Category: Život i sećanja

U ovoj sekciji se nalaze moja sećanja na važne periode moga življenja – boravak u vojsci i vreme školovanja.

Posted on

Malo istorije (14): Kraj zlatnog doba

U okviru Instituta „Mihajlo Pupin” postojali su ovi OOUR-i: 100 Automatika, 200 Računska tehnika, 300 Telekomunikacije, 400 Merenje i regulacije, 450 Sastavni delovi, 500 Hidraulika i pneumatika, 600 Kristali i 700 Robotika. Za zajedničke potrebe postojale su Zajedničke službe, koje su obezbeđivale ekonomsku i pravnu podršku, a u njihovom okviru su radile Biblioteka i Kopirnica.

Na čelu Instituta bio je Velimir Kostić, sa pomoćnicima Radivojem Petrovićem, Branimirom Lolićem i Slobodanom Radomanom.

Vraneš i ja smo bili deo „paketa” inženjera koji su počeli da rade istog dana, 1. decembra 1977. Pored nas dvojice, koji smo postali deo odeljenja 201, u OOUR-u su tog dana počeli da rade i Ljiljana Raković, Vladimir Krstić i Draško Sotirovski u odeljenju 205, i Veselin Vračar u odeljenju 202. Sa nama je broj saradnika bio negde oko sto trideset pet.

OOUR je bio organizovan u odeljenja: 201 Digitalni sistemi, 202 Profesionalni sistemi, 203 Računski centar, 204 Servis i 205 Sistemski softver. Početkom 1978. godine od odeljenja 202 odvojiće se grupa koja se bavila razvojem semafora, pa će se formirati i odeljenje 206 Upravljanje saobraćajem.

Najveći deo zaposlenih bio je smešten na drugom spratu glavne zgrade. OOUR je raspolagao i prostorijama na prvom spratu, gde su bili Odeljenje za upravljanje saobraćajem, nabavljač i magacioner. U velikom prostoru na zadnjoj strani Instituta nalazio se Računski centar.

Krajem 1977. godine direktor je bio Georgi Konstantinov, a pomoćnici dr Dejan Živković i mr Veselin Potić. Rukovodioci odeljenja bili su Branimir Leposavić (201), dr Dragoljub Milićević (202), Petar Vrbavac (203), Tomislav Jovanović (204), mr Svetomir Ojdanić (205) i mr Petar Samardžija (206).

Stanovi i sud

Takvo stanje se održalo naredne dve godine, do mog odlaska u vojsku. Kada sam se posle nepunih godinu dana vratio, zatekao sam dosta promena. Glavna je bila najava da će Georgi Konstantinov preći u menadžment Instituta. Zatekao sam i nova mlada lica.

Tokom 1980. došlo je i do promene u rešavanju stambenih potreba. Za razliku od ranijih godina, kada je iz Fonda zajedničke potrošnje finansirana kupovina stanova koji su onda raspoređivani zaposlenima, sada su iz istog fonda ponuđeni krediti za kupovinu. Uslov je bio da zaposleni ima određenu svotu sopstvenog novca za učešće. Desetak ljudi, u najvećem broju mladih inženjera, iskoristilo je tu priliku.

Inače, pre odlaska u vojsku iza mene je ostao jedan naporan period vezan upravo za raspodelu stanova, u kojoj sam učestvovao kao predsednik odgovarajuće komisije. Nezadovoljstvo pojedinih ishodom kulminiraće procesom pred Sudom udruženog rada.

Posle Georgijevog definitivnog prelaska u Zajedničke službe, za vršioca dužnosti direktora izabran je Dejan Živković. Na toj poziciji će se zadržati naredne dve godine, do „konačnog” izbora Draška Milićevića u junu 1982.

Referendum koji nije prošao

U proleće 1979. OOUR će doživeti i neuspešan referendum vezan za reorganizaciju.

Već tada je bilo vidljivo da OOUR nema perspektivu na komercijalnom tržištu računara. Tržište su uveliko osvojili mini računari, a neki od njih su počeli da se nude i kao domaći proizvodi. Računari koje smo mogli da ponudimo, pre svega CER-12, nisu bili konkurentni, jer su bili softverski nezaokruženi. Tačnije, mogli su da se programiraju samo na mašinskom nivou.

U takvim okolnostima odeljenje 201 je imalo sve manje posla i kuburilo sa obezbeđivanjem sredstava za plate. Takođe, smatralo se da u odeljenju postoji određeni broj saradnika koji nisu mogli da se nose sa novim tehnologijama. Zato je reorganizacijom bilo predviđeno da se izvrši preraspodela kadrova i da se u tom odeljenju stvori jezgro sposobno da se uhvati ukoštac sa izazovima takozvanih vojnih poslova.

Predlog nije dobio podršku kolektiva, pa je organizacija ostala ista.

Rast, pa podela

Početak osamdesetih doneo je povećanje obima poslova sa vojskom, pa je počeo intenzivniji prijem mladih inženjera. Uglavnom su se regrutovali kroz izradu diplomskih radova; po diplomiranju su zasnivali radni odnos i odmah se uključivali u projekte na kojima su već bili angažovani kao diplomci.

Nov zamah u prijemu kadrova doneo je razvoj familije mikroračunara u okviru programa TIM. Zahvaljujući tome, tokom decenije i po koliko sam bio u Institutu, Laboratorija se brojčano praktično udvostručila. To je uticalo da se postojeća radna jedinica podeli na dva dela.

Godine 1985, kada je Dejan Živković napustio Institut i prešao za profesora na Elektrotehnički fakultet, novi tehnički direktor postao je dr Dušan Starčević. Kasnije, kada Draško bude postao direktor Instituta, Starčević će postati direktor Laboratorije. Posle njegovog odlaska na Fakultet organizacionih nauka, direktor će postati Marko Hrašovec. Podelom Laboratorije na dve, njihovi direktori će postati Vesna Živković i Predrag Vraneš.

Kraj zlatnog doba

Po povratku iz vojske zatekao sam Laboratoriju nekako izmenjenu. U tih godinu dana pojavila su se nova lica. Kao da su se te 1980. godine na Institut reflektovale i promene u društvu, koje je najavila Titova smrt.

Oni koji se sećaju tih vremena po pravilu se slažu da se uspon druge Jugoslavije završio sa sedamdesetim godinama. Ako se pogleda istorija Digitalne laboratorije, prelaz iz sedamdesetih u osamdesete značio je kraj zlatnog doba.

Posted on

Malo istorije (13): RISC koji niko nije primetio

Aktivnosti su nastavljene i tokom 1984. godine došlo je do intenziviranja rada na realizaciji procesora. Kolege iz Moskve su ponovo došle u oktobru, kada su počela testiranja prvog primerka PMO.

Nažalost, krajem godine došlo je do osipanja tima. Joca je napustio Institut i otišao u GTE, a Milo i Miroslav su otišli u vojsku. Mi ostali smo uzeli dvonedeljni predah i krajem novembra se bacili na posao, jer je prvi primerak trebalo završiti do kraja februara 1985. godine, za kada je bilo planirano da se sistemi spakuju i transportuju u Sovjetski Savez. Tokom testiranja je ulogu računara domaćina igrao mikroračunar Iskra Data 1680; pošto se tim delom bavio Miroslav, zbog njegovog odlaska u vojsku projektu se priključio Dejan Srđević.

