Ono što je jedinstveno prožimalo moj život jeste Čačak. U njemu sam rođen, tu sam išao u školu, iz njega sam otišao na studije i u njega sam se, posle beogradskih godina, vratio. Zato ne čudi što mu se u pisanju stalno vraćam.
Ovde su sakupljene moje priče o Čačku. Jedne su o gradu kakav je bio, o ulicama, kafanama, plažama na Moravi i ljudima koji su ga činili. Druge su o Čačku kakav je danas, i onome što bi mogao i trebalo bi da bude. Moje pisanje nije žal za mladošću, niti je kritika neprijateljstvo prema gradu. To je pokušaj da se zapamti ono što nestaje i da se kaže ono što se obično prećutkuje.
Priče se mogu čitati bilo kojim redom. Svaka kartica vodi na jednu priču.
Opšta priča o Čačku
Čačak u celini: njegove ulice i kafane, bioskopi i ljudi, ono što ga čini posebnim i razlozi zbog kojih o njemu uopšte pišem. Dobar početak za one koji Čačak ne poznaju ili ga ne pamte onakvog kakav je bio.
- Čačak – grad u moravskoj dolini
od Siniša Ranđić
Grad koji je Evlija Čelebija nazvao „Rajskom baštom“: Zapadna Morava, Ovčar i Kablar, Jelica i Ljubić, ljudi koji su ga proslavili, čačanski humor i sve ono što Čačak može da ponudi, a još ne ume
Poslednjih meseci pišem o Čačku koga nema. Pomenuo sam neka mesta i događaje koji su obeležili moj život, pre svega mladost. Promene i nestajanja nateraše me da pokušam ponešto da otrgnem od zaborava. Jer mladi mnogo toga ne znaju, pošto je vezano za prošlost koju često doživljavaju kao davno prošlo vreme. Objektivno, mnogi i nisu imali prilike da čuju nešto o tome. Opet, stariji, plašeći se kritike zbog lamentiranja nad mladošću i prošlošću, ovakve priče uglavnom zadržavaju za krugove svojih ispisnika.
Moje pisanje nije „žal za mladošću” ni poziv na restauraciju nečega što je postalo deo prošlosti. Pogotovu što mislim da sadašnje generacije ne treba da vraćaju ono što su njihovi prethodnici uništili. Umesto toga treba da grade i stvaraju za budućnost. Ali da se trude da dela njihovih ruku ostanu, da i ona koja danas simbolišu ovaj grad ne dožive sudbinu stvaralaštva iz prošlosti.
- Kritika nije neprijateljstvo
od Siniša Ranđić
Zašto kritički pišem o Čačku: kritika nije neprijateljstvo prema gradu, nego želja da bude bolji, uz podsećanje na ono čime se nekada s pravom ponosio.
- Kafane
od Siniša Ranđić
„Tri bagrema“, „Takovo“, „Car Lazar“, „Belvi“ i druge čačanske kafane, nekada središta društvenog života, od kojih je do danas preživela samo jedna.
- Gradske arterije
od Siniša Ranđić
Glavne čačanske ulice i kako su se menjale kroz decenije: od četiri ulaza u grad do Ulice kneza Miloša, nestalih parkova i premeštenih spomenika.
- Bioskop
od Siniša Ranđić
Bioskopi „Sutjeska“ i „Prag“ kao prozor u svet šezdesetih i sedamdesetih: prvi filmovi, FEST 1971. i vreme pre nego što su ih televizija i internet ugasili.
- Posle svega ostaju ljudi
od Siniša Ranđić
Zgrade nestaju, ulice menjaju izgled, ali grad pre svega čine ljudi. Razmišljanje o tome zašto pišem o Čačku koga nema i kome je ovo pisanje namenjeno.
- Štajga
od Siniša Ranđić
Železnička restauracija kao noćno okupljalište čačanske mladosti sedamdesetih: posle ponoći, uz priče i anegdote koje su kasnije kružile i po Beogradu.
- Ćuprijica
od Siniša Ranđić
Mala ćuprija u Ulici kneza Miloša krajem pedesetih: kanal sa vodom, papirni čamci, radnja kolonijalne robe i detinjstvo koje je nestalo pod betonskim cevima.
- Kad je Morava bila naše more
od Siniša Ranđić
Leta na čačanskim plažama na Moravi, od Ciganske plaže do Cvetnjaka, kada je reka bila središte gradskog života, i šta je od toga danas ostalo.
- Idemo u čaršiju
od Siniša Ranđić
Večernja šetnja Ulicom Ratka Mitrovića, čačanski korzo, bila je mesto viđanja, upoznavanja i prvih ljubavi, sve dok je nisu zamenili diskoteke i kafići.
- Pečati na podlaktici
od Siniša Ranđić
Batine zbog pečata utisnutih na podlakticu u maminoj kancelariji povod su za priču o čačanskoj Komunalnoj banci, od osnivanja 1956. do nestanka 2015.
