Čačak – RASIN PERSONAL PORTAL

September 11, 2026September 11, 2026

Crkve i manastiri: Srpska Sveta Gora

Na području Srbije postoji nekoliko lokaliteta poznatih po tome što se na njima nalazi veći broj manastira. Među njima su svakako najpoznatiji Kosovo i Metohija, Fruška gora i Ovčarsko-kablarska klisura.

Klisura koju je Zapadna Morava prosekla između Ovčara i Kablara jedna je od najlepših u Srbiji. U njoj se danas nalaze i dva veštačka jezera, napravljena posle Drugog svetskog rata za potrebe hidrocentrala. U centralnom delu, ispod Kablara i uz samu reku, nalazi se termalna banja koja je od davnina privlačila bolesnike.

U takvom predelu, kroz koji vijuga magistralni put što povezuje centralnu Srbiju sa zapadnom i dalje sa Crnom Gorom i Hercegovinom, smestilo se deset manastira i dva sveta mesta. Zbog prirode i tolikog broja manastira, ovaj kraj se u narodu često naziva Srpska Sveta Gora.

Na desnoj strani Zapadne Morave su Vavedenje, Vaznesenje, Preobraženje, Svete Trojice i Sretenje. Na levoj Blagoveštenje, Ilinje, Jovanje, Nikolje i Uspenje. Uz njih, tu su i crkva Savinje, posvećena Svetom Savi, i crkva-pećina Kađenica.

Za razliku od manastira podizanih pre dolaska Turaka, koje su gradili vladari i velikaši, manastire u ovoj klisuri gradio je narod, pa im se ktitori uglavnom ne znaju.

Preobraženje

Ovčar i Kablar — *Pogled sa Kablara na manastir Preobraženje*

Manastir je 1910. premešten sa mesta ispod litica Kablara, zbog izgradnje pruge Čačak–Višegrad; tamo gde je prvobitno stajao sada je železnička stanica Ovčar Banja. Prvi pomen u pisanim izvorima je iz 1525. godine.

Obnovu je 1938. pokrenuo episkop Nikolaj, sa željom da novi manastir podseća na ohridske hramove, gde je ranije bio episkop. Preobraženje je muški manastir u kome monasi nemaju materijalna dobra i žive po jerusalimskom tipiku, po kome žive i hilandarski monasi. Pod njegovom upravom su i dve obližnje svetinje, crkva Savinje i pećina Kađenica.

Vavedenje

Nalazi se pored samog magistralnog puta, osam kilometara od Čačka, na ulasku u klisuru. Po predanju su ga sagradili Sveti Sava i njegov otac Simeon, ali se po turskim izvorima prvi put pominje 1528. godine. Odlukom crkvenih vlasti 1933. manastirska crkva postala je parohijska za obližnja sela.

Vaznesenje

Na obroncima Ovčara, pretpostavlja se da je sagrađen u dvanaestom ili trinaestom veku. Do 1937. bio je u ruševinama, kada ga je obnovio vladika žički Nikolaj. U manastiru je postojala prepisivačka škola; po četvorojevanđelju prepisanom ovde 1570. može se pouzdano tvrditi da je u šesnaestom veku postojao. Do 2012. bio je ženski, a otada muški.

Svete Trojice

Nalazi se na zapadnim padinama Ovčara, u ataru dragačevskog sela Dučalovići. Prvi pouzdan pomen je sa početka sedamnaestog veka, sa natpisa na zapadnim vratima. Pred Drugi svetski rat obnovio ga je vladika Nikolaj; već 1941. dvaput je bombardovan. Tokom rata u njemu su boravili budući patrijarh Pavle i otac Justin Popović. Crkva je stradala i u zemljotresu 1965. godine.

Sretenje

Prema predanju, sa vrha Ovčara bačena je kruna, korona, pa se gledalo gde će pasti, da bi se tu gradila crkva. Po tome se brdo iznad manastira zove Koronjsko.

Ovo je prvi manastir koji sam posetio. Bilo je to 1964. godine, kada sam sa ocem pešačeći stigao iz Čačka do vrha Ovčara; povratak je vodio pored manastira. Kratko smo se zadržali u porti, poslužili se šećerom i vodom koju su nam ponudile kaluđerice, i nastavili put. Posetiću ga još pet-šest puta, praktično svaki put kad sam se na Ovčar peo peške. Poslednji put početkom ovog veka, ali sada je do njega vodio asfaltni put, porta je bila sređena a konak novoizgrađen.

Blagoveštenje

Pod Kablarom, na levoj obali, iznad same hidrocentrale. Arhitektonski elementi ukazuju da je mogao biti sazidan u vreme procvata raške škole, ali natpis iznad ulaznih vrata kaže da je hram podignut 1602. godine.

Ilinje

Na brdu iznad Blagoveštenja, podigli su ga blagoveštenjski monasi kao svoj metoh. Temelj ranije crkve mnogo je veći od današnje. Ikonostas je darovao sam vladika Nikolaj. Za sada nije „živi” manastir — u njemu nema monaha.

Jovanje

Do njega se može doći putem koji prati trasu stare uskotračne pruge. Prema nadgrobnim spomenicima smatra se da je postojao i pre Kosovskog boja. Stara crkva je 1954. potopljena prilikom izgradnje hidrocentrale Međuvršje. Vuk Karadžić je zapisao da je Jovanje bilo lavra iz koje se upravljalo ostalim manastirima u klisuri. Današnji manastir podignut je 1957. i po stilu je jedna od najlepših crkava u klisuri.

Nikolje

U podnožju Kablara, u ataru sela Rošci. Prema ikoni iz 1489. godine, koja se čuva u Narodnom muzeju, zna se da je postojao u petnaestom veku. Vuk je zabeležio da je u Nikolju nekada živelo i do tri stotine kaluđera.

