Oznaka: istraživanje

Objavljeno

Istraživanje u Srbiji (3): Kako doktorske studije učiniti dobrim

Put do pakla

Možda ću biti malo dosadan ako ponovim maksimu: „Put do pakla popločan je najboljim namerama.“ Ali mislim da stanje doktorskih studija nije posledica nečije smišljene i loše namere. Pre će biti da je reč o posledicama loših procena i ishitrenih odluka donetih na osnovu njih.

SR Jugoslavija, pa time i Srbija, nisu bile potpisnice „Bolonjske deklaracije“. Posle oktobarskih događaja 2000. godine deklaracija je potpisana i odmah se krenulo u promene visokog obrazovanja i naučnoistraživačke delatnosti. Posao je formalizovan 2005. godine, donošenjem novog zakona. U međuvremenu, otprilike od 2003. do 2010. godine, na konferenciji „Trend“, posvećenoj trendovima razvoja nauke i obrazovanja, raspravljalo se o praktičnoj primeni Bolonjskog procesa u Srbiji.

Nažalost, na tim skupovima malo je pažnje posvećivano stvarnom stanju u tim oblastima i procenama kako će se one razvijati. Pre svega, nije se gledalo kolike su potrebe svih delova društva za visokoobrazovanim kadrovima, a posebno za doktorima nauka. Pretpostavljalo se da će doći do privrednog buma i da će privreda i država lagodno finansirati doktorske studije.

Novi zakon je uveo i strukovne studije, koje je trebalo da obezbede kadrove koji će se lakše i brže uključivati u radne procese kakve traži privreda. Ipak, prioritet su i dalje imale akademske studije. A jedan od uslova da visokoškolska ustanova ima akademske studije, odnosno da bude akreditovana, bio je da ima i doktorske akademske studije. Tu dolazimo do suštine problema. Sve je to bilo lako zamisliti i staviti na papir, ali teško sprovesti u praksi.

Od samog starta zakazala je akreditacija, jer se sve odvijalo po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Lako se moglo desiti da fakultet ocenjuju recenzenti sa fakulteta koji su upravo nastavnici prvog fakulteta ocenjivali. I tako u krug.

Nastavni planovi doktorskih studija bili su, u načelu, loši. Nisu obezbeđivali znanja kakva treba da ima budući doktor nauka. Doktorske studije nisu bile vezane za konkretna istraživanja na fakultetima. Najzad, studije se najčešće nisu odvijale u kontinuitetu: studenti nisu sve vreme bili na fakultetu. Ti problemi su, u stvari, putokaz kako treba razmišljati pri koncipiranju i izvođenju doktorskih studija.

Preduslovi

Preduslovi uspešnih doktorskih studija su:

  • da su vezane za konkretan istraživački projekat, koji je definisan ili već u toku pre nego što se u njega uključe studenti kao istraživači;
  • da znanje koje student stiče bude vezano za istraživanje u kome učestvuje, što znači da rukovodilac, u skladu sa programom istraživanja, određuje predmete kroz koje će se student teorijski pripremiti;
  • da student tokom studija ima radno mesto i uslove za svakodnevni istraživački rad, po mogućstvu i honorar za istraživačke poslove, ako za istraživanje postoji novac. Status studenta doktorskih studija trebalo bi da mu daje pravo da bude angažovan kao asistent na svom fakultetu, ali tako da taj angažman ne ugrožava njegov istraživački rad.

I ovde ostaje nekoliko nepoznanica. Pre svega, kako finansirati doktorske studije svakog pojedinca. Nepoznato je i njihovo stvarno trajanje. Po nastavnim planovima i programima, doktorske studije bi trebalo da se završe za tri godine. Onako kako se sada izvode, to je praktično nemoguća misija. Ali nije nemoguće: dobrom organizacijom doktorske studije mogu se završiti maksimalno efikasno.

Pošto student može da upiše doktorske studije odmah posle osnovnih i master studija, postavlja se pitanje koliku će ekspertizu imati kada ih završi. Zato se nameće jedno, na prvi pogled retoričko pitanje: da li znanja stečena na doktorskim studijama kod nas daju studentu pravo da ponese zvanje doktora nauka?

Kako se postaje doktor nauka

Stečena znanja proveravaju komisije, koje u dve instance potvrđuju da je student stekao uslove da javno brani disertaciju. Pošto je disertacija pre odbrane određeno vreme dostupna javnosti, i javnost je uključena u proveru kvaliteta budućeg doktora nauka. Komisijska ocena odvija se u dve faze.