U naredna tri meseca uspeli smo da kompletiramo jedan primerak i da najvećim delom realizujemo blokove drugog, ali ne i da ih testiramo. Konačno, 4. marta 1985. godine PMO je krenuo put svog odredišta.

Do konačne primopredaje u oktobru 1986. proći će naporna godina i po testiranja i otklanjanja nedostataka. Tokom dvomesečnog boravka u proleće 1985. uglavnom smo uspeli da u potpunosti osposobimo oba primerka, iako smo drugi velikim delom uradili u samoj Moskvi. Kamen spoticanja se pokazao onaj deo PMO koji je sovjetskoj strani ponuđen kao dodatak, a procesor je i bez njega mogao u potpunosti da podrži multiprocesiranje.

Zašto niko nije primetio

Iako je realizacija potrajala punih šest godina, treba reći da je reč o značajnom hardverskom projektu, čiju vrednost ni Institut ni OOUR nisu prepoznali.

Već sam rekao da se PMO realizovao u vreme kada su se način rada i korišćene tehnologije u OOUR-u potpuno pomerili ka primeni mikroprocesora. Pojava mikroračunara, pre svega IBM PC-ja, stvorila je fascinaciju računarstvom na širokom planu, čemu nisu odoleli ni inženjeri. Verovatno zbog korišćene tehnologije, TTL kola, originalnost rešenja PMO kao RISC procesora ostala je nekako nezapažena.

A laboratorija je bila

Osnovna organizacija udruženog rada „Računska tehnika”, kako se zvanično zvala naša laboratorija, bila je mesto gde je začeto računarstvo u tadašnjoj Jugoslaviji.

Iako je računarstvo kod nas, bar u onom klasičnom smislu, bilo na samoj ivici, još uvek se nije smatralo samostalnom oblašću. Na Elektrotehničkom fakultetu, u vreme kada sam ja studirao, smer na kome su se specijalizovali inženjeri za tu oblast zvao se Smer za obradu podataka. I naš OOUR se zvao Računska, a ne Računarska tehnika.

Naziv „računarstvo” tek će se polovinom osamdesetih naći u imenu tada najvažnije električarske konferencije, pa će se ona iz ETAN preimenovati u ETRAN, elektronika, telekomunikacije, računarstvo, automatika, nuklearna tehnika.

A imali smo zaista čime da se predstavimo. U prethodne dve decenije u Digitalnoj laboratoriji Instituta „Mihajlo Pupin” razvijeno je, ali i komercijalno ponuđeno domaćem tržištu, više modela digitalnih računara.

Šta je značilo ono OOUR

Ono „OOUR” iz naziva laboratorije došlo je sa ustavnim amandmanima iz 1971. godine i Ustavom iz 1974. godine, kada je u privrednu praksu tadašnje Jugoslavije uveden pojam Organizacije udruženog rada. Takozvana „ourizacija” privrednih subjekata do kraja je formalizovana Zakonom o udruženom radu iz 1976. godine. Praktično, dohodak se sticao i raspodeljivao na nivou OOUR-a.

Posted on

Malo istorije (11): Crna lista

Radne aktivnosti u OOUR-u tokom sedamdesetih uglavnom su bile vezane za razvoj i realizaciju hibridnog računarskog sistema HRS-100, koji je razvijan u saradnji sa Institutom problema upravljanja iz Moskve. Paralelno je išao razvoj digitalnih računara za domaće naručioce.

U trenutku kada sam počeo da radim, završavala se isporuka trećeg primerka hibrida. Zbog toga je kolega France Presetnik, sa kojim je trebalo da radim na svom prvom projektu, bio odsutan, bio je jedan od poslednjih inženjera koji su ostali na instalaciji i puštanju u rad tog računara.

HRS-100 je razvijan od 1968. do 1971. godine i instaliran u Institutu problema upravljanja u Moskvi, koji je pripadao Akademiji nauka Sovjetskog Saveza. Naredni primerak isporučen je 1974. godine, za potrebe Instituta za hemiju u Novosibirsku. Kako je to bilo samo tri godine pre nego što sam se i sam obreo u Institutu, sećanja aktera bila su još sveža. Pošto se o tome često pričalo, skoro da sam neke događaje upoznao kao da sam im lično prisustvovao.

Kako se dospelo na listu

Realizaciju trećeg hibrida od samog početka pratile su teškoće. Iako su bile uzrokovane odnosima između Jugoslavije i Sjedinjenih Država, takvoj situaciji je doprinelo i ponašanje samog Instituta.

Jugoslavija nije u potpunosti bila sa druge strane gvozdene zavese. U trgovini sa Sjedinjenim Državama imala je status najpovlašćenije nacije, što je omogućavalo nabavku proizvoda i opreme koji su spadali u strateške. Izgleda da su to čelnici Instituta iskoristili da u Americi kupe nove uređaje za magnetne diskove, koje su onda preprodali Bugarima.

U to vreme je postojao SEV, Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć, koji je okupljao socijalističke zemlje; Jugoslavija je bila pridruženi član. U okviru podele posla, Bugari su imali zadatak da razvijaju sisteme za magnetne diskove na nivou SEV-a. Jasno je da su na osnovu diskova dobijenih posredstvom Instituta mogli da vide kako izgledaju novi zapadni diskovi i da svoj razvoj prilagode tome.

Nažalost, Amerikanci su bili upućeni u celu operaciju i Institut je stavljen na „crnu listu” u pogledu nabavke njihove opreme. Ostvarenu zaradu Institut je iskoristio da renovira direktorske prostorije i restoran društvene ishrane.

Posledica je bila nemogućnost direktne nabavke komponenata za treći hibrid. Najveći problemi bili su sa panelima za analogni deo računara i sa periferijama, posebno diskovima. Pošto oprema nije mogla da se nabavi neposredno, angažovani su posrednici, što je značilo znatno veću cenu. A u slučaju diskova su čak nabavljeni polovni uređaji, i to stariji, tehnološki zastareli modeli.

Sovjeti prete raskidom

Ono što je bilo važnije ticalo se teškoća u završetku projekta, jer je sovjetska strana kroz testiranje utvrdila čitav niz nedostataka. Najznačajnija primedba odnosila se na zamenu jedinica magnetnih diskova. Pričalo se da Sovjeti traže raskid ugovora i vraćanje novca.

Koliko je situacija bila ozbiljna, potvrđuje činjenica da je formiran tim za otklanjanje nedostataka, u koji su bili uključeni i ljudi izvan tima koji je realizovao treći hibrid, a koji su učestvovali u razvoju sistema.

Što se diskova tiče, od CDC-a su nabavljeni novi, ali se pokazalo da je reč o istom kršu koji se već nalazio u Moskvi. Čak je morao da dolazi i njihov inženjer iz Francuske, da pokuša da ih popravi. Sa njim i sa Veskom proveo sam jedno uzbudljivo veče i noć u Računskom centru, pomažući im da poprave ono što se nije moglo popraviti. Inače, ta tri dana koja je Francuz proveo u Beogradu bila su među najuzbudljivijim koje sam proveo u Institutu; o tome ću napisati više na drugom mestu.

