Oznaka: Čačak

Objavljeno

Korak u život (2): Od „Kolonijala“ do obdaništa

Prodavnica preko mostića

Odmah preko mostića nalazila se prodavnica kolonijalne robe, kako se tada govorilo. Možda se čak tako i zvala, „Kolonijal“. Pripadala je trgovinskom preduzeću „Stjenik“. Pre rata u istom objektu bila je kafana, Čačanima poznata kao „Desimirova kafana“. Desimira Vasilijevića pamtim kao krupnog, govorljivog čoveka. Sa suprugom Danicom i porodicom njenog sina živeo je u susednoj kući na sprat, kakvih je u predratnom Čačku bilo mnogo. Baka Ljubica družila se sa Danicom, pa smo često odlazili kod njih. Daničini unuci Milorad i Mirjana bili su par godina stariji od mene, ali smo se lepo družili.

U prodavnici su radila dvojica trgovaca, Vitomir Matijašević i Janko Dolović, koji su obeležili moje detinjstvo. Sa nepune dve godine odvažio sam se da sam odem u prodavnicu. Jedva vidljiv ispod tezge, pružio sam ruku sa papirnom deseticom, govoreći: „Vitomije, na paje.“

Za prodavnicu je vezana i gotovo ritualna nabavka namirnica na početku svakog meseca. Mama je platu primala poslednjeg dana u mesecu. Tog dana pravio se spisak stvari koje treba kupiti, koji je po pravilu počinjao: šećer 5 kg, so 1 kg, brašno… Spisak je uglavnom svakog meseca bio isti, osim pred neki praznik, kada je trebalo kupiti i ponešto nestandardno, obično za kolače. Ne sećam se kada sam i sam počeo da učestvujem u pravljenju spiska, ali se sećam da sam se trudio da se na kraju dodaju i dve štangle čokolade. Naravno, za mene. Bila je to čokolada za kuvanje, koja se prodavala na štangle; mlečna čokolada je tada još bila luksuz.

Ulazak u svet odraslih

Grad je počeo da se širi i na našu periferiju. Moji su odlučili da naših pedesetak ari isparcelišu i prodaju onima koji su želeli da grade kuće, a takvih je bilo sve više. Rešili su da i mi napravimo novu kuću, za koju su predvideli dva spojena placa, naslonjena na dvorište naše stare kuće.

Sve to me je neočekivano uvelo u svet odraslih. Pošto baka nije imala gde da me ostavi kada je odlazila u katastar ili sud, upoznao sam se i sa tim ustanovama. Često me je ostavljala kod službenica u katastru, Jelice i Vere. Dale bi mi papir i olovku da crtam, a ja sam njima bio neka vrsta razonode. Bio sam vrlo komunikativan i spremno sam odgovarao na najrazličitija pitanja.

U to vreme mama je prešla iz „Prvog maja“ u Komunalnu banku, pa me je baka povremeno ostavljala i kod nje. I tu sam dobijao papir i olovku, a ponekad i stalak sa pečatima, pa sam mogao do mile volje da ih udaram po hartiji. Jednom sam počeo da udaram pečate po rukama. To se završilo neuspešnim pranjem na česmi u dvorištu banke, ali i sa par udaraca po turu.

Krava i guska u banci

Sa bakom sam redovno išao na pijac, a jednom sam se čak izgubio među tezgama. Povremeno smo odlazili i u veterinarsku stanicu, gde smo vodili kravu na pregled ili osemenjavanje. Iz tog vremena ne zaboravljam dan kada je krava krenula za bakom u banku. Morao sam da svratim kod mame, pa je baka zamolila jednog dečaka da pridrži kravu dok me ne uvede. Dečak to nije uspeo, krava je promolila glavu u šalter-salu i počela da riče. Nastao je lom, a koliko se sećam, ponovo je stradao moj tur.

Nešto slično desilo se kada sam naterao baku da na pijaci kupi gusku. Pošto sam tražio da svratimo u banku, baka je kotaricu sa guskom, pokrivenu maramom, gurnula ispod klupe u šalter-sali. Ali, ne lezi vraže, guska je promolila glavu i počela da gače, što je izazvalo pometnju među klijentima i zaposlenima.

Nedelja, pravi praznik

Detinjstvo su mi obeležili porodični ručkovi nedeljom, kada smo se svi okupljali oko trpeze. Radnim danima hranu je spremala baka, a nedeljni ručak mama. Nedeljom je uvek bilo mesa, što ostalim danima nije bio običaj, osim kada smo klali svinju. Za nedeljni ručak po pravilu je bila supa, najčešće goveđa, uz obavezni rinflajš, i glavno jelo. Moja majka bila je zaista dobra domaćica i spremala je raznovrsna jela.

Pamtim i da je tata povremeno pravio ono što se danas zove komplet lepinja. Možda bi toga bilo i češće, ali smo hleb mesili sami. To je uglavnom radila baka, pa sam ujutru često dobijao vruću lepinju, koja je sa mladim kajmakom bila prava poslastica. Baka je za doručak često pravila i mekike. Mama je tokom hladnih zimskih večeri pravila palačinke, ali ne kao večeru, već kao desert. Povremeno sam sa roditeljima odlazio u kafanu „Dragačevo“, poznatiju kao „Kod Crnogorca“, na ćevapčiće. I danas ništa ne može da zameni miris i ukus tih specijaliteta.

Tada se radilo šest dana u sedmici, pa je nedelja zaista bila pravi praznik. Često sam baki govorio kako jedva čekam nedelju, da mama i tata budu kod kuće. Kada nije bilo poslova u domaćinstvu, išao sam sa tatom u posetu babi Krstini, koja je živela sa dva najmlađa neoženjena sina i neudatom ćerkom. Pošto su u susedstvu živeli i ostali stričevi, osim najstarijeg, Aleksandra, te posete bile su prilika da vidimo i ostalu familiju.

Tata je imao stariju sestru Rosu, udatu za kasapina. Moj teča Ristivoje često je klao svinje, pa je tata išao da mu pomaže. Ja sam to koristio da pravim ražnjiće i pečem ih na žaru ispod kazana u kome se najpre grejala voda, a kasnije topila mast.

Mleko za tetka Rosu

Sa nepunih pet godina počeo sam da nosim mleko tetka Rosi. Od naše do njihove tadašnje kuće bilo je otprilike kilometar, a trebalo je proći kroz Veliku koloniju, u kojoj su uvek bile grupice dečaka koji su maltretirali okolinu, pogotovo mlađe. Hrabro sam se nosio sa mogućim izazovima. Tetka bi mi dala da doručkujem, a onda mi u kanticu stavila neki suhomesnati proizvod. Kada bi teča prvog u mesecu došao da plati mleko, baka je uvek govorila da je „Rosa već platila“. On bi odgovorio: „Ja od tebe uzimam mleko, a šta Rosa radi sa svojim bratancem, to mene ne interesuje.“

Mleko sam raznosio i po komšiluku, porodici Matijašević i Kosari, Nani Radičević, majci književnika Branka V. Radičevića. Svuda su me zadržavali, jer sam voleo da pričam sa starijima. Kući sam se obično vraćao sa bombonama ili nekim drugim slatkišem.

Bliži se škola

Vrhunac mog detinjstva bio je prvi odlazak na more, 1959. godine. O tome sam već pisao u rubrici Tour de Yugoslavia. I danas se živo sećam mnogih detalja tog pravog kružnog puta kroz Jugoslaviju, tokom koga smo prošli kroz četiri republike i upoznali neke od glavnih turističkih destinacija tadašnje zemlje.

Posle povratka sa mora ostalo je još par meseci do vremena kada se u našoj kući počeo pominjati moj polazak u školu. Tada nisam znao da se majka zalagala da me upišu sa šest godina. Tome su se usprotivili baka i tata, govoreći da treba da iskoristim još tu godinu za igru, jer nikada više neću biti u toj situaciji.

