage, izrađen od orahovine u Parizu.

Posebno mesto zauzima veliko ogledalo, poklon kraljice Natalije, čija veličina znatno nadmašuje visinu tavanice, pa je izloženo ukoso. Prema predanju, kraljica ga je darovala u znak zahvalnosti što je narod ovog kraja svime što je imao, slamaricama, ćilimima, jastucima i posteljinom, izravnavao rupe na drumu, da bi njena kočija nesmetano prošla.

*Crkva Svetog Đorđa u manastiru Vraćevšnica*

Pošto je obred venčanja završen, koristimo priliku da uđemo u crkvu i vidimo freske u centralnom brodu. Uskoro najavljuju dolazak novih mladenaca, pa napuštamo crkvu. U međuvremenu je kiša prestala i počelo je da se promalja Sunce, dajući okolini manastira i tišini koja ovde vlada poseban pečat.

Preko Gruže

Umesto istim putem, predlažem da se vratimo preko Ljuljaka, Bara i Knića.

U selu Bare skrećemo prema Kniću i prolazimo kroz Grivac, koji me asocira na dečju pesmicu Dobrice Erića o princezi iz tog sela. Uživamo prolazeći Gružom. Ovde se nalazi veštačko Gružansko jezero, čijom se vodom snabdeva Kragujevac.

Ovim putem sam već nekoliko puta prolazio. Poslednji put jedne zimske večeri, vraćajući se iz Kragujevca. Kolega Marko Acović je u međuvremenu napustio Fakultet i prešao u firmu u Kragujevcu; sačekao sam ga posle radnog vremena i povezao do Milanovca. Usput smo se lepo ispričali, iako nas je pratio sneg i hladnoća. Pri tome nismo osetili da je naš kraj pogodio zemljotres, to sam saznao tek kad sam stigao kući.

Prelazimo jezero preko vitkog mosta. Slede poznata mesta, Bumbarevo Brdo, Bresnica, Bečanj, Mrčajevci. I konačno stižemo kući sa ovog kratkog, ali prijatnog izleta. Izleta koji bi pružio pun užitak da je vreme bilo sunčano.

September 7, 2026September 7, 2026

Tour de Serbia (13): Duša Srbije

Ostala je samo gurmanska priča

Prođoh juče Ibarskom magistralom. Nije baš da nema saobraćaja. Vreme je ručku, pa pomislih da negde svratim. Međutim, gužva ispred nekih od poznatih restorana, posebno onih bliže Beogradu, odvrati me. Restorani kao „Kod Momčila”, „Srbija”, „Zavičaj” ili „Kale” još uvek imaju dosta gostiju.

Iako sam vozeći se magistralom verovatno prešao više nego što je dužina Ekvatora, nisam bio poklonik njenih kafana. Najverniji sam ostao kafani „Srbija” u Meljaku, jednoj od prvih u Srbiji gde su služili nepristojno velike porcije. Jedna od onih koje me nisu ostavile ravnodušnim je i „Takovo” u Dićima; sećam se stare kafane sa njenim izvanrednim vrućim lepinjama i kajmakom. Kasnije ću po isti specijalitet često svraćati u „Zlatnu dolinu” u Ugrinovcima.

Čitam tekstove na internetu koji podsećaju na Ibarsku magistralu. Uglavnom se osvrću na krah ugostiteljstva zbog otvaranja auto-puta, i uglavnom su objektivni. Ali me iznenađuju komentari, mahom negativni.

Kako ljudi imaju kratko pamćenje. Zaboravljaju kada je magistrala bila žila kucavica Srbije. Činjenica je da je odnela veliki danak u ljudskim životima. Ali niko vozače ne tera da svrate u kafanu i popiju. Ili da voze brzo. O preticanju da i ne govorim, juče sam doživeo da me najmanje tri vozila preteknu baš na punoj liniji. Isti taj čovek vozi i auto-putem, i dobar deo njih brže od ograničenja.

