U Moskvi smo boravili u drugoj polovini oktobra, pa se setih da kolega Ruben Asratjan dvadesetog ima rođendan. Ne pamtim da je ikada kiša padala kao te večeri. Ulice su bukvalno bile pod vodom.
Kod Rubena sam upoznao njegovu majku i brata. Majka je lekar, brat doktor fizike. Iznenadio sam se koliko slabo poznaju stanje u Jugoslaviji. Rubenov otac je bio Jermenin, doktor biologije i akademik Akademije nauka Jermenije; kao dete je preživeo pogrom koji su Turci izvršili nad Jermenima 1915. godine.
Glas sa radija
Tokom tog boravka počela su ratna dejstva na teritoriji Hrvatske. Najveće borbe vodile su se oko Vukovara.
Bio sam u Domu naučno-tehničke knjige kada je sa radija dopro glas spikera koji je obaveštavao o ratu u Jugoslaviji. Odmah sam otišao u telefonsku govornicu i pozvao kuću.
Moji su o dešavanjima kod nas znali manje nego svet.
Sećanje na Moskvu kroz knjige — Dom tehničke knjige
Povlastica u Čopu
Napuštali smo Moskvu koja više nije ličila na onu u koju smo stigli samo desetak dana ranije.
Oproštaj sa Sovjetskim Savezom završio se povlasticom koju smo nas četvorica dobili na stanici u Čopu. Neposredno pre stizanja u taj pogranični grad, Sreten je zaštitio domaćicu vagona od jednog siledžije. Kada se voz zaustavio, pogranična policija je obavestila putnike da ne napuštaju vagone. Izuzetak smo bila nas četvorica.
Posle trideset jedne godine
Prošla je trideset i jedna godina od mog poslednjeg boravka u Moskvi. Poslednja decenija prošlog veka donela je ogromne promene i Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu. Obe države su prestale da postoje. Na njihovim razvalinama nastala je dvadeset jedna nova država. Svi su se nadali da će im to doneti blagostanje. Da li se to desilo, verovatno svako od nas ima svoje mišljenje.
Pokušavajući da se setim boravaka u Moskvi, konsultovao sam današnje karte. Ali mnogih ulica koje su mi bile znane više nema. Novo doba je donelo promenu imena; uglavnom su vraćena ona stara, iz doba carske Rusije. Bio je to svojevrstan lament nad nekom umišljenom sjajnom prošlošću. Moguće da je bila sjajna, ali pitanje je koliko je ljudi uživalo u tom sjaju.
Prema fotografijama i snimcima, nova moderna zdanja su promenila vizuru ruske prestonice. Ne ostaje ništa drugo nego se lično uveriti šta se promenilo za tri decenije.
Studentski dom u kome smo bili smešteni nalazi se na severozapadu, u blizini Lenjingradskog prospekta, ulice koja se nastavlja na nekadašnju ulicu Gorkog, kojoj je u međuvremenu vraćen stari naziv Tverska.
Pored prospekta, u blizini Himkija, nalazi se spomen-obeležje u vidu tenkovskih zapreka. Ono označava mesto do koga su Nemci 1941. najbliže prišli centru Moskve, devetnaest kilometara.
Tu su i tereni dva velika kluba, Dinama i CSKA. Setih se da sam 1985. u dvorani CSKA gledao utakmicu protiv zagrebačke Cibone. Cibona je pobedila sa dva koša razlike; bila je tada prvak Evrope i u njoj je igrao Dražen Petrović. Dejan Srđević i ja smo navijali za Cibonu, a Vesko, Sloba, Rade i Ljubiša za CSKA.
Spomenik Gorkom na trgu Tverska zastava
Tek iz sadašnje perspektive vidi se koliko sam toga propustio da vidim u Moskvi. Naravno, sve nadajući se da će biti vremena.
Vernisaž na ledini
Tokom ovog boravka upoznao sam „Vernisaž” u Izmailovu, začetak svojevrsne buvlje pijace, koja će kasnije postati svetski poznat sajam umetničkih proizvoda. U vreme kada smo je posetili tek je počinjala sa radom; faktički se nalazila na ledini. Uglavnom su se prodavale slike, suveniri i vojna oprema. Veoma popularne bile su vojničke šapke i šubare.
Vernisaž u Izmailovu
Novo za mene bila je i poseta Kljazminskom vodohranilištu, gde MADI ima centar za odmor. Do centra smo išli brodovima; tamo nas je čekao celodnevni odmor, kupanje i sportske aktivnosti.
Kljazminsko vodohranilište
Na kraju treba pomenuti i večeru u restoranu „Piloti”, gde su nam domaćini priredili divno veče uz muziku i bogatu trpezu.
Nekoliko dana po našem odlasku iz Moskve pokušan je državni udar i smenjivanje Gorbačova. Slamanje puča faktički je značilo kraj Sovjetskog Saveza, jer su pored pribaltičkih i neke druge republike, pre svega Ukrajina, proglasile nezavisnost.
Tenkovi na moskovskim ulicama, 19. avgust 1991.
Sve isto, a sve drugačije
U Moskvu se vratih posle dva meseca. Spolja je delovalo sve isto. A sve je bilo drugačije.