U njemu je utočište nalazio narod krijući se od Turaka; među njima i Miloš Obrenović sa porodicom. Zato je 1817. u porti sagradio konak, koji se i danas zove po njemu.

Nikolje je bilo poznat prepisivački centar. Ovde je napisano i čuveno Nikoljsko jevanđelje, koje je tokom Prvog svetskog rata nestalo iz arhive Narodne biblioteke u Nišu. Kasnije se pojavilo u Dablinu, gde se i danas nalazi.

Uspenje Presvete Bogorodice

Najmlađa od svih svetinja u klisuri, na Jovanjskom brdu, vidljiva sa svih strana. Vuk Karadžić je 1820. zabeležio predanje da su više manastira na bregu ostaci nekakve kule koju zovu Gradina, i da je pod zvonarom bila pisarnica gde su se knjige pisale, a pod pisarnicom tamnica.

U turskim izvorima pominje se 1536. godine. Obnovio ga je vladika Nikolaj pred Drugi svetski rat, sa željom da na uzvišenju iznad Jovanja sagradi grobnicu sebi i potonjim žičkim episkopima. Gotovo pola veka stajala je prazna i zapuštena, kao metoh Jovanja. Dolaskom monahinje Naume za igumaniju, uz pomoć naroda, nastavljeni su radovi na crkvi, konaku i porti.

September 9, 2026September 9, 2026

Izleti za dušu: Obećanje i vraćanje

Sigurno će vas iznenaditi naslov, pa hajde da ga objasnim. Dragačevo je kraj kome se po mnogo osnova vraćam, otud vraćanje. A obećanje potiče od dogovora sa mojim drugom Žikom Karovićem da mu pokažem Dragačevo. Tačnije, onaj njegov deo koji se obično naziva Donje Dragačevo.

Iskreno, ne bih umeo tačno da objasnim šta je to Donje Dragačevo, ali pretpostavljam da su to mesta između Bjelice i Jelice, odnosno Guče i Lučana.

Za Dragačevo me vezuju preci, koji listom potiču iz dragačevskih sela. I mnogobrojna rodbina raširena po celom kraju. Nažalost, po onom narodnom „ima vremena”, propustio sam da zapišem nešto više dok su mi roditelji bili živi. Ali i ovako mi je ostalo puno u sećanju, najviše od moje bake Ljubice, pored koje sam odrastao.

I ranije sam prokrstario Dragačevom, čak sam mnogo toga i prepešačio. Osam puta sam se peške popeo na Ovčar, stižući do njegovih obronaka kroz Rtare i Dučaloviće. Zato je ovaj izlet sa Žikom bio vraćanje starim stazama, ali pokazaće se da uvek može da se otkrije i neka nova.

Sreda, 24. septembar 2025.

Javih se Žiku oko pola devet, sa jednostavnim pitanjem: „Jesi li za šetnju po Dragačevu?” Ubrzo stiže potvrdan odgovor.

Glavni put prema Dragačevu je onaj koji se nastavlja na ulicu Kneza Miloša, nekadašnji Ivanjički sokak, jer je preko Dragačeva put dalje vodio ka Ivanjici, gde je dugo bila granica Srbije.

Ovim putem, tada još prašnjavom džadom, prošao sam peške davne 1958. godine. Bilo je proleće, a ja sam imao četiri i po godine. Bila je nedelja kada me je tata poveo na izlet do Karaule. Naravno, zastali smo kod česme koja i danas postoji. Do sada nisam znao da se zove Rusovača. Ali sam znao da je podignuta pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra Prvog 1927. godine, u spomen na poginule Dragačevce u ratovima od 1912. do 1918.

Na Gučkom putu nekada je bila poznata kafana koju je držao Slavo Dragićević, popularna među Čačanima, jer se s proleća tu prvo služila mlada jagnjetina. Zgrada i danas postoji, ali kafana je odavno zatvorena. A odavno nema ni Slava.

Lisičije rupe — Pogled na Čačak iz restorana “Petrović”

Odmaralište koga nema

Loznica — *Manastir Svetog Nikole Mirlikijskog*

Jelica — Arheološki lokalitet Gradina na Jelici

Sa Gučkog puta skrećemo ka selu Grab. Ovim putem se stiže do nekadašnjeg dečjeg odmarališta „Zdravljak”, koje je danas potpuno devastirano. Podignuto je 1935. sredstvima Crvenog krsta, a posle rata postalo dečje odmaralište. Početkom raspada Jugoslavije postalo je smeštaj za izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Posle toga je bivalo sve zapuštenije, da bi konačno bilo dovedeno do uništenja požarom 2016. godine.

Levo se skreće prema arheološkom lokalitetu Gradina, koji je još uvek nedovoljno poznat — a kamoli posećen.

Tijanje

Na oko dva kilometra pre Tijanja, s leve strane puta, nalazi se stari hrast za koji se veruje da ima isceliteljske moći.

Tijanje je dugo bilo sresko središte za okolna sela, Zeoke, Rtare, Negrišore, Turicu, jer se tu nalazila crkva i škola u koju su išla deca iz svih njih. Crkva posvećena Svetom velikomučeniku Prokopiju sazidana je 1810. godine; njen ktitor je Josif Milovanović.

Nekada je put išao pored same reke, ali je sedamdesetih napravljen nov, brdom sa desne strane, kroz atar Markovice. Probijanjem puta srušene su dve velike stene, Mali i Veliki Kamalj, koje su se nalazile u zabranu mog pradede Živojina Jovaševića. Ispod njih se u Tijanjskoj reci nalazio Maniti vir, baka mi je pričala da su tu dovodili ovce na kupanje. S druge strane klisure, ispod Milojevića brda, nalazio se izvor Popovac.