Na auto-putu za sada postoji samo jedan lanac brze hrane, u blizini Uba. Ubuduće se i ne može očekivati nešto što bi bio domaći specijalitet. Možda se neko odluči za komplet lepinju, ali za to bolje sačekajmo nastavak auto-puta od Požege.

Možda će se nešto i održati

Jedna od konstanti Ibarske magistrale svakako su Mrčajevci. Magistrala i danas prolazi kroz samu varošicu. Ali uskoro će se i to promeniti, jer se i nad ovim delom nadvila sudbina koju je doživeo pravac ka Beogradu.

U očekivanju kada će takozvani Moravski koridor minuti mimo varošice, još poneki putnik se zadrži u Mrčajevcima. Iako uslovi za parkiranje nisu baš pogodni, ono što zaustavi putnike jeste ponešto od slave pokojnog Milovana Baralića, čoveka koji je ovde otvorio prvu pečenjaru u Jugoslaviji. Ona i danas postoji.

*Ovako je to nekad bilo — pečenjara “Baralić*“

Mlađe generacije su već odavno zaboravile čika Obrena Pjevovića, čije su pesme pronele slavu Mrčajevaca. Ali se još uvek sećaju „mrčajevačkog slavuja” Miroslava Ilića. Nekako odavde niz magistralu prema Kraljevu rođeni su neki od najpoznatijih narodnih umetnika, Lepa Lukić, Snežana Đurišić, Tozovac, Novica Negovanović. Da pomenem samo neke.

Duša Srbije

Otvaranjem Moravskog koridora, slavu Ibarske magistrale ostaće da pronosi onaj njen krak koji od Kraljeva ulazi u dolinu Ibra. Ta dolina, poznata i kao Dolina jorgovana i kao Dolina kraljeva, svedok je razvoja srednjovekovne srpske države. U prošlosti je magistrala bila glavna spona Kosova i Metohije sa centralnom Srbijom.

Sudeći po komentarima na društvenim mrežama, pojedinci se trude da Ibarsku magistralu gurnu u zapećak. Međutim, nije loše, onako, za svoju dušu, proći makar njenim delom i osetiti duh Srbije. Makar to bili samo ostaci, kao što je mnogo toga uz magistralu ostatak jednog vremena.

Izgubiti Ibarsku magistralu značilo bi izgubiti dušu Srbije.

September 7, 2026September 7, 2026

Tour de Serbia (12): Pesma sa magistrale

Otkako je napravljen auto-put „Miloš Veliki”, ime Ibarske magistrale se nekako ređe čuje. Iako se do pre pet-šest godina radilo o drugom po značaju putu u Srbiji. A ni danas taj značaj ne sme da se zanemari, jer će još dugo biti važna saobraćajnica između Srbije i Crne Gore, pogotovu od Kraljeva do Berana, prateći dolinu Ibra, po čemu je i dobila ime.

U vreme najvećeg procvata saobraćaja Ibarska magistrala nije bila samo put. Imala je i veoma važnu ulogu u društvenom životu putnika namernika, ali i onih koji su živeli uz nju. U poređenju sa njom, auto-putevi tu društvenu dimenziju nemaju.

Kad se govori o Ibarskoj magistrali, najčešće se misli na onaj njen deo koji i nema veze sa Ibrom, jer prolazi kroz Šumadiju ili njenim obodom. Zato je Čačane put do Beograda najčešće vodio preko Ibarske. Zvanično je to državni put B reda sa oznakom M22; na deonici Beograd–Čačak ide trasom evropskog puta E763, a na deonici Čačak–Kraljevo puta E761. Ukupna dužina je dvesta devedeset osam kilometara.

Građena je između 1960. i 1965. godine. Oni stariji setiće se da se iz Čačka ka Beogradu pre toga putovalo preko Topole i Mladenovca. I danas mnogi koriste taj put, kraći je, istina, ali dosta uži i sa više krivina.