Putovali smo Zvonko Jugović, Žiko Karović, Sreten Dragutinović i ja. Zvonko i ja pravo za Moskvu, dok su se Žiko i Sreten iz Kijeva uputili u Aluštu na Krimu, na konferenciju o fizičkoj kulturi.
Dom studenata MADI
U samo dva meseca život se drastično promenio. Postale su vidljive sve promene koje su ranije bile skrivene. Sve što je do juče bilo gotovo nemoguće sada je postalo stvarnost. Preko noći se razmahao privatni sektor. Počelo se trgovati svim i svačim. Na crnom tržištu pojavila se i takozvana „crvena živa”, za koju se tvrdilo da je ključni sastojak nuklearnog oružja, vrlo brzo će se pokazati da je reč o velikoj prevari. Ali „preduzetnici” koji su počeli da vode glavnu reč videli su u tome šansu za veliku zaradu.
Restorani su postali veliki biznis. Činilo mi se da su u poslednja dva meseca nikli kao pečurke posle kiše.
Prstom da ne taknete
Dok smo čekali da Sreten i Žiko stignu sa Krima, obilazili smo MADI. Zanimljivo je da su napravili prilično velik iskorak u korišćenju savremene računarske opreme, videli smo 3D skener, ali i CAD programe za projektovanje puteva. Posebno su bila zanimljiva istraživanja o dobijanju građevinskih materijala od zgure, pepela i drugih otpadnih materijala.
Nažalost, tokom obilaska imali smo i jedan neprijatan susret sa starijim profesorom. U to vreme su već bile krenule borbe po Hrvatskoj. Interesujući se za dešavanja u Jugoslaviji, u jednom trenutku je podigao kažiprst i, mrdajući njime, rekao:
„Vi ne smete ni prstom da taknete Dubrovnik.”
Bili smo pomalo zatečeni.
Magacin pun frižidera
Jedno veče otišli smo na večeru u hotel „Moskva”. Tamo je još uvek važilo pravilo da se mora podmititi livrejisani portir na ulazu. Nekada je za to trebalo izdvojiti dve-tri rublje; sada je cena bila dvadeset pet.
Hotel ‘Moskva’
Jedno popodne kolege nas odvedoše u svoju privatnu firmu. Magacin je bio pun japanskih frižidera i televizora. Za nas je ostala zagonetka ko je svu tu robu uvezao i kako su relativno siromašni sovjetski građani mogli da je kupe. Kasnije ću čuti da su građani za nju uglavnom davali privatizacione vaučere, pa nije iznenađujuće kako su „uticajni” i „preduzimljivi” drugovi ubrzo postali vlasnici velikih fabrika.
Tu smo isprobali rusku banju, masažu i kupanje u hladnoj vodi. Pošto se domaćini nisu mogli dogovoriti oko restorana, na kraju smo ručali u samoj firmi, bilo je sušene ribe i ribe iz konzervi, a to u Rusiji nikada ne može biti pogrešan izbor.
Za naredni dan planiramo odlazak na Peloponez. Prvo svraćamo u Epidaur. Grešimo pri skretanju pa stižemo u jedno selo, što je bila prilika da se upoznamo sa životom običnih ljudi, van velegrada i turističkih naselja. Prolazimo pored škole u vreme odmora. Nema razlike sa decom i njihovom grajom kod nas.
Iz Epidaura se upućujemo u Mikenu. Meni je to četvrta poseta ovom čudesnom mestu. Obilazimo i Atrejevu riznicu. Na povratku ka Nafpliju svraćamo u Tirint. Sada je za razgledanje dostupan mnogo manji deo kompleksa, ali čuvar, kada je čuo da smo iz Srbije, dozvoljava nam da uđemo i u deo zabranjen za posete.
Pogled na seoce Drepano
Konačno nalazimo malo vremena da se okupamo, u maloj uvali u Drepanu, devet kilometara od Nafplija. Posle kratkog predaha odlazimo u sam grad; posle šetnje njegovim ulicama, tako sličnim drugim mediteranskim gradovima, sedamo da ručamo.
Posle ručka krećemo natrag u Atinu. Kratko se zadržavamo na Istmu sa pogledom na kanal i nastavljamo. Put protiče u mislima hoćemo li naći mesto za parkiranje u blizini hotela. Pošto uspevamo, sledi kratka šetnja Omonijom.
Gde najlepše zalazi Sunce
Sredom radnje u Grčkoj rade samo pre podne, pa odlučujemo da tada obavimo kupovinu, a popodne odemo do rta Sunion, za čiji zalazak Sunca kažu da ima posebnu draž.
Biramo put koji vodi obalom, pa prolazimo kroz poznata letovališta Glifadu i Vuljagmeni. Ruta ima nekih šezdesetak kilometara. Ne žurim, tako da na Sunion stižemo oko pet.
Na najjužnijem rtu poluostrva Atike nalaze se ostaci Posejdonovog hrama, okruženi sa tri strane Egejskim morem. Zatičemo puno turista koji čekaju da se Sunce smiri iza egejskih ostrva. Ovde pored mora pirka vetar, tako da čekanje i nije baš najprijatnije.
Zalazak Sunca na rtu Sunion
Gde smo se to parkirali
Dok je Sunce polako stremilo zapadu, krećemo natrag. Idemo putem koji vodi središtem Atike.