Na našim pešačkim turama otac me je obavezno vodio na izvore, koji su bili veliko blago dragačevskih sela.

Rtari

Rtari su, pored Zeoka, selo koje me najviše veže za Dragačevo. Tu je 1914. godine rođena moja majka Radojla. U ovom selu ostala mi je i jedina imovina nasleđena od predaka, na brdu Klik, pored puta poznatog kao Rankovac, posedujem šumu od nekih sedamdeset ari.

Put od Čačka preko Pridvorice bio je od velike važnosti za sela u Donjem Dragačevu. Krajem devetnaestog veka narodni poslanik Ranko Tajsić izborio se da se taj pravac osposobi za kolski saobraćaj, pa je u narodu ostao poznat kao Rankovac.

Usput prolazimo pored Rtarskog groblja, gde su sahranjeni moji prababa Ružica i pradeda Milovan Stojanović.

Prolazimo pored još jednog izvora, koji se nalazi tačno ispod mesta gde je bila rodna kuća moje majke. Od cele familije Stojanović sada postoji samo još kuća mog ujaka Mića. Njegov deda Bogosav i moj Milovan bili su rođena braća. A on je samo godinu stariji od mene.

Kafa iz automata

Pošto sam želeo da se popnemo uz Lis prema Kravarici, pogrešio sam kod mosta preko Bjelice, pa smo se vraćali.

Konačno nalazimo mesto gde ćemo popiti kafu. Nije se radilo o kafani, već o prodavnici. A kafa, iako iz automata, odlična. Posedesmo u hladovini, dok je napolju još uvek pržilo jesenje Sunce.

Iz Guče nas put vodi preko Rogače. To je još jedno dragačevsko selo iz kog potiču moji preci, odavde, iz familije Zoćević, potiče moja prababa sa majčine strane Stanija.

Ručak u Atenici

Nažalost, Dragačevo uglavnom živi u vreme Sabora trubača, tako da nismo našli pogodno mesto za ručak. Odlučujemo da to obavimo u restoranu „Baralić” u Atenici. Pokušavamo da nađemo kraći put preko Loznice, ali ne uspevamo, pa se spuštamo skroz do Čačka.

Konačno smo mogli da predahnemo uz dobru kuvanu govedinu i neizbežno pivo.

September 8, 2026September 8, 2026

Izleti za dušu: Na dohvat ruke, a …

Oni su simbol naše male varoši, a opet nam je Ovčar uvek nekako bliži. A Kablar nas tako mami zbog pretpostavljenog pogleda na moravske meandre.

Jedini put sam se na Kablar popeo pre više od četvrt veka, 1992. godine, i to peške. U međuvremenu su stigle godine, ali nije iščilela želja za avanturom. I tako se, skoro neočekivano, Danka i ja nađosmo na putu za vrh Kablara.

Nedelja, 31. mart 2019.

Dok smo jezdili put Riđaga, u glavi mi se motala ideja o odlasku na Kablar. U selu smo se zadržali relativno kratko, pa predložih da krenemo put Ovčar Banje i negde usput popijemo piće. Sunčan i topao dan izmamio je mnoge Čačane, a tu su i putnici namernici, tako da u restoranu „Plaža” i na splavovima nije bilo mesta.

Međuvršje — *Pogled na restorane “Plaža” i “Santa Marija”*

Zato iskoristih priliku i predložih da se uspnemo na Kablar, putem koji iza tunela „Mečkovo brdo” vodi na tu stranu. Danka se neočekivano lako složi.

Već od samog skretanja uočavamo da su u toku radovi na proširenju puta ka Rošcima. Dobar deo brda je skinut, a već se postavljaju i ivičnjaci. Tako je nekih tri-četiri kilometra, posle čega se nastavlja uzak asfaltni put koji i nije preterano oštećen. Mora se voziti pažljivo, jer je prilično opterećen, usput smo sreli nekoliko automobila čiji su putnici verovatno imali iste namere kao mi.

Hiljadu kazana

Na ovom pravcu nema mnogo kuća, praktično sve do prilaza vrhu, gde su se smestile kuće familije Čvrkić. Tu je i kazandžijska radnja Milana Čvrkića, koji je zanat nasledio od oca i dede. Kažu da je to jedina kazandžijska radnja na potesu od Kruševca do Valjeva. U njoj je za šezdeset godina postojanja napravljeno oko hiljadu kazana.

Kola ostavljamo gde i većina posetilaca. Tabla kaže da do vrha ima šeststo metara. Sigurno je to više, ali se ipak hrabro upućujemo uzbrdo. Ne žurimo. Usput srećemo one koji su već bili na vrhu, a jedna grupa mladih nas pretiče i ubrzano ode. Stižemo do zaravni na kojoj ima klupa za odmor, pa ne propuštamo tu priliku.

Kota 889

Konačno stižemo na vrh, na kotu osamsto osamdeset devet metara, gde je postavljen stub sa mesinganom pločom na kojoj su označeni vrhovi Srbije i njihove visine. Pred nama puca pogled na Ovčar, Ovčar Banju i dolinu Morave.

Na vrhu je priličan broj izletnika. Ovog puta uglavnom mlađih od nas, pa nam nekako prija što smo uspeli u poduhvatu.

Pogled malo kvari instalacija mobilne telefonije, za čije je potrebe izgrađen i objekat koji je naružio ambijent.

Iza njega se nalazi vidikovac sa koga puca pogled na meandre Zapadne Morave i na čačansku kotlinu. Vidikovac je uređen i ima zaštitnu ogradu, ali znatiželjnici ipak silaze na strme kablarske stene, valjda da bi napravili bolje fotografije.

Predivan pogled sa planine, pogotovu kad je vreme lepo a nije preterano toplo, prosto je očaravajući. Osećaj je takav da se želi što duže ostati. Ugođaj malo kvari izmaglica.

