Category: Život i sećanja

U ovoj sekciji se nalaze moja sećanja na važne periode moga življenja – boravak u vojsci i vreme školovanja.

Posted on

Malo istorije (3): Era računara CER

Gledano iz današnje perspektive, sedamdesete godine predstavljale su tehnološku prekretnicu u računarskoj tehnici. Sve veći broj računarskih uređaja bivao je zasnovan na novim poluprovodničkim komponentama, mikroprocesorima. Istina, oni se po svojoj procesnoj snazi nisu mogli meriti sa vladajućim procesorima velikih i mini računara. Ali su polako, ali sigurno osvajali primene koje do tada nisu mogle da budu računarski podržane, pre svega zbog gabarita i potrošnje električne energije tadašnjih sistema.

To se jasno videlo i na poslovima koji su rađeni u OOUR-u Računska tehnika. Polako se završavala era računara zasnovanih na integrisanim kolima malog i srednjeg stepena integracije, a počeli su da se razvijaju sistemi na mikroprocesorima. Istovremeno, to je značilo prelazak sa projektovanja računara opšte namene na namenske računare.

Termin „namenski” odmah asocira na sisteme za vojsku, ali u praksi nije sasvim bilo tako. U to vreme je na nivou Instituta razvijan simulator leta aviona, u čemu su učestvovali saradnici više OOUR-a. Radilo se o vrlo složenom sistemu koji je zahtevao stručnjake iz mašinstva, automatike, elektronike i računarstva. Simulator posebno navodim, jer su njegovo projektovanje i realizacija praktično označili prekretnicu u radu dobrog dela Instituta, a posebno našeg OOUR-a. Narednih deceniju i po aktivnosti će dominantno biti vezane za saradnju sa JNA, posebno u oblasti simulatora i trenažera borbenih sredstava.

U nastavku ću kroz lične impresije dati osvrt na neke od najvažnijih projekata iz tog vremena. Naravno, kao pripravnik nisam mogao da budem upoznat sa svim projektima, pogotovu što je sve veći broj bivao klasifikovan kao strogo poverljivo.

Odakle ime CER

Moj rad u Institutu započeo je upoznavanjem sa računarom CER-12.

Počev od prvog računara čija je realizacija okončana u Institutu „Mihajlo Pupin”, a to je bio CER-10, svi računari koji su ovde projektovani nosili su oznaku CER. Izuzeci su bili HRS-100, hibridni računarski sistem, i KOSMOS, koji je razvijan za potrebe JNA, a u suštini je bio digitalni deo pomenutog hibridnog računara.

Za poreklo oznake CER vezane su priče koje su u proteklih šest decenija pomalo prerasle u legendu. Ipak treba pomenuti dva moguća objašnjenja. Jedno je krajnje prozaično, a verovatno i najtačnije, CER je skraćenica od Cifarski Elektronski Računar. Drugo je vezano za planinu Cer, na čijim se padinama nalazi selo Ravnaja, u kome se rodio Tihomir Aleksić, jedan od arhitekata prvog domaćeg računara CER-10.

Šta je sve pravljeno

U periodu od 1960. do 1980. godine računari razvijani u Institutu uglavnom su bili namenjeni komercijalnoj primeni. Izuzeci su, pored sistema KOSMOS, bili CER-11 i CER-111, rađeni za potrebe JNA. Treba reći da je i KOSMOS imao kodnu oznaku CER-101.

Kod CER-11 i CER-111 radilo se o istoj arhitekturi, ali su se razlikovali po tehnologiji. CER-11 iz 1966. godine realizovan je u diskretnoj tehnologiji, tranzistorskim i diodnim logičkim kolima, sa operativnom memorijom na feritnim jezgrima. Taj sistem je 1975. reprojektovan i realizovan kao CER-111, korišćenjem integrisanih logičkih kola.

Pored njih, u Institutu su razvijeni i sistemi CER-2 (prototip), CER-20 i CER-30, prototipovi elektronskih knjigovodstvenih mašina za Elektronsku industriju iz Niša i RIZ iz Zagreba, zatim CER-22, CER-200, CER-202 i CER-12. Najuspešniji modeli bile su manje serije računara CER-22, CER-200 i CER-12, korišćene za obradu poslovnih podataka u preduzećima i bankama širom Jugoslavije, „Jugopetrolu”, „Planiki”, „Beobanci”, „Banatskoj banci” i drugima.

CER-12

Računar pored koga je počela moja profesionalna karijera realizovan je u dva primerka. Jedan je radio u Računskom centru „Banatske banke” u Zrenjaninu, a drugi u računskom centru Instituta.

Računski centar Instituta je, pored obrade podataka za sopstvene potrebe, vršio i uslužnu obradu za mnoge firme, od kojih su najpoznatije bile „Beobanka” i tada veliko spoljnotrgovinsko preduzeće „Elektrotehna”. Koliko je to bio unosan posao, govori podatak da su saradnici Računskog centra bili najbolje plaćeni radnici Instituta. Kada je u januaru 1978. objavljena rang-lista radnika po primanjima, prva tri mesta zauzimali su upravo zaposleni u Računskom centru.