Kada smo stigli do hotela, utvrđujemo da smo se prethodnih večeri parkirali na mestu rezervisanom za policiju. Valjda smo zato uvek i nalazili slobodno mesto. A verovatno nas nisu dirali što smo stranci, pa još iz Srbije.
Ovog puta parkiramo se regularno. Pošto nam je poslednje veče u Atini, častimo se girosom i pivom u restoranu na Omoniji.
Kostim na recepciji
Pošto smo napustili Atinu, upućujemo se ka Delfima. Ovog puta ne lutamo, kao Vladimir i ja pet godina ranije. Posle obilaska ostataka Apolonovog proročišta idemo regionalnim putem ka Lamiji, gde izlazimo na auto-put, ili bar ono što Grci pod tim podrazumevaju. Ne propuštam da svratim u Lamiju, koja me je očarala prvi put kada sam ovde bio.
Usput svraćamo u hotel „Orfej”, gde je Danka zaboravila kostim kada smo u njemu prespavali. Ne očekujemo da ga dobijemo nazad. Međutim, kad smo došli do recepcije, nije bilo potrebe da postavljamo pitanje, kostim je uredno visio okačen na recepciji.
Noć u potopu
Kako smo se približavali Solunu, vreme se kvarilo. Grad nas je dočekao pravim potopom. Ubrzo je pala i noć, pa je u takvim uslovima bilo dodatno teško snaći se u nepoznatom gradu. Motali smo se po Solunu i stigli čak do stadiona PAOK-a, gde su u to vreme igrali prijateljsku utakmicu PAOK i Partizan.
Konačno ugledah neku turističku agenciju. Istrčah i zamolih da nam preporuče hotel. Uputili su nas u „Metropoliten”. Kada smo uspeli da stignemo, čekala nas je paprena cena od dvesta maraka za noć. Predložio sam da krenemo nazad, makar ponovo stigli do „Orfeja”. Srećom, naišli smo na Katerini i tu našli prenoćište. Hotel nije bio ništa posebno, čak ni doručak nije bio uključen u cenu.
katerini9
Dan povratka
Jutro je osvanulo sunčano, kao da se prethodne večeri nebo nije otvorilo. Doručak smo potražili u restoranu u blizini hotela; baš nam je leglo sveže pecivo uz jutarnju kafu.
Pošto nam je Solun izmakao prethodnog dana, odlučili smo da nastavimo bez svraćanja. Na granici Makedonije i Srbije zatekla nas je gužva, i carinici raspoloženi za pretresanje. Ispred nas su veoma detaljno pretresali mercedes beogradskih registracija; po espapu koji su putnici vadili, očigledno je bilo da se vraćaju od rodbine iz Makedonije. Iako smo očekivali da i nas nešto slično čeka, granicu smo prešli brzo.
Ostalo je samo da se dokotrljamo do Čačka. Ovoga puta izabrali smo put preko Niša i Kragujevca.
Činilo se da su sankcije pomalo popustile. Posle svega, Jugoslavija se raspala po svojim šavovima. Republike su postale nove države. Polako smo se navikavali da sada imamo granice tamo gde ih moja generacija nije imala.
Danka i ja smo se venčali 14. septembra 1995. godine, a već sutradan je trebalo da krenemo na svadbeno putovanje. Odlučili smo se za Grčku. Za divno čudo, još uvek se nije moralo lično ići u ambasadu po vizu, završili smo to preko turističke agencije. Nismo imali jasan plan kuda ćemo, niti išta rezervisano. Nadali smo se da je sezona na izmaku i da ćemo lako naći smeštaj.
Mnogo toga nije bilo dostupno kao danas. Nije bilo interneta za rezervacije. Digitalni fotoaparati još nisu bili u širokoj primeni, pa sam poneo onaj takozvani kompaktni. Nažalost, nisam dobro postavio film, tako da ćemo tokom puta „škljocati”, ali ćemo ostati bez fotografija.
Nismo mislili da će ovo putovanje proći bez avantura. Ali kad sve saberemo, bilo ih je više nego što smo se nadali.
Benzin od preprodavca
Dok smo pozavršavali sitne poslove, već je prošlo podne, tako da smo krenuli oko jedan. Cilj je bio da prvog dana stignemo do Soluna.
„Jugo” kojim smo krenuli bio je relativno nov, sa jedva petnaest hiljada pređenih kilometara. Još uvek su bile nestašice benzina, pa se uglavnom kupovao od preprodavaca na ulici, po ceni između četiri i pet maraka. Zbog kašnjenja odlučili smo da putujemo preko Kosova. Do Kraljeva ni na jednoj pumpi nije bilo goriva, pa smo morali da ga kupimo u Konarevu kod preprodavca, mislim za četiri i po marke. Ubrzo se pokazao „kvalitet” tog benzina, jer su ventili počeli baš dobro da zveče.
Vozio sam otprilike do Rudnice, posle čega je volan preuzela Danka. Čim sam seo na suvozačko mesto, zadremao sam. Kad sam se probudio, vozili smo putem krcatim zapregama. Ispostaviće se da smo prošli Kosovsku Mitrovicu i da smo na putu ka Prištini; izgleda da je i ovde petak pazarni dan.