Košnica u dva ujutru

Magistrala je omogućila brže i bezbednije putovanje između jugozapada Srbije i Beograda. Najveću korist imali su Užice, Čačak i Kraljevo. Istovremeno je povezala Kosovo i Metohiju sa centralnom Srbijom, a pravac od Čačka ka Užicu bio je važna veza prema Crnoj Gori i istočnoj Bosni.

Bilo je to vreme kada je železnički saobraćaj počinjao da se povlači pred drumskim. Početkom sedamdesetih legendarni „Ćira” je otišao u penziju, pa su Čačani u Beograd i Sarajevo sve više putovali autobusom. Zahvaljujući tome je čačanski „Autoprevoz” postao gigant u jugoslovenskim razmerama.

Stariji će se setiti da je svake noći oko dva sata na čačanskoj autobuskoj stanici vrilo kao u košnici. Jer ovde su se ukrštale linije koje su išle sa juga ka severu i sa istoka ka zapadu.

Četrdeset pet izlaza iz dvorišta

Ibarska magistrala se gradila u vreme kada se našim putevima nije kretao veliki broj automobila. Između Beograda i Čačka jedina dva mesta kroz koja je prolazila bila su Stepojevac i Gornji Milanovac; projektanti su namerno ili slučajno izbegli prolazak kroz Lazarevac, Lajkovac i Ljig.

Međutim, razvoj drumskog saobraćaja uticao je na to da pored same magistrale počnu da niču objekti, čiji su pristupni putevi vodili direktno na nju. Tako se došlo u situaciju da se sa drugog po značaju puta u Srbiji direktno ulazi u dvorišta. Izbrojao sam da na rastojanju od nepuna četiri kilometra, između Svračkovaca i Majdana, ima četrdeset pet izlaza iz dvorišta. I to samo sa desne strane, gledano prema Gornjem Milanovcu.

Povećana gustina saobraćaja i izgradnja uz samu magistralu učinile su da dobije epitet, „crna magistrala”.

Preljina — Ibarska magistrala u Preljini

Pesma sa magistrale

Ibarska magistrala nije bila samo saobraćajna žila kucavica Srbije. Uz nju je nastao fenomen nazvan novokomponovana narodna muzika. U kafanama koje su nicale pored magistrale stasavali su neki od najpoznatijih pevača s kraja prošlog veka.

Zlatno doba magistrale kao estradne pozornice bile su sedamdesete godine. Po parkiranim kamionima pored kafana moglo se pretpostaviti gde nastupaju najpoznatiji pevači, ali i gde je dobra hrana. Pečenje je polako izlazilo iz mode, ustupajući primat specijalitetima sa roštilja.

Lepa Lukić, Vesna Zmijanac, Tozovac i Miroslav Ilić svoju slavu su stekli pevajući po kafanama između Čačka i Kraljeva. Upravo taj potez, ipak bliži Kraljevu, dao je neke od najvećih muzičkih zvezda velike Jugoslavije. Kraljevo je srpskoj narodnoj muzici dalo i neke od najpoznatijih harmonikaša, Novicu Negovanovića, Mišu Mijatovića, Vladu Panovića, a u novije vreme i Aleksandra Sofronijevića. Uz magistralu su stasali i rodonačelnici tog pravca, Predrag Vuković i Dragan Aleksandrić. Ne smeju se zaboraviti ni Obren Pjevović i Mrčajevci, kao središte svojevrsnog fenomena koji je spojio muziku i magistralu.

Mnogi će se setiti leta sedamdeset i neke, kada su kod Loća u Mojsinju gostovale sarajevske muzičke zvezde. Bile su spojene tri ogromne šatre, pa opet nije bilo mesta za sve koji su hteli da uživaju.

Odavno kafane pored Ibarske magistrale ne privlače mušterije estradnim zvezdama. A i izgleda da su današnje zvezde sklonije drugačijoj vrsti publike, pa pre biraju gradske klubove ili splavove.