Na kraju su nedostaci otklonjeni. Kupljeni su diskovi velikog kapaciteta, sa disk-paketima od sto megabajta, kakvi su u to vreme priključeni na računare CER-12 u „Banatskoj banci” u Zrenjaninu i u Računskom centru Instituta.

Vikend u „29. novembra”

Drugi događaj vezan za treći hibrid ticao se deviznog prekršaja koji je morao da se napravi pri kupovini komponenata.

Negde u to vreme za šefa „Pupinkomerca” došao je čovek koji je prethodno radio u bečkom predstavništvu „Rudi Čajavca” iz Banjaluke. Prateći njegovo poslovanje, republički devizni inspektor iz Bosne i Hercegovine došao je u Institut. Proveravajući papire, naišao je na nepravilnosti učinjene pri kupovini delova za hibridni računar. Već je rečeno da su neki od tih prekršaja bili učinjeni iz nužde, jer Institut nije bio u prilici da opremu nabavi regularno. Da li je bilo i drugih deviznih prekršaja, ne znam.

Tek, jednog dana se po Institutu pronese glas da su neki od direktora proveli vikend u miliciji. Ko je sve boravio u „29. novembra”, nisam ni tada tačno znao.

Posted on

Malo istorije (10): Gvožđurija i fina meka roba

Rad u Institutu mi je, pored bavljenja neposrednim zadacima, doneo i upoznavanje sa njegovom prošlošću, pre svega sa događajima vezanim za Digitalnu laboratoriju. Nije to bila posledica isključivo moje znatiželje, koja nikada nije bila upitna. Jednostavno, podsećanje na prošlost često se nametalo u razgovorima starijih kolega, kojima sam sve češće prisustvovao. Ponekad je poticalo iz aluzije na neki aktuelni događaj, a nekad je bilo samo prisećanje na ranije poslove i druženja.

Jedan od događaja o kojima se još uvek diskutovalo bila je „diverzija”, uništavanje realizovanih montažnih ploča na projektu CER-111, uoči nove 1976. godine. Zbivanja su ostala nepoznanica čak i za većinu onih koji su bili učesnici. Pominjem taj slučaj, jer se o njemu često raspravljalo i ispredale su se razne teorije. Nisam lično bio zainteresovan da saznam šta se stvarno desilo; voleo sam da slušam razmenu mišljenja neposrednih aktera. Ali mi je bilo važno da steknem utisak šta mogu da očekujem od pojedinaca sa kojima ću možda sarađivati.

Vreme integracija

Kad sam pomenuo Draškov naučni put, uz onu opasku kako su ga Čačani napravili naučnikom, setih se priča o događajima iz sredine šezdesetih, vezanih za neuspešnu integraciju sa Elektronskom industrijom.

Šta se tačno dešavalo u Institutu tih dana nije mi previše poznato. Ovo je više priča o posledicama. Na osnovu kasnijeg razvoja događaja izgleda da su zagovornici integracije bili rukovodstvo Instituta na čelu sa tadašnjim direktorom Đorđem Kovačevićem, ali i grupa uticajnih inženjera. Pošto su se zaposleni na referendumu izjasnili protiv, glavni zagovornici su napustili Institut.

Neki od njih, Tihomir Aleksić, Dobrivoje Jovanović i Bogosav Kovačević, prešli su u Elektronsku industriju i kasnije će biti među utemeljivačima Elektronskog fakulteta u Nišu. Aleksić će kasnije preći na Elektrotehnički fakultet u Beogradu i do penzije biti šef Katedre za računarsku tehniku. Jovanović će postati profesor na Saobraćajnom fakultetu, a Kovačević će do penzije ostati u Nišu.

Kako je počelo u Čačku

Uz proces integracije treba se podsetiti da je Elektronska industrija u Nišu nastala spajanjem dotadašnjih „RR zavoda” iz Niša i Beogradske elektronske industrije.

A kad smo već kod istorije, malo je poznato da je razvoj elektronske industrije u Jugoslaviji počeo izradom radio-stanica u Tehničkom remontnom zavodu 1940. godine. Rukovodilac proizvodnje bio je inženjer Rotkijevič, koji je posle početka Drugog svetskog rata emigrirao iz Poljske u Jugoslaviju. Posle rata je u Čačku formirano preduzeće „Dobrosav Boba Miletić”, u čijem sastavu je bio i Tehnički remontni zavod. Direktor preduzeća bio je Vladimir Jasić, koji će kasnije osnovati „RR zavode” i dugo biti njihov direktor, a potom i direktor Elektronske industrije u Nišu.

Na neki način može se reći da su „RR zavodi” nastali na proizvodnji koja je započeta u Čačku.

Gvožđurija i fina meka roba

Kada je krajem sedamdesetih Elektronska industrija ušla u saradnju sa Honeywellom, ponovo se aktuelizovala integracija elektronskih i računarskih firmi u Srbiji. U proleće 1978. na Jastrepcu je održan polutajni sastanak rukovodstava tih preduzeća; znam da su učestvovali direktori Elektronske industrije i Instituta „Mihajlo Pupin”.

Dule Hristović, sa kojim sam tada delio kancelariju, dobio je od Georgija zadatak da na osnovu beležaka sa tog sastanka pripremi tekst zaključaka. Pošto je naglasak bio na računarima, sećam se da je Dule na prvoj stranici pisao o računaru. I tada sam se prvi put sreo sa pokušajem da se na srpski prevedu reči hardver i softver. Zapamtio sam kako je to formulisao:

hardver — gvožđurija; softver — fina meka roba.

Uvek sam se toga sećao kasnije, kada sam kao nastavnik trebalo da studentima približim te pojmove.

Grk

Moj prvi direktor Georgi Konstantinov, iz milošte zvan Geša ili Grk, bio je tada daleko mlađi nego što sam ja sada. Delovao mi je nekako daleko i zatvoreno, a za nekoga ko je imao nepune dvadeset četiri godine, prilično strogo.

Na posao je dolazio svojim žutim „kecom”, a ako je imao posla u gradu, odlazio je taksijem. I uvek se vraćao u Institut, da bi se svojim kolima vratio kući. Na sastanke je odlazio samo da bi rešavao probleme nastale tokom realizacije poslova; dogovore je prepuštao saradnicima, i to ne samo šefovima nego i drugim inženjerima. Znalo se šta je starije.

Nekoliko dana pošto smo počeli sa radom, pozvaše nas iz sekretarijata da dođemo kod direktora. Nas šestoro posedasmo u polukrug ispred njega i on nam se obrati rečima koje su trebalo da budu neka vrsta upoznavanja sa sredinom. Naravno, posle više od četrdeset godina ne sećam se svih detalja. Ali dve stvari su mi ostale urezane u pamćenje.

Prva se odnosila na naučnoistraživački rad. Po tom pitanju je rekao: „Drage kolege, nemojte očekivati da ćete se ovde baviti naukom. U najboljem slučaju, ono čime se mi bavimo su primenjena istraživanja.” Ta rečenica je ostala neka vrsta vjeruju mog inženjerskog, a kasnije i nastavničkog posla.