Nismo imali problema do granice sa Makedonijom. Tu me je makedonski policajac vratio u Jugoslaviju, jer nisam imao YU nalepnicu.
Granični prelaz Đeneral Janković
Zdravo, Siniša
Na put prema Grčkoj uključujemo se kod skopskog aerodroma, gde je i naplatna rampa. Makedonski policajac nas zamoli da povezemo dvojicu putnika do Negotina na Vardaru, nekih sedamdesetak kilometara. Ne bi nam bio problem da putnici nisu smrdeli na znoj, a možda malo i na alkohol.
Na granicu stižemo oko devet uveče. Prelaz je prazan, pa brzo prelazimo. Poučen iskustvom iz prethodnog boravka, pođoh u carinu da vidim treba li da prijavim automobil. Na ulazu u zgradu sretoh mlađeg čoveka, koji mi se obrati: „Zdravo, Siniša.” Pa nastavi: „Da li me se sećaš?”
Ne razmišljajući mnogo, odgovorih: „Kako da ne.”
On dodade: „Samo da završim posao, pa se vidimo kod kioska na izlazu.”
Brzo utvrdih da mi prijava automobila ne treba, pa se nađosmo na dogovorenom mestu. Nastavismo razgovor, a ja sam sve vreme pokušavao da se setim o kome se radi.
Upitasmo ga za hotel u Solunu, ispostavi se da tamo živi već osam godina. Reče nam da je u toku sajam i da je teško naći smeštaj, pa nam preporuči hotel „Orfej” u blizini Leptokarije. Na rastanku izvadi vizit-kartu i ja se odmah setih o kome se radi: bio je to Dušan Popović, sa kojim sam kao dete išao u Muzičku školu. A sa njegovom sestrom sam radio u Institutu.
Hotel “Orfej”
Meteori po treći put
Posle doručka ponovo smo na putu. Sledeća stanica su Meteori. U Larisi skrećemo prema Trikali, a zatim ka Kalambaki. Ovo mi je druga poseta.
Pogled na Meteore i dolinu reke Pinios
Kada smo planirali putovanje, ideja je bila da sa Meteora krenemo u Delfe. Ali podne je odavno prošlo kada smo stigli do Lamije, pa predlažem da umesto toga krenemo pravo za Atinu. Kratko se zadržavamo u Termopilima i nastavljamo.
Dok smo se probijali ka Omoniji, noć je stizala paleći ulične svetiljke. Smeštaj tražimo u hotelu „Nestor”, gde smo Vladimir i ja konačili pet godina ranije. Posreći nam se da nađemo i sobu i mesto za parkiranje.
Pošto smo se raspremili i osvežili, prošetali smo do Omonije. Večerali smo, šta drugo nego giros. A ja sam sebi priuštio i pivo, kao nagradu za napore.
Akropolj besplatno
Prvi dan boravka je nedelja, pa koristimo priliku da Akropolj posetimo besplatno. Spuštamo se kroz najstariju atinsku četvrt Plaku. Negde u blizini trga Monastiraki, u jednoj juvelirskoj radnji, kupujemo prsten sa smaragdima za Danku.
Ulicom Ermu upućujemo se ka Sintagmi, gde je zgrada Parlamenta. Odavde prema Omoniji vode dve centralne ulice, Stadiu i Panepistimiu, sa mnogim javnim zgradama, hotelima i radnjama sa luksuznom robom.
Trg Sintagma
Posle odmora šetamo okolinom Omonije, ulicama Atinas, Trećeg septembra i Dvadeset osmog oktobra. Tu se nalaze radnje sa kvalitetnom robom, ali po povoljnijim cenama.
Konačno upoznavanje
Prethodna dva puta nisam stigao da upoznam Atinu. Prvi put uopšte nismo bili u njoj, a drugi put smo se Vladimir i ja zadržali svega dva dana. Ovo je bila prilika da malo prošetamo atinskim ulicama i, pored Akropolja, posetimo još neke znamenitosti.
Drugi dan boravka kombinujemo obilazak sa posetom prodavnicama. U večernjim časovima odlazimo na Plaku, centar noćnog života. Tu je veliki broj taverni u kojima se služe tradicionalna jela i sluša grčka muzika. Večeramo u istom onom restoranu u blizini Monastirakija gde smo večerali Vladimir i ja i kao tada, biftek od mlevenog mesa, koji podseća na naše ćevapčiće.
Pošto smo ionako planirali da odemo do Peloponeza, odlučismo da to bude trajektom koji od Krfa ide do Patrasa. Kako nam je do polaska ostalo više od osam sati, odlučismo da upoznamo još nešto, pa se uputismo ka Paleokastrici na zapadu ostrva. O lepoti tog mesta čuo sam od Boška, pa je ovo bila prilika da se i sami uverimo.
Paleokastrica
Na brdašcu iznad mesta nalazi se manastir sa početka trinaestog veka. Oko mesta je više malih plaža, zbog čega je popularno među turistima. Iskoristismo priliku da celo popodne provedemo u kupanju.
Pošto nismo imali rezervnu gumu, vozio sam pažljivo. Po povratku u Krf večerasmo i krenusmo ka trajektu. Pošto nismo vodili računa o vremenskoj razlici, malo je falilo da zakasnimo.