Prva faza

Ustanova u kojoj se izvode doktorske studije formira komisiju za ocenu podobnosti teme i kandidata. Komisija na osnovu položenih ispita, ranijih rezultata i obrazloženja koje student podnosi uz prijavu teze predlaže odluku i o tome izveštava nastavno-naučno veće, koje odlučuje. Posle uvida javnosti u izveštaj komisije i odluku veća, konačnu odluku donosi stručno veće univerziteta za naučnu oblast kojoj disertacija pripada. Tada se određuje i mentor, koga je predložila komisija.

Druga faza

Kada je istraživanje sprovedeno i disertacija napisana, mentor o tome obaveštava nastavno-naučno veće. Veće formira komisiju za pregled i ocenu disertacije. U praksi student pred tom komisijom i javno brani disertaciju, mada to nije obavezno, jer se za odbranu može formirati i druga komisija. Po pravilu, mentor ne bi trebalo da bude član nijedne od tih komisija. Po sadašnjem zakonu, da bi komisija uopšte razmatrala disertaciju, student mora tokom njene izrade da objavi bar jedan rad u časopisu sa takozvane SCI liste.

Doktorske studije završavaju se odbranom teze pred komisijom koju određuje nastavno-naučno veće fakulteta, a potvrđuje stručno veće univerziteta. Ranije je bilo uobičajeno da komisija ima pet članova, a danas su tri člana gotovo postala standard. I to na neki način potvrđuje da su doktorske studije u praksi postale formalnije. Sadašnji nastavnici se sablažnjavaju na tvrdnju da su današnje doktorske studije praktično na nivou nekadašnjih magistarskih. Nažalost, mnogi objektivni pokazatelji govore da je baš tako.

Lično viđenje

Već sam ukazao na mnoge probleme koji prate doktorske studije u Srbiji. Bilo bi nepošteno reći da se na svim fakultetima podjednako loše izvode. Ali mnogo je direktnih i indirektnih pokazatelja da ne daju rezultate kakvi se očekuju. Dve najtanje karike su nastavni plan i program i tok istraživanja i izrade disertacije. Skup predmeta koji čini nastavni plan ne daje dovoljan okvir za sticanje znanja iz mnogih užestručnih oblasti iz kojih studenti na kraju rade istraživanje i disertaciju.

Načelno, moguće je da student položi ispite, a da mu stečeno i provereno znanje uopšte ne bude potrebno u kasnijem istraživanju i radu na disertaciji. S druge strane, istraživanje koje treba da bude predmet disertacije vrlo često se odvija van fakulteta i njegovih laboratorija, bez stalnog kontakta sa mentorom. Ima i niz drugih elemenata koji su formalno-pravno zadovoljeni, ali u suštini nose slabosti koje neminovno utiču na kvalitet doktorskih studija. Imajući sve to u vidu, moje viđenje organizacije doktorskih studija moglo bi se izraziti ovako.

Nastavni plan i program

Nastavni plan i program ne može biti sveden na nekoliko predmeta, koji često proističu iz želje nastavnika da predaju na doktorskim studijama. Predmeti doktorskih studija u određenoj naučnoj disciplini moraju biti podeljeni u nekoliko grupa. Prvu grupu čine predmeti fundamentalni za struku, ali sa dubinom i obimom gradiva mnogo većim nego na osnovnim studijama, čak i kada se predmet isto zove.

Drugu grupu čine predmeti koji neposredno uvode u materiju istraživanja i disertacije. Ako je istraživanje multidisciplinarno, treba da postoje i predmeti koji daju odgovarajuća znanja iz drugih oblasti. Zato se pri akreditaciji studijskog programa ne bi fiksirali predmeti, već pravila po kojima se predmeti biraju i ko su potencijalni nastavnici. O tome više u nastavku, kod izbora predmeta i uloge mentora.

Konkurs

Po sadašnjim pravilima, konkurs za doktorske studije podrazumeva prijem određenog broja studenata, utvrđenog akreditacijom. Već sam rekao koje probleme to donosi. Student upisom na doktorske studije kao da ide „grlom u jagode“: ne zna čime će se baviti u istraživanju, mora sam da bira predmete i, naravno, ne zna mentora koji će ga voditi kroz najvažniji deo posla, izradu disertacije. Zato smatram da bi priprema konkursa i sam konkurs trebalo da izgledaju drugačije.

Tokom prethodne školske godine nastavnici koji imaju istraživanje u okviru koga se može uraditi disertacija prijavljuju komisiji za doktorske studije potrebu za određenim brojem istraživača u svojstvu studenata doktorskih studija. Pri tome, po utvrđenim pravilima, predlažu i kolege koje bi tim studentima bile mentori.