CER-12 je razvijen 1971. godine. Inicijalno je koristio CDC diskove sa izmenjivim disk-paketima kapaciteta 5MB, linijski štampač ICL i operativnu memoriju na feritnim jezgrima firme AMPEX, kapaciteta 256kB. Imao je tridesetdvobitni procesor, a memorijska reč je bila dužine trideset šest bita, jer je postojala kontrola parnosti na nivou svakog bajta.

Radom računara se upravljalo preko konzole realizovane na bazi IBM pisaće mašine. Unos programa i podataka ostvarivao se preko bušene papirne trake. Podaci su dostavljani u grupu za pripremu, gde su zaposleni na specijalnim mašinama firme DATICA unosili podatke, koji su zatim bušeni na traku pomoću bušača, najčešće firme FACIT. Inicijalni program, nešto nalik na današnje boot programe, unošen je preko upravljačkog pulta, na kome su se nalazili nizovi prekidača i lampica za unos i prikaz adresa i podataka.

Primerak računara CER-12 koji se nalazio u Računskom centru Instituta poklonjen je Muzeju nauke i tehnike, tako da ga posetioci mogu videti u okviru stalne postavke, u zgradi prve električne centrale u Skenderbegovoj ulici 51.

U vreme mog zaposlenja krenulo se sa poslovima priključenja novih periferija na CER-12, i to paralelno na oba računara. Plan je bio da se nadgrade diskovima „velikog kapaciteta”, stavljam pod navodnike, jer je taj veliki kapacitet bio sto megabajta (100MB). Ali treba imati na umu da se radilo o diskovima sa izmenjivim medijumima, pa je svaki disk-paket pojedinačno imao taj kapacitet. I ovog puta bile su to jedinice magnetnih diskova firme CDC.

Posted on

Malo istorije (2): Kancelarija 224/5

Kancelarija u kojoj sam počeo svoju inženjersku karijeru imala je broj 224/8. Unutrašnje pregrade između kancelarija bile su paravani, verovatno je prilikom gradnje ideja bila da se dobiju velike prostorije, pa su kasnije postavljene drvene pregrade. Na njima je bio zalepljen ravan zeleni itison. Pregrade prema hodniku bile su od furnirane iverice, lakirane u boji drveta. Prema spolja, celom širinom kancelarije, od metar visine do plafona bili su prozori. Iznad vrata, celom dužinom, staklena pregrada.

U zgradi je postojalo centralno grejanje, za koje je Institut koristio sopstvenu kotlarnicu na mazut. U kancelariji su bila dva radijatora ispod prozora. Grejanje je bilo odlično, čak bi se moglo reći da je bilo i pretoplo. Da vazduh ne bi bio suv, koristile su se metalne posude koje su stajale na širokim livenim radijatorima; u njih je stalo sigurno tri-četiri litra vode. Ja sam ujutru po dolasku punio posudu, ali je do kraja radnog vremena već bila prazna.

Za dolazak na posao zaposleni su mogli da koriste organizovani prevoz. Institut je od Elektronske industrije iznajmljivao autobuse koji su na šest-sedam linija prevozili zaposlene. Polazili su sa Trošarine, Konjarnika, Petlovog brda, iz Zemuna, sa Karaburme. Ja sam mogao da koristim one koji su prolazili pored Pravnog fakulteta i Vukovog spomenika. Zbog navike da svako jutro odlazim na Fakultet, najčešće sam koristio onaj koji je stajao kod Vukovog spomenika.

Ko je gde sedeo

Prvih dana vreme sam provodio sam u kancelariji. Pošto osim kolega sa kojima sam studirao nikoga nisam poznavao, praktično nisam ni izlazio.

Upoznavanje sa kolektivom počelo je tako što je tadašnji šef odeljenja 201, Brana Leposavić, kolegu Predraga Vraneša i mene proveo po kancelarijama.

U kancelariji 224/1 sedeli su Brana Leposavić i Veselin Potić. U sledećoj, 224/3, Dragoslav Maksimović zvani čika Maksa, Vasilije Jablan zvani čika Jaša, Ljiljana Spahijević, plava ili velika Ljilja i Blagomirka Vunjak, Blaženka. U 224/5 sedeli su Ljubivoje Marković zvani Ljuša, Miladin Dabić, Aleksandar Đorđević i Predrag Vraneš.

Prve dve kancelarije sa desne strane hodnika koristilo je odeljenje Servisa, a u 224/6 sedeli su Srđan Ćeramilac i Slobodan Davidović. Na kraju hodnika ulazilo se u takozvanu veliku sobu, u kojoj su sedele Slavica Simić i Mirjana Brašanac, mala Mira. U sobi preko puta bili su majstori Petar Selaković zvani Peki i Rade Tatalović. U odeljenju su još radili Nedžati Spahijević zvani Roki, Dušan Hristović, Boško Tanasijević i Boško Simonović, ali se ne sećam gde su tada sedeli. Na odsluženju vojnog roka bio je Milija Timotijević.