September 7, 2026September 7, 2026

Tour de Serbia (11): Srbija koje nema

Požarevac

Grad na Velikoj Moravi, ili bolje rečeno u njenoj blizini, upoznaću u proleće davne 1978. godine. U tamošnjoj Službi društvenog knjigovodstva testiraćemo našu mašinu za unos podataka, pa ćemo često ići da proverimo njen rad. Upoznaću i njihovu tada najpoznatiju kafanu, „Karpate”.

Izleti

Već sam pomenuo devizu ferijalaca, „upoznaj svoju domovinu da bi je više voleo”. Mogućnost lakog putovanja u inostranstvo kao da je upoznavanje domovine ostavila za ono famozno kasnije. A i kada se radi o obilasku Srbije, odredišta su uglavnom dobro poznata mesta. Njih nesumnjivo ima dosta, pa ponekad za otkrivanje zanimljivih mesta ne bude vremena.

Prošao sam kroz dosta mesta u Srbiji. Ali to ipak nije ni približno ono što sam želeo, pa i mogao. Nisam ostao imun na odlazak na preporučena mesta. Međutim, i takvi izleti neretko donose priliku da se neplanirano doživi avantura. Potrebno je samo da imate malo istraživačkog duha i da se ne plašite.

Posete mestima u Srbiji počeo sam da beležim početkom novog milenijuma. Možda sam ponešto propustio, ali sam se trudio da zabeležim sve što je na mene ostavilo utisak. Gotovo svake godine napravio sam bar po jedan izlet, sve do onog nesrećnog kovida, koji je, hteli mi to ili ne, pomalo promenio naše živote. Sledio je petogodišnji prekid.

Podrinje

Obilazak Podrinja nosio je sa sobom dvostruku simboliku. Bio je to poslednji izlet koji sam napravio pre kovida. Društvo su mi pravile kolege Slobodan Đukić i Aleksa Maričić.

Na Podrinje se nadovezuje područje Jadra, koje je trenutno u žiži interesovanja zbog potencijalnog otvaranja rudnika jadarita. Ipak, pravi razlog puta bila je želja da ćerki Aleksandri pokažem još jedan deo Srbije.

Planiran je bio obilazak nekih poznatih lokaliteta. Ali, kao što obično biva, izlet je poprimio i obrise prave avanture. Nju smo doživeli spuštajući se sa Mačkovog kamena ka Malom Zvorniku. Napustili smo komfor asfalta i provozali se šumskim putem kroz gustu bukovu šumu na padinama planine Borinje. Pošto se radi o jednoj od najboljih bukovih šuma u Evropi, ona je već decenijama pod zaštitom države.

Srbija koje nema

Putujući po Srbiji, sećanja naviru. A javlja se i želja da posetim neka nova mesta. A vreme prolazi, i želje se sve ređe ispunjavaju.

Poslednjih godina moje najčešće odredište u Srbiji je Beograd. Iako se za to vreme puno promenio, i dalje smatram da ga dobro poznajem, jer dve decenije života u njemu nije malo vremena. Auto-put je učinio da nema mnogo razmišljanja kako putovati. A onda putovanje počinje da liči na žurbu. Krajolik kroz koji se prolazi nije inspirativan, pogotovu ne za usputna zadržavanja.

Kad god mi se ukaže prilika, menjam rutu. Pogotovu u povratku. Birajući različite puteve na relaciji Beograd–Čačak, delimično ispunjavam želju za starim i novim predelima. Na tim putešestvijima sve češće se srećem sa Srbijom koje nema.

Novo vreme je učinilo da se mnogo toga promeni. Čini nam se da će auto-putevi doneti ugodniji život. Ali bojim se da će više uticati na to da se naši životi dodatno ubrzaju. Uticaće da nam pogled bude upućen ka dalekim odredištima, a ona mala fina mesta, koja su nam na dohvat ruke, ostajaće za kasnije. Po starom dobrom principu: ima vremena.

