Iako je povod putovanja u Štutgart bila poseta sajmu Didakta 2008, sve vreme pratiće nas senka Svetog rimskog carstva, čiji je osnivač Karlo Veliki krunisan za cara 800. godine, a koje je hiljadu godina kasnije ukinuo Napoleon Bonaparta. Za mene je to bila prilika da malo „provetrim“ glavu posle napornog semestra. Ali pratiće nas i senka još jednog carstva, onog „nebeskog“, koje se rodilo na Kosovu 1389. i traje još i danas.
Sreda, 20. februar 2008. Čačak – Minhen (preko Mađarske)
Radovao sam se putu kroz Sloveniju, jer od Ljubljane prema Kranju i Jesenicama i dalje preko Ljubelja nisam išao još od 1987, kada sam prvi put bio u Minhenu. Polazak iz Čačka bio je predviđen za 3.30. Posle malog kašnjenja, jer nismo mogli da dobijemo taksi, Golubovići i ja ipak smo na vreme stigli do Fakulteta, gde je bilo zborno mesto. Saznajemo da ipak putujemo preko Mađarske, što je, zbog brzine i samo jedne granice, bolja varijanta. Sedim sa Marecom, koji će mi tokom ovog putovanja biti i cimer. U Beogradu nam se, pored nekoliko saputnika, pridružuje i Vlade, naš vodič tokom puta. Posle 140 kilometara od Čačka do Beograda, do Minhena nas je čekalo još 1.050, što mi se činilo kao relativno kratka relacija, koja se može preći za relativno „kratko“ vreme, pa sam računao da ćemo oko osam uveče biti u Minhenu. Iako je februar, vreme je obećavajuće, pa se nadam ugodnom putovanju.
Vodič je obećao pauze na svaka dva-tri sata vožnje, što je razumno, pogotovo za nas koji imamo problema sa kičmom. Na mađarskoj granici zadržavamo se više od sat vremena. „Dobro došli u Evropsku uniju!“ Ali to je uobičajena procedura za nas koji dolazimo iz zemalja koje nisu na takozvanoj beloj šengenskoj listi, a uz to imamo i pasoše nepostojeće države, slabo zaštićene, bez mogućnosti automatskog očitavanja podataka. Nade da ćemo i mi uskoro biti „ravnopravni“ sa građanima ostalih delova Evrope polako blede posle poslednjih kosovskih događaja.
Od granice prema Budimpešti putujemo novim auto-putem, slušajući vodičevu priču o Svetom rimskom carstvu i njegovom osnivaču, franačkom kralju Karlu Velikom. Ta priča vraća me u detinjstvo, u one stripove o borbi Slovena i Franaka na tlu nekadašnje Jugoslavije, sa hrabrim junakom koji se, kako mi se čini, zvao Dobriša ili tako nekako. Vlade nas upoznaje i sa najvažnijim podacima o privredi i drugim pokazateljima savremene Mađarske. Od granice do Budimpešte ima nepunih 200 kilometara, ali je vožnja dodatno zamorna, jer se putuje nepreglednom ravnicom.
Prolazak pored Budimpešte budi sećanja na ranije boravke u ovom lepom gradu na Dunavu. Sežu sve do aprila 1969, kada sam prvi put putovao u inostranstvo, upravo u Budimpeštu, i do ona tri dana provedena na brdu Gelert u Budimu, sa koga se pruža predivan pogled na Peštu, Dunav i njegove mostove i na Margitino ostrvo. Kako bih voleo da se još jednom prošetam Trgom heroja ili Ulicom Vaci. Nažalost, privlači me još mnogo takvih mesta.
Od Budimpešte prema Austriji teren je brežuljkast, pa je putovanje ugodnije. Prolazimo pored Tatabanje i Đera, gde smo prenoćili na povratku iz Pariza 2003. Osim povremenih pauza, putovanje više ne prekidaju granice, kojih između zemalja Evropske unije de facto više i nema. Da nas vodič nije upozorio, ne bismo ni primetili da smo prešli u Austriju.
Ovim putem smo već prošli na putovanju u Francusku 2003. Putovanje se oteglo, pa nas je noć zatekla u austrijskim Alpima. Negde pre Linca odmaramo se kod istog restorana kao i na putu za Pariz. Posle suve hrane, koju smo jeli celog dana, bila je to prilika da se pojede nešto kuvano i, naravno, popije pivo. Nemačka, Češka, pa i Austrija sigurno su zemlje u kojima treba degustirati ječmeni napitak.
Posle Linca ovoga puta produžavamo ka Salcburgu i dalje ka Minhenu. Šezdesetak kilometara pre Minhena imamo malu odiseju sa Batom Radovanovićem, koji je želeo da svrati do svog prijatelja. Osim što smo malo skrenuli sa auto-puta i prošli kroz jedno živopisno nemačko mestašce, sve se završilo na šalama. Batov prijatelj, koji ga nije našao gde su se dogovorili, sustigao nas je, pa su nastale male peripetije oko uspostavljanja veze sa Batom i šale koje su nam ipak pomogle da savladamo umor od napornog dana.