Ne sećam se baš kako su nas dočekali. Verovatno su bili, kao i mi, suzdržani. Jedino se sećam da je govorljiviji bio čika Jaša, pa sam verovatno na osnovu toga zaključio da je inženjer.

Prvi gost

Praktično prvi kolega koji mi je došao u posetu, ne računajući Branu, bio je Daba. Jednoga dana neko je pokucao na vrata. Okrenuh se i videh mlađeg čoveka proređene kose sa naočarima. Ostade nekako postrance okrenut, pruži mi ruku na karakterističan način i predstavi se: „Ja sam Miladin Dabić.” Reče da sedi preko puta i da, ako mi nešto zatreba, slobodno mogu da dođem.

Posle jedno sedam dana Brana mi reče da ću se privremeno preseliti u kancelariju u kojoj su sedeli Ljuša, Daba, Aca i Vranac. U moju će se privremeno smestiti kolega Sidorov iz Instituta iz Novosibirska. Tokom njegovog boravka biću u prilici da par puta prisustvujem radnim sastancima koje je sa njim imao Vesko, a na kojima su razmatrana pitanja vezana za digitalni deo hibridnog računara HRS-100, instaliranog u Novosibirsku.

Tokom tih sastanaka dokučih da Sidorova ne vidim prvi put. Bio je jedan od dvojice gostiju koje je Caja doveo na usmeni ispit u junskom roku 1974. godine, kada sam polagao Elektroniku I. Kasnije saznadoh da je drugi bio dr Šebic iz Istočne Nemačke.

Kafa, dim i šah

Privremenim preseljenjem u kancelariju 224/5 počela je moja socijalizacija u Institutu. Kancelarija je bila ista kao moja, s tim što je gledala na ulaz u krug Instituta i parking. Ispred prozora sedele su najstarije kolege, levo Ljuša, desno Daba. Iza Dabe je sedeo Aca, a iza njega, za omanjim stolom, Vranac. Onako krakat, sedeo je za stočićem u koji je jedva uvukao noge. Uz levi zid je stajao laboratorijski sto, za koji su mene smestili.

U to vreme zaposleni su sami kuvali kafu, po takozvanim klubovima. Ovde su jedan klub činili Ljuša i Daba, a Aca je sam sebi kuvao. Prva dvojica su pila kafu koja je više ličila na kačamak, jer je posle ispijanja talog u šoljicama ostajao do pola. Sećam se da je Daba pio iz okrnjene zelene keramičke šoljice bez drške.

Njih trojica su bili pušači, s tim što bi se za Ljušu i Dabu moglo reći da su više pućkali nego pušili. Zbog toga se oko njih tokom dana vio oblak dima, koji bi, kada su prozori bili zatvoreni, čak izlazio ispod vrata u hodnik. Vranac je u to vreme još uvek bio aktivni sportista, golman vaterpolo kluba „Partizan” i reprezentacije Jugoslavije. Trojica starijih su ga često zadirkivali da će mu uništiti karijeru svojim pušenjem. Posebno se u tome isticao Ljuša, koji je bio strastveni pušač, takav da je često imao i po dve istovremeno zapaljene cigarete, a pepeo je bio sastavni deo ambijenta njegovog radnog stola. Inače po ocu, koji je takođe bio inženjer elektrotehnike bio je unuk na belo Lenče iz čuvene vranjanske pesme, “Otvori mi belo Lenče”.

Jedno od pravila radnog ponašanja bila je svakodnevna polučasovna pauza. U našem OOUR-u trajala je od pola deset do deset. Daba, koji se tokom te jeseni vratio sa magistarskih studija iz Mančestera, vreme je uglavnom provodio čitajući knjigu profesora Trelivena o računarima u osamdesetim. Pored njega, na podvijenoj nozi, sedeo je Ljuša sa stalno upaljenom cigaretom.

U jednom trenutku Daba bi samo rekao: „Hoćemo li?” To je bio znak da se na stočiću otvori mala kutija sa šahovskim figurama, da se poređaju i započne meč. Bio je to svakodnevni ritual. Tokom proleća Vranac će sa nekog turnira iz Moskve doneti šahovski sat, nove plastične figure i onu plastičnu mušemu sa poljima. Sada su mogle da se organizuju brzopotezne partije, a često i turniri, u kojima ja po pravilu nisam učestvovao.

Posted on

Malo istorije (1): Presecanje čvora

Ovaj tekst posvećujem uspomeni na Miladina Dabića (1945–2020), kolegu i prijatelja. Njegov odlazak bio je povod da sednem i zapišem sećanja na godine provedene u Institutu „Mihajlo Pupin”.

