Život nas je spojio, kako se to obično kaže, spletom okolnosti. Studije su me vodile u Beograd, pa je trebalo naći stan za studentske dane. Čika Rade, moj nastavnik violine, napomenu da njegov kolega Milivoje Ivanović možda ima sobu za izdavanje. Pozvao ga je i dogovorio da moji roditelji jednog vikenda odu do Beograda, pogledaju sobu i eventualno se dogovore. Kad su se vratili, obavestiše me da su mi našli stan. Istina, soba je bila mala, ali ljudi fini i kulturni, i nisu zagovarali preteranu strogoću. A što je bilo veoma važno, stan je bio svega par minuta od Elektrotehničkog fakulteta.
Upoznao sam ga onog dana kad sam sa ocem došao da se prijavim na studije. Već tada sam ga doživeo kao prijatnog i razgovorljivog čoveka. Proveću sa njim punih šest godina pod istim krovom — sve do njegove iznenadne smrti u avgustu 1978. godine.
Porodica Ivanović, Jelena i Milivoje, živela je u stanu broj 7 na drugom spratu zgrade u ulici Braće Nedića 13. Za razliku od čika Milivoja, koji je bio otvoren, tetka Jela je malo govorila o sebi. Iako sam po prirodi radoznao, trudio sam se da ne zapitkujem.
Dirigent koji je postao učitelj
Kad sam ga upoznao, čika Milivoje je imao pedeset devet godina i radio kao profesor violine u osnovnoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović” u Zemunu. Godinu-dve ranije, na povratku iz Italije, doživeli su tešku saobraćajnu nesreću, on je zadobio tešku povredu noge, a tetka Jela prelom kičme.
Pre nesreće čika Milivoje je bio poznat dirigent. Između ostalog, dirigovao je Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Beograd i često gostovao u inostranstvu, naročito u Italiji. Nesreća je prekinula tu karijeru, pa se posvetio pedagoškom radu. Bio je poznat i kao izdavač notnih materijala — izdanja „Pro musika” bila su tokom sedamdesetih gotovo jedini izvor nota u Jugoslaviji. Imaću priliku da učestvujem u oblikovanju grafičkog izgleda pojedinih izdanja, a vrlo često sam bio i ekspediter, pakovao note, pisao adrese na omotima, nosio pakete na poštu. Mala devojačka soba u kojoj sam živeo bila je istovremeno i magacin; na policama su se čuvala notna izdanja.
Kafa u sitne sate
Dok je bio živ čika Milivoje, tetka Jela je često bila odsutna, pa smo nas dvojica takoreći drugovali. Zbog problema sa želucem pio je isključivo instant-kafu, pa sam se i ja pored njega navikao. Naučio me je kako se mućenjem sa malo tople vode dobija kafa sa puno pene. Pošto je ostajao budan do kasno, a i ja sam često bdeo, znali smo da popijemo kafu i u sitne sate. Ponekad, kad je hteo da predahne od rada, pozvao bi me na kafu u obližnji hotel „Metropol”.
Pored muzike, voleo je automobile i to marke „Pežo”. Nesreću su doživeli sa „pežoom” 504, a u vreme kad sam ga upoznao vozio je žuti „pežo” 304S, sa menjačem na podu umesto na volanu.
Vila Melodija
I posle završetka studija, iako sam pokušavao da nađem nov stan, sada kao zaposlen čovek, nastavio sam da živim kod porodice Ivanović. Od novca dobijenog od osiguranja zbog povreda iz nesreće, čika Milivoje je sagradio kuću u rodnom selu Grabovici kod Gornjeg Milanovca i nazvao je „Vila Melodija”. Kuću će od tetka Jele kasnije kupiti njegovi rođaci, koji se danas bave seoskim turizmom, pa zdanje sa violinskim ključem na fasadi otvara vrata gostima željnim mira i odmora. U kući postoji i poseban kutak posvećen liku i delu Milivoja Ivanovića.
Poslednja vožnja
Nekoliko dana pred smrt, avgusta 1978, krenuo je u Grčku. Želeo je da iznenadi suprugu, koja je letovala u Atini; usput je nameravao da svrati u Grabovicu i poseti majku. Pošto sam i ja tog vikenda išao kući u Čačak, ponudio se da me odveze do Gornjeg Milanovca. Voleo je brzu vožnju, pa smo brzo stigli, a ja sam odatle nastavio istim autobusom kojim bih ionako putovao.
Jedno avgustovsko predvečerje sledeće sedmice nateralo me je da konačno postanem odrastao čovek. Kad sam se javio na telefonski poziv, nisam ni slutio da će mi glas sa druge strane saopštiti vest o čika Milivojevoj smrti. Na putu ka Atini svratio je kod prijatelja u Solunu; na izlazu iz hotela doživeo je infarkt. Bio je to prerani kraj jednog divnog čoveka, od koga se imalo šta naučiti i sa kojim su se mogli voditi i ozbiljni i šaljivi razgovori. U narednim danima čekali su me poslovi za koje nisam ni pretpostavljao da ću ih tako rano morati obaviti — trebalo je obavestiti tetka Jelu, komunicirati sa našim konzulatom u Solunu, učestvovati u pripremi i organizaciji sahrane.
Ostatak beogradskih godina
Čika Milivoje počiva u porodičnoj grobnici na Novom groblju, tačno preko puta kapele. Ne propuštam priliku da obiđem njegov grob i grob tetka Jele, koja ga je nadživela dvadeset osam godina.
U stanu porodice Ivanović živeću još punih pet godina, ukupno više od polovine svojih beogradskih dana. Bile su to godine kada sam tražio svoje mesto pod suncem, pre svega u struci. Stan mi je uglavnom služio da se odmorim i prespavam; valjda sam zato i ostao toliko dugo u toj devojačkoj sobici. A i sve mi je bilo na dohvat ruke, fakultet na kome sam nastavio postdiplomske studije, pa i Institut, do koga sam mogao peške ako zatreba.
Nažalost, sa tetka Jelom nisam uspeo da uspostavim odnos kakav sam imao sa čika Milivojem. Uvek sam je doživljavao kao „predratnu gospođicu” iz ugledne beogradske porodice, koja je stvarnost neminovno posmatrala kroz to vreme, često zaboravljajući da je, zahvaljujući čika Milivoju i njegovom mestu u muzičkom svetu, i sama imala status koji ničim nije zaostajao za predratnim, pa i priliku da putuje po svetu u vreme kada to nije bilo jednostavno. A ja sam ipak bio dečko iz provincije, kome je ponekad nedostajalo gospodskih manira.
Moj život u Braće Nedića 13 završio se otkazom stana, čime je, na neki način, razrešen Gordijev čvor mog beogradskog života. Nikako nisam mogao da se odlučim između potrebe da nađem odgovarajući stan i ušuškanosti u naviku da živim na poznatom mestu. Ta navika je dostigla takav nivo da sam stekao pravi uslovni refleks: pošto sam, odlazeći na Fakultet i kasnije u Institut, uvek skretao niz ulicu, to mi se po pravilu dešavalo i kad sam nameravao da odem na stranu Slavije. Da sam pogrešio, shvatio bih tek kad bih stigao do Bulevara.