Nekoliko meseci pred polazak u školu moji su odlučili da me upišu u obdanište, radi socijalizacije. U Čačku je tada postojalo samo jedno obdanište, u Ulici Hajduk Veljkovoj, i dobiti mesto u njemu bilo je prava premija. Kako su moji to uspeli, ne znam. Tek, jednog jutra mama me je odvela u obdanište. Vaspitačica kojoj sam pripao prezivala se Marković i živela je blizu nas, u Topličkoj ulici. Upoznala me je sa decom koja su već bila deo kolektiva. Kao što to obično biva, pojavilo se obostrano nepoverenje, ali sam se vrlo brzo uklopio.

Pošto mi tog prvog dana još nisu obezbedili krevet, vaspitačica me je zamolila da budem u dvorištu dok ostala deca spavaju. Krenuo sam da se ljuljam, ali mi je to brzo dosadilo, pa sam izašao na ulicu i otišao kod mame u banku, udaljenu od obdaništa najviše tristotinak metara. Naravno, dobio sam grdnju i morao sam da se vratim u obdanište.

U obdaništu sam naučio šta znači jesti u određeno vreme, jer smo dobijali tri obroka: doručak, užinu i ručak. Morali smo sami da postavljamo tanjire i pribor za jelo, a posle i da ih pokupimo. Morao sam da naučim da jedem i neka jela kojih kod kuće nije bilo. Posebno mi se nije dopadao onaj crveni sir iz paketa američke pomoći. Sećam se da smo petkom za ručak obavezno imali pasulj. U obdanište sam išao otprilike tri meseca, do letnjeg raspusta. Iz tog vremena sećam se izleta u obližnje selo Ježevicu. Najveći problem bilo mi je podnevno spavanje, na koje kod kuće nisam bio naviknut.

Predškolske dane obeležilo je i preseljenje u novu kuću, u kojoj smo počeli da živimo 6. juna 1960. godine. Kuću u kojoj smo do tada živeli prodali smo porodici Dragojlović. Prodaja nije bila nužna, ali su rođaci uplašili moje roditelje pričom da će onima koji imaju dve kuće jednu oduzeti. A stara kuća bila je vlasništvo moje bake, Ljubice Stojanović.

Kraj detinjstva obeležila je gradnja nove kuće. Imao sam priliku da budem svedok svih faza njene izgradnje, koje su donele i neke zanimljive događaje. Pokušaću da ih zabeležim, onako, anegdotski.

← Korak u život (1): Kuća broj 69

Objavljeno

Korak u život (1): Kuća broj 69

Rođen sam u kući koja je bila prva u Ulici Kneza Miloša, na tadašnjoj čačanskoj periferiji. Zapravo, rođen sam u bolnici, koja se, kao i danas, nalazila u prigradskom naselju Kulinovci. Ovaj deo grada već punih šest decenija zvanično nije periferija. Ali i dalje se može naći poneko dvorište u kome se šeta živina. Krupna stoka je retkost, a ima je sve ređe i u selima koja se naslanjaju na Čačak. Moja baka Ljubica, prinudno iseljena seljanka iz Jezdine, držala je kravu sve dok je to bilo moguće.

Moje detinjstvo u kući sa brojem 69 završilo se 1960. godine, polaskom u školu. Te godine preselili smo se u novu kuću, napravljenu na susednom placu, a staru smo prodali porodici Dragojlović. Ovo je priča o prvih sedam godina mog života.

Nešto kao sećanje

Skoro će biti punih sedam decenija kako sam žitelj Čačka i njegovog Ivanjičkog sokaka. To je stari naziv za Ulicu Kneza Miloša, koja vodi ka Dragačevu i dalje ka Ivanjici. Kod naše kuće ulica je razdvajala Lozničko i Jezdinsko polje. Naše imanje, na levoj strani ulice, pripadalo je ataru sela Loznica.

Moja majka i njeni roditelji doselili su se ovde 1949. godine iz sela Jezdina. Na to su bili prinuđeni zbog izgradnje fabrike „Sloboda“. U Jezdini im je kuća bila na sastavu Pridvoričkog i Jezdinskog potoka, odakle nastaje reka Lupnjača. Ovde, u Kneza Miloša, dobili su parcelu od 50 ari, a ostatak zemlje bila je njiva od jednog hektara u selu Baluga, Trnavskoj ili Zablaćkoj, kako ju je ko nazivao.

Napravljena im je kuća sa tri odeljenja i štala sa podrumom, a dobili su i zidanu sobicu uz brvnaru, prenetu sa starog imanja. Mog dedu Milisava preseljenje je teško pogodilo, što će na neki način i ubrzati njegovu smrt 1956. godine, u 67. godini života.

Moja majka Radojla udala se 1952. godine za mog oca Slobodana. Posle venčanja živeli su u domaćinstvu Ranđića, u ulici koja je vodila ka „Slobodi“ i koja se tada zvala Jezdinski put. U proleće 1953. godine, na očevu inicijativu, preselili su se kod maminih roditelja. Tu su se skućili i proživeli punu 41 godinu zajedničkog života.

Postajem centar sveta

Rođen sam 10. septembra 1953. godine. Mama je u bolnicu otišla fijakerom. Pomalo sam zaboravio priče vezane za taj događaj, ali se sećam da su mami tih dana pažnju ukazivali deda, baba i porodična prijateljica, tetka Jela Bančak. Tata je tada bio na vojnoj vežbi u Užicu. Znao sam i ko je uzeo muštuluk za moje rođenje, ali je to sećanje sada izbledelo. I ja sam kući stigao fijakerom.

Prohodao sam sa jedanaest meseci. Na prvom rođendanu zaradio sam masnicu na obrazu, udarivši u strugač za blato. Kada sam imao godinu i po dana, upao sam u nabujali kanal. Deda je uspeo da me uhvati pre nego što sam podleteo pod ćupriju koja je povezivala dvorište sa ulicom.

Po priči ukućana, nisam bio nestašan, pre bi se moglo reći živahan. Pošto smo živeli na periferiji, u velikom dvorištu, mnogo vremena sam provodio napolju. Moji, a pogotovo baka Ljubica, nisu mi to branili. Nisam dobijao grdnju ako bih se isprljao. Ako bih se ukaljao, pogotovo tokom toplih letnjih dana, baka bi me gurnula pod pumpu, oprala i presvukla.

Sećanja kroz maglu

Moja prva sećanja, ako su to zaista moja sećanja, potiču iz vremena kada je deda sve više bio vezan za postelju, a ja se često nalazio pored njegovog kreveta. Pošto je slabo jeo, baka se trudila da mu spremi nešto što će ipak pojesti. On je, po pravilu, odbijao hranu rečima: „Ne mogu.“ Ako bih se tada našao u blizini, po priči sam govorio: „Mogu ja, deda.“ Naravno da se toga ne sećam, ali kao kroz maglu vidim sebe pored njegove postelje.

Nešto jasnija sećanja vezana su za dedinu smrt i pripreme za sahranu. Sećam se šamlice pored vrata sobe u kojoj je ležao deda, na kojoj sam sedeo dok sam obuvao cipele. Tata se spremao da me odvede kod svoje majke, da bih izbegao gužvu oko sahrane. Sve vreme sam protestovao, a to sam nastavio i kod babe Krstine, koja je imala grdne muke sa mnom. Pošto nije dolazilo u obzir da idem na groblje, ostavili su me komšinici Vidi da me čuva. Uspeo sam da joj pobegnem, pokušavajući da stignem pogrebnu povorku.

Moje detinjstvo vezano je za veliko travnato dvorište. Sa prednje strane omeđivala ga je Ulica Kneza Miloša, a sa desne kanal koji je površinsku vodu odvodio u Lozničku reku. Sve dok to nije zabranjeno gradskim propisima, baka je imala kravu, a redovno smo hranili svinje i kokoške. U jednom trenutku imali smo čak i ovcu. Sećam se svojih bezuspešnih pokušaja da je uzjašem. Sreća da je trava bila meka, pa padovi nisu bili bolni.