Silazak kroz Caganje

Ponekad silaženje bude teže od uspona, ali ovog puta nije. Brzo stižemo do kola, a onda počinje spuštanje niz Kablar, ali stranom koja pripada ataru sela Rošci.

Silaskom u dolinu Kamenice izlazimo na put koji od Čačka vodi Gojnoj Gori. Deo Rošca u dolini poznat je pod nazivom Caganje. Odavde, iz familije Maslać, potiče Dankina baba po majci Krstina. Vozeći se pored Kamenice, Danka pokušava da se seti gde su kuće njenih rođaka.

Vozim polako, pa tek sada uočavam mnogobrojne vikendice pored Kamenice. Neke su baš velike i arhitektonski sređene, a poneka čak ima i bazen. Pre tridesetak godina ovde smo dolazili na kupanje, kada je važilo mišljenje da je Morava zagađena.

Uskoro ulazimo u atar Prijevora. Prolazimo pored stare škole u koju je išla Dankina majka. Brzo stižemo do Trbušana, danas već predgrađa Čačka. A onda smo začas kući.

September 8, 2026September 8, 2026

Izleti za dušu: Dragačevo zauvek

Posle dugo godina shvatih ono što sam uvek znao, vikend je vreme za odmor. A ja godinama vikendom krpim ono što propustim radnim danom. Čak i sada kada sam u penziji.

Odlučih se tek u vreme ručka i uputih se u Dragačevo. Maršrutu sam odmah znao, pa iako mi je sasvim poznata, pomislih: ako krenu radovi na Koridoru 11, Rtarskom polju biće izmenjen pejzaž. Zar to nije dobar razlog da ga zapamtim u originalu?

Nedelja, 17. mart 2019.

Sada kada je „panda” ponovo u voznom stanju, pruža mi se prilika da prođem i neasfaltiranim putevima.

Kratko se zadržavam na Karauli, prevoju na Jelici na šeststo šezdeset dva metra. Hteo sam da napravim par fotografija panorame Čačka, ali ne nađoh dovoljno otvoren pogled.

Pričaju ljudi da je nekad davno, pre nego što je Morava probila klisuru i razdvojila Ovčar od Kablara, celo Dragačevo bilo jezero i da su na Crnoj steni, najvišem vrhu Jelice, pronađeni stubovi za koje su vezivani brodovi. Ako imate sreće da rano jutro dočekate na Vranjači, kad magla ispuni sve udoline Dragačeva, priča o jezeru biće vam prihvatljiva i očaravajuća istovremeno.

Moram priznati da Jelicu dobro poznajem, ali u onom delu od Karaule do obronaka Ovčara. Mislim da sam na tom potesu peške prošao ceo venac. Nije ni čudo, taj deo planine nadvija se nad selima Zeoke i Rtari, gde su rođeni moji roditelji. Najveći deo prošao sam zahvaljujući očevim planinarskim akcijama.

Do Ranđića

Od puta Čačak–Guča kroz Zeoke vode dva asfaltna kraka. Jedan ide prema Tijanju, drugi ka prevoju Grabovi, gde se stiču atari šest sela. Taj drugi vodi ka delu sela gde se nalazila kuća mog dede Stojana Ranđića. Ranije je asfalt išao samo do kuća familije Ćalović; sada doživljavam prijatno iznenađenje, jer je produžen sve do Pajovića, koji se nalaze uz Ranđića džemat.

Vikend je i lep dan, pa je izgleda dosta ljudi izašlo u prirodu, uglavnom kola sa čačanskim tablicama. Ne bi se reklo da ima previše kuća u kojima neko stalno živi. U Ranđićima pogotovu.

Ovaj deo Zeoka, koji se naziva Kojići, najstariji je zaselak. Porodice koje u njemu žive, Đurakići, Ranđići, Pajovići i Aleksići, najstarije su zeočke porodice. Zato se o njihovom poreklu praktično ništa ne zna.

Od Pajovića dalje je makadam. Ranije je bio pokriven tankim slojem peska, pa nije bilo teško za vožnju; sada je pesak ispran. Stajem na Jankovini, tamo gde je bila ona livada u obliku izvrnutog slova P. Zbog zgrada preko puta kuća mi više nije u vidokrugu, a livada se izgleda smanjila na uštrb okolnih šuma. Sada je i poorana.

Rankovac

Put kroz Beljinu i Pridvoricu do Grabova deo je takozvanog Rankovca, čiju je gradnju inicirao narodni tribun iz dragačevskog sela Puhovo, Ranko Tajsić. To je najkraća veza između Čačka i Arilja.

Put kroz Rtare vodi ispod brda Klik, na čijim padinama imamo zabran. Otkako smo počeli da se grejemo na gas, ovde nisu sečena drva. Prilikom ranije seče trudio sam se da samo proređujem šumu. Nažalost, tako ne misle šumokradice, jer je šuma baš proređena, iako još ima dosta velikih bukava.

U centru sela stoji zgrada koja je nekada bila zadruga, a kasnije prodavnica. U njoj je radio mamin stric Živko Stojanović. Sada je zatvorena, jer u ovom delu sela živi malo stanovnika.

Pored puta je rtarsko groblje Rakovače. Tu su mi sahranjeni pradeda Milovan i prababa Ružica. Stalno se kanim da im potražim grobove, ali uvek nastavim dalje bez zadržavanja.

Milova vodenica

Malo dalje je ulaz u Tijanjsku klisuru. Put je nekada išao samim dnom, pored čuvenog Manitog vira, naspram koga se u podnožju Milojevića brda nalazio izvor Popovac.

Na ulazu u klisuru bila je Milova vodenica. Mile je bio iz familije Jovaševića iz Markovice. Jednom davno sam svraćao u vodenicu sa tatom. Uvek se toga setim kada prolazim kroz klisuru. Mnogo godina kasnije setiću se Mila i po tome što je njegov unuk Dejan završio Tehnički fakultet i bio moj student.

