Pisati o istraživačkoj delatnosti u Srbiji nije nimalo lako. Pogotovo ako se gleda poslednjih trideset godina, za koje je malo reći da su bile turbulentne.
Može se smatrati da je u doba socijalizma istraživanje tretirano kao društvena nadgradnja, u punom smislu te reči. To znači da se svesno nalazilo na takozvanoj troškovnoj strani društva. S pravom se očekivalo da će nauka i istraživanje omogućiti Jugoslaviji da se svrsta u red razvijenih zemalja. Kako se o tome tada razmišljalo, najbolje pokazuje primer računarstva.
Krajem četrdesetih godina u Jugoslaviji su počeli da se osnivaju naučni instituti, koji su postali nosioci naučnoistraživačkog rada. Iako zemlja nije bila na tehnološkom nivou Zapada, bilo je značajnih proboja u primeni novih tehnologija. Tome je donekle doprinosio i liberalniji odnos Zapada prema Jugoslaviji. Zahvaljujući pristupu novim tehnologijama mogli smo da razvijamo napredne sisteme, recimo u računarstvu, ali i da gradimo sopstvena industrijska i energetska postrojenja.
SFR Jugoslavija je vrhunac razvoja dostigla krajem sedamdesetih godina. U privrednoj i društvenoj krizi koja je usledila, kada se kreše svaki trošak, istraživanje je došlo na tapet. To se najbolje osetilo početkom osamdesetih. Zemlja je, u vreme ubrzanog tehnološkog razvoja sveta, počela da gubi korak.
Ipak, mora se priznati da je u socijalističko vreme bilo uslova za istraživanja u različitim oblastima. Postojala je privreda čija su preduzeća relativno dobro pratila svetska tehnološka dostignuća, pre svega u njihovoj primeni. Kako je vreme odmicalo, razvojna delatnost je bila na silaznoj putanji, ali je još uvek postojala orijentacija na nove proizvode i unapređivanje postojećih. Velika preduzeća imala su svoje istraživačke centre, a postojala je i saradnja sa samostalnim institutima i fakultetima. Tu je bila i namenska industrija, kojoj su istraživanja bila neophodna. Zbog izvozne orijentacije i ona je morala da prati tehnološke trendove ako je želela da bude konkurentna na svetskom tržištu.
Jugoslavija je bila relativno velika zemlja. Po površini je bila osma u Evropi, a slično je stajala i po broju stanovnika, sa preko 22 miliona. Istraživačka delatnost bila je koncentrisana u najvećim gradovima, gde su se nalazili univerziteti i instituti. Iz današnje perspektive, bez detaljne analize, ne može se reći da li su tadašnji istraživački kapaciteti bili dovoljni ili su možda bili predimenzionisani.
Okviri istraživanja
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina radio sam u istraživačkom sektoru, u Institutu „Mihajlo Pupin“. Kako je vreme odmicalo, udeo istraživačkih poslova se smanjivao i ustupao mesto čisto komercijalnim poslovima. Istraživanja koja smo tada radili najbolje bi se mogla nazvati primenjenim istraživanjima.
Vrlo često nismo ni znali, ili smo jednostavno propuštali, da ostvarene rezultate na odgovarajući način predstavimo stručnoj javnosti. U okviru projekta PMO (Procesor multiprocesne obrade) praktično je razvijen i realizovan RISC procesor, i to u isto vreme kada je na Berkliju realizovan mikroprocesor RISC I, koji se smatra prvom praktičnom realizacijom RISC koncepta. Naš procesor bio je daleko složeniji od RISC I. Razlika je bila u tome što je realizovan u diskretnoj tehnologiji, integrisanim kolima malog i srednjeg stepena integracije, i što smo ga predstavili na domaćoj konferenciji ETAN, ne navodeći da je reč o procesoru zasnovanom na novom konceptu arhitekture.
U isto vreme došlo je do pojave koja se može nazvati decentralizacijom visokog obrazovanja. Širom zemlje osnivani su fakulteti u manjim gradovima. Pošto nisu mogli da funkcionišu samostalno, pridruživali su se nekom od postojećih univerziteta. Kada bi se u nekoj oblasti nakupilo dovoljno fakulteta, formirao bi se novi univerzitet. Tako su u Srbiji između 1960. i 1976. godine, pored Beogradskog, osnovani univerziteti u Novom Sadu, Nišu, Prištini i Kragujevcu, a 2006. godine i u Novom Pazaru. Pominjem samo visokoškolske ustanove čiji je osnivač država.