Uvek kada pišem o putovanjima setim se onog slogana pod kojim su putovali ferijalci. Upoznaj domovinu da bi je više voleo.

Da li se ponekad upitamo koliko smo upoznali Srbiju? Za sebe mogu da kažem da nisam. Ni ovu današnju, ni onu koje nema.

September 7, 2026September 8, 2026

Tour de Serbia (10): Protrčavanje kroz Valjevo

Prema Šapcu

U najvećem broju slučajeva Valjevo sam upoznavao vozeći ulicom Vladike Nikolaja. To je saobraćajnica koja predstavlja neku vrstu obilaznice oko gradskog jezgra. Nastavlja se na put Lajkovac–Valjevo, koji će uskoro biti brza saobraćajnica i povezati Valjevo sa auto-putem „Miloš Veliki”.

Tom ulicom sam uvek prolazio kada bih kroz Valjevo putovao prema Šapcu, a par puta i prema Loznici. Prema Šapcu se skreće desno u ulicu Vojvode Mišića, pa se nastavlja putem koji vodi pored Brankovine, Koceljeve, Belotića i Mišara.

Selo od belog kamena

Desetak kilometara iza Koceljeve dolazi se do sela Draginje. Veliki deo stanovništva čine gastarbajteri koji žive u Austriji, Italiji i Nemačkoj, a gotovo sav novac ulažu u kuću u rodnom selu.

U Draginju je većina kuća izgrađena od belog kamena, a na fasadama se nalaze gipsani ukrasi u obliku lavova, konja, labudova i sokolova, po čemu je selo prepoznatljivo. Ipak, meštani kažu da takva estetika polako izlazi iz mode; mnogi skidaju ukrase, a umesto njih u kuće ulaze zavese, pločice i nameštaj sa poznatim markama.

Ovuda sam najčešće prolazio subotom, pa sam imao priliku da vidim kako izgleda pazarni dan na tim prostorima.

Manastir Kaona

U blizini Draginja nalazi se manastir Kaona. Brat od tetke mog kolege Milana Plazinića bio je ovde monah, pa smo par puta svraćali. U to vreme iguman je bio počivši vladika valjevski Milutin.

Manastir i okolina su jedan od najuređenijih manastirskih kompleksa u kojima sam bio.

Prema Loznici

Ako se nastavi ulicom Vladike Nikolaja pa skrene u Dušanovu, dolazi se na put koji vodi ka Osečini i dalje ka Loznici. Put prati tok Kolubare, a zatim njene pritoke Obnice. Negde ispred Osečine putu će se pridružiti reka Jada, koja je zahvaljujući litijumu postala najpoznatija reka u Srbiji.

U Osečini postoji odlična kafana „Most”, poznata po jagnjetini. Iza Osečine ulazi se u dolinu Jadra, a onda počinju Rađevina i lozniči kraj.

Sve strane sveta

Pored pravaca prema Lajkovcu, Šapcu i Loznici, iz Valjeva se putnik namernik može uputiti i prema Požegi i Bajinoj Bašti. Putem prema Požegi stiže se i do Divčibara, ali i do Kosjerića. U Bajinu Baštu se ide preko Povlena i Debelog brda. A ako se na putu ka Lajkovcu u Divcima skrene desno, eto nas na putu ka Mionici, Struganiku, Banji Vrujci i ponovo na Ibarskoj magistrali.

Kao što se vidi, dolazak u Valjevo nosi sa sobom čitav niz izazova.

Iako se nisam dugo zadržavao, uspeo sam da se upoznam sa domaćom gastronomijom. Bilo je to u restoranu „Lovački dom” pored Kolubare, u društvu mog nekadašnjeg diplomca Voje Maksimovića. Poslednji put sam u Valjevu bio na koncertu harfistkinje Aleksandre Mohorko.

