Category: Život i sećanja

U ovoj sekciji se nalaze moja sećanja na važne periode moga življenja – boravak u vojsci i vreme školovanja.

Posted on

Dušan Hristović (1929 – 2023)

Dušan Hristović

Duleta Hristovića, kako su ga svi zvali, upoznao sam kada je rukovodilac odeljenja 201 predstavio novozaposlene kolege, decembra 1977. godine. Već posle mesec dana naći ćemo se u istoj kancelariji, 224/7. I bićemo cimeri sve do mog odlaska u vojsku, dve godine kasnije.

Naš odnos je u početku bio pomalo rezervisan. Jer Dule je bio najstariji inženjer u mom okruženju, a to je bilo dovoljno da jedan početnik ima povećanu dozu poštovanja.

Imao je svoj svakodnevni ritual. Ne sećam se da li je pio kafu. Ali svakog dana je donosio doručak, koji je držao u fioci od stola. I jeo ga je natenane, dok je prelistavao „Politiku”.

Sredom, kada su u naše odeljenje dolazili novi časopisi na pregled, pedantno je zapisivao zanimljive naslove u svoju svesku. Kasnije, kada se budemo sprijateljili, imaću privilegiju da zavirim u tu njegovu sveščicu i potražim članak koji me zanima.

Priče o počecima

Povremeno, uglavnom kada smo ostajali sami u kancelariji, znao je da se raspriča. Pričao mi je o počecima računarstva. O prvim računarima projektovanim u institutima „Boris Kidrič” i „Mihajlo Pupin”. Ali i o svom rodnom selu Lipolistu u Mačvi. Jako se ponosio čuvenim uzgajivačima ruža iz Lipolista, sa kojima je bio u kumovskim odnosima.

I kada više nismo sedeli zajedno u kancelariji, znao sam da svratim do njega na čašicu razgovora. Bio je zanimljiv sagovornik, jer je kao retko ko od kolega pratio sve što se dešava u svetu računarstva.

Po mom odlasku iz Instituta ređe smo se viđali, pogotovu što je i on relativno brzo otišao u penziju. Penzionerske dane posvetio je radu na beleškama o istoriji računarstva u Jugoslaviji. Kasnije ćemo se redovno viđati na proslavama Dana Elektrotehničkog fakulteta. Kada je elektronska pošta postala standardni vid komunikacije, često smo razmenjivali poruke, slao mi je svoje tekstove o računarstvu, ali i kopije onih za koje je smatrao da će me zanimati. Zbog njegovih problema sa vidom i taj vid komunikacije je polako jenjavao.

Kada mi je zajednički kolega pre par dana rekao za njegovu smrt, setih se svih onih zajedničkih dana u Institutu „Mihajlo Pupin”. Vremena koja polako prekrivaju, kao što stihovi kažu, ruzmarin, snegovi i šaš.

Posted on

Slobodan Ivančević (1950 – 2022)

Upoznali smo se pre nego što sam se zaposlio u Institutu. Tačnije, bio je jedan od prvih kolega koje sam sreo kada sam došao na razgovor za posao. Tokom trinaest godina provedenih u Institutu naši putevi saradnje će se ukrštati. A on će biti prvi kolega kome ću saopštiti da odlazim, jer smo prethodnih pet godina neposredno sarađivali.

Kraka, kako je bio poznatiji među kolegama, nikako nije mogao da ostane neprimećen. Jer je bio glasan na sebi svojstven način.

Pokušavajući da napišem ove redove, misli me stalno upućuju na anegdote vezane za njega. U nekima od njih on je pomalo tužni heroj. Ali to je jednostavno bio on, čovek koji se nije plašio da pogreši, čak i kada je bilo očigledno da će se to desiti. Ali posledice nisu snosili drugi, uvek samo on. Ako bih sve to pokušao da stavim na papir, trebalo bi mi dosta prostora i vremena. Oni koji su ga znali setiće se svega. Čak i više od mene.

Tokom devedesetih godina vreme, prostor i događaji su nas prilično udaljili. Neko vreme je proveo kao gastarbajter u Rusiji. Kasnije se otisnuo u vode privatnog biznisa, u kojima je plivao sve do svoje iznenadne smrti.

