školovanje – RASIN PERSONAL PORTAL

September 2, 2026September 4, 2026

Tour de Yugoslavia (8): Molim Vas, da li imate belu kafu

Generacijama iz pedeset i neke putovanja su značila pravi prozor u svet. Za razliku od današnjih generacija, koje neodlazak u inostranstvo doživljavaju kao pravu tragediju, nama je obilazak Jugoslavije bio pravi doživljaj.

Na kraju trećeg razreda gimnazije tradicionalno se izvodila takozvana maturska ekskurzija. Početkom juna 1971. godine, u organizaciji „Autoprevoz turista”, krenuli smo u obilazak Jugoslavije. Prva stanica bio nam je Zagreb. Bilo je to vreme Maspoka, pa se verovatno zbog toga nismo ni zadržavali, možda sat-dva. Uopšte se ne sećam da smo nešto obilazili.

Produžili smo za Plitvička jezera. Bili smo smešteni u neke zgrade koje su ličile na barake, sa krevetima na sprat. Nas četrnaest je spavalo u trinaest kreveta. Sutradan je trebalo da idemo u obilazak jezera, ali nas je dočekao tmuran i kišovit dan. Većina je bila da se to preskoči, pogotovu profesori. Ipak, nas pet-šest iz odeljenja uspelo je da nagovori našeg razrednog Ratomira Ćosića da se ipak spustimo niz jezera. Kad smo stigli do hotela, hteli smo još i da se provozamo čamcem, ali su ostali bili toliko besni da je čak i naš poslovično tvrdoglavi razredni popustio.

More, more…

Sa Plitvičkih jezera krećemo ka moru, na koje izlazimo kod Karlobaga, ispod Velebita. Pravimo kratak predah i nastavljamo ka Zadru. Smeštamo se u turističkom naselju Borik, koje je u to vreme bilo popularno odmaralište mladih. Ponovo spavamo u višekrevetnoj sobi i, naravno, kao ni prethodno veče, ne prolazi bez dečjih nestašluka.

Posle doručka nastavljamo prema jugu. Odredište nam je Kaštel Kambelovac, gde ćemo noćiti naredne dve noći. Ovde nam se pruža i prva prilika za kupanje. Nažalost, plaža je zaprljana naftom, tako da mnogi postaju „crni” i bez sunčanja.

Spavamo u privatnim kućama. U pojedinim dvorištima ima trešanja, pa je to prilika da se ukrade poneka šaka. Večeri provodimo u bašti nekog restorana, gde već svira muzika, uigravajući se za predstojeću turističku sezonu.

Još uvek prepričavam kako se moj drug Ljubiša Veljović negde oko ponoći obratio konobaru: „Molim Vas, da li imate belu kafu?”, a ovaj mu je sasvim ozbiljno odgovorio: „Pogledaću.”

Split i šesta flota

Sledeći dan bio je predviđen za obilazak Splita. Posetili smo Dioklecijanovu palatu i Meštrovićevu galeriju, i popeli se na Marjan.

Tog dana je u poseti Splitu bila američka krstarica iz sastava Šeste flote. Mornari su se razmileli po gradu; mnogi od njih su pijani, pa ih njihova vojna policija dovodi na brod taksi vozilima.

Galerija — Meštrovićeva galerija u Splitu

Pošto smo napustili Kaštel Kambelovac, upućujemo se ka narednom odredištu, Dubrovniku, tadašnjoj prestonici jugoslovenskog turizma. Posle Splita prolazimo pored meni poznatih mesta, koja sam do tada upoznao sa strane mora, prolazeći brodom. Sada se prvi put vozim ovim delom Jadranske magistrale.

Dok palme njišu grane

I u Dubrovniku ostajemo dve noći. Spavamo po kućama; naša se nalazi u blizini Straduna. Domaćini su nam pomalo nezgodni ljudi, potpuno nekompatibilni sa pubertetlijama.

Ovde sam prvi put. Uveče izlazimo na Stradun i sedimo na skalinima. Dvojica naših profesora pozivaju nas u obližnju kafanu. Nećkamo se, ali ipak ulazimo. Unutra sedi Luči Kapurso iz čuvenih „Dubrovačkih trubadura”.