Trajekt do Patrasa putuje celu noć. Kupili smo karte za prostor sa takozvanim avionskim sedištima, ali brzo shvatismo da to nije baš udobno za celo putovanje. Umesto toga opružih se na podu i tako provedoh noć.
Pečat unazad
U Patrasu nas dočeka velika gužva, jer je pored našeg stigao i trajekt iz Brindizija. Uđosmo u pogrešan red za izlazak iz luke i doživesmo neprijatnu situaciju: carinici nas obavestiše da imamo problem, jer nemamo potvrdu da smo sa kolima u Grčku ušli ranije, čime smo napravili carinski prekršaj. Uputiše nas kod komandanta luke.
Srećom, čovek je bio razuman: udari mi pečat u pasoš i unazad datira ulazak kola na osamnaesti avgust. U međuvremenu se gužva raščistila, pa smo mogli na miru da napustimo luku.
Patras
Guma za gumom
Prvo potražismo vulkanizersku radnju, okrpismo gumu i krenusmo ka Nafpliju. Pošto nam je bilo usput, svratismo u Mikenu. Kada završismo obilazak, čekalo nas je novo iznenađenje, ponovo probušena guma. Zamenismo je i ponovo potražismo vulkanizera, koji nam saopšti da je ona koju je trebalo okrpiti neupotrebljiva. Ponudi nam polovnu i nastavismo put.
Pre nego što stigosmo u Nafplio, obiđosmo Tirint. Ponovo prenoćismo u istom kampu Assini Beach u Drepanu. Ispostavi se da je šator koji smo poneli mali za nas dvojicu, tako da ja prespavah u kolima.
Ujutru nastavismo ka Atini, pošto smo prethodno posetili Epidaur i Korint. U Atini se smestismo u hotel „Nestor” u ulici Svetog Konstantina, u blizini Omonije. Ostadosmo dve noći, a preko dana se muvasmo po gradu obilazeći spomenike i muzeje.
Trg Omonija u Atini
Autobus koji je išao postrance
Posle dva i po dana u Atini krenusmo natrag. Plan je bio da uveče stignemo u Bitolj i ponovo prenoćimo kod Cvetana, dakle, trebalo je preći nekih petsto kilometara. Usput planiramo samo da obiđemo Delfe.
Iz Atine krećemo ka Korintu i skrećemo prema Levadiji, pa stižemo u Delfe. Odatle nastavljamo preko Amfise ka Lamiji. Kada smo stigli do auto-puta Atina–Solun, vraćamo se desetak kilometara ka Atini da obiđemo Termopile.
Spomen-ploča Spartancima u Termopilima
I nastavljamo prema Lamiji. Ubrzo se navukoše crni oblaci i poče jaka kiša. Pljusak je bio toliko jak da je ličio na neprozirnu zavesu.
Ispred nas se nađe kamionet, koji u jednom trenutku uspeh da preteknem. Čim ga pretekoh, pomerih se u krajnju desnu stranu kolovoza. Posle samo nekoliko sekundi ugledah kako se prema meni postrance kreće prevrnuti autobus. I danas mi se čini da je prošao na svega nekoliko desetina santimetara od naših kola.
Pogledah u retrovizor i videh da autobus udari u kamionet koji sam maločas pretekao. I vodena zavesa se spusti.
Iskoristih prvu priliku da stanem i da se malo oporavim od pretrpljenog šoka. Ubrzo kiša prestade i nastavismo put.
Servija
Svratismo u Lamiju. U jednoj kozmetičkoj radnji nađoh svoju omiljenu kolonjsku vodu. Od Lamije nastavismo regionalnim putem prema Kozanima. Put nas nanese kroz mesto Serviju. Legenda kaže da su se Srbi, po odobrenju cara Iraklija, ovde naselili dolazeći iz takozvane Bele Srbije. Mesto se nalazi pored jezera Polifitos, napravljenog na najdužoj grčkoj reci Aliakmon.
Most kod Servije
Vrlo brzo stigosmo u Kozane. Odavde se prema severu prostire grčki deo Pelagonije, tako da se do Florine vozi uglavnom ravnicom. A onda još tridesetak kilometara do Bitolja. Naravno, kod Mitrovskih ne može da prođe bez gošćenja.
Ujutru se oprostismo sa domaćinima i krenusmo za Čačak. Ovog puta nismo želeli da eksperimentišemo sa putem preko Kosova, pa od Skoplja nastavismo prema Preševu. U Čačak stigosmo predveče, dovoljno da se malo odmorimo i uputimo na Sabor trubača.
Drugi boravak u Grčkoj doneće novu avanturu. A okolnosti u kojima se odvijao potvrdiće onu narodnu, ne može i jare i pare.
Moj drugar Vladimir i ja želeli smo da obiđemo Grčku i stignemo na Sabor trubača. I to sve u manje od deset dana.
Bila je 1990. godina. Opšte stanje u Jugoslaviji rovito; vlada Ante Markovića pokušava reformama da stabilizuje zemlju, uvodi se fiksni kurs, sedam dinara za marku. Biće to trka sa vremenom.
U takvim uslovima često putujem: Sovjetski Savez, Italija, jedrenje, ponovo Sovjetski Savez. Kao da mi posle svega treba predah, a očekujem da mi ga pruži kratak boravak u Grčkoj. Krećemo sa idejom da stignemo na Krf, gde bi trebalo da se nađemo sa koleginicama. A posle toga, videćemo.