U Minhen stižemo oko pola deset, a posle još pola sata i do hotela „Gasthof zur Post“, odakle se gradskom železnicom (S-Bahn) do Karlsplaca stiže za petnaestak minuta. Smeštamo se i posle kratkog osveženja šetamo se oko hotela, jer za odlazak u grad ipak treba malo više avanturizma nego što ga imamo. Šetnju završavamo čašom piva u hotelskom restoranu i konačno se prepuštamo zasluženom odmoru.
Četvrtak, 21. februar 2008. Minhen – Štutgart
Posle doručka krećemo u razgledanje Minhena, najpre panoramsko, a onda se iskrcavamo na Karlsplacu (Karlsplatz) i dobijamo slobodno vreme do šest popodne, za samostalno razgledanje i kupovinu. Za razliku od prethodnog dana, vreme je oblačno i prohladno, a tokom dana će par puta i prokapati. Dok idemo ka Marijenplacu (Marienplatz), merkamo radnje u kojima bismo kasnije mogli nešto da kupimo. Pošto nemamo mnogo vremena, verovatno ćemo se orijentisati na velike robne kuće, kao što su „Kaufhof“ ili C&A.
U pomalo raštrkanoj gomili stižemo na Marijenplac, kojim dominira Gradska kuća sa čuvenim satom i figurama koje u određeno vreme izvode igru i zaokupljaju pažnju turista. Danas se u Minhenu igra utakmica Kupa UEFA između Bajerna i škotskog Aberdina, pa je grad od ranih časova okupiran škotskim navijačima, koji kiltovima i bučnim ponašanjem privlače pažnju. Pošto je još rano, dejstvo piva još nije toliko primetno.
Prvo odlazimo u „Kaufhof“, onu robnu kuću u kojoj smo Danka i ja 2003. kupili čuvenu „Tefalovu“ peglu, kojoj je ploča otpala posle samo jednog peglanja, a signalna lampica nikada nije ni radila. Za divno čudo, ta pegla i dan-danas radi, naravno posle mojih „majstorskih“ intervencija. Nažalost, ne uspevam da nađem jaknu za Aleksandru, ali ću to uspeti u obližnjem C&A. Pošto za doručkom nismo pili kafu, to činimo u restoranu „Kaufhofa“.
Pošto nam je bilo dosta šetanja po prodavnicama, Marec i ja odlučujemo da malo razgledamo okolinu Marijenplaca, a kasnije nađemo neku pivnicu za ručak. Uskim ulicama izlazimo na Maksimilijanštrase (Maximilianstraße) i brzo shvatamo da je to ulica ekskluzivnih radnji. Tu su sve čuvene svetske modne kuće, ali i one poznate po nakitu. Kakva je klijentela ovih prodavnica, u kojima skoro da nema ničega ispod 300 evra, ali i mnogobrojnih restorana i kafana, videli smo na primeru jedne kafane koja je, jer je dan bio baš prohladan, napolju palila plinske grejalice da zagreje goste.
Kada je prošlo tri popodne, počeli smo da tražimo mesto za ručak. Usput smo malo prošvrljali po pijaci pored Marijenplaca i odlučili se za pivnicu „Paulaner“. Unutra je sedelo dosta škotskih navijača, ali atmosfera nije bila „zapaljiva“; što bi se reklo, sve je bilo pod kontrolom.
Naručujemo čuvene bele kobasice (Weißwurst), ali ispostavlja se da se po meniju ne služe u to doba dana. Kelner ipak pravi izuzetak, pa uz malu šalu sa njegove strane dobijamo priliku da probamo ovaj bavarski i minhenski specijalitet. Nismo bili baš oduševljeni; skoro bih rekao da su mi se više dopale perece koje su služili uz kobasice. Naravno, popili smo i po kriglu „Paulanera“, koji se ovde smatra pivom više klase. Kada smo izlazili, kelner nam se obratio sa „Prijatno, doviđenja“. Ostalo je da nas intrigira da li je to bio neki naš čovek, kojih ovde ima mnogo.
Na Marijenplacu nas dočekuju sada već velike skupine škotskih navijača, dobro zagrejanih bavarskim pivom, a iz okolnih prodavnica stalno stižu nove, ogromne količine piva. Još malo razgledanja po prodavnicama i lagani povratak ka Karlsplacu, gde smo se u šest okupili da nastavimo put ka Štutgartu. Pojavio se i Bato Radovanović sa svojim bosanskim prijateljem, pa saznajemo dodatne detalje o njihovoj sinoćnoj odiseji. Do Štutgarta nas je čekalo oko 250 kilometara, uz jedan odmor, najmanje tri sata vožnje, a ako se zna da svaki ulazak u grad znači dodatno usporenje, i više.
Na putu prolazimo pored Ulma, čija katedrala ima najviši crkveni toranj na svetu (161,53 metra). Nažalost, već je pala noć, pa se u mraku malo šta naslućuje. Osim toga, duž auto-puteva u Zapadnoj Evropi, na delovima koji prolaze pored naselja, postavljene su zaštitne ograde koje štite naselja od buke i izduvnih gasova.