Kada sam počinjao pisanje ovog teksta, imao sam na umu potrebu da od zaborava otrgnem jedno vreme čiji sam bio aktivni učesnik. To vreme podrazumeva pre svega ljude i događaje u kojima su oni učestvovali. Neposredan povod bio je odlazak još jednog od onih sa kojima sam delio zajedničku istoriju. A zajednički imenitelj nam je bio Institut „Mihajlo Pupin”.

Posle više od četiri decenije nije lako pisati o prošlosti. Ne zato što ću biti subjektivan ili što sam mnogo toga zaboravio. Problem je u tome što se u tom vremenu mnogo toga promenilo, pogotovu u struci kojom smo se tada bavili. Ako bi ovaj tekst bio namenjen nama koji smo svedoci tog vremena, tu bi svakako preovladavao lament nad sopstvenom prošlošću. A mlađi bi ga mogli doživeti kao još jedan pokušaj tamo nekih matoraca da se istaknu. Zato je pisanje ovog teksta nešto poput plovidbe između Scile i Haribde.

Kada sam tog 1. decembra 1977. godine zakoračio u zgradu Instituta „Mihajlo Pupin”, nisam razmišljao o istoriji. Bio je četvrtak sa tek napadalim snegom, pravi zimski dan. Došao sam gradskim prevozom, koji je tada išao samo do studentskog doma „Patris Lumumba”, a odatle peške uzbrdo, ulicom koja se zvala Dragice Pravice, pa dalje Volginom, stigoh do Instituta.

Sigurno sam mnogo toga zaboravio. Ali nadam se da će ove moje reči podstaći i druge da dopišu svoja sećanja. Ne bežim od toga da će u ovom pisaniju biti mnogo toga subjektivnog. Možda sam ponešto uobrazio pa je postalo deo moje istine. Ali neka se prvo nešto nađe na papiru ili ekranu. Lako ćemo ga kasnije menjati i širiti. A možda i skraćivati.

Krenimo redom

Pre početka rada bio sam u Institutu tri puta.

Prvi put, kada me je Slavoljub Marjanović, čuveni Caja, profesor elektronike na Elektrotehničkom fakultetu, doveo da se upoznam sa mogućnošću zaposlenja. Posle diplomiranja i letnje pauze ponovo sam se u Beogradu obreo u septembru, sa željom da upišem postdiplomske studije. U međuvremenu sam upisao kurs engleskog na Institutu za strane jezike i praktično u Beogradu živeo od utorka do četvrtka. Nastavio sam da stanujem kod porodice Ivanović, gde sam proveo sve vreme studija.

Vrlo brzo sam shvatio da vodim, reklo bi se, parazitski život, jer sam u Beogradu trošio jednu penziju mojih roditelja. Istina, bilo je ponuda za posao, ali nijedna me nije privlačila. Svraćao sam svaki dan na Fakultet i u „Domovinu“. Bilo je to vreme kada je puno kolega diplomiralo, a većina je to obeležavala u tom, za nastavnike i studente Elektrotehničkog fakulteta kultnom restoranu.

Jednoga dana u hodniku Fakulteta sretoh Caju i ne propustih priliku da ga upitam ima li nekog posla za mene. On me upita da li sam slobodan u podne. Na potvrdan odgovor reče mi da ga sačekam ispred kancelarije. Odosmo prvo do ekspres-restorana „Studentski park” preko puta Fakulteta, gde on kupi pečeno pile, a onda se taksijem odvezosmo do Instituta.

Odvede me prvo u OOUR Merenje i regulacije kod Milorada Andonovskog, a nakon razgovora sa njim popesmo se na drugi sprat i nađoh se u kancelariji gde su sedeli Dejan Živković i Dragoljub Milićević. Ispostaviće se da je Dejan tehnički direktor OOUR-a Računska tehnika, a Draško šef odeljenja 202. Od Dejana saznadoh da predstoji raspisivanje konkursa za inženjere pripravnike. Upita me šta me više zanima, hardver ili softver. Na moj izbor hardvera, iako baš nisam bio siguran šta se pod tim tačno podrazumeva, prokomentarisa da će biti primano više kandidata za softver.

Šah i Ampex

Nastavih da živim na relaciji Čačak–Beograd. Jedne večeri svratih u „Domovinu”. Zatekoh Caju i Dejana Živkovića. Neko od njih me upita da li sam konkurisao, a ja nisam znao ni da je konkurs objavljen. „Pa šta čekaš, konkurs se završava u ponedeljak.”

Sutradan poranih za Čačak da prikupim potrebna dokumenta. I prijavih se poslednjeg dana trajanja konkursa. Posle nekoliko dana dobih poziv na razgovor.

U „Pupinu” sretoh kolegu Vladimira Malinića i prvo nas odvedoše u takozvano softversko odeljenje, gde nas sačeka tadašnji šef Svetomir Ojdanić. Učtivo sam saslušao priču o njihovim poslovima. Nakon toga nas odvedoše kod Veselina Potića, koji je trebalo da nas upozna sa poslovima vezanim za hardver. Vesko, ili Pota, bio je u to vreme jedan od dvojice pomoćnika direktora OOUR-a, Georgija Konstantinova.