Život na periferiji

Od naše kuće prema jugoistoku pružalo se takozvano Lozničko polje. Polovinom pedesetih godina tu je bila tek poneka kuća, sve do Ulice Miloša Obilića, koja je vodila ka groblju. Na obalama pomenutog kanala tada se završavao grad. Rođen sam, dakle, i detinjstvo proveo na čačanskoj periferiji. Kraj grada praktično je označavao mostić, ćuprijica preko kanala koji je tekao desnom stranom ulice.

Sve do 1958. godine ulica od mostića prema Jelici bila je pokrivena makadamom. Onda smo dobili asfalt. Prema gradu ulica je bila popločana granitnim kockama, koje će asfalt prekriti tek u godinama kada sam živeo u Beogradu.

Ćuprijica je za nas decu iz ovog dela grada imala posebno značenje. Bila je neka međa, ali i večiti izazov: šta se nalazi ispod nje? Pogotovo kada smo puštali čamce dok je posle kiše kanalima tekla voda. O tome sam pisao na Portalu, u rubrici „Čačak koga nema“, u priči „Ćuprijica“. Ovo periferijsko stanje moje kuće trajaće sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka. Kanal će biti ukroćen betonskim cevima, nad kojima će nići do tada nepostojeći trotoar, a kanal između Kneza Miloša i tadašnje Ulice Ive Lole Ribara postaće Ulica Dragomira Minića.

S druge strane ulice, pedesetak metara od naše kuće, nalazio se betonski bunker zaostao iz Drugog svetskog rata. Takvi bunkeri građeni su na kontrolnim punktovima na ulazu u grad i izlazu iz njega, što znači da se i za vreme okupacije ovo smatralo krajem grada. Dečurlija iz kraja ispredala je svakojake priče o bunkeru. Ulaz u njega sprečavao je kanal, na čijoj se obali nalazio. Srušen je sedamdesetih godina, kada je proširena garaža „Autoprevoza“.

Periferija će se, istina, pomeriti gore, iza železničke pruge, negde 1963. godine. Tada smo prestali da imamo svoju kravu i nastupilo je vreme prilagođavanja, koje je meni posebno teško palo. Više nije bilo mleka kad sam ga poželeo, a pogotovo ne koliko sam želeo. Nije više bilo ni bakinog mladog kajmaka. Našu kravu i njeno mleko zamenila je mlekarica Dobrinka, koja je živela ispod čačanskog groblja. Kada je ona slomila nogu, odlazio sam po mleko kod Vasovića, kod Zorke, babe čuvene operske pevačice Radmile Bakočević.

Nastavak: Korak u život (2): Od „Kolonijala“ do obdaništa

← Život i sećanja

Nastavak: Korak u život (2): Od „Kolonijala“ do obdaništa →

Objavljeno

Sve je moguće

Informacione tehnologije obeležile su početak novog milenijuma. Moglo bi se reći da su svet okrenule naglavačke, a sve je kulminiralo pojavom takozvane veštačke inteligencije. Ali to je posebna tema. Oni koji malo duže pamte, ili su profesionalno vezani za prosvetu, setiće se da je krajem osamdesetih godina prošlog veka informatika gotovo stidljivo uvedena u nastavu u osnovnim i srednjim školama u Srbiji. Da li je to važilo za celu, tada još živu Jugoslaviju, ne znam. Sve je moguće. Jugoslavija je u to vreme više postojala kao pojam nego kao funkcionalan sistem.

Oni koji se sećaju nešto ranijeg vremena setiće se i da je krajem sedamdesetih u srednje škole uvedeno usmereno obrazovanje, takozvane „šuvarice“, nazvane po Stipi Šuvaru, jednom od najvećih zagovornika novog sistema srednjeg obrazovanja. Usmereno obrazovanje pominjem zato što je njime u gimnazije uvedena struka programer. Kao da je to bila najava novog, računarskog doba. Mislim da je to obrazovanje tada uvedeno više po principu „zlu ne trebalo“ nego sa jasnim ciljem šta će svršeni srednjoškolci tog usmerenja raditi. Treba se setiti da su računari tada još bili privilegija bogatih i da je programiranje bilo daleko od onoga što se danas prosto zove kodiranje.

Računarstvo
Zgrada Prirodno-matematičkog fakulteta

Kada je reč o obrazovanju programera na visokom nivou, primat je i dalje imao Prirodno-matematički fakultet. Na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu postojao je smer Obrada podataka, ali su ga, zanimljivo, više upisivali studenti tehničke fizike nego elektronike. To je donekle bilo i logično, jer je u prvom planu bila obrada podataka, a ne projektovanje računara. Paradoks je bio u tome što računarskog obrazovanja u Srbiji nije bilo, a računari su se projektovali i proizvodili. Računarsko obrazovanje na ETF-u zaživelo je tek kada se u Srbiji računari više nisu projektovali, bar ne u klasičnom smislu.

Računarstvo
Elektrotehnički fakultet u Beogradu

Polovinom osamdesetih na ETF-u je formiran smer Računarska tehnika i informatika. I kao da je vreme stalo. Dalji razvoj računarskog obrazovanja išao je za privlačenjem što većeg broja studenata, jer su se tada pojavili mikroračunari i počela je ekspanzija primene računara. Novi nastavni planovi pravljeni su više da privuku studente, a manje da im ponude znanja koja bi nam omogućila da držimo korak sa svetom. Posledica je gotovo potpuno odsustvo obrazovanja u projektovanju integrisanih kola, što je i danas jedan od najvećih nedostataka našeg računarskog obrazovanja.

Računarsko obrazovanje tada je postojalo još na Elektronskom fakultetu u Nišu i Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Obrazovanje u programiranju bilo je, kao i ranije, na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, a posle podele prešlo je na Matematički fakultet.

Sve je moguće, samo kad se hoće

Devedesete i sve što se kod nas tada izdešavalo bile su samo prilika da se nađe opravdanje za ono što nije urađeno. U računarskom obrazovanju vladalo je zatišje, pre svega zbog nedostatka kvalifikovanih nastavnika. Fakulteti su se uglavnom okretali takozvanom informatičkom obrazovanju, gde su kriterijumi kompetentnosti nastavnika bili blaži. A onda je došlo do preokreta, od koga se slobodno može reći da počinju presedani: krajem devedesetih na Tehničkom fakultetu u Čačku uveden je smer Računarska tehnika.

Računarstvo
Fakultet tehničkih nauka u Čačku

Fakultet tada nije imao nijednog nastavnika koji se zaista bavio računarskom tehnikom. Rešenje je nađeno tako što su stručni predmeti predviđeni za više godine studija. Računalo se da će do tada neki od asistenata završiti doktorate, da će se zaposliti nastavnik iz te struke, a uvek je postojala i mogućnost honorarnog angažovanja. Nažalost, nije sve išlo kako je planirano. Danas, gotovo tri decenije od početka računarskog obrazovanja na Fakultetu, na Katedri za računarsko i softversko inženjerstvo ima šest nastavnika formalno izabranih za užu naučnu oblast Računarska tehnika. Svi oni predaju važne predmete iz računarstva, ali po svojim doktoratima i istraživanjima pripadaju drugim oblastima, a ne računarskoj tehnici. Kako je to moguće, na to pitanje treba da odgovore mnogi, između ostalog i pisac ovih redova. Odgovor nije jednostavan, pa ću prihvatiti najveći deo odgovornosti: kao neko ko se ceo radni vek zaista bavio računarskom tehnikom, dozvolio sam da stvari izmaknu kontroli. Možda sam iskreno verovao da se mogu popraviti. Da bi se bolje razumelo šta se na Fakultetu dešavalo početkom milenijuma, trebalo bi mu posvetiti poseban tekst.

Računarstvo
Fakultet inženjerskih nauka u Kragujevcu

Novi presedan desio se 2014. godine, kada je na Fakultetu inženjerskih nauka, ranijem Mašinskom fakultetu u Kragujevcu, otvoren smer Računarska tehnika. Kada je reč o kompetentnim nastavnicima, situacija je bila slična onoj u Čačku, ako ne i nepovoljnija. Uz to, isti smer već je postojao na drugom fakultetu istog univerziteta. Po toj razuđenosti Univerzitet u Kragujevcu je, kako se kaže, za Ginisa: u njegovom sastavu su dva pedagoška fakulteta, mašinstvo na tri fakulteta i, kao što sam rekao, računarstvo na dva. O informacionim tehnologijama i menadžmentu ne treba trošiti reči.