Ulazak u Štutgart obeležava prolazak pored fabrika „Dajmlera“, proizvođača čuvenih „mercedesa“. Hotel, tačnije motel, „Motel One Stuttgart“ nalazi se u delu grada koji se rekonstruiše, pa smo do njega morali da se probijamo kroz naslage blata i peska. Vozači će kasnije naći bolji prilaz, sa zadnje strane, pa ulazak i izlazak iz autobusa više neće biti problem. Hotel je nov, hol još nije uređen, a sobe su, s obzirom na to da je reč o lancu namenjenom turistima koji na par dana posećuju evropske gradove, sasvim pristojne.
Zbog rekonstrukcije ne radi ni linija gradske železnice pored hotela, pa nije imalo smisla tražiti drugi način da se ode do centra, a i bilo je kasno kada smo stigli. Tu je bio i umor, pa smo posle tuširanja i kratkog gledanja televizije otišli na spavanje.
Petak, 22. februar 2008. Štutgart
Posle dobrog odmora silazimo na doručak. Dočekao nas je izbor jela uobičajen danas po evropskim hotelima, neka mešavina kontinentalnog i engleskog doručka po principu samoposluživanja, ili, kako to kod nas vole da kažu, „švedskog stola“. Malo je neobično bilo što smo jeli za niskim stolovima u hotelskom holu; verovatno restoran još nije završen. Posle doručka imali smo mali problem sa ulaskom u sobu, jer nismo bili sigurni u njen broj (407), a kartica nije reagovala „na prvu loptu“, pa smo već krenuli da proveravamo u kojoj smo sobi kada se konačno upalila zelena lampica.
Zatim smo krenuli na sajam. Pošto nismo znali da Štutgart ima dva sajmišta, otišli smo najpre do bližeg, oko koga nije bilo nikakvih aktivnosti, pa smo se posle raspitivanja uputili na pravo mesto.
Sajam učila i nastavnih sredstava Didakta održava se svake godine u drugom nemačkom gradu; prošle godine bio je u Kelnu. Sajam je ogroman, pa se za jedno prepodne ne može detaljno pregledati sve što je izloženo. Ipak, upoznajemo se sa glavnim dostignućima u primeni savremenih tehnologija, posebno informaciono-komunikacionih, u nastavi.
Posle sajma imamo oko dva sata za šetnju centrom Štutgarta. I to je bilo dovoljno da Štutgart na mene ostavi utisak prijatnog grada.
U glavnoj trgovačkoj ulici, koja je ujedno i pešačka zona, kupujem ono što nisam uspeo da nabavim u Minhenu, a nalazim čak i nešto za sebe. Zatim žurimo nazad u hotel, a uveče idemo na večeru u restoran sa tipičnom švapskom hranom. Hrana je zaista dobra, ali su cene paprene. Dobro došli u Evropsku uniju! I ovde ima mnogo naših ljudi: glavni kuvar u ovom restoranu je Srbin. Dok čekamo da ostali plate račune, razgovaramo sa njim o njegovom životu u Nemačkoj. Pomalo uobičajena životna priča sa naših prostora, iz vremena ratova i lomova u nekadašnjoj Jugoslaviji. Na povratku u hotel prokapljuje kiša, još jedan razlog za dobar odmor pred sutrašnji prilično dug put do Beča.
Subota, 23. februar 2008. Štutgart – Beč
Posle doručka krećemo ka Beču, gde bi, po planu, trebalo da stignemo oko tri-četiri popodne. Nažalost, i na auto-putu ka Minhenu, pa dalje ka Beču, zatičemo prilično veliku gužvu, jer mnogo ljudi za vikend ide na skijanje u austrijske Alpe. Zato kasnimo. Vreme se usput pokvarilo, pa nas Beč dočekuje kišnim i hladnim popodnevom.
Prvo svraćamo do dvorca Šenbrun, ali je već bio kraj radnog vremena, pa dvorac posmatramo sa ulaza, dok nam ovdašnja vodička Mojca priča o njegovoj istoriji i o imenu koje bi se na srpski moglo prevesti kao „Lepi bunar“. Pre pet godina, na putu za Pariz, ovde smo proveli dva-tri sata. Sećam se da je i tada duvao vetar. Danka i ja tada nismo obilazili dvorac, već smo se prošetali parkom, popeli se na vidikovac Glorijet i popili kafu u tamošnjem restoranu. Pošto je već padala noć, nije imalo smisla zadržavati se u Šenbrunu, jer se ono što bi trebalo videti sada moglo samo naslućivati.
Iskrcavamo se na Švedenplacu (Schwedenplatz) i krećemo ka katedrali Svetog Stefana, a zatim obilazimo i druge znamenitosti Beča, carsku palatu Hofburg, Državnu operu i muzej Albertinu. Iako je postalo prilično hladno, istrajno pratimo vodičku Mojcu u njenom nastojanju da nas za ovo kratko vreme upozna sa znamenitostima Beča. Naporan dan završavamo u hotelu pored bečkog aerodroma Švehat.
Nedelja, 24. februar 2008. Beč – Čačak
Posle doručka krećemo kući. Ruta je dobro poznata: Budimpešta – Subotica – Beograd i, konačno, Čačak.
