Otkako je napravljen auto-put „Miloš Veliki”, ime Ibarske magistrale se nekako ređe čuje. Iako se do pre pet-šest godina radilo o drugom po značaju putu u Srbiji. A ni danas taj značaj ne sme da se zanemari, jer će još dugo biti važna saobraćajnica između Srbije i Crne Gore, pogotovu od Kraljeva do Berana, prateći dolinu Ibra, po čemu je i dobila ime.
U vreme najvećeg procvata saobraćaja Ibarska magistrala nije bila samo put. Imala je i veoma važnu ulogu u društvenom životu putnika namernika, ali i onih koji su živeli uz nju. U poređenju sa njom, auto-putevi tu društvenu dimenziju nemaju.
Kad se govori o Ibarskoj magistrali, najčešće se misli na onaj njen deo koji i nema veze sa Ibrom, jer prolazi kroz Šumadiju ili njenim obodom. Zato je Čačane put do Beograda najčešće vodio preko Ibarske. Zvanično je to državni put B reda sa oznakom M22; na deonici Beograd–Čačak ide trasom evropskog puta E763, a na deonici Čačak–Kraljevo puta E761. Ukupna dužina je dvesta devedeset osam kilometara.
Građena je između 1960. i 1965. godine. Oni stariji setiće se da se iz Čačka ka Beogradu pre toga putovalo preko Topole i Mladenovca. I danas mnogi koriste taj put, kraći je, istina, ali dosta uži i sa više krivina.
Košnica u dva ujutru
Magistrala je omogućila brže i bezbednije putovanje između jugozapada Srbije i Beograda. Najveću korist imali su Užice, Čačak i Kraljevo. Istovremeno je povezala Kosovo i Metohiju sa centralnom Srbijom, a pravac od Čačka ka Užicu bio je važna veza prema Crnoj Gori i istočnoj Bosni.
Bilo je to vreme kada je železnički saobraćaj počinjao da se povlači pred drumskim. Početkom sedamdesetih legendarni „Ćira” je otišao u penziju, pa su Čačani u Beograd i Sarajevo sve više putovali autobusom. Zahvaljujući tome je čačanski „Autoprevoz” postao gigant u jugoslovenskim razmerama.
Stariji će se setiti da je svake noći oko dva sata na čačanskoj autobuskoj stanici vrilo kao u košnici. Jer ovde su se ukrštale linije koje su išle sa juga ka severu i sa istoka ka zapadu.
Četrdeset pet izlaza iz dvorišta
Ibarska magistrala se gradila u vreme kada se našim putevima nije kretao veliki broj automobila. Između Beograda i Čačka jedina dva mesta kroz koja je prolazila bila su Stepojevac i Gornji Milanovac; projektanti su namerno ili slučajno izbegli prolazak kroz Lazarevac, Lajkovac i Ljig.
Međutim, razvoj drumskog saobraćaja uticao je na to da pored same magistrale počnu da niču objekti, čiji su pristupni putevi vodili direktno na nju. Tako se došlo u situaciju da se sa drugog po značaju puta u Srbiji direktno ulazi u dvorišta. Izbrojao sam da na rastojanju od nepuna četiri kilometra, između Svračkovaca i Majdana, ima četrdeset pet izlaza iz dvorišta. I to samo sa desne strane, gledano prema Gornjem Milanovcu.
Povećana gustina saobraćaja i izgradnja uz samu magistralu učinile su da dobije epitet, „crna magistrala”.
Pesma sa magistrale
Ibarska magistrala nije bila samo saobraćajna žila kucavica Srbije. Uz nju je nastao fenomen nazvan novokomponovana narodna muzika. U kafanama koje su nicale pored magistrale stasavali su neki od najpoznatijih pevača s kraja prošlog veka.
Zlatno doba magistrale kao estradne pozornice bile su sedamdesete godine. Po parkiranim kamionima pored kafana moglo se pretpostaviti gde nastupaju najpoznatiji pevači, ali i gde je dobra hrana. Pečenje je polako izlazilo iz mode, ustupajući primat specijalitetima sa roštilja.
Lepa Lukić, Vesna Zmijanac, Tozovac i Miroslav Ilić svoju slavu su stekli pevajući po kafanama između Čačka i Kraljeva. Upravo taj potez, ipak bliži Kraljevu, dao je neke od najvećih muzičkih zvezda velike Jugoslavije. Kraljevo je srpskoj narodnoj muzici dalo i neke od najpoznatijih harmonikaša, Novicu Negovanovića, Mišu Mijatovića, Vladu Panovića, a u novije vreme i Aleksandra Sofronijevića. Uz magistralu su stasali i rodonačelnici tog pravca, Predrag Vuković i Dragan Aleksandrić. Ne smeju se zaboraviti ni Obren Pjevović i Mrčajevci, kao središte svojevrsnog fenomena koji je spojio muziku i magistralu.
Mnogi će se setiti leta sedamdeset i neke, kada su kod Loća u Mojsinju gostovale sarajevske muzičke zvezde. Bile su spojene tri ogromne šatre, pa opet nije bilo mesta za sve koji su hteli da uživaju.
Odavno kafane pored Ibarske magistrale ne privlače mušterije estradnim zvezdama. A i izgleda da su današnje zvezde sklonije drugačijoj vrsti publike, pa pre biraju gradske klubove ili splavove.