U školu u Tijanju, pored mesnih đaka, išli su i osnovci iz Zeoka. Tako je od 1926. godine u nju išao i moj otac. Sećam se njegovih priča o dogodovštinama na putu od kuće do škole i natrag. Danas ovde postoji izdvojeno odeljenje škole „Akademik Milenko Šušić” iz Guče, sa šest đaka. Zgrada je oronula i u toku je akcija za njeno renoviranje.

Kroz Negrišore i Markovicu

U Negrišore, u porodicu Ružić, bila je udata mamina tetka po ocu, Kovina. Imala je dosta dece, uglavnom sinove. Pamtim Sredoja, koji je vodio parno kupatilo „Dunav” u Beogradu, kod njega smo jednu noć spavali 1958. godine.

Iz Markovice je familija Jovašević, iz koje je moja baba po majci Ljubica, ćerka Stanije i Živojina. Jovaševići su najstarija familija u Markovici; doselili su se ovamo iz Drobnjaka.

Od Markovice put ide vencem planine. Levo puca pogled na Ovčar i Dučaloviće, a desno putnik namernik može da uživa u pejzažu Rtara i Zeoka, raširenih na obroncima Jelice. Upravo taj pejzaž biće izmenjen izgradnjom auto-puta na Koridoru 11.

Nažalost, ne napravih nijednu fotografiju za uspomenu.

Kuća koje nema

U Rtarima, u porodici Milisava i Ljubice Stojanović, rođena je 1914. godine moja majka Radojla. Kuća u kojoj je rođena danas više ne postoji. Posle Prvog svetskog rata, iz koga se deda Milisav vratio na Badnji dan 1919, posle osam godina provedenih u vojsci, porodica se preselila na imanje u Jezdinu. Od naših Stojanovića u Rtarima postoji samo još jedna kuća, maminog rođaka Mića.

Kod nekadašnje prodavnice ponovo izlazim na Rankovac i krećem ka Čačku. Spuštam se dobro znanim predelima, jer sam ovim putem prošao nebrojeno puta — što peške, što kolima. Gotovo da i danas znam svaku kuću. Ali o tome nekom drugom prilikom.

September 7, 2026September 11, 2026

Tour de Serbia (12): Pesma sa magistrale

Otkako je napravljen auto-put „Miloš Veliki”, ime Ibarske magistrale se nekako ređe čuje. Iako se do pre pet-šest godina radilo o drugom po značaju putu u Srbiji. A ni danas taj značaj ne sme da se zanemari, jer će još dugo biti važna saobraćajnica između Srbije i Crne Gore, pogotovu od Kraljeva do Berana, prateći dolinu Ibra, po čemu je i dobila ime.

U vreme najvećeg procvata saobraćaja Ibarska magistrala nije bila samo put. Imala je i veoma važnu ulogu u društvenom životu putnika namernika, ali i onih koji su živeli uz nju. U poređenju sa njom, auto-putevi tu društvenu dimenziju nemaju.

Kad se govori o Ibarskoj magistrali, najčešće se misli na onaj njen deo koji i nema veze sa Ibrom, jer prolazi kroz Šumadiju ili njenim obodom. Zato je Čačane put do Beograda najčešće vodio preko Ibarske. Zvanično je to državni put B reda sa oznakom M22; na deonici Beograd–Čačak ide trasom evropskog puta E763, a na deonici Čačak–Kraljevo puta E761. Ukupna dužina je dvesta devedeset osam kilometara.

Građena je između 1960. i 1965. godine. Oni stariji setiće se da se iz Čačka ka Beogradu pre toga putovalo preko Topole i Mladenovca. I danas mnogi koriste taj put, kraći je, istina, ali dosta uži i sa više krivina.

Košnica u dva ujutru

Magistrala je omogućila brže i bezbednije putovanje između jugozapada Srbije i Beograda. Najveću korist imali su Užice, Čačak i Kraljevo. Istovremeno je povezala Kosovo i Metohiju sa centralnom Srbijom, a pravac od Čačka ka Užicu bio je važna veza prema Crnoj Gori i istočnoj Bosni.

Bilo je to vreme kada je železnički saobraćaj počinjao da se povlači pred drumskim. Početkom sedamdesetih legendarni „Ćira” je otišao u penziju, pa su Čačani u Beograd i Sarajevo sve više putovali autobusom. Zahvaljujući tome je čačanski „Autoprevoz” postao gigant u jugoslovenskim razmerama.

Stariji će se setiti da je svake noći oko dva sata na čačanskoj autobuskoj stanici vrilo kao u košnici. Jer ovde su se ukrštale linije koje su išle sa juga ka severu i sa istoka ka zapadu.

Četrdeset pet izlaza iz dvorišta

Ibarska magistrala se gradila u vreme kada se našim putevima nije kretao veliki broj automobila. Između Beograda i Čačka jedina dva mesta kroz koja je prolazila bila su Stepojevac i Gornji Milanovac; projektanti su namerno ili slučajno izbegli prolazak kroz Lazarevac, Lajkovac i Ljig.

Međutim, razvoj drumskog saobraćaja uticao je na to da pored same magistrale počnu da niču objekti, čiji su pristupni putevi vodili direktno na nju. Tako se došlo u situaciju da se sa drugog po značaju puta u Srbiji direktno ulazi u dvorišta. Izbrojao sam da na rastojanju od nepuna četiri kilometra, između Svračkovaca i Majdana, ima četrdeset pet izlaza iz dvorišta. I to samo sa desne strane, gledano prema Gornjem Milanovcu.

Povećana gustina saobraćaja i izgradnja uz samu magistralu učinile su da dobije epitet, „crna magistrala”.