Šta se iza brda valja?

Usred univerzitetske krize, koja traje već više od godinu dana, iz Kragujevca su stigle zanimljive vesti. Katedra za elektrotehniku i računarstvo Fakulteta inženjerskih nauka predložila je da se na Univerzitetu u Kragujevcu formira novi fakultet za elektrotehničko i računarsko inženjerstvo, ili da se Fakultet podeli na departmane. Istovremeno je gradonačelnik Kragujevca, predstavljajući stanje grada na prelazu godina, pokrenuo inicijativu za osnivanje novog fakulteta informacionih tehnologija, sa naglaskom na sajber bezbednost i veštačku inteligenciju. Očigledno je da se na Univerzitetu „nešto iza brda valja“. Ne bih se bavio spekulacijama o tome šta se krije iza ovih inicijativa, ko ih je pokrenuo i sa kojim ciljem. Mene pre svega zanimaju posledice po računarsko obrazovanje.

Prošle godine dosta sam vremena posvetio razmišljanju o tome kakvo bi računarsko obrazovanje bilo primereno Srbiji. Pominjao sam i problem nastavnika, pre svega za fundamentalne oblasti računarstva, i izrazio sumnju da u Srbiji ima dovoljno kompetentnih. Zadatak, pa i dužnost prosvetnih vlasti bila je da o tome vode računa. Slažem se da je računarstvo važno za to da se Srbija svrsta među zemlje koje prate najnovija tehnološka dostignuća. Ali se pošlo od pogrešne pretpostavke da postojeći kadrovi to mogu da iznesu i da će se u međuvremenu školovati nova generacija kompetentnih nastavnika i istraživača.

Nažalost, to se nije desilo i nema naznaka da će se uskoro popraviti. Dopis Katedre za elektrotehniku i računarstvo to samo potvrđuje. Kao jedan od razloga za strukturne promene navodi se upravo to da se nastava računarstva na Fakultetu inženjerskih nauka zasniva na pet nastavnika i jednom asistentu, s tim što Katedra krivi Fakultet što joj nije dozvolio da se razvija. Svako odgovoran zapitaće se kako je uopšte bilo dozvoljeno da jedan fakultet otvori novi studijski program, a da pre toga nisu bili ispunjeni potrebni uslovi. O tome da li su ti uslovi dovoljni ne treba ni govoriti.

Pri tome se uopšte nije postavilo pitanje kompetentnosti tih nastavnika. Detaljnija analiza njihovog prethodnog obrazovanja, doktorata i istraživanja pokazala bi da nisu baš u skladu sa onim što računarstvo u suštini jeste: infrastrukturna tehnika koja treba da obezbedi sredstva i alate za obradu podataka. Mnogi će ovoj prostoj definiciji naći zamerku. Ali nadam se da će se svi složiti, neki i krajnje nevoljno, da sama primena računara nije računarska tehnika.

Kao neko ko je ceo radni vek posvetio računarskoj tehnici, nikako ne mogu biti protiv obrazovanja koje će dati nove stručnjake u toj oblasti. Ali sam protiv prakse da se nešto zove jednim imenom, a da se iza toga krije nešto sasvim drugo. Pogotovo što su studijski programi računarstva na prelazu vekova otvarani pre svega sa idejom da magična reč „računar“ privuče što više studenata. To se, naravno, pravda i time da mladima treba pružiti šansu da modernu struku studiraju u svom gradu, sa što manje troškova, u ovim „teškim“ ekonomskim vremenima. Predlog sa Fakulteta inženjerskih nauka ne oskudeva u takvim argumentima.

Nisam, nažalost, čuo da se kao razlog za otvaranje novog studijskog programa navodi to da je neka grupa nastavnika ostvarila istraživačke rezultate i stekla kritičnu masu znanja, dovoljnu da ga prenese na studente i razvija struku. Mora se priznati da je država imala sluha za želje univerziteta i fakulteta da otvaraju programe iz računarstva i informacionih tehnologija. A Srbija u tim oblastima sve više zaostaje, iako se hvalimo rezultatima takozvane IT industrije. Objektivan posmatrač mora priznati da je ta industrija uglavnom svedena na nivo usluga.

Možda će ova inicijativa uroditi plodom, ali mora se postaviti ozbiljno pitanje: ko garantuje da će novi fakultet ili departman promeniti stanje računarstva u Srbiji? Ili ćemo školovati inženjere po svom obličju i željama, pa neka se, kad se nađu u vrtlogu prakse, snalaze sami. A mi ćemo i dalje, bez trunke odgovornosti, napredovati u zvanjima na osnovu istraživanja i angažovanja koja ne moraju biti vezana za računarstvo. Naravno, u Srbiji je sve moguće, a kad nešto ne krene kako treba, pravdaćemo se da su krivi neki drugi. Pokušajmo ipak prvo da se pogledamo u ogledalo i odgovorimo sebi da li smo u pravu, ili treba da uzmemo vazduh i još jednom dobro razmislimo.

Objavljeno

Čika Rade

Ne sećam se ko je odlučio da pođem u muzičku školu, ali sam sam odlučio da sviram violinu. Bilo je to iznenađenje za sve. Muzičko obrazovanje započeo sam prilično kasno: u pripremni razred krenuo sam na početku četvrtog razreda osnovne škole, pa sam violinu počeo da učim tek u višim razredima.

Pošto nisam imao svoju violinu, dobio sam je od škole na revers. Sećam se kako sam onog dana kada sam je dobio sav važan prošao kroz grad do autobuske stanice, da bih sa violinom ispratio baku, koja je putovala u posetu beogradskim rođacima.

Moj prvi učitelj violine bio je Božo Civrić, u to vreme i direktor osnovne muzičke škole „Dr Vojislav Vučković“. Škola se tih godina preselila iz zgrade „Abraševića“ u Dom učenika, pa su uslovi za rad bili veoma dobri. Moje učenje muzike biće prilično turbulentno i svakako zaslužuje da mu jednom posvetim više pažnje. Ali biće vezano, u velikoj meri i u narednih sedam godina, za ličnost Radenka Pavlovića, junaka ove priče.

Nova violina i časovi kod kuće

Početkom 1965. godine mamina rođaka predložila je mojim roditeljima da počnem sa privatnim časovima violine kod nastavnika koji se, posle penzionisanja u Novom Sadu, vratio u Čačak. Moje druženje sa čika Radom, kako će ga zvati svi đaci, počelo je kupovinom nove violine. Mama je sa njim i mužem pomenute rođake jednog popodneva otišla u Kraljevo, gde je postojala prodavnica muzičkih instrumenata. Sećam se da je violina koštala trideset šest hiljada tadašnjih dinara.

Od tih martovskih dana 1965. godine sredom i subotom imaću dodatne časove, i tako sve do kraja gimnazije. Čika Rade je sve to vreme dolazio kod nas kući. Posle časova on i moja baka bi popili kafu, a negde početkom srednje škole i ja sam počeo da im se pridružujem.

Čika Rade i tetka Kaća

Čika Rade je stanovao u današnjoj Ulici Svetog Save, u dugačkoj beloj zgradi na raskrsnici sa Amidžinom ulicom. Stan je bio na prvom spratu, a u istoj zgradi stanovali su i moji drugovi iz razreda, Ružica Zografski i Jovan Kaluđerović.

Bio je oženjen Katarinom, našom dragom tetka Kaćom, Mađaricom rođenom u Temerinu. Život ih je spojio u Novom Sadu, kuda je čika Radeta odveo posao školovanog muzičara; radni vek okončao je u orkestru Srpskog narodnog pozorišta. I tetka Kaća je bila muzičar, svirala je trubu.

Pošto mi solfeđo baš i nije išao, tetka Kaća mi je povremeno davala dopunske časove, pa sam bio čest gost u njihovom stanu, tim pre što sam ponekad i časove kod čika Radeta imao kod njih. Pažnja koju su mi pokazivali govorila je da sam im brzo postao ljubimac.