Komisija analizira predložena istraživanja i potencijalne mentore. Na osnovu pozitivno ocenjenih istraživanja utvrđuje se broj mesta za koja se raspisuje konkurs. Posle konkursa se oko izabranih mentora formiraju komisije, koje razgovaraju sa prijavljenim kandidatima i biraju među njima. Pri izboru treba voditi računa o uspehu kandidata, prethodnom iskustvu, sklonostima i želji da se usavršava u određenoj oblasti. Izabrani kandidati stiču pravo na upis. Važno je i pitanje ko snosi troškove doktorskih studija, ali o tome će biti posebno reči.

Izbor predmeta

Kada se kandidati upišu, mentor, koji zna predmet istraživanja, zajedno sa kandidatom određuje predmete koji će činiti njegov nastavni plan i program. Mentor sa predmetnim nastavnikom utvrđuje šta se od studenta očekuje da savlada u svakom predmetu. Plan i program za svakog kandidata potvrđuju komisija za doktorske studije i nastavno-naučno veće fakulteta.

O ulozi mentora, organizaciji istraživanja i vrednovanju njegovih rezultata biće reči u sledećem nastavku.

Objavljeno

Istraživanje u Srbiji (2): Stranputice obrazovanja istraživača

Stvaranje istraživačkih kadrova

Na stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji negativno su uticale i institucionalne promene u obrazovanju istraživača, do kojih je došlo u poslednjih petnaestak godina. Uzrok je voluntaristički pristup reformi visokog obrazovanja posle društvenih promena 2000. godine, odnosno nekritičko organizovanje ovog nivoa obrazovanja po uzusima takozvane „Bolonjske deklaracije“. Tako je srušen jedan sistem obrazovanja i uveden novi, a da nisu izgrađeni mehanizmi za njegovu korekciju ako krene stranputicom.

Stranputice

Novi sistem je vrlo brzo pokazao sve svoje nedostatke. Oni se pre svega ogledaju u inflaciji „doktora nauka“, dakle ljudi na kojima bi trebalo da počiva budućnost naučnog rada u Srbiji. Rizikujem da ne budem u potpunosti u pravu i da zbog toga budem kritikovan, ali izneću sledeću tvrdnju: većina novih doktora nauka koji su to zvanje stekli posle 2005. godine nije prošla kroz realan istraživački proces. Rezultati predstavljeni u njihovim disertacijama nisu nastali u okviru naučno utemeljenog istraživačkog projekta. Uglavnom se radilo o ad hoc istraživanjima, čiji je smisao bio da budu oblanda za sticanje zvanja.

Izneću još jednu smelu pretpostavku. Analiza doktorskih disertacija odbranjenih posle 2005. godine pokazala bi da se gotovo svaka naslanja na zaseban projekat. A analiza istraživačkih projekata rađenih u to vreme u Srbiji pokazala bi da ih je bilo znatno manje.

Stanje naučnoistraživačke delatnosti odavno zaslužuje sveobuhvatnu i iscrpnu analizu, bez bojazni od zaključaka do kojih će se doći. Uzmimo, na primer, pad Univerziteta u Beogradu na „Šangajskoj listi“. Umesto da se stavi prst na čelo i počne konstruktivno razmišljanje, odmah kreće jalovo traženje krivca. Nosioci borbe za promene trebalo bi da budu pre svega sami istraživači. Ali izgleda da su oni, i pored svega, zadovoljni onim što dobijaju za svoj takozvani naučni rad. Ili pod promenama podrazumevaju nešto drugo: više para za honorare, i to da ne treba ljutiti onoga kod koga je kesa sa novcem.

Doktorske studije

Do sada sam ukazao na neke činjenice koje delimično odražavaju stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji. Zaključci koje sam ponudio zasnivaju se više na mom iskustvu nego na sistematskoj analizi. Zato se u nastavku neću baviti samo kritikom, već ću pokušati da procenim kako ovu vitalnu delatnost učiniti uspešnijom.

Nije mi poznato da li je neko pokušao da utvrdi realno stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji. Za početak bi trebalo odrediti period koji bi takvo istraživanje obuhvatilo. Zakon iz 2005. godine uneo je u visoko obrazovanje bitne strukturne promene, takozvanu „Bolonju“. Racionalno bi bilo napraviti presek za petnaest godina, od 2005. do 2020. Mislim da je to dovoljan period da se procene efekti novog pristupa obrazovanju istraživača. Iako je moguće da ću nešto preskočiti, mislim da takvo istraživanje treba da obuhvati:

  • broj studenata koji su u tom periodu upisali doktorske studije;
  • broj studenata koji su studije okončali odbranom doktorske disertacije;
  • vezu između verifikovanih istraživačkih projekata i tema odbranjenih disertacija;
  • gde su novi doktori nauka našli zaposlenje posle studija.