September 2, 2026September 4, 2026

Tour de Yugoslavia (7): Oproštaj sa “Ćirom”

Kada smo završavali posetu Beogradu, već se smrkavalo. Sa košarkaških terena „Partizana” dopirala je graja, u toku je bila utakmica između „Partizana” i „Borca”, u kojoj je „Borac” ponovo pobedio i pokazao da je često nepremostiva prepreka za beogradski klub. Bilo je to poslednje prvenstvo u kome su se košarkaške utakmice igrale na otvorenom.

Bio je to naš oproštaj sa Beogradom. Preostalo nam je samo da se uputimo ka Čukarici i smestimo u „Ćiru”, koji će nas vratiti kući. U Čačak smo stigli negde oko tri sata posle ponoći.

Veseli karavan

Krajem šezdesetih godina „Autoprevoz” iz Čačka počeo je da organizuje manifestaciju „Veseli karavan”, u okviru koje su pravljeni jednodnevni izleti celih škola. Za đake Gimnazije organizovane su 1968. i 1969. godine ekskurzije u Sofiju i Budimpeštu. U proleće 1968. „Veseli karavan” je vodio čačanske osnovce u jednodnevnu posetu Beogradu. Valjda pod utiskom posete iz prethodne jeseni, tog izleta se slabo sećam, osim da smo se pre konačnog stizanja u Beograd zaustavili u Lipovačkoj šumi.

Kreću ekskurzije

Prave ekskurzije krenule su tek u gimnaziji. O onoj u Mađarsku, iz prvog razreda, pisao sam u odeljku Tour de Europe. Onda je došla na red ekskurzija u drugom razredu.

Ne sećam se zašto je odlučeno da na nju idemo samostalno, kao odeljenje II4, i to baš u Sarajevo, jer neka druga odeljenja su se organizovala i putovala zajedno. Mislim da je tu pomalo dolazila do izražaja i socijalna neprilagođenost razrednih starešina; naš razredni, pokojni Ratomir Ćosić, bio je u tom pogledu karakterističan.

Individualni pristup nosio je sa sobom čitav niz teškoća, pre svega u pogledu prevoza. Zakupljivanje autobusa nije dolazilo u obzir, pošto nas je bilo nedovoljno za pun autobus, pa smo morali da koristimo redovni prevoz.

Te 1970. godine saobraćaj na uskotračnoj pruzi Beograd–Sarajevo bio je velikim delom ukinut. Tačnije, nekada popularni „Ćira” više nije saobraćao od Beograda do Užica. Pa smo, da bismo stigli do Sarajeva, morali da koristimo kombinovani prevoz, od Čačka do Užica autobusom, a dalje prema Sarajevu takozvanim šinobusom.

Poslednji put tim putem

Na put smo krenuli početkom juna. Naravno, mladost i želja za promenama potisnule su sve moguće probleme u drugi plan.

U to vreme je voz u Sarajevu još uvek stizao do stare železničke stanice. Odatle smo se peške uputili do studentskog doma „Rifat Burdžević”, koji se nalazi na obroncima brda Hum, iznad železničke stanice Novo Sarajevo.

Iako ću kasnije mnogo puta boraviti u Sarajevu, a u leto 1980. tamo provesti i četiri meseca kao vojnik, ovo će biti moje najsveobuhvatnije upoznavanje sa gradom. Obići ćemo sva najvažnija mesta: Baščaršiju, Ilidžu, Vrelo Bosne, popećemo se i na Trebević. I naravno, obići Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine.

Bilo je to putovanje koje pamtimo po sitnim nestašlucima i ljubavnim dogodovštinama, kakve su i svojstvene tim godinama. Za mene lično, bila je to samo jedna od čestih poseta Sarajevu, poseta koje će kulminirati onim četvoromesečnim boravkom, u svojstvu vojnika JNA.

September 2, 2026September 4, 2026

Tour de Yugoslavia (6): Prvi put u liftu

Do punoletstva su moja putovanja po zemlji uglavnom bila letovanja. A onda su počeli školski izleti i za to što ih je uopšte i bilo moramo zahvaliti našem razrednom starešini, nastavniku matematike Boriši Borišiću. Imao je petlju da sam povede grupu pubertetlija do Užica, a kasnije iste godine i do Beograda.