Iako sam bio svestan da nemam pravog talenta za muziku, trudio sam se da violinu savladam što bolje. Valjda je zato čika Rade nekom od prijatelja rekao: „Ovaj mali toliko voli violinu da moram da ga naučim, iako baš i nema sluha i talenta.“ I svojski se trudio. Ljutio se kada nešto ne bih dobro naučio ili kada bi osetio da nisam vežbao. Posebno me je kritikovao kada bi video da igram košarku, govoreći da je to pogubno za prste. Nisam odustao od violine, ali ni od košarke.

„Svirali smo kao jedan“

Kada je Božo Civrić otišao u penziju, Muzička škola je ostala bez nastavnika violine. Posle nekih privremenih rešenja, u proleće 1966. godine čika Rade se ponovo aktivirao i počeo da predaje violinu u školi. Tako sam se sa njim družio četiri puta nedeljno.

Odmah po dolasku formirao je školski kamerni orkestar, u kome sam bio najmlađi član. Članovi tog orkestra svojim kasnijim životnim putevima zaslužuju da se o njima i o tim danima napiše poseban tekst. Vrhunac postojanja orkestra bio je nastup na otvaranju Disovog proleća 1967. godine, kada smo izveli „Poemu“ Zdenjeka Fibiha. Nastup je zabeležila i televizija, a čika Rade je bio veoma zadovoljan, jer, kako je rekao: „Svirali smo kao jedan.“

Pri kraju moje četvrte godine učenja violine u Muzičkoj školi nastali su ozbiljni problemi. Zbog nesuglasica u kolektivu čika Rade je napustio školu, a posle njega i dotadašnji direktor. Vrhunac je bila odluka opštinskih vlasti da zgradu u kojoj je škola radila vrati prvobitnoj nameni, Domu učenika, za šta je i bila sagrađena 1930. godine. Škola je premeštena u prostor koji je ranije koristila Škola učenika u privredi, pored gradskog bedema, i u njemu će ostati sve do izgradnje nove zgrade na istoj lokaciji, 2013. godine.

Rubeole i kafa sa bakom

Priča o mom muzičkom školovanju verovatno će naći mesto u nekim budućim tekstovima, pa se vraćam sećanjima na čika Radeta i tetka Kaću, jer bi bilo nekulturno pomenuti jedno bez drugog.

Jednog proleća, kada sam bio u šestom razredu osnovne škole, tetka Kaća je, kad sam došao na čas, primetila da sam crven u licu. Pipnula mi je čelo i rekla: „Ti imaš temperaturu.“ Poslala me je kući po zdravstvenu knjižicu i lično me odvela u Dečji dispanzer. Čuveni čačanski pedijatar Franjo Hercog pregledao me je i utvrdio da imam rubeole. Usledilo je skoro dve nedelje sedenja kod kuće. Ali posledice nisam snosio samo ja: zarazio sam i tetka Kaću, koja je zbog godina završila u bolnici.

Zahvaljujući čika Radetu, tokom studija sam stanovao kod porodice Ivanović, o čemu sam već pisao u priči o čika Milivoju.

Mali omaž

Kada sam otišao na studije, sa čika Radetom i tetka Kaćom viđao sam se tokom relativno čestih dolazaka u Čačak. Viđanja su se proredila kada sam ostao da radim u Beogradu. Čika Rade je preminuo krajem osamdesetih. Posao me je sprečio da dođem na sahranu. Tetka Kaća ga je nadživela desetak godina, a za njenu smrt saznao sam tek kasnije.

Povodom dve decenije od smrti čika Radeta, njihovi kumovi i bivši učenici, bračni par Snežana Bošković i Đorđe Đukić, organizovali su druženje bivših čika Radetovih đaka u restoranu „Santa Marija“ u Međuvršju. Pre toga smo obišli njihove grobove na čačanskom groblju.

Radenko Pavlović, čika Rade, kako su ga zvali učenici, nije bio samo nastavnik violine. Bio je mnogo više od toga. Bio je promoter muzičke kulture, zahvaljujući kome smo slušali priče ne samo o velikim kompozitorima, već i o velikim violinistima, pijanistima i dirigentima. Širio je ljubav i druženje među svojim učenicima, pa smo imali tradiciju da se okupljamo po našim kućama i muziciramo. Kao takav, bio je neponovljiva ličnost našeg grada, i prava je šteta što mu se grad nije odužio na pravi način. Mi, njegovi učenici, jesmo, jer smo postali dobri ljudi, gotovo svi završili fakultete, a neki dostigli i akademske visine.

Ovaj tekst je samo mali omaž čoveku kome dugujem neka lepa obeležja svog života i za koga sam uvek ostao onaj mališa sa zelenim šeširom.

Objavljeno

Iskustvo koje ne treba da ostane neiskorišćeno

Punih trideset godina naše društvo prolazi kroz takozvanu tranziciju, prelazak sa socijalističke na kapitalističku privredu. Već sama dužina tog procesa pokazuje da u njemu nismo bili naročito uspešni. Jedan od najvećih gubitnika tranzicije su znanje i iskustvo. Gašenjem i tihim propadanjem preduzeća iskusni stručnjaci su gurnuti na margine društva, a zajednica je izgubila značajan resurs. Zato se s pravom postavlja pitanje da li i kako stručnjaci koji su ostali izvan novih privrednih tokova mogu da pomognu društvu. Nismo dovoljno bogati da bismo dozvolili da kapital ugrađen u njihovo znanje i iskustvo ostane neiskorišćen.

Studenti u Srbiji i dalje izlaze sa fakulteta sa solidnim teorijskim znanjem, ali im nedostaje praktičnih znanja koja bi im omogućila da se brže uključe u konkretne poslove. Upravo to od fakulteta očekuju poslodavci. Pošto se to ne može promeniti preko noći, tu je prilika za iskusne stručnjake: da budućim inženjerima pomognu da steknu što više praktičnog znanja. To mogu da rade u naučno-tehnološkim parkovima, inovacionim i startap centrima, koji niču po srpskim gradovima, ili na fakultetima, kroz praktičnu nastavu, gde bi mlade upoznavali sa principima projektovanja, inženjeringa i razvoja novih sistema i proizvoda. Tako bi istovremeno produžili i svoj radni vek.

Polazeći od toga, 2019. godine grupa iskusnih inženjera iz Čačka formirala je neformalno udruženje pod imenom TIM. Okupljamo inženjere različitih struka (elektrotehnike, računarstva, elektronike, mikroelektronike i mašinstva), koje povezuju dugogodišnje profesionalno iskustvo i interesovanje za rešavanje konkretnih tehničkih i razvojnih problema. Osnovna ideja je da se čačanskim firmama i firmama iz okruženja ponudi saradnja: savetovanje, pomoć u unapređenju tehnologija koje koriste i podrška u održavanju i otklanjanju kvarova na opremi. Ta saradnja ne podrazumeva unapred komercijalni odnos. Za početak je pre svega volonterska, a ako dovede do konkretnih rezultata, biće u interesu firmi da se nastavi i na komercijalnoj osnovi.

Ovakve inicijative trebalo bi da budu signal i državi da razmisli o uslovima za angažovanje iskusnih stručnjaka, pa i onih na zalasku karijere, u prenošenju znanja mladima. Pogotovu sada, kada je odliv mladih stručnjaka iz Srbije sve veći i kada taj gubitak treba nadoknaditi.

Grupu smo osnovali Miodrag Kukić i ja. O njenom radu, projektima i stručnim temama pišemo zajedno na portalu TIM Čačak.

Objavljeno

Istraživanje u Srbiji (1): Okviri

Pisati o istraživačkoj delatnosti u Srbiji nije nimalo lako. Pogotovo ako se gleda poslednjih trideset godina, za koje je malo reći da su bile turbulentne.

Može se smatrati da je u doba socijalizma istraživanje tretirano kao društvena nadgradnja, u punom smislu te reči. To znači da se svesno nalazilo na takozvanoj troškovnoj strani društva. S pravom se očekivalo da će nauka i istraživanje omogućiti Jugoslaviji da se svrsta u red razvijenih zemalja. Kako se o tome tada razmišljalo, najbolje pokazuje primer računarstva.