September 7, 2026September 7, 2026

Tour de Serbia (9): Tešnjar

Malo i istorije

Kruševac je verovatno najpoznatiji kao prestonica onog dela srednjovekovne Srbije kojim je vladao knez Lazar Hrebeljanović. Na to vreme podsećaju ostaci utvrđenog grada i crkva Lazarica.

Pored svedočanstava iz tog doba, na isto vreme podseća i Spomenik kosovskim junacima. Delo je vajara Đorđa Jovanovića i nalazi se u centru grada od Vidovdana 1904. godine.

Valjevo

Još jedan od onih gradova u kojima sam bio više puta, a ne mogu da kažem da sam ih upoznao.

Mislim da sam prvi put bio, ili bolje reći prošao kroz Valjevo, negde 1989. godine. Direktor Instituta me je zamolio da, kad već idem u Čačak, usput svratim u Petnicu. Tamo se nalazila već poznata Istraživačka stanica; razlog posete bilo je prisustvo otvaranju računarskog centra. Tim povodom Stanicu je posetio i tadašnji potpredsednik SANU, Aleksandar Despić.

Najviše puta sam Valjevo posetio u okviru nastave za doškolovavanje nastavnika tehničkog obrazovanja i informatike. Nastava se održavala u osnovnoj školi „Nada Purić”, tako da se moje upoznavanje sa Valjevom završavalo u toj zgradi.

Valjevo usput

Malo više ću Valjevo upoznati tokom izleta koji je u taj deo Srbije organizovao Fakultet. Tada ću prvi put prošetati njegovim ulicama.

Karakteristično je da se u centralnom delu grada ulice seku pod pravim uglovima, što nije baš čest slučaj u srpskim gradovima. Za razliku od većine, Valjevo nema glavni gradski trg. Shodno tome, centrom se može smatrati deo oivičen ulicama Vladike Nikolaja, Vojvode Mišića i Vuka Karadžića, i Kolubarom. Sredinom tog gradskog bloka prolazi glavna ulica, Karađorđeva. U tom kvartu nalaze se značajne građevine, Gimnazija, Narodni muzej, Muselimov konak i hotel „Grand”. U blizini je crkva Presvete Bogorodice, kao i Desankin trg i Trg Živojina Mišića.

Jedan od najupečatljivijih delova Valjeva svakako je stari deo koji se zove Tešnjar. Nalazi se na desnoj obali Kolubare, stešnjen između reke i brda.

September 7, 2026September 7, 2026

Tour de Serbia (8): Kante sa vašara

Ipak, upoznavanje sa Srbijom se najviše odvijalo kroz putovanja zbog posla. Krajem i početkom veka Fakultet je imao obrazovna odeljenja u više gradova, pa sam zahvaljujući tome upoznao Valjevo, Požarevac i Aranđelovac. Od 1998. godine deset godina sam bio honorarno angažovan na Višoj školi za industrijski menadžment iz Kruševca; predajući u njihovim obrazovnim centrima upoznaću Kruševac, Prokuplje, Smederevo, Mladenovac, Vršac, Kikindu i Sentu. Više od dve decenije bio sam i honorarni nastavnik na Učiteljskom fakultetu u Užicu, što mi je omogućilo da predajem i u njihovim centrima, u Lazarevcu, Šapcu, Malom Zvorniku i Čajetini.

Trudeći se da prvenstveno ispunim osnovni zadatak, poneki od pomenutih gradova sam samo video iz automobila. Malo bolja situacija je bila tamo gde sam i noćio. Ipak ostaje žal što neke gradove nisam bolje upoznao. Ali nadam se da ću imati priliku da to nadoknadim.