Sa novim vekom vratila su se i naša druženja, a povremeno smo se čuli i telefonom. U Takovu je kupio i zakupio desetak hektara zemlje i počeo da se bavi voćarstvom. Svaki put kada smo se čuli, obećavao je da će se javiti pa da se vidimo. Pandemija je učinila da se poslednje dve i po godine nismo videli, a nažalost ni čuli. Zato mi je njegova smrt još teže pala. Pomalo me teši što smo ga zajednički kolega i ja često pominjali u našim druženjima.

Ovaj kratki tekst je samo malo podsećanje na divnog kolegu i prijatelja, i nadasve retko dobrog inženjera, Slobodana Ivančevića, Kraku. Nezadovoljan sam što nisam napisao više. Jer on to zaslužuje. Ali sve mi se nekako činilo da, koliko god napišem, neću dovoljno reći.

Posted on

Ljubiša Veljović (1953 – 2022)

Ljubiša Veljović

Reklo bi se da se znamo ceo život. Spojila nas je osnovna škola, a srednju smo završili u istoj klupi. Konačno, bio sam mu kum kada se venčavao sa suprugom Olgom.

Druženje smo nastavili skoro do njegovog poslednjeg dana. Istina, intenzitet viđanja se tokom godina menjao, jer kao i većina, i mi smo nekako trčali kroz život. Kada je korona malo utihnula, počeli smo da se viđamo sa Prlom i Vitkom, obično u „kafani kod Čolaka”.

Nažalost, na prvom ovogodišnjem okupljanju nije ga bilo. Prle reče da ima problema sa slepim crevom. Nisam želeo da ga uznemiravam, a onda, kao grom iz vedra neba, stiže poruka od njegovog brata Alempija: „Umro mi je brat.”

Sve se to dešavalo uoči obeležavanja pedeset godina gimnazijske mature, čijim je proslavama redovno prisustvovao. A to je značilo i pola veka od koraka u svet odraslih, u koji smo stupili upisom na fakultet.

Za razliku od većine nas, Ljubiša je znao da želi da upiše medicinu i tokom četvrte gimnazijske godine intenzivno se za to pripremao. Radni vek je proveo u Čačku. I pre zasnivanja svoje porodice draža mu je bila porodična atmosfera. Zato sam pomalo bio iznenađen, nisam mu to rekao, što je pristao da se poslednjih godinu-dve relativno često viđamo u kafani.

Posle više od šest decenija druženja mogao bih mnogo toga napisati o Ljubiši, ili Velju, kako smo ga uobičajeno zvali. Retko je za nečiji život vezano toliko anegdota. Negde u papirima koje skupljam još od osnovačkih dana zapisane su mnoge od njih. Svaki ponovni generacijski susret, pa i ovaj poslednji, koji je protekao bez njega, nije prošao bez podsećanja upravo kroz neke od tih anegdota.

Posted on

Dejan Simić (1962 – 2022)

Dejan Simić

Pojavio se u Institutu u vreme kada su studenti Elektrotehničkog fakulteta u velikom broju radili svoje diplomske radove u tamošnjim laboratorijama. Bilo je to vreme kada je klasični računarski hardver ubrzano ustupao mesto sistemima zasnovanim na mikroprocesorima i mikrokontrolerima. Štaviše, sve češće smo se bavili softverom. Dejan je nekako sve vreme ostao veran hardveru.

Iako smo ga sve ove godine smatrali mladim, napustio nas je na pragu svoje sedme decenije, posle tri i po decenije rada.

Bio je jedan od pionira PC hardvera u Institutu. U tom kontekstu bio je i jedan od projektanata računara PC AT/386, koji će se par godina proizvoditi u Digitalnoj laboratoriji. Bio je izuzetno talentovan inženjer, koji je još puno toga mogao da ponudi sredini u kojoj je radio.