Pošto je on trenutno bio zauzet, pojavi se kolega sa kutijom u kojoj su bile šahovske figure i plastičnom mušemom koja je imala funkciju šahovske table. Kasnije ću saznati da se taj kolega zove Slobodan Ivančević, poznatiji kao Kraka.

Vladimir i ja poređasmo figure i počesmo partiju. U toku nje konačno se pojavi Vesko i krenu razgovor. Tokom njega par puta je razgovarao telefonom, jer su ga zvali zbog dolaska ljudi iz firme „Ampex”. Malo kasnije vrata se skoro sa treskom otvoriše i na njima se pojavi krupan mlađi čovek u belom radnom mantilu i farmerkama uvučenim u vojničke čizme. Sa vrata zagrme: „Dobro, Poto, ima li ovde još neko da zna engleski jezik?” I izađe.

Utom telefon ponovo zazvoni i obavesti Veska da ljudi iz „Ampeksa” dolaze. On gotovo panično reče da sklonimo figure, a i sam nam se pridruži u skupljanju. Figure se razleteše po kancelariji, i da je neko u tom trenutku ušao, video bi tri spodobe kako klečeći bauljaju po podu tražeći ih ispod stolova i fotelja.

Ionako kratak razgovor bio je završen, a time i moj drugi boravak u Institutu.

Presecanje čvora

U to vreme izbor kandidata podrazumevao je i proveru podobnosti, jer su u Institutu rađeni poslovi za JNA. Činilo mi se da se u tome često i preterivalo. Pa čak da je to bio paravan kojim su se maskirali lični odnosi i netrpeljivosti.

I danas, posle četiri decenije, Laboratorija mi je ostala kao primer liberalne sredine. Sredine u kojoj se poštuju pravila i zna red, ali i sredine gde su se nalazila i primenjivala inventivna i fleksibilna rešenja uprkos čestim administrativnim preprekama. I to ne samo kad je u pitanju bila struka, već i svakodnevni život. Čak i kada se formalno radilo o takozvanim tajnim poslovima, nije bilo zaziranja od kolega u pogledu informacija koje bi se usput čule. Naravno, bilo je izuzetaka, pa je u neke kancelarije bilo skoro nemoguće ući. Takve kancelarije su po završetku radnog vremena obavezno pečaćene, jemstvenikom i pečatnim voskom.

Ne sećam se koliko je vremena proteklo pre nego što sam dobio zvanično obaveštenje da sam primljen. Neslužbenu informaciju sam ponovo dobio jedne večeri u „Domovini”, gde sam se sreo, naravno, opet sa Cajom i Dejanom.

Trebalo je izvaditi lekarsko uverenje i prijaviti se u Zavod za zapošljavanje. Bilo je to trčanje sa jednog kraja Beograda na drugi, po pravom jesenjem vremenu, sa dosadnom kišom koju prati vetar. Dovoljno da ti noge budu mokre i da ti se hladnoća uvuče u kosti. Kada sam popodne konačno stigao na pregled kod interniste, doktorka me posle merenja pritiska upita: „Znate li da imate povišen pritisak, 140 sa 90?” I njoj i sebi pokušah da se opravdam jurcanjem po Beogradu, kiši i vetru. A tek što sam napunio dvadeset četiri godine.

Međutim, tek su počinjale zavrzlame. U to vreme si u Beogradu mogao da se zaposliš samo ako si imao boravište u njemu, dakle ako si bio žitelj Beograda. A da bi to postao, morao si da imaš zaposlenje. Pravi Gordijev čvor.

Smatrao sam da je čvor tanji na strani Instituta, to jest da ću dobiti potvrdu da sam zaposlen i sa njom prijaviti boravište u stanici milicije Vračar. Pošto sam nastavio da stanujem kod Jelene i Milivoja Ivanovića, oni su se saglasili da se prijavim da živim kod njih.

Međutim, šefica kadrovske službe hladno me je odbila kada sam došao i zatražio potvrdu. Nonšalantno je odgovorila: „Pošto niste iz Beograda, ne možete da zasnujete radni odnos u Institutu.”

Dok sam razmišljao šta da radim, iza njenih leđa mi je službenica Angelina dala mig da se strpim i sačekam. Kada je šefica izašla u svoju kancelariju, Angelina je hitro ubacila papir u mašinu i otkucala potvrdu o zaposlenju.

Čvor je bio presečen.

Posted on

Nikola Marković (1987 – 2025)

Nikola Marković

Za mene ćeš uvek ostati „mali plavi dečak”. Još od onih dana kada si, jednog nedeljnog julskog dana 1999. godine, sa porodicom stigao sa Kosova. Tih par meseci delila nas je samo ograda.

