Putovanje u Evropu započeo sam 1969. godine, sa nepunih šesnaest godina, u prvom razredu Gimnazije. Zbog putovanja sam morao da izvadim ličnu kartu, jednu od onih novih, plastificiranih. Nagoveštaj nekih novih vremena. Ali brzo ćemo se vratiti ličnim kartama u vidu knjižice. Na pasoš ću pričekati još neku godinu, do prvog pravog putovanja u Evropu, tačnije u tadašnji Sovjetski Savez.
Dvadeset autobusa u koloni
Zbog spremanja za republičko takmičenje iz fizike, čini mi se da nisam osećao euforiju kakva bi se očekivala pred prvi odlazak u inostranstvo. Upravo spoj ta dva događaja daće ovom putovanju dodatna obeležja.
Zanimljivo je da masovna putovanja, kao što je bilo ovo sa dvadesetak autobusa u koloni, tada nisu bila retkost. Godinu dana ranije Gimnazija je organizovala sličnu ekskurziju u Sofiju, a bio je popularan i „Veseli karavan”, u kome su čačanski osnovci posećivali Beograd.
Na takmičenju iz fizike učestvovalo je jedanaest gimnazijalaca. Pošto nas je vodio moj pokojni razredni starešina Ratomir Ćosić, autobus u kome su bila naša dva odeljenja ostao je da nas sačeka, pa smo u Budimpeštu stigli tek u večernjim časovima.
Posle večere otišli smo u hotel „Citadela” na brdu Geler. Hotel je bio smešten u zdanju podignutom posle revolucije 1848, u kome su bili zatočeni i mučeni revolucionari. Sobe su bile višekrevetne; mislim da nas je u našoj spavalo trinaest.
Sa Gelera se pruža predivan pogled na Budimpeštu i obalu Dunava, i naravno na njene čuvene mostove. Odmah ispod hotela je beli Elizabetin most, podignut 1964. Pored njega čuveni Lančani most iz devetnaestog veka. A iza monumentalnog zdanja Parlamenta naziru se obrisi Margitinog mosta, koji se naslanja na istoimeno ostrvo, jedan od simbola grada.
Dan u gradu
Boravak je praktično trajao jedan dan. Podrazumevao je panoramski obilazak i odlazak na Trg heroja, uz poneku zanimljivu pričicu, kao onu o zgradi jugoslovenske ambasade, koju je navodno izvesna mađarska grofica poklonila Jovanu Dučiću, u koga je bila zaljubljena.
Tu smo dobili slobodno vreme do šest popodne i priliku da samostalno upoznamo grad. Ne sećam se kako sam se obreo u čuvenoj ulici Vaci, koja je i tada bila glavna pešačka i trgovačka. Sećam se da sam do nje došao metroom. Malo je poznato da je budimpeštanski metro najstariji električni metro u kontinentalnoj Evropi, izgrađen 1896. godine.
Odmah kod ukrštanja sa ulicom Lajoša Košuta nalazila se knjižara sa ruskom literaturom i tu ću provesti najveći deo slobodnog vremena. Nešto tražeći zanimljive knjige, a nešto čekajući Mihaila Lukovića, koji je otišao da zameni novac radi kupovine knjige o kosmičkoj medicini. Pošto ga nije bilo, kupih i njegovu knjigu, i sebi zbirku zadataka iz fizike od Irodova.
Onda krenuh ka Trgu heroja. Bilo je malo lutanja zbog radova u Košutovoj ulici, ali uspeh da se domognem tadašnjeg Bulevara narodne republike, danas Andrašijevog bulevara i na vreme stignem na zborno mesto.
Sledila je večera i povratak na Geler. Naravno, usledila je i dečačka zabava, sa gađanjem jastucima i šalama kakve se obično dešavaju u višekrevetnim sobama. Ti događaji će nešto kasnije imati zanimljivu reperkusiju, koje se i danas rado sećam. Ali to nije priča za putopis.