Redovno smo se viđali prilikom mojih poseta Institutu u tri decenije otkako sam ga napustio. Jedno vreme se nalazio i na rukovodećem mestu u našoj nekadašnjoj Laboratoriji. Ali ipak ga taj posao nije ispunjavao u onoj meri u kojoj su to činili računarski hardver i digitalni sistemi. Pored posla imao je i drugu ljubav, ribolov. A pri tome nije zaboravljao ni porodicu, ni mnogobrojne prijatelje i kolege.

Ražalostila me je vest o njegovoj bolesti. Ali me je fascinirala njegova smirenost i želja da je prevaziđe. Nikoga nije mogla da ostavi ravnodušnim njegova želja da pobedi opaku bolest. Kada smo se poslednji put videli, delovao je tako smireno, kao da je sve ostalo iza njega.

Nažalost, stigla je pandemija i više nisam odlazio u Institut. Ali često sam se raspitivao o njegovom stanju. A onda stiže tužna vest. Poslednji oproštaj sa njim nas okupi, ali još jedno lice sa slike iz 1989. godine preseli se u večnost, a nama ostadoše samo sećanja.

Posted on

Miloš Bajčetić (1961 – 2021)

Miloš Bajčetić

Jesenje popodne 2019. godine, provedeno u restoranu „Lovac”, nije nagoveštavalo da će nam to biti poslednje viđenje. A pre toga se nismo videli skoro tri decenije.

U međuvremenu ga je put odveo u Kanadu, a onda se smirio u Vašingtonu, pored supruge i dva sina. Dopisivali smo se povremeno. Njegova pisma su bila neobična, upravo onakva kakvog sam ga zapamtio dok smo zajedno sedeli u kancelariji u „Plavom vozu”. Čudio sam se kako je onako visok, a bogami i krupan, uspevao da stane u „peglicu”.

Imao je smisla za humor, koji je bio krajnje specifičan. Ali nikoga nije ostavljao ravnodušnim.

Vezivalo nas je interesovanje za sport, posebno za fudbal. On je bio vatreni zvezdaš, pa je znao da mi, kao okorelom partizanovcu, često uputi „otrovne” strelice. Nije bio neko ko je mnogo pričao, više je bio ćutljiv. A onda bi nas sve iznenadio britkim komentarom, pred kojim smo često morali da se zamislimo.

Krajem osamdesetih, ne sećam se povodom čega, slikali smo se u zvezdarskoj šumi. Ta slika mi je dugo visila na zidu iznad radnog stola u Laboratoriji. Često sam studentima pokazivao ko je ko na njoj. On je drugi sa te slike koji nam zauvek ostaje u sećanju.

Posted on

Georgi Konstantinov (1938 – 2021)

Reči kojima se obratio novozaposlenim pripravnicima obeležile su moju inženjersku karijeru. Puno puta ću biti u prilici da ga citiram:

„Drage kolege, nemojte očekivati da se ovde bavite naukom.”

Te reči su svojevrstan spomen na čoveka koji mi je bio prvi direktor. Jer su postale moj stručni vjeruju do današnjeg dana.

Iza pomalo strogog izgleda krila se ličnost kojoj si mogao da se obratiš za pomoć i podršku. Ličnost koja je nalazila razumevanja i onda kada nam se činilo da su sankcije neminovne. Bio je strog kao rukovodilac, ali se kolegama nije mešao u stručnu stranu posla. Kao odličan inženjer sa zavidnom karijerom, imao je na to puno pravo.

Upravo zbog te uspešne karijere često sam se pitao šta ga je nateralo da se sa trideset pet godina otisne u vode rukovođenja. Jer iza njega je u prethodnih osam godina ostalo učešće na nekim od najznačajnijih projekata rađenih u Laboratoriji.

Ponekad su mi se njegovi stavovi činili previše konzervativni. Ali sam vrlo brzo shvatio da drugačije nije bilo moguće. Kada je postao direktor, Laboratorija se nalazila u lošem organizacionom i finansijskom stanju. Na kraju sedamdesetih bila je bitno drugačija nego šest godina ranije, stručna delatnost značajno proširena, Laboratorija kadrovski i organizaciono ojačana. Konačno su došli i odgovarajući finansijski rezultati.

