Kosovo i Metohija su, slobodno se može reći, krajevi koje sam najmanje upoznao. Za nekoga ko je stigao i na druge kontinente, to je svakako velika sramota.
Teritorijom Kosova i Metohije prošao sam u tri navrata, 1986, 1990. i 1995. godine. Baš tako, samo sam prošao, jer se radilo o klasičnom proputovanju. Najduže sam se zadržao 1986, kada sam obišao manastir Gračanicu i kratko se prošetao Prištinom.
Na povratku iz Grčke
Te 1986. godine Kosovo i Metohija su neumitno postajali neuralgična tačka Jugoslavije. Raspad zemlje, koji će se desiti relativno brzo, nije bio nešto o čemu je običan čovek razmišljao. To je značilo da smo još uvek mogli bez prepreka da putujemo od Đevđelije do Jesenica.
Posle dvonedeljnog boravka u Grčkoj i par dana na Ohridskom jezeru, krenuli smo za Čačak. Putovali smo Zapadnom Makedonijom, dolinom Drima i Radike, posetili manastir Svetog Jovana Bigorskog, i u predvečerje stigli u manastir Gračanicu.
Kada smo se našli u manastirskoj porti, još je bio dan. Neću pisati o lepotama te poslednje zadužbine kralja Milutina. Pomenuću samo detalj koji me je više puta naterao na duboko razmišljanje, detalj kakvih ću sresti još nekoliko puta tokom obilaska srpskih svetinja.
Kada smo stigli do čudesne freske Jovana Krstitelja, shvatamo da je već toliko tamno da slabo svetlo koje dopire spolja nije dovoljno da uživamo u njenoj lepoti. Jer je sijalica koja bi trebalo da zameni dnevno svetlo, pregorela.
Izlazim iz crkve posvećene Uspenju Presvete Bogorodice i upućujem se u obližnju prodavnicu, ne bih li kupio sijalicu. Nažalost, već je prošlo osam sati i prodavnica ne radi.
Na odlasku razgovaramo sa monahinjom koja prodaje religijske suvenire. Žali se na nemaštinu, a ispred nas je prodala suvenira za prilično novca. Još jednom me savladava osećaj stida i nemoći, što naša država i crkva neće, ne umeju ili ne znaju da svetu predstave ono što predstavlja kulturnu baštinu celog čovečanstva.
Sa sličnim osećajem sam završavao i posete manastirima Studenica i Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.
Novo doba
Život u Jugoslaviji uticao je na to da nam ono što je na dohvat ruke bude najdalje. Zbog toga je moja mladost nekako bila omeđena putovanjima po tadašnjoj velikoj zemlji. Srbija je, normalno, bila tu i mislilo se da za nju uvek ima vremena.
Da nismo postali svedoci istorije i velikih promena, možda bi Srbija ostala u zapećku. Devedesete godine i sankcije međunarodne zajednice, iskazane i kroz obavezne vize za putovanje u inostranstvo, učinile su da se vratimo Srbiji. Početak novog milenijuma i konačni oproštaj sa Jugoslavijom u prvi plan su stavili putovanje po Srbiji. Konačno je došlo novo doba u kome sam počeo da je upoznajem.
Nažalost, pokazaće se da to ipak nisam uspeo u onoj meri u kojoj sam želeo. Ipak vredi učiniti napor i setiti se najvećeg broja mesta koja sam posetio u protekle dve decenije.
U Čačku, 2. maja 2023. godine