Krajem četrdesetih godina u Jugoslaviji su počeli da se osnivaju naučni instituti, koji su postali nosioci naučnoistraživačkog rada. Iako zemlja nije bila na tehnološkom nivou Zapada, bilo je značajnih proboja u primeni novih tehnologija. Tome je donekle doprinosio i liberalniji odnos Zapada prema Jugoslaviji. Zahvaljujući pristupu novim tehnologijama mogli smo da razvijamo napredne sisteme, recimo u računarstvu, ali i da gradimo sopstvena industrijska i energetska postrojenja.

SFR Jugoslavija je vrhunac razvoja dostigla krajem sedamdesetih godina. U privrednoj i društvenoj krizi koja je usledila, kada se kreše svaki trošak, istraživanje je došlo na tapet. To se najbolje osetilo početkom osamdesetih. Zemlja je, u vreme ubrzanog tehnološkog razvoja sveta, počela da gubi korak.

Ipak, mora se priznati da je u socijalističko vreme bilo uslova za istraživanja u različitim oblastima. Postojala je privreda čija su preduzeća relativno dobro pratila svetska tehnološka dostignuća, pre svega u njihovoj primeni. Kako je vreme odmicalo, razvojna delatnost je bila na silaznoj putanji, ali je još uvek postojala orijentacija na nove proizvode i unapređivanje postojećih. Velika preduzeća imala su svoje istraživačke centre, a postojala je i saradnja sa samostalnim institutima i fakultetima. Tu je bila i namenska industrija, kojoj su istraživanja bila neophodna. Zbog izvozne orijentacije i ona je morala da prati tehnološke trendove ako je želela da bude konkurentna na svetskom tržištu.

Jugoslavija je bila relativno velika zemlja. Po površini je bila osma u Evropi, a slično je stajala i po broju stanovnika, sa preko 22 miliona. Istraživačka delatnost bila je koncentrisana u najvećim gradovima, gde su se nalazili univerziteti i instituti. Iz današnje perspektive, bez detaljne analize, ne može se reći da li su tadašnji istraživački kapaciteti bili dovoljni ili su možda bili predimenzionisani.

Vinča
Institut za nuklearne nauke „Vinča

Okviri istraživanja

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina radio sam u istraživačkom sektoru, u Institutu „Mihajlo Pupin“. Kako je vreme odmicalo, udeo istraživačkih poslova se smanjivao i ustupao mesto čisto komercijalnim poslovima. Istraživanja koja smo tada radili najbolje bi se mogla nazvati primenjenim istraživanjima.

Vrlo često nismo ni znali, ili smo jednostavno propuštali, da ostvarene rezultate na odgovarajući način predstavimo stručnoj javnosti. U okviru projekta PMO (Procesor multiprocesne obrade) praktično je razvijen i realizovan RISC procesor, i to u isto vreme kada je na Berkliju realizovan mikroprocesor RISC I, koji se smatra prvom praktičnom realizacijom RISC koncepta. Naš procesor bio je daleko složeniji od RISC I. Razlika je bila u tome što je realizovan u diskretnoj tehnologiji, integrisanim kolima malog i srednjeg stepena integracije, i što smo ga predstavili na domaćoj konferenciji ETAN, ne navodeći da je reč o procesoru zasnovanom na novom konceptu arhitekture.

U isto vreme došlo je do pojave koja se može nazvati decentralizacijom visokog obrazovanja. Širom zemlje osnivani su fakulteti u manjim gradovima. Pošto nisu mogli da funkcionišu samostalno, pridruživali su se nekom od postojećih univerziteta. Kada bi se u nekoj oblasti nakupilo dovoljno fakulteta, formirao bi se novi univerzitet. Tako su u Srbiji između 1960. i 1976. godine, pored Beogradskog, osnovani univerziteti u Novom Sadu, Nišu, Prištini i Kragujevcu, a 2006. godine i u Novom Pazaru. Pominjem samo visokoškolske ustanove čiji je osnivač država.

Naučnoistraživačka delatnost je jedno od dva glavna obeležja univerziteta. Da bi imala status fakulteta ili univerziteta, ustanova je morala da svojim nastavnicima i saradnicima obezbedi bavljenje naukom i istraživanjem. To je ključni momenat koji je odredio sudbinu istraživanja u Srbiji u poslednje dve decenije XX i prve dve decenije XXI veka.

Tokom osamdesetih godina Srbija se, kao i cela Jugoslavija, suočila sa ekonomskom i društvenom krizom. Dug prema stranim kreditorima značajno je porastao, pa su se mogućnosti države da finansira ustanove iz budžeta smanjivale. Tu spadaju i visoko obrazovanje i istraživanje. Istovremeno je broj onih koji su iz ove sfere zavisili od budžeta rastao.

Nažalost, sve se nekako vrti oko para. Zaposleni u visokom obrazovanju i istraživačkom sektoru stalno su nezadovoljni onim što država izdvaja za njihove potrebe. Sve to liči na onu narodnu: „Koliko para, toliko muzike.“ Neprekidno se ponavlja da ta izdvajanja nisu dovoljna i da zato imamo loše istraživačke rezultate. Država je pre otprilike deceniju i po pokušala da uvede kriterijume za vrednovanje rezultata istraživanja. Ti kriterijumi su se, po svemu sudeći, pokazali krajnje kontraproduktivnim. Moglo bi se reći da su čak dodatno uticali na pad kvaliteta istraživanja.

Raspad „velike“ države i tranzicija, koja traje i danas, presudno su poremetili domaću istraživačku scenu. U proteklih trideset godina istraživanje u Srbiji je stalno na silaznoj putanji. Nažalost, to niko neće da prizna. Svi poslenici u ovoj oblasti sve vreme ubeđuju i sebe i druge da smo nekakva naučnoistraživačka sila. Da bi se o tome govorilo ozbiljno, treba poći od objektivnih činjenica.

Objektivni pokazatelji

Prema statističkim podacima iz 2016. godine, bez Kosova i Metohije, Srbija je imala 7.186.862 stanovnika, a 2020. godine 6.899.126. Broj stanovnika očigledno opada iz godine u godinu. Tome doprinose negativan prirodni priraštaj i stalno iseljavanje radno sposobnih građana.

Prema podacima sa sajta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Srbija ima oko 300 visokoškolskih i istraživačkih institucija. U taj broj ulaze fakulteti i visoke škole, bez obzira na to da li su državni ili privatni, kao i instituti, centri izvrsnosti i instituti pod okriljem Srpske akademije nauka i umetnosti. Prema najnovijim podacima sa portala naučnoistraživačke delatnosti, za naučnoistraživački rad akreditovana su 123 fakulteta i 65 instituta.

Republički zavod za statistiku je sredinom 2021. godine objavio da je broj istraživačkih aktivnosti (projekata i studija) u 2020. godini porastao za 24,8% u odnosu na 2019. Od toga 54% otpada na fundamentalna istraživanja, 30% na primenjena i 16% na razvojna. Izdaci za istraživanje i razvoj iznosili su 0,91% bruto domaćeg proizvoda. Broj istraživača zaposlenih u istraživačko-razvojnoj delatnosti porastao je za 1,6%.

U međuvremenu je pokrenut portal eNauka, sa ciljem da se napravi registar istraživača i naučnoistraživačkih organizacija u Srbiji. Sadržaj portala je slobodno dostupan, pa svako zainteresovan može da stekne uvid u stanje naše nauke.

Finansiranje

Finansiranje naučnih i istraživačko-razvojnih aktivnosti trebalo bi da se odvija pod okriljem Fonda za nauku Republike Srbije, osnovanog 2019. godine. Prema podacima Fonda, u Srbiji ima više od 12.000 istraživača. Od toga je 809 uključeno u projekte koje je Fond prihvatio: 447 žena i 362 muškarca. Fond je do sada raspisao pozive u pet programa:

  • Specijalni program istraživanja Covid-19;
  • Program IDEJE;
  • Program saradnje srpske nauke sa dijasporom;
  • Program za razvoj projekata u oblasti veštačke inteligencije;
  • PROMIS, program za izvrsne projekte mladih istraživača.