Ponovo će nas spojiti Fakultet, i više od decenije neću znati da si ti onaj mali plavi švrća sa naočarima iz komšijskog dvorišta. Tu činjenicu saznaću tek na odbrani tvog master rada. I to ne od tebe. Na moje „Pobogu, Nikola, što mi nisi rekao” samo si se osmehnuo i slegao ramenima.

Plava kosa, naočare i nemiran pogled činili su te uočljivim. Ali bio si tih i povučen. I takvog ću te se uvek sećati. I tada sam imao utisak da si omiljen u društvu. Nažalost, to će potvrditi broj ljudi, posebno mladih, na oproštaju sa tobom.

Nismo se viđali često u proteklih deceniju i po, pogotovu tokom poslednje decenije. Ostao mi je u sećanju slučajni susret u Institutu „Mihajlo Pupin”, gde si jedno vreme radio, u jednom trenutku povezalo nas je i mesto na kome smo obojica radili. Retkim viđanjima doprineo je tvoj život i rad van zemlje. Ali nisam propuštao priliku da se kod zajedničkih prijatelja raspitam o tebi. Bilo mi je jako žao što se nismo videli prošle godine, kada si posetio svoje rođake iz mog komšiluka.

Dragi plavi dečače, duboko me je potresla tvoja smrt. Posebno što te je u njoj pratio još jedan tek započeti život. Ne postoje reči koje mogu ublažiti bol tvojih najbližih. Ovih par reči su samo pokušaj da te sačuvamo u sećanju, onakvog kakav si bio. I da žalimo što se češće nismo viđali i družili.

Svet u kome živimo postao je pravo trkalište. A nama preostaje samo nada da ovakvih odlazaka ne bude. I da se srećemo uživo što duže.

Posted on

Dušan Hristović (1929 – 2023)

Dušan Hristović

Duleta Hristovića, kako su ga svi zvali, upoznao sam kada je rukovodilac odeljenja 201 predstavio novozaposlene kolege, decembra 1977. godine. Već posle mesec dana naći ćemo se u istoj kancelariji, 224/7. I bićemo cimeri sve do mog odlaska u vojsku, dve godine kasnije.

Naš odnos je u početku bio pomalo rezervisan. Jer Dule je bio najstariji inženjer u mom okruženju, a to je bilo dovoljno da jedan početnik ima povećanu dozu poštovanja.

Imao je svoj svakodnevni ritual. Ne sećam se da li je pio kafu. Ali svakog dana je donosio doručak, koji je držao u fioci od stola. I jeo ga je natenane, dok je prelistavao „Politiku”.

Sredom, kada su u naše odeljenje dolazili novi časopisi na pregled, pedantno je zapisivao zanimljive naslove u svoju svesku. Kasnije, kada se budemo sprijateljili, imaću privilegiju da zavirim u tu njegovu sveščicu i potražim članak koji me zanima.

Priče o počecima

Povremeno, uglavnom kada smo ostajali sami u kancelariji, znao je da se raspriča. Pričao mi je o počecima računarstva. O prvim računarima projektovanim u institutima „Boris Kidrič” i „Mihajlo Pupin”. Ali i o svom rodnom selu Lipolistu u Mačvi. Jako se ponosio čuvenim uzgajivačima ruža iz Lipolista, sa kojima je bio u kumovskim odnosima.

I kada više nismo sedeli zajedno u kancelariji, znao sam da svratim do njega na čašicu razgovora. Bio je zanimljiv sagovornik, jer je kao retko ko od kolega pratio sve što se dešava u svetu računarstva.

Po mom odlasku iz Instituta ređe smo se viđali, pogotovu što je i on relativno brzo otišao u penziju. Penzionerske dane posvetio je radu na beleškama o istoriji računarstva u Jugoslaviji. Kasnije ćemo se redovno viđati na proslavama Dana Elektrotehničkog fakulteta. Kada je elektronska pošta postala standardni vid komunikacije, često smo razmenjivali poruke, slao mi je svoje tekstove o računarstvu, ali i kopije onih za koje je smatrao da će me zanimati. Zbog njegovih problema sa vidom i taj vid komunikacije je polako jenjavao.

Kada mi je zajednički kolega pre par dana rekao za njegovu smrt, setih se svih onih zajedničkih dana u Institutu „Mihajlo Pupin”. Vremena koja polako prekrivaju, kao što stihovi kažu, ruzmarin, snegovi i šaš.

Posted on

Slobodan Ivančević (1950 – 2022)

Upoznali smo se pre nego što sam se zaposlio u Institutu. Tačnije, bio je jedan od prvih kolega koje sam sreo kada sam došao na razgovor za posao. Tokom trinaest godina provedenih u Institutu naši putevi saradnje će se ukrštati. A on će biti prvi kolega kome ću saopštiti da odlazim, jer smo prethodnih pet godina neposredno sarađivali.

Kraka, kako je bio poznatiji među kolegama, nikako nije mogao da ostane neprimećen. Jer je bio glasan na sebi svojstven način.