Preljina — Ibarska magistrala u Preljini

Pesma sa magistrale

Ibarska magistrala nije bila samo saobraćajna žila kucavica Srbije. Uz nju je nastao fenomen nazvan novokomponovana narodna muzika. U kafanama koje su nicale pored magistrale stasavali su neki od najpoznatijih pevača s kraja prošlog veka.

Zlatno doba magistrale kao estradne pozornice bile su sedamdesete godine. Po parkiranim kamionima pored kafana moglo se pretpostaviti gde nastupaju najpoznatiji pevači, ali i gde je dobra hrana. Pečenje je polako izlazilo iz mode, ustupajući primat specijalitetima sa roštilja.

Lepa Lukić, Vesna Zmijanac, Tozovac i Miroslav Ilić svoju slavu su stekli pevajući po kafanama između Čačka i Kraljeva. Upravo taj potez, ipak bliži Kraljevu, dao je neke od najvećih muzičkih zvezda velike Jugoslavije. Kraljevo je srpskoj narodnoj muzici dalo i neke od najpoznatijih harmonikaša, Novicu Negovanovića, Mišu Mijatovića, Vladu Panovića, a u novije vreme i Aleksandra Sofronijevića. Uz magistralu su stasali i rodonačelnici tog pravca, Predrag Vuković i Dragan Aleksandrić. Ne smeju se zaboraviti ni Obren Pjevović i Mrčajevci, kao središte svojevrsnog fenomena koji je spojio muziku i magistralu.

Mnogi će se setiti leta sedamdeset i neke, kada su kod Loća u Mojsinju gostovale sarajevske muzičke zvezde. Bile su spojene tri ogromne šatre, pa opet nije bilo mesta za sve koji su hteli da uživaju.

Odavno kafane pored Ibarske magistrale ne privlače mušterije estradnim zvezdama. A i izgleda da su današnje zvezde sklonije drugačijoj vrsti publike, pa pre biraju gradske klubove ili splavove.

September 6, 2026September 6, 2026

Malo istorije (10): Gvožđurija i fina meka roba

Rad u Institutu mi je, pored bavljenja neposrednim zadacima, doneo i upoznavanje sa njegovom prošlošću, pre svega sa događajima vezanim za Digitalnu laboratoriju. Nije to bila posledica isključivo moje znatiželje, koja nikada nije bila upitna. Jednostavno, podsećanje na prošlost često se nametalo u razgovorima starijih kolega, kojima sam sve češće prisustvovao. Ponekad je poticalo iz aluzije na neki aktuelni događaj, a nekad je bilo samo prisećanje na ranije poslove i druženja.

Jedan od događaja o kojima se još uvek diskutovalo bila je „diverzija”, uništavanje realizovanih montažnih ploča na projektu CER-111, uoči nove 1976. godine. Zbivanja su ostala nepoznanica čak i za većinu onih koji su bili učesnici. Pominjem taj slučaj, jer se o njemu često raspravljalo i ispredale su se razne teorije. Nisam lično bio zainteresovan da saznam šta se stvarno desilo; voleo sam da slušam razmenu mišljenja neposrednih aktera. Ali mi je bilo važno da steknem utisak šta mogu da očekujem od pojedinaca sa kojima ću možda sarađivati.

Vreme integracija

Kad sam pomenuo Draškov naučni put, uz onu opasku kako su ga Čačani napravili naučnikom, setih se priča o događajima iz sredine šezdesetih, vezanih za neuspešnu integraciju sa Elektronskom industrijom.

Šta se tačno dešavalo u Institutu tih dana nije mi previše poznato. Ovo je više priča o posledicama. Na osnovu kasnijeg razvoja događaja izgleda da su zagovornici integracije bili rukovodstvo Instituta na čelu sa tadašnjim direktorom Đorđem Kovačevićem, ali i grupa uticajnih inženjera. Pošto su se zaposleni na referendumu izjasnili protiv, glavni zagovornici su napustili Institut.

Neki od njih, Tihomir Aleksić, Dobrivoje Jovanović i Bogosav Kovačević, prešli su u Elektronsku industriju i kasnije će biti među utemeljivačima Elektronskog fakulteta u Nišu. Aleksić će kasnije preći na Elektrotehnički fakultet u Beogradu i do penzije biti šef Katedre za računarsku tehniku. Jovanović će postati profesor na Saobraćajnom fakultetu, a Kovačević će do penzije ostati u Nišu.

Kako je počelo u Čačku

Uz proces integracije treba se podsetiti da je Elektronska industrija u Nišu nastala spajanjem dotadašnjih „RR zavoda” iz Niša i Beogradske elektronske industrije.

A kad smo već kod istorije, malo je poznato da je razvoj elektronske industrije u Jugoslaviji počeo izradom radio-stanica u Tehničkom remontnom zavodu 1940. godine. Rukovodilac proizvodnje bio je inženjer Rotkijevič, koji je posle početka Drugog svetskog rata emigrirao iz Poljske u Jugoslaviju. Posle rata je u Čačku formirano preduzeće „Dobrosav Boba Miletić”, u čijem sastavu je bio i Tehnički remontni zavod. Direktor preduzeća bio je Vladimir Jasić, koji će kasnije osnovati „RR zavode” i dugo biti njihov direktor, a potom i direktor Elektronske industrije u Nišu.

Na neki način može se reći da su „RR zavodi” nastali na proizvodnji koja je započeta u Čačku.

Gvožđurija i fina meka roba

Kada je krajem sedamdesetih Elektronska industrija ušla u saradnju sa Honeywellom, ponovo se aktuelizovala integracija elektronskih i računarskih firmi u Srbiji. U proleće 1978. na Jastrepcu je održan polutajni sastanak rukovodstava tih preduzeća; znam da su učestvovali direktori Elektronske industrije i Instituta „Mihajlo Pupin”.