Kraj sedmog razreda doneo nam je jednodnevni izlet do Užica. Naravno, putovali smo već čuvenim „Ćirom”, koji je brojao poslednje dane. Od Čačka do Užica putovao je tačno dva sata i valjda je to bilo moje prvo dnevno putovanje na toj maršruti. Putovanje nije prošlo bez nestašluka, pa sam čak i ja, koji sam važio za mirno i poslušno dete, prelazio iz vagona u vagon u vožnji. Naravno, ne preko onih platformi između vagona, već sa stepenice jednog na stepenicu drugog. Iako je rastojanje bilo relativno malo, takav poduhvat nimalo nije bio bezazlen.

Na izvoru urbanog graditeljstva

Bilo je to vreme u kome je socijalističko uređenje doživljavalo svoj procvat. S obzirom na to da je Užice, zbog čuvene „Užičke republike” iz 1941. godine, bilo jedan od simbola socijalističke revolucije, njegovoj izgradnji posvećivana je posebna pažnja. Za obeležavanje trideset godina ustanka, 1961. godine izgrađen je Trg partizana, a na njemu postavljena statua Josipa Broza Tita visoka 4,75 metara. Mnogo godina kasnije saznaću da trg predstavlja jedan od najboljih primera urbanog graditeljstva kod nas; projektovao ga je arhitekta Stanko Mandić.

Na trgu se, između ostalog, nalazi i desetospratna zgrada, soliter. Pošto takve građevine u Čačku nije bilo, ona nam je privukla najviše pažnje. Pogotovu prilika da se prvi put provozamo liftom. U to vreme se u liftove nije moglo ući slobodno; koristili su ih samo stanari koji su imali ključ. Ljubaznošću jednog stanara pružila nam se prilika da se provozamo tim užičkim liftom.

Boravak u Užicu iskoristili smo i da posetimo Narodni muzej, smešten u zgradama koje su pre Drugog svetskog rata korišćene za potrebe Narodne banke. Tokom trajanja „Užičke republike” u tom prostoru se nalazio Vrhovni štab, a u trezorima ukopanim u brdo radila je Fabrika oružja i municije.

Na krovu Srbije

Pomalo će izgledati nestvarno, ali već naredne jeseni nas je Boriša Borišić poveo na nov jednodnevni izlet, ovoga puta u Beograd. Naravno, opet vozom. Samo do Beograda je trebalo putovati punih sedam sati, pa smo na put pošli kasnim večernjim vozom. Ne treba ni pominjati da smo putovali legendarnim „Ćirom”, koji će za nešto više od godinu dana prestati da saobraća na relaciji Beograd–Užice. Bila je to naša poslednja zajednička jesen, jer ćemo sledeću dočekati kao srednjoškolci.

Putovali smo u vagonu drugog razreda, sa čuvenim drvenim klupama i bez kupea. Bila su to vremena kada je televizija tek osvajala naše prostore, pa smo na spavanje odlazili rano. Vrlo brzo smo pospali, a neki su smeštaj našli na policama namenjenim prtljagu.

Negde oko tri sata probudila nas je škripa i naglo zaustavljanje voza. Nastala je trka konduktera kroz kompoziciju, jer se ispostavilo da je neko povukao sigurnosnu kočnicu i zaustavio voz na otvorenoj pruzi između Lajkovca i Lazarevca. Brzo je utvrđeno da je aktivirana kočnica u našem vagonu, i to baš u onom delu gde smo mi sedeli.

Ostalo je tajna ko je to uradio i da li namerno ili slučajno. Tek, Boriša je vreme do Beograda proveo ubeđujući konduktera da ne piše prijavu. Konačno, kada smo stigli na železničku stanicu Čukarica, počastio je konduktera vinjakom u staničnoj restoraciji.

Tamo-amo po Beogradu

U Beograd smo stigli u rano jutro, još se nije bilo sasvim razdanilo. Železnička stanica Čukarica je od 1960. godine bila „Ćirina” terminalna stanica u Beogradu. Gradskim autobusom se izvezosmo do Trga Republike i Boriša nas odvede u restoran „Zagreb” na doručak.

Posle toga se uputismo na Avalu, da posetimo Grob neznanog junaka i televizijski toranj. Nismo propustili priliku da pogledamo Srbiju odozgo. Po povratku sa Avale uputismo se na Kalemegdan; pored obilaska drevne tvrđave, posetili smo i Zoološki vrt i Vojni muzej.