Kako smo izabrali put
Kada smo odlučivali kojim ćemo se putem uputiti ka Makedoniji, odlučila je sujeta.
Komšiji, koji se takođe spremao za Grčku, rekao sam da ćemo mi preko Batočine i dalje auto-putem. Rekao mi je da smo kukavice, jer će on sa decom preko Kosova. Da pokažem kako nisam kukavica, Vladimir i ja se nađosmo na Ibarskoj magistrali.
Zvižduk kod Kačanika
Svako putovanje je samo po sebi avantura. Međutim, ovo će se pokazati i kao avantura u avanturi.
Neposredno pred polazak sredio sam limariju i ofarbao kola. Nažalost, gume su bile u prilično lošem stanju. Ne stigoh da ih zamenim, pa krenusmo po principu, neće valjda.
Putovanje se odvijalo normalno sve do pred Kačanik. Vozio sam iza kamiona kumanovskih tablica. Kada smo prošli pored čobanina koji je pored puta čuvao krave, ču se oštar zvižduk. Posle par stotina metara naiđosmo na grupu mladića koja je stajala pored puta. Kad prođosmo, u retrovizoru videh da posegnuše za kamenjem, koje polete za nama. Srećom, padoše u prikolicu kamiona. Mi prođosmo neoštećeni. Ali nije nimalo bilo prijatno.
Panorama Bitolja
U Gradskom stadosmo da kupimo osveženje i nastavismo prema Prilepu i Bitolju, odredištu prvog dana. Cilj je bio da svratimo kod kolege sa Fakulteta Cvetana Mitrovskog. Malo lutasmo dok ne nađosmo kuću njegovih roditelja, a onda sa njim odosmo u njegov stan u Partizanskoj ulici. Ostadosmo do duboko u noć uz jelo i piće. A čekao nas je dug put do Krfa.
Voda iz betonske cevi
U Grčku ulazimo preko prelaza Medžitlija–Niki. Prvo svraćamo u Florinu, koju Makedonci zovu Lerin, da zamenimo novac. Onda nastavljamo prema Kozanima i dalje Igumenici. Tada još nije bio napravljen auto-put Via Egnatia, pa se vozilo planinskim putem.
Na nekih šezdesetak kilometara pre Igumenice probuši se guma. Brzo je zamenismo. Onako oznojenim i prljavim, dobro bi došlo malo osveženja. Učini mi se da negde u blizini čujem huk vode. Ispostaviće se da preko magistrale, iz široke betonske cevi, bije debeli mlaz hladne vode.
Igumenica
Pošto smo se osvežili, krenusmo dalje da što pre stignemo na trajekt za Krf.
Posle sedam-osam sati vožnje savladao me je umor i dremam na trajektu. Kroz san vidim Vladimira kako razgovara sa nekim devojkama.
Panorama Krfa
Silueta pijaniste
Po silasku sa trajekta zadatak nam je da nađemo hotel u kome su odsele naše koleginice. U telefonskom razgovoru Jeca je Vladimiru rekla da se hotel nalazi pored Piano bara.
Vozimo pored obale tražeći pogledom pomenuti bar. I tako jedno tri puta. U međuvremenu svraćamo i u turistički informativni centar, ne bismo li dobili neku informaciju; tamo srećemo one devojke sa kojima je Vladimir pričao na trajektu. Traže smeštaj. Vladimir mi usput kaže da su predlagale da zajedno nastavimo putovanje.
Kada smo treći put krenuli duž obale, Vladimiru sinu rešenje zagonetke. Umesto naziva, na piano bar je ukazivala silueta pijaniste i klavijature, urađena od svetlosnih cevi i postavljena na krovu lokala.
Brzo nađosmo uski prolaz do hotela bez istaknutog imena. Na recepciji nas dočeka recepcioner po imenu Raul Pavliček. Vrlo brzo utvrdismo da je rodom iz Crvenke, kako on reče, najvećeg sela u Jugoslaviji. Obavesti nas da je hotel u procesu promene imena, iako je na posetnici koju nam je dao pisalo da se zove „Emanuela”.
Prvo se raspitasmo za naše koleginice. Reče nam da su otišle na dva-tri dana na ostrvo Paksos.
Smestismo se i krenusmo da nađemo mesto za večeru. Usput se raspitasmo za vulkanizera. Reče nam da ima tu odmah ispod hotela, na glavnoj ulici, ali se odmah seti da je sutra nedelja i da ne radi. Rešavanje problema ostavismo za sutra i prepustismo se lignjama i pivu.
Dan na Krfu
Posle doručka odjavismo se iz hotela sa idejom da idemo na Paksos. I krenusmo po Krfu.
Prvo utvrdismo da tog dana nema trajekta za Paksos, što nam dodatno zakomplikova situaciju. Prepodne se malo upoznasmo sa gradom, a stigosmo čak i da se okupamo. Ručasmo musaku u jednom restoranu u centru; gazda nas čak uvede u kuhinju da nam pokaže šta restoran nudi.
Prolazeći pored biroa kompanija za trajektni prevoz, dođosmo na ideju o nastavku putovanja.