Drugi komentar koji sam zapamtio ticao se toga posle koliko vremena su se u Institutu rešavali stambeni problemi. Rekao je, oko sedam godina.

Posted on

Malo istorije (9): Kraj jedne decenije

Važan događaj koji se desio 1985. godine bio je definitivni odlazak Dejana Živkovića na Elektrotehnički fakultet. Ne toliko zato što je dugi niz godina bio tehnički direktor OOUR-a i time uticao na realizaciju mnogih projekata, koliko zato što smo u Fakultetu dobili konkurenciju u dobijanju poslova. Zahvaljujući Dejanovoj poziciji kod vojske, mnogi zanimljivi projekti su završili na Fakultetu umesto u Institutu. Čak smo izgubili i par projekata koji su nam bili čvrsto obećani i zbog kojih smo prethodno prihvatili realizaciju nekih beznačajnih poslova.

Nažalost, Fakultet se baš i nije pokazao kao pouzdan partner za vojsku, jer su skoro svi ti projekti na kraju završili u Institutu, pogotovu oni u okviru kojih je trebalo napraviti prototip uređaja. A bilo je projekata, kao što je FTS13, koji nisu odmakli od idejnog rešenja. Koliko se sećam, na tom projektu su tri saradnika Fakulteta doktorirala, a šest magistriralo.

Zvezda koja zasija i ugasi se

Draškova politička zvezda konačno je zasijala u vreme Osme sednice Centralnog komiteta, septembra 1987. godine. Ta sednica je značila obračun sa nekima od njegovih dotadašnjih prijatelja. Dotadašnje prijateljstvo mu nije smetalo da na sastanku Osnovne organizacije u našem OOUR-u kaže: „Partija mora da se obračuna sa onima koji su joj naneli zlo.”

Naredne tri godine biće vrhunac njegovog delovanja u Institutu. U to vreme postaće direktor Instituta, a ja ću imati priliku da to ispratim iz prvog reda, jer ću biti član Saveta Instituta.

U zimu 1989/90, posle produženja od skoro godinu dana, izabran je novi Savet. Iako se radilo o turbulentnom vremenu u kome se sve češće pominjao čak i raspad Jugoslavije, Draško je u tome video šansu da učvrsti svoje vođstvo. Posle nas, Dejana Vasiljevića, Slobodana Ivančevića i mene, koji smo kao predstavnici OOUR-a Računska tehnika delovali kao konstruktivna opozicija rukovodstvu, on je uticao da novi članovi Saveta budu njemu podobnije kolege.

Međutim, kao što je preko noći, u proleće 1982, skinuta anatema sa njegovog imena, tako se i njegova zvezda ugasila one februarske večeri kada je prekinut Četrnaesti kongres Saveza komunista Jugoslavije, na kome je on podržao stavove slovenačke delegacije. Ili je bar tako izgledalo. Uglavnom, već u maju 1990. godine Savet ga je smenio sa mesta direktora, uključujući i glasove onih za koje je mislio da će mu biti glavni oslonac.

Izazovi koji su ostali u senci

Vreme koje možemo nazvati „Draškovim dobom” bilo je vreme izazova. Iako smo skloni da ga pamtimo po političkim izazovima, mora se reći da su zbog toga u senci ostali oni važniji, tehnološki.

Buran razvoj poluprovodničke tehnologije odrazio se na sve tri glavne oblasti delovanja Instituta: automatiku, računarstvo i telekomunikacije. Iako nam nije manjkalo znanja, jednostavno smo teško mogli da pratimo promene koje su se dešavale u svetu. Koncept primenjenih istraživanja polako je gubio dah, jer su se potencijalni investitori radije odlučivali za kupovinu gotovih rešenja nego da nas angažuju da im nešto razvijemo. Čak je i vojsci, koja je bila glavni naručilac, trebalo sve više vremena da se odluči za otvaranje novog programa.

Pojava IBM PC-ja i kasnije kompatibilnih računara ukazala je na novu konkurenciju, na koju nismo pravovremeno reagovali. Ili smo mislili da je naš odgovor u vidu programa TIM adekvatan, bar na domaćem planu. Međutim, veliki broj domaćih firmi počeo je da se pojavljuje kao zastupnik svetskih brendova, što nisu mogli da spreče ni restriktivni propisi doneti da bi se to onemogućilo. Firme su pronalazile rupe u zakonima i registrovale se kao domaći proizvođači, a u najboljem slučaju su samo sklapale računare od uvoznih komponenata i stavljale svoje ime.

Da li na osnovu one studije predstavljene u Vojnotehničkom institutu, tek JNA se posle toga odlučila da računarsku bazu daljeg razvoja zasnuje na računarima iz familije Hewlett-Packard 1000. Štaviše, HP je postao strateški partner JNA; od njega su nabavljani i PC računari, „čuveni” HP Vectra, ali i druga računarska i merna oprema. Poslovanje se odvijalo preko spoljnotrgovinskog preduzeća „Hermes” iz Ljubljane. Kao ilustracija obima može da posluži podatak da je naš kolega Darko Dunjić, zaposlen u beogradskom predstavništvu „Hermesa”, negde 1987. godine proglašen za najboljeg menadžera prodaje na nivou celog Hewlett-Packarda.

Šta smo propustili

Bez obzira na to što se razvoj sistema na bazi mikroprocesora i mikrokontrolera tokom osamdesetih odomaćio, druga polovina te decenije pokazala je da Institut sve više tehnološki zaostaje.

Umesto da pokušamo da napravimo projektantski proboj prema razvoju integrisanih kola, mi smo forsirali razvoj višeslojnih štampanih ploča. A bila su to vremena kada se uveliko prelazilo na integraciju logičkih sklopova u složena integrisana kola, i kada se iz segmenta kola opšte namene sve više prelazilo u segment ASIC, integrisanih kola specifične namene. Istina, prelazak na razvoj uređaja sa mikroprocesorima kod nas je bio praćen korišćenjem programabilnih logičkih komponenata, kao što su PAL i PLA. Ali tu se uglavnom završavao naš tehnološki napredak.

Računar iz delova

Krajem osamdesetih pokušalo se sa uključivanjem na PC tržište. Inicijativom Predraga Vraneša krenulo se u razvoj PC/AT kompatibilnog računara na bazi procesora Intel 80386. Novinu je predstavljala činjenica da je osnovna ploča razvijana u Sjedinjenim Državama, od strane naših inženjera, ali na iznajmljenoj opremi i softveru. Tako je izbegnuta nabavka skupe računarske opreme, a pogotovu CAD softvera, koji bi morao stalno da se ažurira uz dodatne troškove. Pored osnovne ploče, u laboratoriji su razvijeni i adapteri za povezivanje sa periferijskim uređajima.