Namerno sam izostavio dužinu trajanja studija, kao i raspodelu disertacija po naučnim oblastima i slično, jer se takvi podaci obično koriste za zamagljivanje suštine. A suština je u dva pitanja:

  • Koji je cilj organizovanja doktorskih studija?
  • Kako treba organizovati doktorske studije?

Visoko obrazovanje u Srbiji odvija se na tri nivoa. Takva struktura uvedena je po uzusima „Bolonjske deklaracije“, i to, kao što sam rekao, prilično ad hoc. Bio je to jedan od pokušaja da se što pre uskladimo sa pravilima Evropske unije i postanemo njeni članovi. Pre nego što pređem na doktorske studije, treba nešto reći i o ostalim nivoima.

Osnovne studije kod nas po pravilu traju četiri godine, a za njima slede master studije u trajanju od jedne godine. Ako se setimo da su studije tehnike ranije trajale pet godina, ova dva nivoa zajedno traju koliko i nekadašnje studije. Master studije bi trebalo da omoguće specijalizaciju u jednom segmentu struke, ali to kod nas uglavnom nije urađeno. Na tehničkim fakultetima to je u suštini nekadašnja peta godina, samo preimenovana u master studije.

Master studije ne pominjem slučajno. Sadašnja struktura gotovo isključuje stručnjake iz privrede koji bi posle stečenog iskustva iz prakse želeli da nastave školovanje. Uzmimo inženjera koji posle osnovnih studija počne da radi. Ako posle nekoliko godina odluči da nastavi školovanje, mora prvo da završi master studije, iako njegovo znanje, a pogotovo iskustvo iz prakse, višestruko prevazilazi ono što ima svršeni master student. O razlici između doktora nauka koji je do tog nivoa stigao neprekinutim studiranjem i onoga ko se na taj korak odlučio iz prakse ne treba posebno govoriti.

U nastavku će biti reči o tome kako se doktorske studije izvode i kakve to posledice ima po kvalitet istraživača, onih koji treba da održe ili podignu nivo naučnog rada u Srbiji.

Imamo li odgovore?

Odgovor na prvo pitanje ne može se odvojiti od visokog obrazovanja. Prema zakonu, nastavnici na ovom nivou mogu biti samo lica sa doktoratom iz odgovarajuće oblasti. To znači da se doktorske studije organizuju iz dva razloga:

  • da se obezbede budući nastavnici visokoškolskih ustanova, koji će se istovremeno baviti naučnim radom u svojim institucijama;
  • da se obezbede kadrovi za naučni rad u samostalnim istraživačkim institucijama: institutima, istraživačkim laboratorijama, centrima izvrsnosti, razvojnim centrima i drugim.

Iz dosadašnje prakse proističe nekoliko potpitanja, koja su ujedno podloga za traženje odgovora na drugo pitanje. Na samom početku treba ukazati na zavrzlamu u organizovanju doktorskih studija. Ako pođemo od premise da doktorske studije moraju biti naslonjene na realno i utemeljeno naučno istraživanje, postavlja se pitanje: kakve su mogućnosti obrazovnih institucija u Srbiji da imaju takve studije? S druge strane, zakon obavezuje visokoškolske ustanove da imaju doktorske studije, jer je to jedan od uslova za akreditaciju. Tu smo kod jednog od ključnih razloga zbog kojih su doktorske studije u Srbiji takve kakve jesu. Pogrešno postavljena načela autonomije univerziteta prepuštaju visokoškolskim ustanovama da se same staraju o kvalitetu, u ovom slučaju doktorskih studija. Akreditaciona provera mora biti strožija po svim osnovama, a posebno kada su u pitanju doktorske studije.

Iako se akreditacija sprovodi već skoro dve decenije, stiče se utisak da Nacionalno akreditaciono telo (NAT) veoma malo radi na unapređenju tog procesa. Pre svega, reč je o kompetentnosti članova akreditacionih komisija za pojedine studijske programe. Iole upućeni poznavaoci pojedinih struka ostaju zatečeni nekim nastavnim planovima i programima koji su prošli akreditaciju.