- Kad je voda bila privilegija
od Siniša Ranđić
Pedesetih godina voda u kući nije se podrazumevala. Sećanje na javne česme i vreme pre vodovoda, i na to koliko danas uzimamo zdravo za gotovo.
- Slobodino dete
od Siniša Ranđić
Fabrika „Sloboda“, nekada najveći čačanski poslodavac sa hiljadama radnika: šta je proizvodila, kako je gradila grad i kako je propala.
- Nedorečeni grad
od Siniša Ranđić
Sedam decenija razvoja Čačka i pitanje zašto grad, i pored toga što je narastao, i dalje ostaje nedovršen u onome što mu je najpotrebnije.
- Čačani u senci
od Siniša Ranđić
Ljudi sa korenima u Čačku koji su ostavili traga u kulturi, nauci i javnom životu, a koje sopstveni grad gotovo i ne pamti.
- Izvori pod Jelicom
od Siniša Ranđić
Izvori na Jelici i oko Čačka, od Karaule do Ateničkog vrela, koji su vekovima napajali putnike i meštane, i šta je od njih ostalo.
- Nedeljom na pijac
od Siniša Ranđić
Nedeljni odlasci na pijacu sa porodicom, kada je pijaca bila mnogo više od mesta za kupovinu, i kako su je potisnuli supermarketi i piljarnice.
- Izgubljene vizure
od Siniša Ranđić
Pogledi koji su definisali moje detinjstvo, na Moravu, Ovčar i Kablar, nestali su iza nove gradnje. Šta grad gubi kada izgubi svoje vizure.
- Zadnji voz za Čačak
od Siniša Ranđić
Sećanje na Boru Đorđevića iz vremena pre nego što je postao Bora Čorba: gimnazijski dani, prvi bendovi i pesme koje su mu, na kraju, najlepši spomenik.
- Od bakalnice do tržnog centra
od Siniša Ranđić
Kako je Čačak kupovao: od malih bakalnica i domaćih trgovinskih preduzeća do supermarketa i tržnih centara velikih trgovinskih lanaca.
- Zgrade za nezaborav
od Siniša Ranđić
Šetnja pored zgrada koje čine lice Čačka: Pošta, hotel „Beograd“, Gimnazija, Narodni muzej i druge, uz pitanje zašto nova gradnja retko ima njihov karakter.
- Kako se koji kraj zove
od Siniša Ranđić
Odakle potiču imena čačanskih krajeva i kvartova, od Velike kolonije do Avladžinice, i zašto mlađi Čačani sve češće znaju samo nazive novih orijentira.
- Simboli koje rušimo
od Siniša Ranđić
Zgrade koje su bile simboli Čačka nestaju jedna za drugom. Zašto grad koji ruši svoje simbole briše i sopstveno pamćenje, i šta bi mogao da nauči od Varšave i Drezdena.
Čačak viđen očima građanina, a ne institucija: ono što grad nije uradio, što je propustio i što bi još mogao da uradi, ali i ono što ga i dalje čini živim. Tu su lutanja po selima oko grada, muzej koji je jedan komšija napravio u svojoj kući, sećanje na zatvorenu čačansku banku i „Nova palidrvca“, zbirka čačanskih anegdota koja raste.
- Nova palidrvca
od Siniša Ranđić
Čačanske anegdote koje su se prepričavale po gradu i zapisivale u novinama: duhovite i oštre dosetke o lekarima, direktorima, novinarima i bankarima. Zbirka koja raste.
- Put u Honduras
od Siniša Ranđić
Gašenje čačanske banke povod je za razmišljanje o fabrikama i ustanovama koje je grad izgubio, i o pouci koju izgleda još nismo naučili.
- Lutanja
od Siniša Ranđić
Usamljena jesenja vožnja kroz sela oko Čačka, Rtare, Zeoke i Jezdinu, vodi me do mesta iz detinjstva, porodičnih imanja i starih prijatelja, i do promena koje ih nisu zaobišle.
- Muzej u komšiluku
od Siniša Ranđić
Komšija Rato Smiljanić napravio je u svojoj kući pravi muzej Jugoslavije, Čačka i sporta od 1950. do 1980: predmeti, novine, filmovi i uspomene koje nijedna ustanova nije sačuvala.
- Cirkus nije otišao
od Siniša Ranđić
Pred titulu prestonice kulture, Čačak dočekuje razrovanim ulicama i zapuštenim prostorima. Anegdota stara šest decenija pokazuje da se, nažalost, ni danas nije mnogo promenilo.
- Čačak sa senkama
od Siniša Ranđić
Odlaskom u penziju odlučio sam da o Čačku pišem iz ugla građanina, a ne institucija: kritički, ali sa namerom da se sačuva sećanje na grad i kaže ono što se obično prećutkuje.