Naučnoistraživačka delatnost je jedno od dva glavna obeležja univerziteta. Da bi imala status fakulteta ili univerziteta, ustanova je morala da svojim nastavnicima i saradnicima obezbedi bavljenje naukom i istraživanjem. To je ključni momenat koji je odredio sudbinu istraživanja u Srbiji u poslednje dve decenije XX i prve dve decenije XXI veka.
Tokom osamdesetih godina Srbija se, kao i cela Jugoslavija, suočila sa ekonomskom i društvenom krizom. Dug prema stranim kreditorima značajno je porastao, pa su se mogućnosti države da finansira ustanove iz budžeta smanjivale. Tu spadaju i visoko obrazovanje i istraživanje. Istovremeno je broj onih koji su iz ove sfere zavisili od budžeta rastao.
Nažalost, sve se nekako vrti oko para. Zaposleni u visokom obrazovanju i istraživačkom sektoru stalno su nezadovoljni onim što država izdvaja za njihove potrebe. Sve to liči na onu narodnu: „Koliko para, toliko muzike.“ Neprekidno se ponavlja da ta izdvajanja nisu dovoljna i da zato imamo loše istraživačke rezultate. Država je pre otprilike deceniju i po pokušala da uvede kriterijume za vrednovanje rezultata istraživanja. Ti kriterijumi su se, po svemu sudeći, pokazali krajnje kontraproduktivnim. Moglo bi se reći da su čak dodatno uticali na pad kvaliteta istraživanja.
Raspad „velike“ države i tranzicija, koja traje i danas, presudno su poremetili domaću istraživačku scenu. U proteklih trideset godina istraživanje u Srbiji je stalno na silaznoj putanji. Nažalost, to niko neće da prizna. Svi poslenici u ovoj oblasti sve vreme ubeđuju i sebe i druge da smo nekakva naučnoistraživačka sila. Da bi se o tome govorilo ozbiljno, treba poći od objektivnih činjenica.
Objektivni pokazatelji
Prema statističkim podacima iz 2016. godine, bez Kosova i Metohije, Srbija je imala 7.186.862 stanovnika, a 2020. godine 6.899.126. Broj stanovnika očigledno opada iz godine u godinu. Tome doprinose negativan prirodni priraštaj i stalno iseljavanje radno sposobnih građana.
Prema podacima sa sajta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Srbija ima oko 300 visokoškolskih i istraživačkih institucija. U taj broj ulaze fakulteti i visoke škole, bez obzira na to da li su državni ili privatni, kao i instituti, centri izvrsnosti i instituti pod okriljem Srpske akademije nauka i umetnosti. Prema najnovijim podacima sa portala naučnoistraživačke delatnosti, za naučnoistraživački rad akreditovana su 123 fakulteta i 65 instituta.
Republički zavod za statistiku je sredinom 2021. godine objavio da je broj istraživačkih aktivnosti (projekata i studija) u 2020. godini porastao za 24,8% u odnosu na 2019. Od toga 54% otpada na fundamentalna istraživanja, 30% na primenjena i 16% na razvojna. Izdaci za istraživanje i razvoj iznosili su 0,91% bruto domaćeg proizvoda. Broj istraživača zaposlenih u istraživačko-razvojnoj delatnosti porastao je za 1,6%.
U međuvremenu je pokrenut portal eNauka, sa ciljem da se napravi registar istraživača i naučnoistraživačkih organizacija u Srbiji. Sadržaj portala je slobodno dostupan, pa svako zainteresovan može da stekne uvid u stanje naše nauke.
Finansiranje
Finansiranje naučnih i istraživačko-razvojnih aktivnosti trebalo bi da se odvija pod okriljem Fonda za nauku Republike Srbije, osnovanog 2019. godine. Prema podacima Fonda, u Srbiji ima više od 12.000 istraživača. Od toga je 809 uključeno u projekte koje je Fond prihvatio: 447 žena i 362 muškarca. Fond je do sada raspisao pozive u pet programa:
- Specijalni program istraživanja Covid-19;
- Program IDEJE;
- Program saradnje srpske nauke sa dijasporom;
- Program za razvoj projekata u oblasti veštačke inteligencije;
- PROMIS, program za izvrsne projekte mladih istraživača.