Dodatni problemi

Mnoge visokoškolske ustanove očigledno kubure sa ispunjavanjem akreditacionih uslova. Umesto da se problemi rešavaju, nadležni donose polovična rešenja, koja više liče na dimne zavese iza kojih se kriju stvarne slabosti. Konkursi za doktorske studije formalno se raspisuju svake godine. Pri tome se prave veliki propusti, da ne kažem prekršaji. Pre svega, upisuju se studenti koji po više osnova ne ispunjavaju postavljene kriterijume. Na mnogim fakultetima kao spasonosno rešenje koriste se diferencijalni ispiti, što je tek prvi korak u obesmišljavanju najvišeg nivoa obrazovanja.

Diferencijalni ispiti predviđeni su za slučaj kada nadležni organ fakulteta proceni da kandidat nema znanja iz oblasti koje su fundamentalne za struku iz koje upisuje doktorske studije, odnosno kada na prethodnim nivoima (osnovnim i master studijama) nije polagao ispite iz tih oblasti. Po pravilu, dodatni ispiti se propisuju i kandidatima koji na prethodnim nivoima studija nisu imali odgovarajući uspeh.

Postoje i paradoksalne situacije: na nekim fakultetima dodatni predmeti se propisuju studentima koji su sa odgovarajućim uspehom završili akreditovane studijske programe upravo iz struke za koju konkurišu. To je čak kršenje zakona, pa i dokumenta na koji se svi tako zdušno pozivaju, „Bolonjske deklaracije“. Da li to znači da su neki fakulteti postavljeni iznad zakona Srbije i da sebi daju za pravo da procenjuju kvalitet studija na drugim akreditovanim fakultetima i programima?

Bilo je i slučajeva da su pod maskom dodatnih ispita na pojedine programe upisivani kandidati sa potpuno neodgovarajućim završenim studijama. Dodatni predmeti im pri tome uopšte nisu obezbeđivali fundamentalna znanja iz oblasti doktorskih studija. Neki od tih studenata su na volšeban način okončali studije i stekli zvanje doktora nauka, a da nijedan fakultetski organ zadužen za unutrašnju proveru kvaliteta nije reagovao. O spoljašnjoj proveri ne treba ni govoriti.

Ovde treba dotaći još jedan veliki problem domaćeg visokog školstva: fakultete sa prilično heterogenom obrazovnom strukturom, na kojima se izvode međusobno veoma udaljeni studijski programi. Može se razumeti želja zaposlenih da tom raznovrsnošću privuku što više studenata. Ali je neshvatljivo ponašanje NAT-a, koje je takvim fakultetima dalo akreditaciju, iako je očigledno da na njima nema dovoljno kompetentnih nastavnika za sve struke koje se izučavaju.

Ta praksa pokazuje i da unutar pojedinih univerziteta postoje mali univerziteti. Zato u okviru istog univerziteta postoje fakulteti sa ne samo srodnim, već i identičnim studijskim programima. Pored svih drugih nelogičnosti, najbanalnije je to što se fakulteti istog univerziteta međusobno takmiče. Umesto da univerzitet bude kompaktna celina sa jakim obrazovnim, a posebno istraživačkim centrima, sve je u najmanju ruku razvodnjeno.

U takvim okolnostima doktorske studije se izvode po prilično heterogenim nastavnim planovima i bez pravog bavljenja istraživanjem. Zato ne treba da čude ostvareni rezultati. Već ova kratka analiza pokazuje da su doktorske studije konceptualno postavljene na pogrešan način. Odgovor na drugo pitanje zato treba tražiti u promeni samog koncepta. Ako se to ne učini što pre, samo će se produžiti agonija u koju polako tone visoko obrazovanje i naučnoistraživačka delatnost u Srbiji.

Promena koncepta doktorskih studija, a donekle i naučnog rada, ne znači povratak na staro. Pre svega, mora se izaći iz plašta forme i baviti se suštinom naučnog rada i vrednovanjem njegovih rezultata, a ne poput mantre ponavljati: „Tako je po Bolonji!“ Suštinski, sticanjem zvanja doktora nauka kandidat treba da bude osposobljen za samostalan istraživački rad i rukovođenje istraživačkim projektima. Danas se stiče utisak da mu ovo zvanje omogućava tek da postane pripravnik za samostalne istraživačke poslove.

Veliki problem istraživanja i visokog obrazovanja u Srbiji je izraženi normativizam. Da bi se vrednovanje rezultata pojedinaca objektiviziralo, definisana su pravila i kriterijumi koje treba ispuniti. Zato su pojedinci po pravilu okrenuti ispunjavanju kriterijuma. Uz to je stvoreno stanje u kome ispunjen kriterijum automatski znači napredovanje. To značajno utiče na doktorske studije, jer ih nastavnici doživljavaju samo kao sredstvo za ispunjavanje kriterijuma.