Mali kuriozitet je vezan za moj prvi PC računar, koji je sklopljen iz delova. Ploča je kupljena direktno na Tajvanu, a pošto sa njima nismo imali nikakve odnose, u Srbiju je stigla preko Sjedinjenih Država. Kućište i tastaturu je Vraneš kupio prilikom boravka na sajmu CeBIT u Hanoveru. EGA monitor sam kupio polovan, a video-adapter, adapter hard-diska i paralelno-serijski interfejs bili su prototipovi uređaja razvijenih u Laboratoriji. I to oni prvi ispitani primerci. Ko je imao priliku da zaviri u moj PC računar mogao je da vidi adapterske ploče, koje su, zbog velikog broja žica kojima su vršene ispravke ličile na “božićno drvce”.

Posted on

Malo istorije (8): Sve se vrtelo oko njega

Druga situacija u kojoj se Draško pokazao kao principijelan vezana je za donošenje Pravilnika o raspodeli stanova. Prilikom razmatranja na Savetu zapelo je kod stavke o vrednovanju doprinosa zaposlenih. Komisija je predložila da se doprinos računa na osnovu zarade onih koji konkurišu za stan ili stambeni kredit. Pojedini članovi Saveta, među njima i ja, smatrali su da je to nepravedno, jer ne mora da znači da onaj koji ima veću platu nužno više doprinosi rezultatima rada.

Rasprava se protegla, čini mi se, na tri sednice. Draško im nije prisustvovao, jer je bio odsutan. Kada se pojavio i kada se diskusija ponovo rasplamsala, odmah se javio za reč i rekao da zarada ne može biti merilo doprinosa pojedinca pri raspodeli stambenog fonda.

Od proskribovanog do miljenika

Početak njegovog direktorovanja obeležili su već pominjani sastanci u Vojnotehničkom institutu. Na tom planu će pokazati punu inicijativu, iako će se cela ideja, umesto ka JNA, okrenuti ka civilnom sektoru, što će kulminirati dobijanjem posla za automatizaciju šalterskog poslovanja u PTT Srbije, kroz konzorcijum koji je trebalo da postane okosnica Beogradske računarske industrije (BRI).

Narednih tri-četiri godine njegova aktivnost odvijala se na više koloseka. Jedan je bio poslovni, gde je cilj bio obezbediti što više poslova. Pri tome je OOUR sve više gubio istraživačko obeležje i sve više se bavio inženjeringom.

To je bilo uslovljeno i burnim tehnološkim razvojem. Razvoj hardvera je sve više ličio na slaganje kockica koje je neko drugi projektovao. Sistemi zasnovani na mikroprocesorima i mikrokontrolerima, da bi postali funkcionalni, zahtevali su razvoj odgovarajućeg softvera, često i sistemskog, a ne samo aplikativnog. A to je za našu sredinu bila novina. Pri tome nije bilo organizovanog i planskog pristupa; radilo se stihijski, što se odražavalo i na kadrovsku politiku.

Istovremeno je Draško od nekoga ko je bio proskribovan postao politički miljenik, čija će zvezda zasjati punim sjajem u vreme čuvene Osme sednice Centralnog komiteta. U međuvremenu se njegovo političko delovanje odvijalo na nivou grada. Zahvaljujući tome, biće jedan od glavnih nosilaca ideje da Beograd konkuriše za domaćina Olimpijskih igara 1992. godine, čak će biti i glavni glumac u promotivnom filmu snimljenom tom prilikom.

Kada se sve vrti oko jednog čoveka

Gledano iz današnje perspektive, Draško je stvorio situaciju u kojoj se sve vrtelo oko njega. Bio je prisutan u gotovo svakoj aktivnosti OOUR-a. To će kasnije stvoriti sliku da je i u stručnom pogledu sve poticalo od njega. Na internetu se mogu naći tekstovi u kojima se navodi da je čak bio glavni projektant sistema TIM. To, naravno, ne umanjuje njegov značaj u razvoju i promociji tog programa. Ali bojim se da ga je, i pored velike energije koju je ulagao, ograničavala površnost, pogotovu kada je u pitanju računarstvo kao struka.

U prethodnom periodu u Digitalnoj laboratoriji je postojao nepisani princip da se rukovodioci regrutuju iz redova zaposlenih. Zaposleni su imali punu autonomiju u vođenju poslova i priliku da iskažu inicijativu. Pošto sam prve korake u struci napravio dok je direktor bio Georgi Konstantinov, moja iskustva potiču iz tog vremena. On se po pravilu nije mešao u realizaciju projekata. Učestvovao je u započinjanju razgovora oko novog posla, a kasnije je sve bilo prepušteno šefu projekta i njegovim saradnicima. Ponovo bi se aktivirao tek ako bi došlo do problema.

Draško je, za razliku od njega, voleo da se meša u realizaciju. Kao prvo, on je za rukovodioca odeljenja došao sa strane, što je samo po sebi bilo presedan. Osim toga, do tada se nije bavio računarstvom, što je takođe odudaralo od dotadašnje prakse. Istina, odeljenje 202 je bilo zametak nove orijentacije, jer su poslovi koje je radilo krajem sedamdesetih više podrazumevali primenu računara nego njihov razvoj.

Kada je postao direktor, pojedine segmente realizacije počeo je da preuzima na sebe. Razvoj monitora za program TIM bio je u potpunosti pod njegovom kontrolom, ne samo poslovni deo, gde su troškovi dizajna i izrade alata za plastiku išli preko Italije, već se mešao i u sam dizajn kućišta. Na neki način, bio je prototip rukovodioca koji će obeležiti početak dvadeset prvog veka.

U to vreme došli smo u priliku da preko Savezne direkcije za promet i rezerve proizvoda sa posebnom namenom dobijemo velike ugovore sa Libijom, između ostalog za izvoz simulatora leta, ali i nekih drugih uređaja razvijenih za potrebe JNA. Naravno, nije propustio priliku da bude šef te delegacije, iako je njen zadatak bio da predstavi sisteme koje smo nudili, a ne da vodi poslovne razgovore.

Reklama koje ranije nije bilo

Za njegovo direktorovanje vezana je još jedna novina, prilično agresivna plaćena reklamna kampanja, kakva do tada nije pratila aktivnosti Instituta.

Ono što smo radili jeste bilo praćeno u medijima, ali uglavnom u funkciji promovisanja dostignuća domaće nauke. S druge strane, svojim dotadašnjim rezultatima i realizovanim projektima u zemlji i inostranstvu Institut je već stekao odgovarajuću poziciju. Nismo, takoreći, imali potrebu da se reklamiramo, jer se znalo šta sve može da se uradi u Institutu „Mihajlo Pupin”.

Posted on

Malo istorije (7): Dve godine čekanja

Draško Milićević će ponovo doći u žižu interesovanja kada je trebalo birati novog direktora OOUR-a Računska tehnika. Tokom 1980. godine Georgi Konstantinov je prešao na funkciju pomoćnika direktora Instituta. Još neko vreme je obavljao i dužnost direktora OOUR-a, a onda ga je zamenio Dejan Živković, kao vršilac dužnosti. Istovremeno se počelo govoriti o Drašku kao budućem direktoru.

I kada je to izgledalo kao gotova stvar, prostrujala je vest da su sa „viših instanci” stigle primedbe na njegovo ponašanje u prošlosti i da shodno tome nije podoban da bude direktor.