Kruševac

Kruševac je jedan od gradova u kojima sam bio više puta. Ipak ne bih mogao da kažem da ga dobro poznajem, jer su to uglavnom bili jednodnevni boravci, pa se upoznavanje svodilo na traženje mesta za parkiranje, ili na put od sedišta Škole do nekog ugostiteljskog objekta. Od restorana u kojima sam često bio danas nije ostalo mnogo: „Konak” i picerija „ET”.

Moji boravci bili su vezani za zgradu Narodnog univerziteta u Kosančićevoj ulici broj 4, gde su bile prostorije Više škole za industrijski menadžment. Sa tom školom sam sarađivao od njenog osnivanja 1993. godine, a honorarni nastavnik sam postao pet godina kasnije i to ostao punih deset godina.

Kante sa vašara

Možda najzanimljiviji boravak u Kruševcu bio je onaj iz 1993. godine, na dan jednog od kruševačkih vašara.

Tog dana je održan sastanak nastavnog veća, na kome su se razmatrala pitanja početka rada Škole. Sastanak je održan u prostorijama hotela „Evropa”, u blizini Spomenika kosovskim junacima. Još jedna potvrda da u Srbiji sve počinje u kafanama.

Posle sednice otišli smo u jednu od pilot-fabrika u kojima će studenti da peku menadžerski zanat. Fabrika se bavila proizvodnjom posuda od plastike i nalazila se u kruševačkom predgrađu Čitluku. Tu smo dobili po veliku plastičnu kantu od pedeset litara i nekoliko manjih kofa. Iz fabrike, sve sa poklonima, odosmo u restoran „Sunce” na ručak, a onda krenusmo autobusom za Čačak.

Na putu do stanice i na samoj stanici svi su se interesovali gde smo kupili kante. Gotovo da smo bili atrakcija na kruševačkim ulicama. Bilo je to u proleće, kada je u Srbiji vladala najžešća inflacija.

Do Kruševca i natrag

Do Kruševca sam u početku uglavnom putovao autobusom, putem koji je, kao i mnogi drugi, pravi srpski specijalitet. Za tih sto kilometara trebalo je oko dva sata, jer gotovo da se radi o ulici u naselju. A i onaj deo koji ne prolazi kroz naselja načičkan je izlazima direktno iz dvorišta pored puta.

Sedamdesetih i osamdesetih počeše da se oko većih gradova prave obilaznice. Ali vrlo brzo se gradovi proširiše i na njih, pa saobraćaj opet krenu kroz naselje. Kruševac je pomalo bio izuzetak, jer je obilaznica pomerena prilično daleko od grada, skoro uz samu Moravu.

U to vreme je na relaciji Čačak–Kruševac još uvek saobraćao voz koji je povezivao dva čvorišta, Požegu i Stalać. Nažalost, niko nije imao sluha da tu prugu revitalizuje, čak da je učini dvokolosečnom. Time bi se na relaciji Užice–Stalać obezbedio brz i udoban prevoz i smanjio saobraćaj na pomenutom putu. Treba podsetiti da su železničke stanice u svim tim gradovima praktično u centru. Time bi se smanjio intenzitet drumskog saobraćaja, ali i gužve u gradovima zbog potrebe za parkinzima.

Rasadnik glumaca

Kruševac je, kao retko koji grad, poznat kao glumački rasadnik. Odavde potiču takve veličine kao što su Miodrag Petrović Čkalja, Milan Puzić, Vlastimir Stojiljković, Radmila Savićević i Ljubinka Bobić. Tu su i Taško Načić, Bata Paskaljević, Radmila Živković. Među njima je i generacija mlađih glumaca koja tek stiče svoje mesto na „daskama koje život znače”, Vojin Ćetković, Marko Živić, Sergej i Branislav Trifunović, Nataša Marković. Ponekog sam svakako izostavio, što ne umanjuje njihovu vrednost.

U Kruševcu postoji jedinstveni Trg glumaca, na kome se nalazi sedam bista glumaca rođenih u ovom gradu. U gradu deluje i Kruševačko pozorište, koje pod tim imenom radi od 1946. godine.