Nažalost, kao mlad inženjer nisam bio u prilici da sa Georgijem bliže sarađujem. Tokom prve dve godine rada samo par puta sam neposredno kontaktirao sa njim. Ipak, i to je bilo dovoljno da steknem dosta dobru sliku. Već 1980. godine napustio je Laboratoriju i prešao na rukovodeće mesto na nivou Instituta. Sa te pozicije koordinirao je, između ostalog, poslove sa institucijama u Sovjetskom Savezu. Pošto sam u to vreme bio angažovan na jednom takvom projektu, naši kontakti su se nastavili. Kada je projekat zapao u krizu, pokazao je maksimalnu taktičnost i umeće da se problemi prevaziđu.

Kasnije sam sa njim i njegovom porodicom uspostavio i privatni kontakt. Zahvaljujući tome upoznao je i moje roditelje. Kad god bismo se videli, nije propuštao priliku da pita za njih i da ih pozdravi.

Pošto sam napustio Institut, retko smo se viđali. Uglavnom povodom nekog događaja. Nažalost, poslednjih godina to je uglavnom bilo na oproštaju od nekog od kolega.

Posted on

Dragan Golubović (1947 – 2021)

Dragan Golubović

Bili smo komšije i pre nego što smo se upoznali. Markantan, sa belom kosom čak i u tridesetim godinama, nije mogao da bude nezapažen. Bilo da je prolazio peške ili u kolima, zračio je dinamizmom.

Upoznali smo se kada sam počeo da radim honorarno na Fakultetu. Tek je bio izabran za dekana, najmlađeg u njegovoj istoriji. Bio je to trenutak koji će značajno odrediti budućnost Fakulteta. Posle desetogodišnje oseke, počeli su da se zapošljavaju mladi asistenti. Iz privrede je stiglo nekoliko iskusnih inženjera. Iako su se u to vreme prodekani birali nezavisno od dekana, profesor Golubović je uspeo da formira kompaktan rukovodeći tim, koji je naredne četiri godine uspešno vodio Fakultet.

U to vreme je formiran novi Računski centar i nabavljeni savremeni personalni računari. Nastavnici i saradnici bili su u prilici da u potpunosti iskažu svoju inicijativnost, i da pri tome dobiju podršku rukovodstva. Za vreme njegovog mandata osmišljen je studijski program Mehatronike i izvršena transformacija programa za profesora tehničkog obrazovanja u program za profesora tehnike i informatike.

Upornost

Dragan Golubović je bio retko vredan čovek. Odlikovala ga je neviđena upornost i istrajnost da započeti posao dovede do kraja. Ništa mu nije bilo teško, a pri tome sebe uopšte nije štedeo. Zato ni onda kada se niste slagali sa njegovim pristupom poslu niste mogli da ostanete po strani. To nije dozvoljavala energija koju je ulagao u svaki posao. Zbog toga i nije iznenađujuće što se valjda niko od predstavnika Fakulteta u telima Univerziteta nije zalagao za ljude sa Fakulteta kao on. Čak i onda kada je to pomalo ličilo na nemoguću misiju.

Pored vezanosti za struku i posvećenosti usavršavanju nastavnika tehnike i informatike, pokazao je i talenat za obradu drveta. Zahvaljujući tome, iza njega je ostao veći broj duboreza, uglavnom sa religioznim motivima. A ne sme se zaboraviti ni pravo malo etno-naselje koje je podigao u rodnom Lopašu. Da bi ga ogradio pravim prošćem, konstruisao je i napravio mašinu za cepanje proštaca.

Prazna terasa

„Godina korone” nam je proredila susrete, ali smo se čuli telefonom. Poslednji put mesec dana pred smrt.

Prolazio sam često pored njegove kuće, ali ga nije bilo na uobičajenom mestu, na terasi. Pretpostavio sam da su otišli do Vrnjačke Banje. A onda stiže tužna vest. I saznanje da je ostalo mnogo toga neispričanog, nezavršenih poslova i neostvarenih dogovora.

Posted on

Radomir Slavković (1952 – 2021)

Radomir Slavković

Trebalo je više od decenije da počnemo da se družimo. Valjda nam se putevi nisu ukrštali. On je žurio u svoje Dragačevo, a ja ili u Računski centar ili u Laboratoriju.