Veza naučnog rada i doktorskih studija danas je dodatno individualizovana. Kandidati se često vide kao neko ko treba da pomogne mentoru, članovima komisije, pa i nastavnicima kod kojih polaže ispite, da ne kažem da im obezbedi parametre, čitaj radove, za napredovanje u nastavničkoj hijerarhiji ili druge pogodnosti.

Najveći broj kandidata, uz to, doktorske studije završava izvan konteksta ozbiljnog istraživanja. Obično su to ad hoc ideje, koje nisu uobličene u jasno definisano istraživanje, kroz utemeljen naučni projekat koji je odobrilo neko telo, makar na nivou samog fakulteta.

Nastavak: Istraživanje u Srbiji (3): Kako doktorske studije učiniti dobrim

Objavljeno

Istraživanje u Srbiji (1): Okviri

Pisati o istraživačkoj delatnosti u Srbiji nije nimalo lako. Pogotovo ako se gleda poslednjih trideset godina, za koje je malo reći da su bile turbulentne.

Može se smatrati da je u doba socijalizma istraživanje tretirano kao društvena nadgradnja, u punom smislu te reči. To znači da se svesno nalazilo na takozvanoj troškovnoj strani društva. S pravom se očekivalo da će nauka i istraživanje omogućiti Jugoslaviji da se svrsta u red razvijenih zemalja. Kako se o tome tada razmišljalo, najbolje pokazuje primer računarstva.

Krajem četrdesetih godina u Jugoslaviji su počeli da se osnivaju naučni instituti, koji su postali nosioci naučnoistraživačkog rada. Iako zemlja nije bila na tehnološkom nivou Zapada, bilo je značajnih proboja u primeni novih tehnologija. Tome je donekle doprinosio i liberalniji odnos Zapada prema Jugoslaviji. Zahvaljujući pristupu novim tehnologijama mogli smo da razvijamo napredne sisteme, recimo u računarstvu, ali i da gradimo sopstvena industrijska i energetska postrojenja.

SFR Jugoslavija je vrhunac razvoja dostigla krajem sedamdesetih godina. U privrednoj i društvenoj krizi koja je usledila, kada se kreše svaki trošak, istraživanje je došlo na tapet. To se najbolje osetilo početkom osamdesetih. Zemlja je, u vreme ubrzanog tehnološkog razvoja sveta, počela da gubi korak.

Ipak, mora se priznati da je u socijalističko vreme bilo uslova za istraživanja u različitim oblastima. Postojala je privreda čija su preduzeća relativno dobro pratila svetska tehnološka dostignuća, pre svega u njihovoj primeni. Kako je vreme odmicalo, razvojna delatnost je bila na silaznoj putanji, ali je još uvek postojala orijentacija na nove proizvode i unapređivanje postojećih. Velika preduzeća imala su svoje istraživačke centre, a postojala je i saradnja sa samostalnim institutima i fakultetima. Tu je bila i namenska industrija, kojoj su istraživanja bila neophodna. Zbog izvozne orijentacije i ona je morala da prati tehnološke trendove ako je želela da bude konkurentna na svetskom tržištu.

Jugoslavija je bila relativno velika zemlja. Po površini je bila osma u Evropi, a slično je stajala i po broju stanovnika, sa preko 22 miliona. Istraživačka delatnost bila je koncentrisana u najvećim gradovima, gde su se nalazili univerziteti i instituti. Iz današnje perspektive, bez detaljne analize, ne može se reći da li su tadašnji istraživački kapaciteti bili dovoljni ili su možda bili predimenzionisani.

Vinča
Institut za nuklearne nauke „Vinča

Okviri istraživanja

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina radio sam u istraživačkom sektoru, u Institutu „Mihajlo Pupin“. Kako je vreme odmicalo, udeo istraživačkih poslova se smanjivao i ustupao mesto čisto komercijalnim poslovima. Istraživanja koja smo tada radili najbolje bi se mogla nazvati primenjenim istraživanjima.

Vrlo često nismo ni znali, ili smo jednostavno propuštali, da ostvarene rezultate na odgovarajući način predstavimo stručnoj javnosti. U okviru projekta PMO (Procesor multiprocesne obrade) praktično je razvijen i realizovan RISC procesor, i to u isto vreme kada je na Berkliju realizovan mikroprocesor RISC I, koji se smatra prvom praktičnom realizacijom RISC koncepta. Naš procesor bio je daleko složeniji od RISC I. Razlika je bila u tome što je realizovan u diskretnoj tehnologiji, integrisanim kolima malog i srednjeg stepena integracije, i što smo ga predstavili na domaćoj konferenciji ETAN, ne navodeći da je reč o procesoru zasnovanom na novom konceptu arhitekture.