Ipak, upoznavanje sa Srbijom se najviše odvijalo kroz putovanja zbog posla. Krajem i početkom veka Fakultet je imao obrazovna odeljenja u više gradova, pa sam zahvaljujući tome upoznao Valjevo, Požarevac i Aranđelovac. Od 1998. godine deset godina sam bio honorarno angažovan na Višoj školi za industrijski menadžment iz Kruševca; predajući u njihovim obrazovnim centrima upoznaću Kruševac, Prokuplje, Smederevo, Mladenovac, Vršac, Kikindu i Sentu. Više od dve decenije bio sam i honorarni nastavnik na Učiteljskom fakultetu u Užicu, što mi je omogućilo da predajem i u njihovim centrima, u Lazarevcu, Šapcu, Malom Zvorniku i Čajetini.
Trudeći se da prvenstveno ispunim osnovni zadatak, poneki od pomenutih gradova sam samo video iz automobila. Malo bolja situacija je bila tamo gde sam i noćio. Ipak ostaje žal što neke gradove nisam bolje upoznao. Ali nadam se da ću imati priliku da to nadoknadim.
Kruševac
Kruševac je jedan od gradova u kojima sam bio više puta. Ipak ne bih mogao da kažem da ga dobro poznajem, jer su to uglavnom bili jednodnevni boravci, pa se upoznavanje svodilo na traženje mesta za parkiranje, ili na put od sedišta Škole do nekog ugostiteljskog objekta. Od restorana u kojima sam često bio danas nije ostalo mnogo: „Konak” i picerija „ET”.
Moji boravci bili su vezani za zgradu Narodnog univerziteta u Kosančićevoj ulici broj 4, gde su bile prostorije Više škole za industrijski menadžment. Sa tom školom sam sarađivao od njenog osnivanja 1993. godine, a honorarni nastavnik sam postao pet godina kasnije i to ostao punih deset godina.
Narodni univerzitet u Kruševcu
Kante sa vašara
Možda najzanimljiviji boravak u Kruševcu bio je onaj iz 1993. godine, na dan jednog od kruševačkih vašara.
Tog dana je održan sastanak nastavnog veća, na kome su se razmatrala pitanja početka rada Škole. Sastanak je održan u prostorijama hotela „Evropa”, u blizini Spomenika kosovskim junacima. Još jedna potvrda da u Srbiji sve počinje u kafanama.
Posle sednice otišli smo u jednu od pilot-fabrika u kojima će studenti da peku menadžerski zanat. Fabrika se bavila proizvodnjom posuda od plastike i nalazila se u kruševačkom predgrađu Čitluku. Tu smo dobili po veliku plastičnu kantu od pedeset litara i nekoliko manjih kofa. Iz fabrike, sve sa poklonima, odosmo u restoran „Sunce” na ručak, a onda krenusmo autobusom za Čačak.
Na putu do stanice i na samoj stanici svi su se interesovali gde smo kupili kante. Gotovo da smo bili atrakcija na kruševačkim ulicama. Bilo je to u proleće, kada je u Srbiji vladala najžešća inflacija.
Trg kosovskih junaka u Kruševcu
Do Kruševca i natrag
Do Kruševca sam u početku uglavnom putovao autobusom, putem koji je, kao i mnogi drugi, pravi srpski specijalitet. Za tih sto kilometara trebalo je oko dva sata, jer gotovo da se radi o ulici u naselju. A i onaj deo koji ne prolazi kroz naselja načičkan je izlazima direktno iz dvorišta pored puta.
Sedamdesetih i osamdesetih počeše da se oko većih gradova prave obilaznice. Ali vrlo brzo se gradovi proširiše i na njih, pa saobraćaj opet krenu kroz naselje. Kruševac je pomalo bio izuzetak, jer je obilaznica pomerena prilično daleko od grada, skoro uz samu Moravu.
U to vreme je na relaciji Čačak–Kruševac još uvek saobraćao voz koji je povezivao dva čvorišta, Požegu i Stalać. Nažalost, niko nije imao sluha da tu prugu revitalizuje, čak da je učini dvokolosečnom. Time bi se na relaciji Užice–Stalać obezbedio brz i udoban prevoz i smanjio saobraćaj na pomenutom putu. Treba podsetiti da su železničke stanice u svim tim gradovima praktično u centru. Time bi se smanjio intenzitet drumskog saobraćaja, ali i gužve u gradovima zbog potrebe za parkinzima.
Rasadnik glumaca
Kruševac je, kao retko koji grad, poznat kao glumački rasadnik. Odavde potiču takve veličine kao što su Miodrag Petrović Čkalja, Milan Puzić, Vlastimir Stojiljković, Radmila Savićević i Ljubinka Bobić. Tu su i Taško Načić, Bata Paskaljević, Radmila Živković. Među njima je i generacija mlađih glumaca koja tek stiče svoje mesto na „daskama koje život znače”, Vojin Ćetković, Marko Živić, Sergej i Branislav Trifunović, Nataša Marković. Ponekog sam svakako izostavio, što ne umanjuje njihovu vrednost.
U Kruševcu postoji jedinstveni Trg glumaca, na kome se nalazi sedam bista glumaca rođenih u ovom gradu. U gradu deluje i Kruševačko pozorište, koje pod tim imenom radi od 1946. godine.