Naše intenzivno druženje započelo je polovinom prve decenije ovog veka. Ali i onda se to uglavnom svodilo na redovno jutarnje ispijanje kafe i na razgovore u kojima se nismo uvek u potpunosti slagali. I dalje je žurio u Dragačevo, pa su nam mnogi dogovori, čak i oni obični, ljudski, kao što je krigla piva ili poseta mojoj rodbini u Guči, stalno izmicali.

Otkako smo otišli u penziju, trudio sam se da ga što češće pozovem telefonom. Taman smo se nekako navikli na penziju i planirali da, kad otopli, ostvarimo te dogovore, stiže nas „doba korone”. I opet nas okolnosti nateraše da sve odložimo i pravimo planove za bolje dane.

Rastužila me je vest da se razboleo od kovida i da se nalazi na Klinici u Kragujevcu. Kad je napustio bolnicu, ponovo se vratismo telefonskim razgovorima. Poslednji put nekoliko dana pred smrt.

Na Božić mi se nekako ne dade da ga pozovem i čestitam praznik. Ostavih za sutradan, a onda stiže tužna vest o njegovoj iznenadnoj smrti.

Kakav je bio

Priču o stručnosti i radnim dometima prepustiću drugima. Bio je pre svega dobar čovek, posvećen porodici. Takoreći do poslednjih dana vraćao se korenima i imanju u Rtima. I pre odlaska u penziju odlazio je tamo svaki dan. Jer na selu uvek ima nekog posla.

Dugogodišnji rad u privredi uticao je na to da bude jedan od najprisutnijih nastavnika na Fakultetu. Zato bih se iznenadio kad bih ujutru došao na kafu i naišao na zatvorena vrata. Generacijska bliskost i iskustvo rada u privredi verovatno su bili razlog što smo se slagali po pitanjima rada i razvoja Fakulteta i imali kritičan odnos prema mnogim potezima koji su tamo preduzimani poslednjih godina.

Mislio sam da ću lakše napisati nešto o Čkalu, kako su ga prijatelji zvali. Posle svega ostaje žal što sam, misleći da ima vremena, i sam doprineo da naši dogovori i planovi ostanu samo na tome.

Posted on

Miladin Dabić (1945 – 2020)

Miladin Dabić

Posle dužeg vremena videli smo se toplog jesenjeg dana 2019. godine. Ništa nije slutilo da će to biti naše poslednje viđenje. Rastali smo se uz obećanje da se sledeći put vidimo porodično. Zato me je vest o njegovoj smrti dodatno iznenadila. O tome koliko me je ta vest ražalostila ne treba ni da pominjem.

Naše prijateljstvo je počelo i trajalo nekako spontano. Nekoliko dana po početku moga rada u Institutu, dok sam samovao u kancelariji, otvorila su se vrata i ušao je do tada nepoznat kolega. Proćelav, sa naočarima u metalnom okviru, pružio je nekako karakteristično ruku i predstavio se: „Ja sam Miladin Dabić.”

S obzirom na to da sam u kancelariji sedeo sam i da me praktično niko nije posećivao, kao da me je ogrejalo sunce. Ispričao je da se nedavno vratio iz Mančestera sa magistarskih studija, da sedi u kancelariji preko puta i da mogu da dođem kad god mi nešto zatreba.

Tokom narednog proleća kratko smo sarađivali u pokušajima da dobijemo projekte u Brodogradilištu „Beograd” i u „Alkaloidu” iz Skoplja. Druženje smo pojačali tokom leta, kada smo se obojica ranije vratili sa godišnjeg odmora. To se pretvorilo u prijateljstvo koje je trajalo više od četiri decenije.

Muzika, tenis i sve ostalo

Kako je u to vreme bila aktuelna hi-fi tehnika, od Dabe sam naučio mnogo toga o pojačalima i drugim muzičkim uređajima. Zahvaljujući njemu, početkom osamdesetih upustio sam se u nabavku svoje linije. Sećam se da me je, kada sam napravio sopstveno pojačalo, koje je podsećalo na njegov „Hafler”, vodio kod nekih prijatelja da ga isprobamo. Često smo razgovarali o muzici, gde se od njega imalo šta naučiti, jer je bio izvanredno muzički obrazovan. Između ostalog, u mladosti je učio solo pevanje.