U isto vreme došlo je do pojave koja se može nazvati decentralizacijom visokog obrazovanja. Širom zemlje osnivani su fakulteti u manjim gradovima. Pošto nisu mogli da funkcionišu samostalno, pridruživali su se nekom od postojećih univerziteta. Kada bi se u nekoj oblasti nakupilo dovoljno fakulteta, formirao bi se novi univerzitet. Tako su u Srbiji između 1960. i 1976. godine, pored Beogradskog, osnovani univerziteti u Novom Sadu, Nišu, Prištini i Kragujevcu, a 2006. godine i u Novom Pazaru. Pominjem samo visokoškolske ustanove čiji je osnivač država.

Naučnoistraživačka delatnost je jedno od dva glavna obeležja univerziteta. Da bi imala status fakulteta ili univerziteta, ustanova je morala da svojim nastavnicima i saradnicima obezbedi bavljenje naukom i istraživanjem. To je ključni momenat koji je odredio sudbinu istraživanja u Srbiji u poslednje dve decenije XX i prve dve decenije XXI veka.

Tokom osamdesetih godina Srbija se, kao i cela Jugoslavija, suočila sa ekonomskom i društvenom krizom. Dug prema stranim kreditorima značajno je porastao, pa su se mogućnosti države da finansira ustanove iz budžeta smanjivale. Tu spadaju i visoko obrazovanje i istraživanje. Istovremeno je broj onih koji su iz ove sfere zavisili od budžeta rastao.

Nažalost, sve se nekako vrti oko para. Zaposleni u visokom obrazovanju i istraživačkom sektoru stalno su nezadovoljni onim što država izdvaja za njihove potrebe. Sve to liči na onu narodnu: „Koliko para, toliko muzike.“ Neprekidno se ponavlja da ta izdvajanja nisu dovoljna i da zato imamo loše istraživačke rezultate. Država je pre otprilike deceniju i po pokušala da uvede kriterijume za vrednovanje rezultata istraživanja. Ti kriterijumi su se, po svemu sudeći, pokazali krajnje kontraproduktivnim. Moglo bi se reći da su čak dodatno uticali na pad kvaliteta istraživanja.

Raspad „velike“ države i tranzicija, koja traje i danas, presudno su poremetili domaću istraživačku scenu. U proteklih trideset godina istraživanje u Srbiji je stalno na silaznoj putanji. Nažalost, to niko neće da prizna. Svi poslenici u ovoj oblasti sve vreme ubeđuju i sebe i druge da smo nekakva naučnoistraživačka sila. Da bi se o tome govorilo ozbiljno, treba poći od objektivnih činjenica.

Objektivni pokazatelji

Prema statističkim podacima iz 2016. godine, bez Kosova i Metohije, Srbija je imala 7.186.862 stanovnika, a 2020. godine 6.899.126. Broj stanovnika očigledno opada iz godine u godinu. Tome doprinose negativan prirodni priraštaj i stalno iseljavanje radno sposobnih građana.

Prema podacima sa sajta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Srbija ima oko 300 visokoškolskih i istraživačkih institucija. U taj broj ulaze fakulteti i visoke škole, bez obzira na to da li su državni ili privatni, kao i instituti, centri izvrsnosti i instituti pod okriljem Srpske akademije nauka i umetnosti. Prema najnovijim podacima sa portala naučnoistraživačke delatnosti, za naučnoistraživački rad akreditovana su 123 fakulteta i 65 instituta.

Republički zavod za statistiku je sredinom 2021. godine objavio da je broj istraživačkih aktivnosti (projekata i studija) u 2020. godini porastao za 24,8% u odnosu na 2019. Od toga 54% otpada na fundamentalna istraživanja, 30% na primenjena i 16% na razvojna. Izdaci za istraživanje i razvoj iznosili su 0,91% bruto domaćeg proizvoda. Broj istraživača zaposlenih u istraživačko-razvojnoj delatnosti porastao je za 1,6%.

U međuvremenu je pokrenut portal eNauka, sa ciljem da se napravi registar istraživača i naučnoistraživačkih organizacija u Srbiji. Sadržaj portala je slobodno dostupan, pa svako zainteresovan može da stekne uvid u stanje naše nauke.