Do tada se nauka najneposrednije finansirala preko konkursa ministarstva nadležnog za nauku. Tako je bilo i u Jugoslaviji, samo što su za to tada bila zadužena republička ministarstva. Projekti su se finansirali u četvorogodišnjim ciklusima. U vreme decentralizacije, kada su se mnoge društvene delatnosti finansirale preko samoupravnih interesnih zajednica (SIZ), formirane su i interesne zajednice nauke na nivou regiona. Za region Kraljeva, na primer, postojala je Zajednica za nauku sa sedištem u Čačku. Te zajednice su ukinute početkom 1990. godine i finansiranje nauke ponovo je u potpunosti prešlo u nadležnost ministarstva.
Naučnoistraživački rad bio je podeljen na naučna polja: prirodne nauke, društveno-humanističke, tehničko-tehnološke, medicinske i druge. Kod tehničko-tehnoloških nauka finansiranje se odvijalo na dva nivoa. Da bi projekat bio finansiran, istraživački tim je morao da obezbedi participanta, odnosno privredno preduzeće koje će sufinansirati projekat, obično sa 10 do 20%. Projekti bez participanta nisu mogli da dobiju novac od ministarstva, bez obzira na kvalitet predloga, postavljene hipoteze i istraživače koji je trebalo da ih realizuju.
Tokom devedesetih, u opštoj krizi i padu privredne aktivnosti izazvanom tranzicijom i sankcijama, bilo je veoma teško naći participanta. Neki istraživački timovi su se snalazili fiktivnim participantima. Uslov konkursa bio je ispunjen formalno: preduzeće bi uplatilo propisanu sumu, a istraživačka organizacija bi mu je potom vratila kroz fiktivne ugovore o poslovima.
Participanti su poslednji put traženi na konkursu iz 2006. godine. Treba se podsetiti da je ministarstvo poslednji put odobrilo novac za naučnoistraživačke projekte 2010. godine, za ciklus koji je počeo 1. januara 2011. Po tom konkursu istraživači se finansiraju i danas, iako su projekti u međuvremenu zvanično ukinuti. Ministarstvo, dakle, već više od decenije nije raspisalo konkurs za naučnoistraživačke projekte.
Finansiranje istraživača po projektnom ciklusu iz 2010. ministarstvo je zamenilo takozvanim institucionalnim finansiranjem. Novac koji je ranije išao istraživačima sada se uplaćuje institucijama, a one dalje finansiraju istraživače. Obaveze istraživača najčešće su svedene na objavljivanje određenog broja radova u časopisima sa impakt faktorom. Nažalost, to je samo nastavak loše prakse u vrednovanju rezultata naučnog rada kod nas.
Kvantifikovanje rezultata istraživačkog rada trebalo je da olakša uvid u kvalitet istraživanja, kako pojedinaca tako i institucija. Nažalost, taj proces se pretvorio u suprotnost onoga zbog čega je uveden i postao je sam sebi cilj. Istraživači su postali „lovci na bodove“. Normalno istraživanje treba da se odvija prema postavljenim hipotezama, kroz proces u kome će one biti potvrđene ili opovrgnute, a objavljeni rezultati treba da iza sebe imaju istraživanje u kome su nastali. Danas su bodovi važniji od toga da li iza njih stoji stvarno istraživanje. A bodovima nisu zadovoljni samo pojedinci. Na dobitku je i institucija, jer više bodova znači i bolje mesto na svetskim listama univerziteta. Setimo se samo gubitka bodova i pada na Šangajskoj listi zato što je jedan uspešan profesor promenio „klub“.
Za poslednji projektni ciklus pokušalo se da se vrednovanje rezultata objektivizira. Praksa je pokazala sve nedostatke svođenja vrednovanja na nabrajanje objavljenih radova. Na neki način, to je bio „glogov kolac“ zabijen u naučnoistraživačku delatnost Srbije.
Nastavak: Istraživanje u Srbiji (2): Stranputice obrazovanja istraživača