Dule Hristović, sa kojim sam tada delio kancelariju, dobio je od Georgija zadatak da na osnovu beležaka sa tog sastanka pripremi tekst zaključaka. Pošto je naglasak bio na računarima, sećam se da je Dule na prvoj stranici pisao o računaru. I tada sam se prvi put sreo sa pokušajem da se na srpski prevedu reči hardver i softver. Zapamtio sam kako je to formulisao:

hardver — gvožđurija; softver — fina meka roba.

Uvek sam se toga sećao kasnije, kada sam kao nastavnik trebalo da studentima približim te pojmove.

Grk

Moj prvi direktor Georgi Konstantinov, iz milošte zvan Geša ili Grk, bio je tada daleko mlađi nego što sam ja sada. Delovao mi je nekako daleko i zatvoreno, a za nekoga ko je imao nepune dvadeset četiri godine, prilično strogo.

Na posao je dolazio svojim žutim „kecom”, a ako je imao posla u gradu, odlazio je taksijem. I uvek se vraćao u Institut, da bi se svojim kolima vratio kući. Na sastanke je odlazio samo da bi rešavao probleme nastale tokom realizacije poslova; dogovore je prepuštao saradnicima, i to ne samo šefovima nego i drugim inženjerima. Znalo se šta je starije.

Nekoliko dana pošto smo počeli sa radom, pozvaše nas iz sekretarijata da dođemo kod direktora. Nas šestoro posedasmo u polukrug ispred njega i on nam se obrati rečima koje su trebalo da budu neka vrsta upoznavanja sa sredinom. Naravno, posle više od četrdeset godina ne sećam se svih detalja. Ali dve stvari su mi ostale urezane u pamćenje.

Prva se odnosila na naučnoistraživački rad. Po tom pitanju je rekao: „Drage kolege, nemojte očekivati da ćete se ovde baviti naukom. U najboljem slučaju, ono čime se mi bavimo su primenjena istraživanja.” Ta rečenica je ostala neka vrsta vjeruju mog inženjerskog, a kasnije i nastavničkog posla.

Drugi komentar koji sam zapamtio ticao se toga posle koliko vremena su se u Institutu rešavali stambeni problemi. Rekao je, oko sedam godina.

September 5, 2026September 5, 2026

Nikola Marković (1987 – 2025)

Za mene ćeš uvek ostati „mali plavi dečak”. Još od onih dana kada si, jednog nedeljnog julskog dana 1999. godine, sa porodicom stigao sa Kosova. Tih par meseci delila nas je samo ograda.

Ponovo će nas spojiti Fakultet, i više od decenije neću znati da si ti onaj mali plavi švrća sa naočarima iz komšijskog dvorišta. Tu činjenicu saznaću tek na odbrani tvog master rada. I to ne od tebe. Na moje „Pobogu, Nikola, što mi nisi rekao” samo si se osmehnuo i slegao ramenima.

Plava kosa, naočare i nemiran pogled činili su te uočljivim. Ali bio si tih i povučen. I takvog ću te se uvek sećati. I tada sam imao utisak da si omiljen u društvu. Nažalost, to će potvrditi broj ljudi, posebno mladih, na oproštaju sa tobom.

Nismo se viđali često u proteklih deceniju i po, pogotovu tokom poslednje decenije. Ostao mi je u sećanju slučajni susret u Institutu „Mihajlo Pupin”, gde si jedno vreme radio, u jednom trenutku povezalo nas je i mesto na kome smo obojica radili. Retkim viđanjima doprineo je tvoj život i rad van zemlje. Ali nisam propuštao priliku da se kod zajedničkih prijatelja raspitam o tebi. Bilo mi je jako žao što se nismo videli prošle godine, kada si posetio svoje rođake iz mog komšiluka.

Dragi plavi dečače, duboko me je potresla tvoja smrt. Posebno što te je u njoj pratio još jedan tek započeti život. Ne postoje reči koje mogu ublažiti bol tvojih najbližih. Ovih par reči su samo pokušaj da te sačuvamo u sećanju, onakvog kakav si bio. I da žalimo što se češće nismo viđali i družili.

Svet u kome živimo postao je pravo trkalište. A nama preostaje samo nada da ovakvih odlazaka ne bude. I da se srećemo uživo što duže.

September 5, 2026September 5, 2026

Ljubiša Veljović (1953 – 2022)

Reklo bi se da se znamo ceo život. Spojila nas je osnovna škola, a srednju smo završili u istoj klupi. Konačno, bio sam mu kum kada se venčavao sa suprugom Olgom.

Druženje smo nastavili skoro do njegovog poslednjeg dana. Istina, intenzitet viđanja se tokom godina menjao, jer kao i većina, i mi smo nekako trčali kroz život. Kada je korona malo utihnula, počeli smo da se viđamo sa Prlom i Vitkom, obično u „kafani kod Čolaka”.

Nažalost, na prvom ovogodišnjem okupljanju nije ga bilo. Prle reče da ima problema sa slepim crevom. Nisam želeo da ga uznemiravam, a onda, kao grom iz vedra neba, stiže poruka od njegovog brata Alempija: „Umro mi je brat.”

Sve se to dešavalo uoči obeležavanja pedeset godina gimnazijske mature, čijim je proslavama redovno prisustvovao. A to je značilo i pola veka od koraka u svet odraslih, u koji smo stupili upisom na fakultet.

Za razliku od većine nas, Ljubiša je znao da želi da upiše medicinu i tokom četvrte gimnazijske godine intenzivno se za to pripremao. Radni vek je proveo u Čačku. I pre zasnivanja svoje porodice draža mu je bila porodična atmosfera. Zato sam pomalo bio iznenađen, nisam mu to rekao, što je pristao da se poslednjih godinu-dve relativno često viđamo u kafani.