Finansiranje

Finansiranje naučnih i istraživačko-razvojnih aktivnosti trebalo bi da se odvija pod okriljem Fonda za nauku Republike Srbije, osnovanog 2019. godine. Prema podacima Fonda, u Srbiji ima više od 12.000 istraživača. Od toga je 809 uključeno u projekte koje je Fond prihvatio: 447 žena i 362 muškarca. Fond je do sada raspisao pozive u pet programa:

  • Specijalni program istraživanja Covid-19;
  • Program IDEJE;
  • Program saradnje srpske nauke sa dijasporom;
  • Program za razvoj projekata u oblasti veštačke inteligencije;
  • PROMIS, program za izvrsne projekte mladih istraživača.

Do tada se nauka najneposrednije finansirala preko konkursa ministarstva nadležnog za nauku. Tako je bilo i u Jugoslaviji, samo što su za to tada bila zadužena republička ministarstva. Projekti su se finansirali u četvorogodišnjim ciklusima. U vreme decentralizacije, kada su se mnoge društvene delatnosti finansirale preko samoupravnih interesnih zajednica (SIZ), formirane su i interesne zajednice nauke na nivou regiona. Za region Kraljeva, na primer, postojala je Zajednica za nauku sa sedištem u Čačku. Te zajednice su ukinute početkom 1990. godine i finansiranje nauke ponovo je u potpunosti prešlo u nadležnost ministarstva.

Naučnoistraživački rad bio je podeljen na naučna polja: prirodne nauke, društveno-humanističke, tehničko-tehnološke, medicinske i druge. Kod tehničko-tehnoloških nauka finansiranje se odvijalo na dva nivoa. Da bi projekat bio finansiran, istraživački tim je morao da obezbedi participanta, odnosno privredno preduzeće koje će sufinansirati projekat, obično sa 10 do 20%. Projekti bez participanta nisu mogli da dobiju novac od ministarstva, bez obzira na kvalitet predloga, postavljene hipoteze i istraživače koji je trebalo da ih realizuju.

Tokom devedesetih, u opštoj krizi i padu privredne aktivnosti izazvanom tranzicijom i sankcijama, bilo je veoma teško naći participanta. Neki istraživački timovi su se snalazili fiktivnim participantima. Uslov konkursa bio je ispunjen formalno: preduzeće bi uplatilo propisanu sumu, a istraživačka organizacija bi mu je potom vratila kroz fiktivne ugovore o poslovima.

Participanti su poslednji put traženi na konkursu iz 2006. godine. Treba se podsetiti da je ministarstvo poslednji put odobrilo novac za naučnoistraživačke projekte 2010. godine, za ciklus koji je počeo 1. januara 2011. Po tom konkursu istraživači se finansiraju i danas, iako su projekti u međuvremenu zvanično ukinuti. Ministarstvo, dakle, već više od decenije nije raspisalo konkurs za naučnoistraživačke projekte.

Finansiranje istraživača po projektnom ciklusu iz 2010. ministarstvo je zamenilo takozvanim institucionalnim finansiranjem. Novac koji je ranije išao istraživačima sada se uplaćuje institucijama, a one dalje finansiraju istraživače. Obaveze istraživača najčešće su svedene na objavljivanje određenog broja radova u časopisima sa impakt faktorom. Nažalost, to je samo nastavak loše prakse u vrednovanju rezultata naučnog rada kod nas.

Kvantifikovanje rezultata istraživačkog rada trebalo je da olakša uvid u kvalitet istraživanja, kako pojedinaca tako i institucija. Nažalost, taj proces se pretvorio u suprotnost onoga zbog čega je uveden i postao je sam sebi cilj. Istraživači su postali „lovci na bodove“. Normalno istraživanje treba da se odvija prema postavljenim hipotezama, kroz proces u kome će one biti potvrđene ili opovrgnute, a objavljeni rezultati treba da iza sebe imaju istraživanje u kome su nastali. Danas su bodovi važniji od toga da li iza njih stoji stvarno istraživanje. A bodovima nisu zadovoljni samo pojedinci. Na dobitku je i institucija, jer više bodova znači i bolje mesto na svetskim listama univerziteta. Setimo se samo gubitka bodova i pada na Šangajskoj listi zato što je jedan uspešan profesor promenio „klub“.

Za poslednji projektni ciklus pokušalo se da se vrednovanje rezultata objektivizira. Praksa je pokazala sve nedostatke svođenja vrednovanja na nabrajanje objavljenih radova. Na neki način, to je bio „glogov kolac“ zabijen u naučnoistraživačku delatnost Srbije.

Nastavak: Istraživanje u Srbiji (2): Stranputice obrazovanja istraživača