Do tada se nauka najneposrednije finansirala preko konkursa ministarstva nadležnog za nauku. Tako je bilo i u Jugoslaviji, samo što su za to tada bila zadužena republička ministarstva. Projekti su se finansirali u četvorogodišnjim ciklusima. U vreme decentralizacije, kada su se mnoge društvene delatnosti finansirale preko samoupravnih interesnih zajednica (SIZ), formirane su i interesne zajednice nauke na nivou regiona. Za region Kraljeva, na primer, postojala je Zajednica za nauku sa sedištem u Čačku. Te zajednice su ukinute početkom 1990. godine i finansiranje nauke ponovo je u potpunosti prešlo u nadležnost ministarstva.

Naučnoistraživački rad bio je podeljen na naučna polja: prirodne nauke, društveno-humanističke, tehničko-tehnološke, medicinske i druge. Kod tehničko-tehnoloških nauka finansiranje se odvijalo na dva nivoa. Da bi projekat bio finansiran, istraživački tim je morao da obezbedi participanta, odnosno privredno preduzeće koje će sufinansirati projekat, obično sa 10 do 20%. Projekti bez participanta nisu mogli da dobiju novac od ministarstva, bez obzira na kvalitet predloga, postavljene hipoteze i istraživače koji je trebalo da ih realizuju.

Tokom devedesetih, u opštoj krizi i padu privredne aktivnosti izazvanom tranzicijom i sankcijama, bilo je veoma teško naći participanta. Neki istraživački timovi su se snalazili fiktivnim participantima. Uslov konkursa bio je ispunjen formalno: preduzeće bi uplatilo propisanu sumu, a istraživačka organizacija bi mu je potom vratila kroz fiktivne ugovore o poslovima.

Participanti su poslednji put traženi na konkursu iz 2006. godine. Treba se podsetiti da je ministarstvo poslednji put odobrilo novac za naučnoistraživačke projekte 2010. godine, za ciklus koji je počeo 1. januara 2011. Po tom konkursu istraživači se finansiraju i danas, iako su projekti u međuvremenu zvanično ukinuti. Ministarstvo, dakle, već više od decenije nije raspisalo konkurs za naučnoistraživačke projekte.

Finansiranje istraživača po projektnom ciklusu iz 2010. ministarstvo je zamenilo takozvanim institucionalnim finansiranjem. Novac koji je ranije išao istraživačima sada se uplaćuje institucijama, a one dalje finansiraju istraživače. Obaveze istraživača najčešće su svedene na objavljivanje određenog broja radova u časopisima sa impakt faktorom. Nažalost, to je samo nastavak loše prakse u vrednovanju rezultata naučnog rada kod nas.

Kvantifikovanje rezultata istraživačkog rada trebalo je da olakša uvid u kvalitet istraživanja, kako pojedinaca tako i institucija. Nažalost, taj proces se pretvorio u suprotnost onoga zbog čega je uveden i postao je sam sebi cilj. Istraživači su postali „lovci na bodove“. Normalno istraživanje treba da se odvija prema postavljenim hipotezama, kroz proces u kome će one biti potvrđene ili opovrgnute, a objavljeni rezultati treba da iza sebe imaju istraživanje u kome su nastali. Danas su bodovi važniji od toga da li iza njih stoji stvarno istraživanje. A bodovima nisu zadovoljni samo pojedinci. Na dobitku je i institucija, jer više bodova znači i bolje mesto na svetskim listama univerziteta. Setimo se samo gubitka bodova i pada na Šangajskoj listi zato što je jedan uspešan profesor promenio „klub“.

Za poslednji projektni ciklus pokušalo se da se vrednovanje rezultata objektivizira. Praksa je pokazala sve nedostatke svođenja vrednovanja na nabrajanje objavljenih radova. Na neki način, to je bio „glogov kolac“ zabijen u naučnoistraživačku delatnost Srbije.

Nastavak: Istraživanje u Srbiji (2): Stranputice obrazovanja istraživača

Objavljeno

Nova palidrvca

Poznati čačanski novinar Milan Đoković, krećući se među Čačanima, beležio je njihove komentare i objavljivao ih u rubrici „Palidrvca” u „Čačanskom glasu”. Neki su bili toliko dobri da ih je i „Politika” preštampavala. U dvema od njih našle su se i reči moje majke.

Ona je godinama u banci vodila referat žiro-računa, pa je i sama bila svedok raznih priča i dogodovština koje su se odigravale na njenom šalteru.

Nisu pare kod bankara

Poznati čačanski neuropsihijatar Terzić je prilikom jedne posete banci, verovatno više uzgred, primetio da bankari imaju pare. Moja majka mu je odgovorila:

„Doktore, nisu pare kod bankara, već kod lekara.”

Zato nam je privreda takva

Jednom se na šalteru zateklo više uglednih čačanskih privrednika. Povela se priča o čačanskoj privredi i o znanju privrednika. Dugogodišnji direktor čačanske „Slobode” u jednom trenutku reče kako čačansku privredu vode dvojkaši. Komentar moje majke bio je:

„Zato nam i jeste takva.”

Kada sam mnogo godina kasnije, u nekom društvu, pomenuo ovu anegdotu, jedan od čačanskih direktora iz tog vremena se zamisli, pa reče:

„Znaš, samo sam ja od tadašnjih direktora bio vrlo dobar u gimnaziji.”

Ja sam novinar

Početkom veka tadašnji predsednik čačanske opštine često je kritikovao rad pojedinih javnih glasila. Jedan od njegovih argumenata odnosio se na školsku spremu novinara — navodio je da je većina završila Agronomski fakultet.

Jednog dana sam sa suprugom svratio u prodavnicu dečje odeće. Dok je ona razgledala robu, ja sam razgovarao sa prodavačicama — tri su bile naše bivše studentkinje, dakle diplomirani inženjeri elektrotehnike. Pozivajući se na te kritike upućene novinarima, napravih komentar, pokazujući na zgradu „Čačanskog glasa” koja se videla iz same prodavnice:

„Eto prave prilike za istraživačko novinarstvo. Dovoljno je da pređu trg i eto priče — kako tri inženjera rade u prodavnici dečje odeće.”

Tada se i moja supruga uključila, iznenađena tom činjenicom, jer je mislila da su devojke još studentkinje. U tom trenutku mi se obrati četvrta prodavačica:

„Ja sam diplomirani novinar.”

Objavljeno

Poslednji voz za Boru

Četvrto septembarsko jutro dočekalo nas je vešću da je u Ljubljani preminuo Bora Đorđević, poznatiji kao Bora Čorba. Čak ni oni kojima nije bio prirastao srcu nisu ostali ravnodušni. Bez obzira na to da li se nekome sviđao ili ne, mora se priznati da je bio neponovljiva pojava na javnoj sceni.

Namerno se nisam ograničio na rokenrol. Jer je pre četiri decenije književnik Aleksandar Popović proglasio Boru za najboljeg pisca ulične poezije kod nas. Njegovo ime neraskidivo je vezano za „Riblju čorbu”, gde je bio vođa i prvi vokal. Ali Bora je pre svega bio pesnik, i to nesvakidašnji.

Iz njegovih stihova je ponekad izbijala doza buntovništva bez razloga, što je stvaralo i kontroverze, čemu je doprinosilo i njegovo nezgrapno izražavanje privrženosti pojedinim političkim opcijama. To je vidljivo i danas, u trenutku kada se opraštamo od njega. Neodoljivo ostaje utisak da ga zbog toga mnogi svojataju, računajući da će deo njegove slave obasjati i njih. Kao da se svi utrkuju ko će dokazati da mu je bio veći prijatelj. Možda se on sada svemu tome smeje, jer nas je uspešno prevario. Dok se mnogi upinju svojatajući ga, on je bio i ostao svojina svih nas.