Pokušavajući da napišem ove redove, misli me stalno upućuju na anegdote vezane za njega. U nekima od njih on je pomalo tužni heroj. Ali to je jednostavno bio on, čovek koji se nije plašio da pogreši, čak i kada je bilo očigledno da će se to desiti. Ali posledice nisu snosili drugi, uvek samo on. Ako bih sve to pokušao da stavim na papir, trebalo bi mi dosta prostora i vremena. Oni koji su ga znali setiće se svega. Čak i više od mene.

Tokom devedesetih godina vreme, prostor i događaji su nas prilično udaljili. Neko vreme je proveo kao gastarbajter u Rusiji. Kasnije se otisnuo u vode privatnog biznisa, u kojima je plivao sve do svoje iznenadne smrti.

Sa novim vekom vratila su se i naša druženja, a povremeno smo se čuli i telefonom. U Takovu je kupio i zakupio desetak hektara zemlje i počeo da se bavi voćarstvom. Svaki put kada smo se čuli, obećavao je da će se javiti pa da se vidimo. Pandemija je učinila da se poslednje dve i po godine nismo videli, a nažalost ni čuli. Zato mi je njegova smrt još teže pala. Pomalo me teši što smo ga zajednički kolega i ja često pominjali u našim druženjima.

Ovaj kratki tekst je samo malo podsećanje na divnog kolegu i prijatelja, i nadasve retko dobrog inženjera, Slobodana Ivančevića, Kraku. Nezadovoljan sam što nisam napisao više. Jer on to zaslužuje. Ali sve mi se nekako činilo da, koliko god napišem, neću dovoljno reći.

Posted on

Ljubiša Veljović (1953 – 2022)

Ljubiša Veljović

Reklo bi se da se znamo ceo život. Spojila nas je osnovna škola, a srednju smo završili u istoj klupi. Konačno, bio sam mu kum kada se venčavao sa suprugom Olgom.

Druženje smo nastavili skoro do njegovog poslednjeg dana. Istina, intenzitet viđanja se tokom godina menjao, jer kao i većina, i mi smo nekako trčali kroz život. Kada je korona malo utihnula, počeli smo da se viđamo sa Prlom i Vitkom, obično u „kafani kod Čolaka”.

Nažalost, na prvom ovogodišnjem okupljanju nije ga bilo. Prle reče da ima problema sa slepim crevom. Nisam želeo da ga uznemiravam, a onda, kao grom iz vedra neba, stiže poruka od njegovog brata Alempija: „Umro mi je brat.”

Sve se to dešavalo uoči obeležavanja pedeset godina gimnazijske mature, čijim je proslavama redovno prisustvovao. A to je značilo i pola veka od koraka u svet odraslih, u koji smo stupili upisom na fakultet.

Za razliku od većine nas, Ljubiša je znao da želi da upiše medicinu i tokom četvrte gimnazijske godine intenzivno se za to pripremao. Radni vek je proveo u Čačku. I pre zasnivanja svoje porodice draža mu je bila porodična atmosfera. Zato sam pomalo bio iznenađen, nisam mu to rekao, što je pristao da se poslednjih godinu-dve relativno često viđamo u kafani.

Posle više od šest decenija druženja mogao bih mnogo toga napisati o Ljubiši, ili Velju, kako smo ga uobičajeno zvali. Retko je za nečiji život vezano toliko anegdota. Negde u papirima koje skupljam još od osnovačkih dana zapisane su mnoge od njih. Svaki ponovni generacijski susret, pa i ovaj poslednji, koji je protekao bez njega, nije prošao bez podsećanja upravo kroz neke od tih anegdota.

Posted on

Dejan Simić (1962 – 2022)

Dejan Simić

Pojavio se u Institutu u vreme kada su studenti Elektrotehničkog fakulteta u velikom broju radili svoje diplomske radove u tamošnjim laboratorijama. Bilo je to vreme kada je klasični računarski hardver ubrzano ustupao mesto sistemima zasnovanim na mikroprocesorima i mikrokontrolerima. Štaviše, sve češće smo se bavili softverom. Dejan je nekako sve vreme ostao veran hardveru.

Iako smo ga sve ove godine smatrali mladim, napustio nas je na pragu svoje sedme decenije, posle tri i po decenije rada.

Bio je jedan od pionira PC hardvera u Institutu. U tom kontekstu bio je i jedan od projektanata računara PC AT/386, koji će se par godina proizvoditi u Digitalnoj laboratoriji. Bio je izuzetno talentovan inženjer, koji je još puno toga mogao da ponudi sredini u kojoj je radio.

Redovno smo se viđali prilikom mojih poseta Institutu u tri decenije otkako sam ga napustio. Jedno vreme se nalazio i na rukovodećem mestu u našoj nekadašnjoj Laboratoriji. Ali ipak ga taj posao nije ispunjavao u onoj meri u kojoj su to činili računarski hardver i digitalni sistemi. Pored posla imao je i drugu ljubav, ribolov. A pri tome nije zaboravljao ni porodicu, ni mnogobrojne prijatelje i kolege.