Kao dete intelektualaca bio je svestrano obrazovan, i to je nesebično delio sa drugima. Uz njega sam počeo da se zanimam za tenis. Pošto je imao prijatelje na televiziji, par puta sam sa njim išao da u masteru gledamo prenose mečeva sa Vimbldona. Bilo je to u vreme kada je iznenada zasijala zvezda Borisa Bekera. Iako se ne bi moglo reći da je bio sportski tip, voleo je sport. Pa je čak u kasnim tridesetim počeo i da skija. I to vrlo uspešno.

Porodica i prijateljstvo

Bio je vrlo posvećen svojoj porodici, supruzi Tanji i ćerki Tijani. Naravno i roditeljima, sestri i njenoj porodici. Naše druženje je preraslo u porodično prijateljstvo. Često sam svraćao kod njega kući da poslušam neku novu ploču, ali i da vidim nešto novo od muzičkih uređaja.

Kad sam napustio Institut, obavezno sam svraćao kod njega prilikom svake posete staroj firmi. Kasnije, kada sam u Beograd uglavnom dolazio na jedan dan, viđanja su nam se proredila. Ali sam se trudio da ga što češće pozovem telefonom. Počeli smo ponovo češće da se viđamo otkako smo kupili stan u Beogradu, pa sam mogao da dolazim češće i da ostanem duže.

Iza njega je ostalo mnogo anegdota, koje se i danas prepričavaju u društvu. Nije se ljutio kada smo se šalili na njegov račun. Posle njegove sahrane odlučio sam da zapišem svoja sećanja na vreme provedeno u Institutu. Taj tekst će delimično biti i omaž Miladinu Dabiću, dragom prijatelju, na koga se nisam ljutio čak ni kada bi učinio nešto što mi nije bilo po volji.

Posted on

Ante Radelić (1951 – 2019)

Ante Radelić

Trebalo je da prođe više od dve godine da bih saznao za njegov odlazak. Poslednji put smo se videli pre nepunih deset godina, kada sam se posle skoro tri decenije ponovo vratio Dalmaciji i Gradcu. Posedeli smo uz neizbežnu lozu na terasi njegovog doma u uvali Bošac, ispod stare kostele, jednog od imenitelja naših zajednički provedenih dana.

Naše prijateljstvo trajalo je više od pola veka, tačnije od 1963. godine, kada sam po drugi put letovao u mestašcu Gradac. On je dolazio iz Zagreba, gde je živeo sa mlađom sestrom i roditeljima, koji su bili rodom iz Gradca. Bio je krupan dečak, stariji od mene dve godine, i uvek je imao neke zanimljive priče. Viđaćemo se narednih desetak godina, prilikom mojih boravaka u Gradcu.

Sredinom osamdesetih slučajno se u Moskvi sretoh sa direktorom Sveučilišnog računskog centra iz Zagreba. Razgovor nas dovede i do Anta. Saznadoh da je jedan od vodećih programera u tom centru.

Poslednji put sam u Gradcu bio daleke 1984. godine. Bilo je to van sezone godišnjih odmora, pa se ne videsmo. A onda prođoše nepune tri decenije do ponovnog susreta. Saznadoh da je i dalje u informatičkim vodama i da radi u firmi „Informare”.

Poslednjih godina redovno smo razmenjivali elektronske poruke. A onda poruke počeše da se vraćaju. Pošto je greška koja je pratila to vraćanje bila neuobičajena, nadao sam se da je reč o prolaznom problemu.

I onda juče nađoh umrlicu u „Slobodnoj Dalmaciji”. Misli mi se vratiše u prošlost. Nestalo je još jedne spone sa detinjstvom, sa bezbrižnim danima, sa zajedničkom zemljom. Podsetih se svih neispričanih priča i nadanja da će još biti vremena da nadoknadimo propušteno.