Iako sam u to vreme bio zamenik predsednika Saveta OOUR-a i zamenik sekretara osnovne organizacije, bio sam praktično isključen iz svih aktivnosti koje su po tom pitanju preduzimane. Čini mi se da sam bio samo na jednom sastanku, sa tadašnjim sekretarom Opštinskog komiteta Zvezdare, Slobodanom Vučetićem. Iako će petnaestak godina kasnije biti veliki kritičar sistema koji je i sam stvarao, a potom i zagovornik građanske demokratije, na tom sastanku sam ga doživeo kao klasičnog partijskog aparatčika.

Kada danas razmišljam o svom statusu u tim burnim vremenima, kao razlog mi se nameće sledeće. Draško je bio šef odeljenja 202 i za svoje saradnike neupitni autoritet. To odeljenje je tada finansijski najbolje stajalo, pa su imali ubedljivo najveća primanja u OOUR-u. Draškov dolazak na čelo smatrali su zalogom da tako i ostane. Predsednik Saveta Bora Hadžibabić i sekretar osnovne organizacije Dragan Duraković bili su saradnici odeljenja 202, a i vršilac dužnosti direktora Dejan Živković je potekao odatle. Verovatno se smatralo da bi se širenjem kruga upućenih stvar mogla otrgnuti kontroli.

U očekivanju novog direktora prođoše skoro dve godine. Dobar deo kolektiva je tražio od Dejana da se prihvati dužnosti i prekrati to stanje neizvesnosti. Ali on se toga nije prihvatao, bilo zato što sam nije hteo, bilo zato što ni sam nije imao podršku; danas više nije ni važno.

Onda se jednog dana pronese glas da su primedbe povučene i da više nema prepreka. Konačno, negde u junu, Savet OOUR-a ga je izabrao za direktora. A rešenje o postavljenju sam potpisao ja, kao zamenik predsednika Saveta. Bora Hadžibabić je zbog posla često bio van Instituta, tako da sam tokom mandata Saveta većinu sednica vodio ja.

Ispit na početku mandata

Takoreći na početku mandata Draško je imao veliki ispit.

Posle svih peripetija sa realizacijom trećeg primerka Hibrida, Rusi su naručili još dva primerka analognog dela. I pri tome su prvi put u poslovanju sa Institutom odrešili deviznu kasu, realizaciju ugovora su platili pravim dolarima, a ne putem kliringa. Nekako u to vreme došlo je do devalvacije dinara, pa je dinarski iznos prihoda bio prilično uvećan.

Pošto su se analogni delovi Hibrida realizovali u odeljenju 202, tamo su smatrali da to uvećanje treba da pripadne njima. Draško je, međutim, smatrao da se radi o novcu koji nije stečen radom, već pogodnostima na tržištu i da tako ostvarenu dobit treba da podeli ceo OOUR.

Na sednicu Saveta na kojoj je trebalo glasati o njegovom predlogu došla je delegacija odeljenja 202, na čelu sa Ozrenom Džigurskim, koji je Draška zamenio na mestu šefa. Zbog odsustva Bore Hadžibabića, sednicu sam vodio ja.

Na početku diskusije Draško je neočekivano bio u defanzivi. Posle moje diskusije, u kojoj sam postavio pitanje treba li inženjeri da se bave strukom ili ekonomijom, on je odjednom preuzeo inicijativu i svojim nastupom oduvao oponente. Savet je zatim prihvatio njegov predlog o podeli.

Posted on

Malo istorije (6): Vreme doktora Dralea

Osamdesete godine prošlog veka, rad OOUR-a Računska tehnika, ali i celog Instituta, obeležilo je rukovođenje Dragoljuba Milićevića, Draška. Uzimajući u obzir i vreme koje je proveo kao rukovodilac odeljenja 202, taj period se skoro poklapa sa vremenom koje sam i ja proveo u Institutu.

Posle Titove smrti izgledalo je da neke stege socijalističkog perioda popuštaju. Ali to je bilo samo na prvi pogled. Državna i partijska nomenklatura je istovremeno pokušavala da iznađe pristup kojim će zaštititi sistem, a time i samu sebe. Dotadašnja sprega Partije i privrednih subjekata dignuta je na viši nivo. Dok je ranije Partija imala punu kontrolu nad privredom, preko direktora koji su bili njeni članovi i preko partijskih komiteta u preduzećima, sada je došlo do promene smera uticaja. Pošto je iza direktora stajala finansijska moć preduzeća, po njihovom mišljenju je sazrelo vreme da na osnovu toga steknu i politički uticaj. A ne da budu samo objekti za sprovođenje tuđeg.

Upravo je delovanje Draška Milićevića tokom te decenije najbolji primer tih promena.

Ko je bio

Za bolje razumevanje njegovog uticaja potrebno je dati par podataka. Otac Nikola je najpoznatiji kao ambasador SFRJ, između ostalog u Nemačkoj Demokratskoj Republici; u drugoj polovini sedamdesetih bio je predsednik jugoslovenskog dela Fulbrajtovog komiteta. Majka je bila poreklom Splićanka, zbog čega je Draško, pošto su roditelji boravili van zemlje, studije elektrotehnike završio u Splitu. Ima mlađeg brata Miroslava, uglednog hirurga i profesora Medicinskog fakulteta.

Inženjersku karijeru započeo je u Institutu „Mihajlo Pupin”, u laboratoriji za Automatiku, u grupi koja se bavila merenjem električne energije. Iz Instituta je prešao u Institut za mere i dragocene metale, a onda se vratio, ali u OOUR Računska tehnika, za rukovodioca odeljenja 202. U međuvremenu je magistrirao i doktorirao na Elektronskom fakultetu u Nišu. Mentor za magistarski rad bio mu je profesor Dobrivoje Jovanović, a za doktorat pokojni profesor Bogosav Kovačević. Obojica Čačani i nekadašnji istraživači upravo u Digitalnoj laboratoriji, koja je bila preteča našeg OOUR-a.

Kasnije, kada budem nezadovoljan onim kako je radio, pomalo sa setom sam komentarisao: „Krivo mi je što su ga Čačani napravili naučnikom.”

Kako sam ga video

Nisam pripadao Draškovom krugu ako je takav krug u OOUR-u i postojao. Delilo nas je mnogo toga. Ali putevi su nam se, tokom te decenije i više zajedničkog bitisanja u istoj firmi, često ukrštali. Po pravilu su to bile službene situacije, ali je bilo i onih, možda i više, kada sam bio posmatrač njegovog delovanja.

Uglavnom mi se ti njegovi nastupi nisu sviđali. Ali u početku sam cenio jednu njegovu osobinu: nije pokazivao osvetoljubivost. Ljude koji su mu se suprotstavljali, pogotovu argumentovano, nije bio sklon da „precrta”. Kasnije, kada je njegova poslovna i politička zvezda počela jače da sija, kao da se i na tom planu promenio. Ili je ranije to samo vešto prikrivao. Bio je impulsivan i delovao je na prvu loptu.

Izbor koji nije prošao kako je zamišljeno

Prilika da ga bliže upoznam pružila mi se već početkom 1978. godine, kada se u „Pupinu” biralo rukovodstvo takozvane Akcione konferencije Saveza komunista. Kandidati za predsednika bili su pokojni Đorđe Rosić iz OOUR-a Telekomunikacije i Draško.

