Drugi boravak u Grčkoj doneće novu avanturu. A okolnosti u kojima se odvijao potvrdiće onu narodnu, ne može i jare i pare.
Moj drugar Vladimir i ja želeli smo da obiđemo Grčku i stignemo na Sabor trubača. I to sve u manje od deset dana.
Bila je 1990. godina. Opšte stanje u Jugoslaviji rovito; vlada Ante Markovića pokušava reformama da stabilizuje zemlju, uvodi se fiksni kurs, sedam dinara za marku. Biće to trka sa vremenom.
U takvim uslovima često putujem: Sovjetski Savez, Italija, jedrenje, ponovo Sovjetski Savez. Kao da mi posle svega treba predah, a očekujem da mi ga pruži kratak boravak u Grčkoj. Krećemo sa idejom da stignemo na Krf, gde bi trebalo da se nađemo sa koleginicama. A posle toga, videćemo.
Kako smo izabrali put
Kada smo odlučivali kojim ćemo se putem uputiti ka Makedoniji, odlučila je sujeta.
Komšiji, koji se takođe spremao za Grčku, rekao sam da ćemo mi preko Batočine i dalje auto-putem. Rekao mi je da smo kukavice, jer će on sa decom preko Kosova. Da pokažem kako nisam kukavica, Vladimir i ja se nađosmo na Ibarskoj magistrali.
Zvižduk kod Kačanika
Svako putovanje je samo po sebi avantura. Međutim, ovo će se pokazati i kao avantura u avanturi.
Neposredno pred polazak sredio sam limariju i ofarbao kola. Nažalost, gume su bile u prilično lošem stanju. Ne stigoh da ih zamenim, pa krenusmo po principu, neće valjda.
Putovanje se odvijalo normalno sve do pred Kačanik. Vozio sam iza kamiona kumanovskih tablica. Kada smo prošli pored čobanina koji je pored puta čuvao krave, ču se oštar zvižduk. Posle par stotina metara naiđosmo na grupu mladića koja je stajala pored puta. Kad prođosmo, u retrovizoru videh da posegnuše za kamenjem, koje polete za nama. Srećom, padoše u prikolicu kamiona. Mi prođosmo neoštećeni. Ali nije nimalo bilo prijatno.
U Gradskom stadosmo da kupimo osveženje i nastavismo prema Prilepu i Bitolju, odredištu prvog dana. Cilj je bio da svratimo kod kolege sa Fakulteta Cvetana Mitrovskog. Malo lutasmo dok ne nađosmo kuću njegovih roditelja, a onda sa njim odosmo u njegov stan u Partizanskoj ulici. Ostadosmo do duboko u noć uz jelo i piće. A čekao nas je dug put do Krfa.
Voda iz betonske cevi
U Grčku ulazimo preko prelaza Medžitlija–Niki. Prvo svraćamo u Florinu, koju Makedonci zovu Lerin, da zamenimo novac. Onda nastavljamo prema Kozanima i dalje Igumenici. Tada još nije bio napravljen auto-put Via Egnatia, pa se vozilo planinskim putem.
Na nekih šezdesetak kilometara pre Igumenice probuši se guma. Brzo je zamenismo. Onako oznojenim i prljavim, dobro bi došlo malo osveženja. Učini mi se da negde u blizini čujem huk vode. Ispostaviće se da preko magistrale, iz široke betonske cevi, bije debeli mlaz hladne vode.
Pošto smo se osvežili, krenusmo dalje da što pre stignemo na trajekt za Krf.
Posle sedam-osam sati vožnje savladao me je umor i dremam na trajektu. Kroz san vidim Vladimira kako razgovara sa nekim devojkama.
Silueta pijaniste
Po silasku sa trajekta zadatak nam je da nađemo hotel u kome su odsele naše koleginice. U telefonskom razgovoru Jeca je Vladimiru rekla da se hotel nalazi pored Piano bara.
Vozimo pored obale tražeći pogledom pomenuti bar. I tako jedno tri puta. U međuvremenu svraćamo i u turistički informativni centar, ne bismo li dobili neku informaciju; tamo srećemo one devojke sa kojima je Vladimir pričao na trajektu. Traže smeštaj. Vladimir mi usput kaže da su predlagale da zajedno nastavimo putovanje.
Kada smo treći put krenuli duž obale, Vladimiru sinu rešenje zagonetke. Umesto naziva, na piano bar je ukazivala silueta pijaniste i klavijature, urađena od svetlosnih cevi i postavljena na krovu lokala.
Brzo nađosmo uski prolaz do hotela bez istaknutog imena. Na recepciji nas dočeka recepcioner po imenu Raul Pavliček. Vrlo brzo utvrdismo da je rodom iz Crvenke, kako on reče, najvećeg sela u Jugoslaviji. Obavesti nas da je hotel u procesu promene imena, iako je na posetnici koju nam je dao pisalo da se zove „Emanuela”.
Prvo se raspitasmo za naše koleginice. Reče nam da su otišle na dva-tri dana na ostrvo Paksos.
Smestismo se i krenusmo da nađemo mesto za večeru. Usput se raspitasmo za vulkanizera. Reče nam da ima tu odmah ispod hotela, na glavnoj ulici, ali se odmah seti da je sutra nedelja i da ne radi. Rešavanje problema ostavismo za sutra i prepustismo se lignjama i pivu.
Dan na Krfu
Posle doručka odjavismo se iz hotela sa idejom da idemo na Paksos. I krenusmo po Krfu.
Prvo utvrdismo da tog dana nema trajekta za Paksos, što nam dodatno zakomplikova situaciju. Prepodne se malo upoznasmo sa gradom, a stigosmo čak i da se okupamo. Ručasmo musaku u jednom restoranu u centru; gazda nas čak uvede u kuhinju da nam pokaže šta restoran nudi.
Prolazeći pored biroa kompanija za trajektni prevoz, dođosmo na ideju o nastavku putovanja.