Posle dugo godina shvatih ono što sam uvek znao, vikend je vreme za odmor. A ja godinama vikendom krpim ono što propustim radnim danom. Čak i sada kada sam u penziji.
Odlučih se tek u vreme ručka i uputih se u Dragačevo. Maršrutu sam odmah znao, pa iako mi je sasvim poznata, pomislih: ako krenu radovi na Koridoru 11, Rtarskom polju biće izmenjen pejzaž. Zar to nije dobar razlog da ga zapamtim u originalu?
Nedelja, 17. mart 2019.
Sada kada je „panda” ponovo u voznom stanju, pruža mi se prilika da prođem i neasfaltiranim putevima.
Kratko se zadržavam na Karauli, prevoju na Jelici na šeststo šezdeset dva metra. Hteo sam da napravim par fotografija panorame Čačka, ali ne nađoh dovoljno otvoren pogled.
Pričaju ljudi da je nekad davno, pre nego što je Morava probila klisuru i razdvojila Ovčar od Kablara, celo Dragačevo bilo jezero i da su na Crnoj steni, najvišem vrhu Jelice, pronađeni stubovi za koje su vezivani brodovi. Ako imate sreće da rano jutro dočekate na Vranjači, kad magla ispuni sve udoline Dragačeva, priča o jezeru biće vam prihvatljiva i očaravajuća istovremeno.
Moram priznati da Jelicu dobro poznajem, ali u onom delu od Karaule do obronaka Ovčara. Mislim da sam na tom potesu peške prošao ceo venac. Nije ni čudo, taj deo planine nadvija se nad selima Zeoke i Rtari, gde su rođeni moji roditelji. Najveći deo prošao sam zahvaljujući očevim planinarskim akcijama.
Do Ranđića
Od puta Čačak–Guča kroz Zeoke vode dva asfaltna kraka. Jedan ide prema Tijanju, drugi ka prevoju Grabovi, gde se stiču atari šest sela. Taj drugi vodi ka delu sela gde se nalazila kuća mog dede Stojana Ranđića. Ranije je asfalt išao samo do kuća familije Ćalović; sada doživljavam prijatno iznenađenje, jer je produžen sve do Pajovića, koji se nalaze uz Ranđića džemat.
Vikend je i lep dan, pa je izgleda dosta ljudi izašlo u prirodu, uglavnom kola sa čačanskim tablicama. Ne bi se reklo da ima previše kuća u kojima neko stalno živi. U Ranđićima pogotovu.
Ovaj deo Zeoka, koji se naziva Kojići, najstariji je zaselak. Porodice koje u njemu žive, Đurakići, Ranđići, Pajovići i Aleksići, najstarije su zeočke porodice. Zato se o njihovom poreklu praktično ništa ne zna.
Od Pajovića dalje je makadam. Ranije je bio pokriven tankim slojem peska, pa nije bilo teško za vožnju; sada je pesak ispran. Stajem na Jankovini, tamo gde je bila ona livada u obliku izvrnutog slova P. Zbog zgrada preko puta kuća mi više nije u vidokrugu, a livada se izgleda smanjila na uštrb okolnih šuma. Sada je i poorana.
Rankovac
Put kroz Beljinu i Pridvoricu do Grabova deo je takozvanog Rankovca, čiju je gradnju inicirao narodni tribun iz dragačevskog sela Puhovo, Ranko Tajsić. To je najkraća veza između Čačka i Arilja.
Put kroz Rtare vodi ispod brda Klik, na čijim padinama imamo zabran. Otkako smo počeli da se grejemo na gas, ovde nisu sečena drva. Prilikom ranije seče trudio sam se da samo proređujem šumu. Nažalost, tako ne misle šumokradice, jer je šuma baš proređena, iako još ima dosta velikih bukava.
U centru sela stoji zgrada koja je nekada bila zadruga, a kasnije prodavnica. U njoj je radio mamin stric Živko Stojanović. Sada je zatvorena, jer u ovom delu sela živi malo stanovnika.
Pored puta je rtarsko groblje Rakovače. Tu su mi sahranjeni pradeda Milovan i prababa Ružica. Stalno se kanim da im potražim grobove, ali uvek nastavim dalje bez zadržavanja.
Milova vodenica
Malo dalje je ulaz u Tijanjsku klisuru. Put je nekada išao samim dnom, pored čuvenog Manitog vira, naspram koga se u podnožju Milojevića brda nalazio izvor Popovac.
Na ulazu u klisuru bila je Milova vodenica. Mile je bio iz familije Jovaševića iz Markovice. Jednom davno sam svraćao u vodenicu sa tatom. Uvek se toga setim kada prolazim kroz klisuru. Mnogo godina kasnije setiću se Mila i po tome što je njegov unuk Dejan završio Tehnički fakultet i bio moj student.
U školu u Tijanju, pored mesnih đaka, išli su i osnovci iz Zeoka. Tako je od 1926. godine u nju išao i moj otac. Sećam se njegovih priča o dogodovštinama na putu od kuće do škole i natrag. Danas ovde postoji izdvojeno odeljenje škole „Akademik Milenko Šušić” iz Guče, sa šest đaka. Zgrada je oronula i u toku je akcija za njeno renoviranje.
Kroz Negrišore i Markovicu
U Negrišore, u porodicu Ružić, bila je udata mamina tetka po ocu, Kovina. Imala je dosta dece, uglavnom sinove. Pamtim Sredoja, koji je vodio parno kupatilo „Dunav” u Beogradu, kod njega smo jednu noć spavali 1958. godine.
Iz Markovice je familija Jovašević, iz koje je moja baba po majci Ljubica, ćerka Stanije i Živojina. Jovaševići su najstarija familija u Markovici; doselili su se ovamo iz Drobnjaka.
Od Markovice put ide vencem planine. Levo puca pogled na Ovčar i Dučaloviće, a desno putnik namernik može da uživa u pejzažu Rtara i Zeoka, raširenih na obroncima Jelice. Upravo taj pejzaž biće izmenjen izgradnjom auto-puta na Koridoru 11.
Nažalost, ne napravih nijednu fotografiju za uspomenu.
Kuća koje nema
U Rtarima, u porodici Milisava i Ljubice Stojanović, rođena je 1914. godine moja majka Radojla. Kuća u kojoj je rođena danas više ne postoji. Posle Prvog svetskog rata, iz koga se deda Milisav vratio na Badnji dan 1919, posle osam godina provedenih u vojsci, porodica se preselila na imanje u Jezdinu. Od naših Stojanovića u Rtarima postoji samo još jedna kuća, maminog rođaka Mića.
Kod nekadašnje prodavnice ponovo izlazim na Rankovac i krećem ka Čačku. Spuštam se dobro znanim predelima, jer sam ovim putem prošao nebrojeno puta — što peške, što kolima. Gotovo da i danas znam svaku kuću. Ali o tome nekom drugom prilikom.