Pošto sam radio tek mesec-dva, bio sam samo posmatrač. Nisam poznavao ljude ni odnose unutar Instituta. Čini mi se da je iz prethodnog saziva došla preporuka ili je bar stvorena takva atmosfera, da novi predsednik treba da bude Rosić. Tome se Draško oštro suprotstavio, koristeći prilično oštre i, slobodno se može reći, za to vreme anahrone argumente. U suštini je Rosiću spočitavao da se, kao ratno siroče poslato sa dvanaest godina na školovanje u Sovjetski Savez, tamo formirao, a posle 1948. mu je povratak u Jugoslaviju bio onemogućen sve do 1956. godine.

Takvom Draškovom stavu se na sastanku Osnovne organizacije principijelno suprotstavio Aca Đorđević. I meni je njegov stav bio neuporedivo bliži.

Posle svega, Đorđe Rosić je izabran za predsednika. A posle desetak godina doći će do pomalo paradoksalne situacije: kada Draško bude postao direktor Instituta, Rosić će kao jedan od pomoćnika direktora postati njegov najbliži saradnik.

Kasnije ću saznati da je Aca zbog svojih stavova bio šikaniran. Nažalost, posle par meseci će se ozbiljno razboleti, tako da u proteklih više od četiri decenije nisam bio u prilici da sa njim o tome razgovaram.

Priču o „Draškovoj deceniji” ipak treba ispričati, jer je ona deo zajedničke istorije nas iz OOUR-a Računska tehnika. A na kraju te decenije i celog Instituta „Mihajlo Pupin”, u kome je u jednom trenutku bilo više od hiljadu dvesta zaposlenih.

Posted on

Malo istorije (5): Sastanak u VTI

Studija o mogućnostima jugoslovenske privrede da proizvodi računare za potrebe JNA imala je veći značaj od samog truda koji su inženjeri u nju uložili. Ona je pre svega nama samima pokazala da je tehnologija računarskih komponenata napravila značajan iskorak i da dolazi novo računarsko doba, koje će računar učiniti dostupnim mnogo širem krugu korisnika nego do tada. Možda toga nismo bili neposredno svesni, ali u onim jutarnjim razgovorima uz kafu se pominjalo.

Po okončanju Studije trebalo je da prođu četiri godine da bi se razvoj vojnog računara ponovo aktuelizovao. Ne sećam se tačno kada smo ponovo dobili priliku da JNA ponudimo svoje viđenje njihovih računarskih potreba. Biće da je to bilo s proleća 1982. godine.

Pominjanje vojske kao korisnika tehničkih sredstava prvo asocira na oružje i oruđa za borbu. Međutim, ovde se radilo o računaru koji je trebalo da obezbedi podršku u praćenju stanja borbenih sredstava, transportne opreme, municije i slično.

Novi projekat se u nečemu razlikovao od prethodnog. Sada je trebalo ponuditi idejno rešenje. Pošto su se u međuvremenu u Jugoslaviji počeli proizvoditi mini računari, jedna od ideja bila je da se u okviru nove Studije da njihov detaljan prikaz, sa osvrtom na mogućnost da neki od njih bude osnova za vojni računar. Čini mi se da je idejno rešenje pomalo ličilo na arhitekturu sistema MU5, razvijanog sedamdesetih na Univerzitetu u Mančesteru. Inicijator takvog pristupa bio je Joca, koji je i sam učestvovao u razvoju tog sistema, a jedan od njegovih arhitekata bio je Roland Ibbett, Jocin mentor na doktoratu.

Creme de la creme

Pošto je Studija završena, sledilo je njeno predstavljanje pred stručnim jugoslovenskim auditorijumom. Skup je održan u Vojnotehničkom institutu. S obzirom na to da se potencijalno radilo o velikom i sigurnom poslu, sastanku je prisustvovao creme de la creme jugoslovenskog računarstva. Bili su prisutni direktori i saradnici svih preduzeća koja su proizvodila ili prodavala računare. Iz akademske sfere, pored nas Beograđana, sećam se kolega sa Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu.

Diskusija koja se tu vodila ostala mi je u sećanju kao trenutak u kome je praktično utvrđeno stanje računarske industrije u Jugoslaviji. I trenutak kada je počela da se sagledava realna slika našeg računarstva u odnosu na svet. To je posebno bilo značajno za „Pupin”, jer je do tada kopča sa svetom bila više intuitivna, a manje tehnološka. Pogotovu za našu Laboratoriju, koja je bila mesto rađanja jugoslovenskog računarstva.

Ako iz ove perspektive pogledam to vreme, moram da konstatujem da su u nekim drugim laboratorijama Instituta bolje osetili nadolazeće tehnološke promene. Bila je to 1982. godina, kada je IBM PC već uveliko bio zakoračio na računarsku scenu, a Intel ponudio tržištu procesor 80286, koji se po svojim karakteristikama približio procesorima klasičnih računara.

Ako je za utehu, čak i u razvijenom svetu ponekad nije bilo sluha za novu tehnologiju. Ken Olsen, predsednik kompanije DEC, smatrao je da mikroračunari nemaju perspektivu, nipodaštavajući IBM PC i da se DEC time neće baviti.

Dve strane stola

Sastanak u VTI je verovatno bio najširi skup računarskih poslenika održan do tada u Jugoslaviji. U to vreme je za direktora OOUR-a Računska tehnika već bio izabran dr Dragoljub Milićević, i on je koristio priliku da se nametne kao važan igrač u domaćoj računarskoj priči. Vreme koje sledi pokazaće da će se nešto od toga i ostvariti.

Sastanak je trajao, čini mi se, dva dana, a diskusija posle uvodnih izlaganja bila je otvorena i na momente oštra. S jedne strane su bili predstavnici firmi koje su proizvodile ili prodavale strane računare, a sa druge Institut. Da li smo i koliku podršku imali od prisutnih predstavnika akademske zajednice, ne sećam se.

Najglasniji su bili Janez Škrubej iz „Iskra Delte” i Milojko Marić iz „Interkomerca”. Već krajem sedamdesetih „Iskra” je preuzela firmu „Delta”, nastalu u okrilju ljubljanske „Elektrotehne”. Zahvaljujući popularnosti računara PDP-11 i kasnije VAX-11, koje je „Delta” nudila jugoslovenskom tržištu, postali su značajan akter domaće računarske scene. Istovremeno je Slovenija tražila veći kolač u snabdevanju JNA, pa je zainteresovanost „Iskra Delte” bila jasna.

S druge strane, „Interkomerc” i njegov direktor Marić želeli su proširenje tržišta na kome bi plasirali računare firme Burroughs. Marić je kao osnovu za razmatrani računar ponudio mikroračunar Burroughs B20, u suštini njihovu verziju IBM PC-ja, zasnovanu na procesoru Intel 8086, sa operativnim sistemom BTOS, sličnim CP/M-u i MS-DOS-u.