Posle više od šest decenija druženja mogao bih mnogo toga napisati o Ljubiši, ili Velju, kako smo ga uobičajeno zvali. Retko je za nečiji život vezano toliko anegdota. Negde u papirima koje skupljam još od osnovačkih dana zapisane su mnoge od njih. Svaki ponovni generacijski susret, pa i ovaj poslednji, koji je protekao bez njega, nije prošao bez podsećanja upravo kroz neke od tih anegdota.

September 5, 2026September 5, 2026

Dragan Golubović (1947 – 2021)

Bili smo komšije i pre nego što smo se upoznali. Markantan, sa belom kosom čak i u tridesetim godinama, nije mogao da bude nezapažen. Bilo da je prolazio peške ili u kolima, zračio je dinamizmom.

Upoznali smo se kada sam počeo da radim honorarno na Fakultetu. Tek je bio izabran za dekana, najmlađeg u njegovoj istoriji. Bio je to trenutak koji će značajno odrediti budućnost Fakulteta. Posle desetogodišnje oseke, počeli su da se zapošljavaju mladi asistenti. Iz privrede je stiglo nekoliko iskusnih inženjera. Iako su se u to vreme prodekani birali nezavisno od dekana, profesor Golubović je uspeo da formira kompaktan rukovodeći tim, koji je naredne četiri godine uspešno vodio Fakultet.

U to vreme je formiran novi Računski centar i nabavljeni savremeni personalni računari. Nastavnici i saradnici bili su u prilici da u potpunosti iskažu svoju inicijativnost, i da pri tome dobiju podršku rukovodstva. Za vreme njegovog mandata osmišljen je studijski program Mehatronike i izvršena transformacija programa za profesora tehničkog obrazovanja u program za profesora tehnike i informatike.

Upornost

Dragan Golubović je bio retko vredan čovek. Odlikovala ga je neviđena upornost i istrajnost da započeti posao dovede do kraja. Ništa mu nije bilo teško, a pri tome sebe uopšte nije štedeo. Zato ni onda kada se niste slagali sa njegovim pristupom poslu niste mogli da ostanete po strani. To nije dozvoljavala energija koju je ulagao u svaki posao. Zbog toga i nije iznenađujuće što se valjda niko od predstavnika Fakulteta u telima Univerziteta nije zalagao za ljude sa Fakulteta kao on. Čak i onda kada je to pomalo ličilo na nemoguću misiju.

Pored vezanosti za struku i posvećenosti usavršavanju nastavnika tehnike i informatike, pokazao je i talenat za obradu drveta. Zahvaljujući tome, iza njega je ostao veći broj duboreza, uglavnom sa religioznim motivima. A ne sme se zaboraviti ni pravo malo etno-naselje koje je podigao u rodnom Lopašu. Da bi ga ogradio pravim prošćem, konstruisao je i napravio mašinu za cepanje proštaca.

Prazna terasa

„Godina korone” nam je proredila susrete, ali smo se čuli telefonom. Poslednji put mesec dana pred smrt.

Prolazio sam često pored njegove kuće, ali ga nije bilo na uobičajenom mestu, na terasi. Pretpostavio sam da su otišli do Vrnjačke Banje. A onda stiže tužna vest. I saznanje da je ostalo mnogo toga neispričanog, nezavršenih poslova i neostvarenih dogovora.

September 4, 2026September 4, 2026

Radomir Slavković (1952 – 2021)

Trebalo je više od decenije da počnemo da se družimo. Valjda nam se putevi nisu ukrštali. On je žurio u svoje Dragačevo, a ja ili u Računski centar ili u Laboratoriju.

Naše intenzivno druženje započelo je polovinom prve decenije ovog veka. Ali i onda se to uglavnom svodilo na redovno jutarnje ispijanje kafe i na razgovore u kojima se nismo uvek u potpunosti slagali. I dalje je žurio u Dragačevo, pa su nam mnogi dogovori, čak i oni obični, ljudski, kao što je krigla piva ili poseta mojoj rodbini u Guči, stalno izmicali.

Otkako smo otišli u penziju, trudio sam se da ga što češće pozovem telefonom. Taman smo se nekako navikli na penziju i planirali da, kad otopli, ostvarimo te dogovore, stiže nas „doba korone”. I opet nas okolnosti nateraše da sve odložimo i pravimo planove za bolje dane.

Rastužila me je vest da se razboleo od kovida i da se nalazi na Klinici u Kragujevcu. Kad je napustio bolnicu, ponovo se vratismo telefonskim razgovorima. Poslednji put nekoliko dana pred smrt.

Na Božić mi se nekako ne dade da ga pozovem i čestitam praznik. Ostavih za sutradan, a onda stiže tužna vest o njegovoj iznenadnoj smrti.

Kakav je bio

Priču o stručnosti i radnim dometima prepustiću drugima. Bio je pre svega dobar čovek, posvećen porodici. Takoreći do poslednjih dana vraćao se korenima i imanju u Rtima. I pre odlaska u penziju odlazio je tamo svaki dan. Jer na selu uvek ima nekog posla.

Dugogodišnji rad u privredi uticao je na to da bude jedan od najprisutnijih nastavnika na Fakultetu. Zato bih se iznenadio kad bih ujutru došao na kafu i naišao na zatvorena vrata. Generacijska bliskost i iskustvo rada u privredi verovatno su bili razlog što smo se slagali po pitanjima rada i razvoja Fakulteta i imali kritičan odnos prema mnogim potezima koji su tamo preduzimani poslednjih godina.

Mislio sam da ću lakše napisati nešto o Čkalu, kako su ga prijatelji zvali. Posle svega ostaje žal što sam, misleći da ima vremena, i sam doprineo da naši dogovori i planovi ostanu samo na tome.