Do sada sam pisao o obilascima Srbije koji su imali cilj da se vide znamenitosti i prirodne lepote. Međutim, tokom proteklih sedamdeset godina bilo je i upoznavanja sa Srbijom koja su se dešavala uzgred, obavljajući svakodnevne radne obaveze.
Kao student Elektrotehničkog fakulteta 1976. godine, obilazeći telekomunikacione objekte, upoznao sam neka zanimljiva mesta. Neka od njih nikada više neću biti u prilici da posetim, na primer Satelitsku stanicu u Prilikama. Takođe, kao student, učestvujući u čuvenom „Električar reliju”, obići ću izletišta u okolini Beograda, kao što su Trešnja i Bojčinska šuma.
Butik mesa
Kada sam počeo da radim, moja putovanja po Srbiji odvijala su se na relaciji Beograd–Zrenjanin, a nešto kasnije Beograd–Smederevo i Beograd–Požarevac. Zahvaljujući tome upoznaću te gradove. Putujući do Zrenjanina i nazad upoznaću i okolna mesta, Ečku, Stajićevo i Čentu, gde smo povremeno svraćali na riblju čorbu.
Panorama Zrenjanina
Krajem sedamdesetih je u centralnoj Srbiji vladala nestašica teletine. U Zrenjaninu se mogla normalno kupiti. Firma „Bek” je u samom centru imala prodavnicu mesa koja se zvala „Butik mesa”. Ako bih se zatekao petkom u Zrenjaninu, obavezno sam pazario teletinu i nosio je pravo u Čačak.
Finale svetskog prvenstva u košarci 1978. godine u Manili odgledaću u bašti restorana u Požarevcu, uz roštilj i špricer.
Zahvaljujući službenim putovanjima upoznaću i Niš, prvo 1978. godine, kada smo posetili Ei Fabriku računskih mašina, a onda 1981, kada sam bio u fabrici Ei Čegar. Prvom prilikom ručaćemo u čuvenom restoranu „Kod Amerikanca”.
Putovanje kao avantura
Živo se sećam boravka u manastiru Prohor Pčinjski. Bilo je to 1993. godine; u hotelu pored manastira održavala se konferencija „Jupiter”. Bila je to godina najžešće inflacije i krize nastale posle uvođenja sankcija.
Bilo je to i jedno od mojih poslednjih putovanja vozom. Tada se još moglo putovati od Čačka do Stalaća. U Stalaću smo prilično dugo čekali voz koji iz Beograda ide prema Grčkoj. Kada je stigao, bila je prava umetnost ući u njega, hodnici su bili zakrčeni robom koju su naši građani nosili u Makedoniju. Najviše je bilo drvenih stolica i kosišta. U Nišu smo nekako uspeli da se, preskačući preko tih predmeta, dokopamo kupea.
Kada smo pomislili da je mukama došao kraj, one su tek počinjale.
Manastir Prohor Pčinjski
Zahvaljujući kolegi koji je pomešao stanice Vranjska Banja i Vranje, nastavili smo putovanje prema Makedoniji. Preostalo nam je da izađemo u poslednjoj stanici pre granice, u Ristovcu, i tražimo način da se domognemo Vranja. Od svih opcija najbolja nam se učinila da u Davidovcu uhvatimo autobus koji iz Bujanovca ide za Vranje. Od Ristovca do Davidovca trčimo, jer ne znamo kada autobus stiže. Srećom, došli smo prilično rano, pa nam ne preostaje ništa drugo do da dremamo.
Kada sam se probudio, konstatujem da smo u nekom selu. Autobus u koji smo ušli namenjen je prevozu radnika iz druge smene, a to podrazumeva i njihovo razvoženje po okolnim selima. Konačno stižemo u Vranje, ali u hotelu „Vranje” nema mesta, pa nas upućuju u istoimeni motel, nekih četiri kilometra van grada.
Avantura je tek počinjala
Recepcioner nam kaže da će uskoro stići kombi koji prevozi učesnike na relaciji hotel–motel. Međutim, kolega ne veruje u tu opciju i predlaže da idemo peške. Usput počinju sevanje i grmljavina, a kiša nas hvata na pola puta, kod fabrike „Koštana”. U motel stižemo mokri do gole kože, istovremeno kad i onaj pomenuti kombi.
Avantura se nastavila i sutradan. Zahvaljujući organizovanom prevozu, uspešno smo stigli do manastira. Neverni kolega, koji je sumnjao i u taj prevoz, u manastir odlazi sa kolegama iz Užica njihovim „Jugom”. Zatičemo ga skroz zelenog u licu, jer je vozač gasio motor na nizbrdicama da bi uštedeo gorivo. Tako da je tih četrdesetak kilometara bilo prava avantura.
Pošto smo završili učešće na konferenciji, postavilo se pitanje povratka. Saznajemo da za Vranje ide nekakav kombi. Hladno sedamo i pravimo se ludi dok kombi nije krenuo. Putovanje traje malo duže, jer svraćamo u Bujanovac da stvari uzmu oni koji su spavali u tamošnjem hotelu. U Vranju sedamo u autobus koji iz Skoplja ide za Sarajevo i kući stižemo u ponoćnim satima.