Posted on

Malo istorije (4): Pomnoženo sa 2

Možda najznačajniji za okretanje ka takozvanim vojnim poslovima bio je već pominjani projekat Simulatora leta aviona. U njegovoj realizaciji učestvovala su čak tri OOUR-a Instituta, Automatika, Računska tehnika i Hidraulika i pneumatika. To se odrazilo i na unutrašnju organizaciju našeg OOUR-a: formiranjem odeljenja Profesionalni sistemi stvoreni su uslovi za preorijentaciju ka projektima kod kojih računar nije bio sam sebi cilj, već platforma uz čiju su se podršku realizovali specijalizovani sistemi. Dolazeći dani će pokazati da je time stvorena dobra baza za nastup kod JNA kao poslodavca.

Istina, i druga odeljenja su imala projekte za vojsku, računari CER-11, CER-111 i KOSMOS, ili uređaj DFŠ, digitalni frekventni šifrator. Saradnici Odeljenja za sistemski softver su za te računare razvijali elemente sistemskog softvera.

Cena pomnožena sa dva

Početak 1978. godine označio je prekretnicu. Negde u martu priključen sam Ljuši na poslovima izrade Programa realizacije vizuelnog podsistema simulatora leta aviona.

Neko ko je imao tek nepuna četiri meseca radnog staža i tek počeo da se upoznaje sa računarom i njegovim periferijama odjednom se našao na sasvim drugoj vrsti posla. Morao sam da se razaberem u vektorsku grafiku i kolimaciona sočiva. O vrstama i značenju svetala na aerodromima da i ne govorim.

Ovde ću navesti samo jedan sitan detalj, vezan za dimenzionisanje cene tog podsistema. Ljuša i ja smo nekom matematikom došli do zaključka da bi realizacija trebalo da košta dvesta miliona starih dinara. Iako je od denominacije sprovedene privrednom reformom 1965. godine prošlo više od decenije, još uvek se govorilo o starim i novim dinarima, a sama ta reforma je već bila mrtva.

Kada je Dejan video ovu cifru, uz komentar „To je Ljušina procena”, iznos je pomnožio sa dva. Konačno, kada je Program realizacije došao kod Draška, tadašnjeg rukovodioca odeljenja, on je i tu cenu pomnožio sa dva.

Da neko ne pomisli da su se cene određivale onako od oka. Jednostavno, mi inženjeri smo uglavnom sagledavali samo one nama vidljive troškove. Srećom, rukovodioci su imali daleko širu sliku o tome koliko je novca potrebno za život OOUR-a.

Ovde treba izneti jedan podatak koji govori o uslovima poslovanja u socijalističkoj Jugoslaviji. Iz zarađenih sredstava se, pored poreza i doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje, moralo izdvajati i u različite fondove na nivou radne organizacije — fond zajedničke potrošnje, rezervni fond i druge. Kada se sve to sabere sa platama zaposlenih, ispada da je trebalo zaraditi otprilike pet puta više novca nego što je iznosio zbir plata. Čini mi se da je tačan faktor bio 4,73, i da je važio za naučnoistraživačke organizacije. U privredi je bio nešto niži, oko 3,5.

Do realizacije vizuelnog podsistema doći će dve godine kasnije. Koliko je koštao i kako je izveden, više bi mogli da kažu oni koji su neposredno učestvovali. Ja sam tada bio u vojsci.

Studija od osamsto strana

U proleće 1978. ponovo se počelo govoriti o razvoju takozvanog vojnog računara. Naravno, to nije podrazumevalo samo prototip, kao do tada, računar je trebalo da bude standardno tehničko sredstvo JNA, što je značilo obezbediti uslove za serijsku proizvodnju.

Negde u junu krenuli smo u izradu Studije u kojoj je trebalo predstaviti stanje računarske tehnike u svetu i, u skladu sa tim, proceniti mogućnosti jugoslovenske privrede da proizvede savremen računar. Iako sam još uvek bio pripravnik, bio sam uključen. Moj zadatak je bio da prikažem stanje tehnologije pojedinih računarskih komponenata, uglavnom pasivnih, kao što su kablovi, konektori i prekidači, ali sam se dotakao i nekih važnih periferija, kao što su spoljašnje memorije i štampači.

Ovo pominjem da bih istakao pristup razvoju kadrova koji je postojao u „Pupinu”. Mladi su od starta bili uključivani u ozbiljne projekte, ne samo kao obični saradnici, već kao učesnici u svim fazama. To je podrazumevalo da pored projektnih sastanaka prisustvuju i poslovnim. Počinjalo se tako što su najmlađi na jednim i drugim sastancima bili neka vrsta zapisničara. Ali su vremenom, upoznavanjem sa problematikom, postajali aktivni učesnici. Zahvaljujući tome, mladi inženjeri su se osposobljavali za preuzimanje odgovornih dužnosti.

Kada je Studija završena, čini mi se da je bila obima nekih osamsto strana. Za mene je imala i dodatni značaj, imao sam priliku da se u kontinuitetu upoznam sa čitavim nizom komponenata računarskog sistema, ali i da počnem da učim korišćenje i pisanje tehničke dokumentacije.

Upitne kartice

Kad sam već kod stručne literature, vredi napraviti paralelu sa današnjim vremenom. Iako je ARPANET nastao davne 1969. godine, za nas u Jugoslaviji to je bila daleka budućnost, da uopšte postoji, saznaću tek kada se Joca Đorđević bude vratio iz Pitsburga.

Zato su osnovni izvori znanja bile knjige, priručnici, katalozi i časopisi. Institut je imao dobro snabdevenu biblioteku i nije bilo problema da se nabavi nova knjiga: dovoljno je bilo popuniti karticu, predati je u Sekretarijat i dobiti direktorov potpis. Svake srede na naš sprat je stizao kontingent novih časopisa.

Naravno, nije bilo vremena da se svaki zanimljiv članak pročita, pa smo posezali za kopiranjem. Kopirnica je opsluživala ceo Institut, pa se nekad moralo čekati, a i kopiranje je često izostajalo, jer je u to vreme bilo prilično skupo.

Alternativa je bila zanimljiva. U većini stručnih časopisa na kraju se nalazila stranica sa takozvanim upitnim karticama (Inquire Card). Popunjavanjem sopstvene adrese, zaokruživanjem odgovarajućeg broja i slanjem kartice redakciji mogle su se dobiti dodatne informacije o objavljenom članku. Ispod reklamnih materijala raznih firmi takođe su stajali brojevi, čijim su se zaokruživanjem mogli tražiti i po pravilu dobiti, materijali o njihovim proizvodima. Često smo tako dolazili do važnih priručnika i kataloga, a ponekad je to bio i jedini način da se dođe do kataloga elektronskih kola koja smo koristili.

Zanimljivo je da sam na svakoj upitnoj kartici zaokruživao broj koji se odnosio na literaturu firme National Instruments. Ta firma je na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete postajala vodeća u oblasti uređaja za računarsku akviziciju podataka, a kasnije će razviti programski paket LabVIEW, koji je do danas ostao svetski standard u toj oblasti.

Međutim, od njih nikada nisam dobio povratnu informaciju. Verovatno Jugoslavija kao tržište za njih nije bila zanimljiva, ili smo ipak bili zemlja sa druge strane gvozdene zavese.