Pogledaj svoj dom, anđele

Boru sam upoznao kao gimnazijalca godinu dana starijeg. Pamtim ga kako stoji naslonjen na zid u velikom dvorištu, u vojničkoj bluzi obojenoj u teget da bi ličila na obavezni školski rekvizit. Bliže smo se upoznali prilikom slučajnih muzičkih druženja u svečanoj sali Gimnazije. Mi smo obično u učionici 31 imali probe školskog orkestra, a on je u sali vežbao sa društvom iz orkestra „Dečaci sa Morave”. Par puta se desilo da pokušamo da zajedno nešto odsviramo.

Kao po običaju, život pun iznenađenja odveo je Boru iz Čačka ranije nego što je bilo planirano. Tamo se brzo uključio u muzička događanja, od učešća u čuvenom mjuziklu „Kosa” do članstva u popularnim beogradskim grupama. Za mene su posebno zanimljive bile „Zajedno” i „Suncokreti”. Jer „Zajedno” je snimila album na kome su bile dve zanimljive numere, „Vizija” i „Goro moja”. Za „Viziju” je Bora napisao muziku, a za „Goro moja”, na stihove Alekse Šantića, muziku je napisao moj kolega sa Elektrotehničkog fakulteta, Peđa Ristić.

Grupa „Suncokreti” bila je redovan gost na žurkama u KST-u. A jednog dana se u njoj pojavilo još jedno poznato lice iz Čačka, Miodrag Bata Sokić.

Rani mraz, pa Čorba

Te 1977. godine sve je krenulo ubrzanim tokom. Boru sam sreo na „Električar reliju” u maju, i odmah na žurki održanoj tim povodom u KST-u. Ubrzo je napustio „Suncokrete” i sa Balaševićem formirao „Rani mraz”. Godinama će me na to podsećati mural na zgradi ciglane u ulici Veljka Dugoševića, onaj čija je fotografija bila na omotu ploče sa pesmom „Računajte na nas”.

Nepunu godinu kasnije, u avgustu 1978, nastala je „Riblja čorba”. Kada sam prvi put posle toga video Boru, bio je pravi roker.

Poslednji voz za Čačak

Istorija „Riblje čorbe” je poznata i tu se nema šta dodati. Bora se konačno smirio i uhvatio „poslednji voz za Čačak“.

Ove dane mnogi pokušavaju da iskoriste da na sebe prenesu deo njegove slave. Ali takvi smo mi, seća li se neko pesme čije su reči zajedno napisali Bora i Brega? Toga se treba setiti baš sada, u trenutku oproštaja. Pogotovu što se oni koji se „vrate u Čačak” češće prepoznaju po plemićkim odrednicama, a manje po onome što su stekli u belom svetu, pogotovu ako su deo slave poneli sa obala Morave.

Tražeći sliku za ovaj tekst, rešio sam da to bude fotografija iz vremena pre „Čorbe”. Jedva sam našao onu koja me je vratila u vreme kada sam u KST-u slušao „Zajedno”, pa „Suncokrete”. Bilo je to vreme kada nismo tražili da neko umesto nas iskazuje bunt. Vreme u kome smo verovali da nas čeka sjajna budućnost, i nismo sanjali da će doći dan kada ćemo živeti od uspomena.

Borin odlazak je učinio da navre more sećanja, a s njima i preispitivanje: jesmo li mogli više, jesmo li mogli biti bolji. Sećanje na Boru samo je još jedan lament nad generacijama koje su se nadale da su sa ratovima definitivno završile.

Bora Čorba
Bora Đorđević u ranim muzičkim danima
Objavljeno

Sećanje na Dragana Golubovića

Od 16. do 18. septembra 2022. godine na Fakultetu tehničkih nauka održana je deveta međunarodna konferencija „Tehnika i informatika u obrazovanju”, TIE 2022. Konferencija se održava svake druge godine, počev od 2006. Idejni tvorac i organizator, do svog odlaska u penziju, bio je profesor dr Dragan Golubović; kasnije je bio počasni predsednik naučnog odbora. Nažalost, u godini između dve konferencije, u martu 2021, profesor Golubović je iznenada preminuo.

Zato je u okviru TIE 2022 organizovana posebna sesija u njegovu čast, na kojoj su bivše kolege i studenti evocirali uspomene. O životu i radu profesora Golubovića govorili su Ivan Milićević, Natalija Diković, Mirjana Vasilijević, Danilo Stojanović, Miloš Radovanović, Nebojša Mitrović i ja, a putem video-veze i bivši student dr Saša Raković. Sećanju su prisustvovali i članovi njegove porodice, supruga Draga i sin Nebojša.

I sećanja blede

Živimo u vremenu koje guta sve pred sobom. Uskoro će nova TIE konferencija, druga na kojoj profesor Golubović neće učestvovati. Verovatno će se neko setiti njegove upornosti da ta konferencija zaživi i eto, traje već više od dve decenije. Ali to će uglavnom biti sve. Život ide dalje.

Ne sme se, međutim, zaboraviti prošlost. Jer da nije bilo prošlosti, ne bi bilo ni sadašnjosti. Skloni smo da se postavljamo kao da sve počinje od nas, kao da ono ranije nije valjalo. A zaboravljamo da će isto tako neko posle nas reći da ni naše vreme nije valjalo.

Profesor Golubović je, kao retko koji kolega sa Fakulteta, posedovao izuzetnu energiju i upornost. Te osobine donele su korist sredini u kojoj je delovao, ali i mnogim pojedincima. Nažalost, skloni smo da upravo zbog stečene koristi zaboravimo one koji su nam je omogućili.

Upravo zato što osećam da sećanje na profesora Golubovića bledi, pišem ove redove.

Fakultet
Sesija u čast profesora Golubovića na konferenciji TIE 2022
Objavljeno

Radmila Mojsilović (1940 – 2026)

Radmila Mojsilović

U proteklih skoro šest decenija nismo se mnogo puta videli, iako smo živeli gotovo u komšiluku. Bila je moj poslednji živi gimnazijski profesor, bar od onih koji su živeli u Čačku. Predavala mi je hemiju tokom sva tri razreda.

Ne sećam se da li smo je zvali onim poslovičnim „Hemičarka”, ili je već tada imala nadimak Mojsa, po kome će je pamtiti kasnije generacije. Tako će biti poznata i posle, jer je nastavila da podučava generacije budućih studenata medicine i stomatologije. Često sam znao da kažem da su ona i profesorka biologije zaslužile da im se u Gimnaziji postave obeležja zahvalnosti. Jer su, zahvaljujući njima dvema, čačanski đaci pokazivali zavidne rezultate na prijemnim ispitima i na taj način pomalo maskirali manjak znanja stečenog u školi.

Predmet koji nisam morao da učim

Hemija je jedan od onih predmeta koji mi tokom gimnazije nije predstavljao baš nikakav problem. Nije mi bila zanimljiva kao fizika ili matematika, ali sam je na neki način voleo. Čak sam kod kuće pokušavao da izvedem neke od eksperimenata koje smo radili na časovima, na primer onaj sa izdvajanjem bakra kada se gvožđe potopi u vodeni rastvor bakar-sulfata, plavog kamena. Tome je svakako doprinela i Radmila.

Nekima je pomalo smetala njena ekstrovertnost u komunikaciji sa đacima. Ja to, srećom, nisam doživeo. Da li zato što sam bio mirniji od drugih, ili zato što me je, osim što me je cenila, čak i volela.

Zatvoreni krug

Tokom devedesetih je njena ćerka Nataša studije elektrotehnike, započete u Sarajevu, nastavila na Tehničkom fakultetu u Čačku. Koristio sam priliku da je povremeno pozdravim. Nažalost, Radmila nije dolazila na naše proslave mature, ne zato što ne bi došla, već zato što smo počeli da pozivamo samo razredne starešine, a ona nije imala odeljenje u našoj generaciji.

Iako je odavno bila zakoračila u devetu deceniju života, njena smrt me je pomalo iznenadila. Bio sam sprečen da odem na sahranu.

Ovim je, na neki način, zatvoren profesorski krug mog gimnazijskog odeljenja. Jer u Čačku više nema živih profesora koji su nam predavali.