Ražalostila me je vest o njegovoj bolesti. Ali me je fascinirala njegova smirenost i želja da je prevaziđe. Nikoga nije mogla da ostavi ravnodušnim njegova želja da pobedi opaku bolest. Kada smo se poslednji put videli, delovao je tako smireno, kao da je sve ostalo iza njega.

Nažalost, stigla je pandemija i više nisam odlazio u Institut. Ali često sam se raspitivao o njegovom stanju. A onda stiže tužna vest. Poslednji oproštaj sa njim nas okupi, ali još jedno lice sa slike iz 1989. godine preseli se u večnost, a nama ostadoše samo sećanja.

Posted on

Miloš Bajčetić (1961 – 2021)

Miloš Bajčetić

Jesenje popodne 2019. godine, provedeno u restoranu „Lovac”, nije nagoveštavalo da će nam to biti poslednje viđenje. A pre toga se nismo videli skoro tri decenije.

U međuvremenu ga je put odveo u Kanadu, a onda se smirio u Vašingtonu, pored supruge i dva sina. Dopisivali smo se povremeno. Njegova pisma su bila neobična, upravo onakva kakvog sam ga zapamtio dok smo zajedno sedeli u kancelariji u „Plavom vozu”. Čudio sam se kako je onako visok, a bogami i krupan, uspevao da stane u „peglicu”.

Imao je smisla za humor, koji je bio krajnje specifičan. Ali nikoga nije ostavljao ravnodušnim.

Vezivalo nas je interesovanje za sport, posebno za fudbal. On je bio vatreni zvezdaš, pa je znao da mi, kao okorelom partizanovcu, često uputi „otrovne” strelice. Nije bio neko ko je mnogo pričao, više je bio ćutljiv. A onda bi nas sve iznenadio britkim komentarom, pred kojim smo često morali da se zamislimo.

Krajem osamdesetih, ne sećam se povodom čega, slikali smo se u zvezdarskoj šumi. Ta slika mi je dugo visila na zidu iznad radnog stola u Laboratoriji. Često sam studentima pokazivao ko je ko na njoj. On je drugi sa te slike koji nam zauvek ostaje u sećanju.

Posted on

Georgi Konstantinov (1938 – 2021)

Reči kojima se obratio novozaposlenim pripravnicima obeležile su moju inženjersku karijeru. Puno puta ću biti u prilici da ga citiram:

„Drage kolege, nemojte očekivati da se ovde bavite naukom.”

Te reči su svojevrstan spomen na čoveka koji mi je bio prvi direktor. Jer su postale moj stručni vjeruju do današnjeg dana.

Iza pomalo strogog izgleda krila se ličnost kojoj si mogao da se obratiš za pomoć i podršku. Ličnost koja je nalazila razumevanja i onda kada nam se činilo da su sankcije neminovne. Bio je strog kao rukovodilac, ali se kolegama nije mešao u stručnu stranu posla. Kao odličan inženjer sa zavidnom karijerom, imao je na to puno pravo.

Upravo zbog te uspešne karijere često sam se pitao šta ga je nateralo da se sa trideset pet godina otisne u vode rukovođenja. Jer iza njega je u prethodnih osam godina ostalo učešće na nekim od najznačajnijih projekata rađenih u Laboratoriji.

Ponekad su mi se njegovi stavovi činili previše konzervativni. Ali sam vrlo brzo shvatio da drugačije nije bilo moguće. Kada je postao direktor, Laboratorija se nalazila u lošem organizacionom i finansijskom stanju. Na kraju sedamdesetih bila je bitno drugačija nego šest godina ranije, stručna delatnost značajno proširena, Laboratorija kadrovski i organizaciono ojačana. Konačno su došli i odgovarajući finansijski rezultati.

Nažalost, kao mlad inženjer nisam bio u prilici da sa Georgijem bliže sarađujem. Tokom prve dve godine rada samo par puta sam neposredno kontaktirao sa njim. Ipak, i to je bilo dovoljno da steknem dosta dobru sliku. Već 1980. godine napustio je Laboratoriju i prešao na rukovodeće mesto na nivou Instituta. Sa te pozicije koordinirao je, između ostalog, poslove sa institucijama u Sovjetskom Savezu. Pošto sam u to vreme bio angažovan na jednom takvom projektu, naši kontakti su se nastavili. Kada je projekat zapao u krizu, pokazao je maksimalnu taktičnost i umeće da se problemi prevaziđu.

Kasnije sam sa njim i njegovom porodicom uspostavio i privatni kontakt. Zahvaljujući tome upoznao je i moje roditelje. Kad god bismo se videli, nije propuštao priliku da pita za njih i da ih pozdravi.

Pošto sam napustio Institut, retko smo se viđali. Uglavnom povodom nekog događaja. Nažalost, poslednjih godina to je uglavnom bilo na oproštaju od nekog od kolega.