Neko će pomisliti da je ovo kraj priča o Čačku koga nema. Nemam nameru da to uradim. Možda priče više neće biti posvećene određenim temama, ili mi se samo tako čini.
Prateći objave u grupi „Čačak kroz vreme”, došao sam na ideju da iznesem svoje viđenje grada u proteklih sedam decenija. Jer skloni smo da olako kažemo kako se mnogo toga promenilo. A da li je baš tako? Zato sam za trenutak zažmurio i pokušao da vidim sliku grada iz svog detinjstva, pa da je uporedim sa današnjom. Grad se sigurno proširio. Nekadašnja sela postala su gradska periferija.
Ako izuzmemo gradnju poslednje dve-tri godine, nije teško sagledati šta je izgrađeno u Čačku tokom sedamdesetih i osamdesetih. Uglavnom se gradilo na periferiji: „Kaluđerice”, Avenija, Avladžinica i „Stari Autoprevoz” nastali su u tom periodu. U centru je to bio blok zgrada sa desne strane nekadašnjeg korzoa. Tome se može dodati i prelazak grada na levu obalu Zapadne Morave, tamo su nikle zgrade na samom Moravskom keju i oko Knićaninove ulice i ulice Danice Marković. Pa zar je to malo, pitaće neko. Naravno da nije.
Nedorečenosti
Nažalost, Čačak je za to vreme ostajao nedorečen u infrastrukturnom smislu. Obilaznica, koja je trebalo da međugradski saobraćaj izmesti iz centra grada, i sama je postala gradska ulica. I tako već četiri decenije.
Ulice koje je trebalo da postanu gradske arterije ostale su nedorečene, tačnije, izgrađene su samo u delovima. Zato najkraći put na drugu obalu Morave i dalje vodi kroz centar grada.
Skoro da nema ulice u kojoj nema rupa i u kojoj nov asfalt doživi bar dve godine. Ne mislim da je glavni uzrok kvalitet rada i ugrađenog materijala. Možda je to u većoj meri posledica dotrajale vodovodne i kanalizacione infrastrukture. Malo-malo pa pukne vodovodna cev, eto prilike da se ulica mora kopati. O nicanju novih objekata koji zahtevaju priključenje na vodovod i kanalizaciju, ili podzemne električne instalacije, ne treba ni govoriti.
Moja generacija pamti da je Čačak u naše vreme bio na drugom mestu u Jugoslaviji po broju automobila i telefona u odnosu na broj stanovnika; ispred je bio samo Maribor. Gledajući broj automobila po ulicama i pune parkinge, može se pretpostaviti da se ništa nije promenilo. Zahvaljujući mobilnim telefonima, ova druga takmičarska kategorija više nije zanimljiva.
Nalaženje mesta na parkingu postalo je gotovo nemoguća misija. Čak i na onim gde se parkiranje plaća. A plaćanje parkiranja je od pre neki dan prošireno i na ulice koje su deo periferije. Sa prozora sobe gledam na parking koji je do pre samo nekoliko meseci uglavnom zvrjao prazan. A danas, iako je nedelja, ugledah samo jedno prazno mesto.
Završetkom Bulevara vojvode Putnika trebalo bi da se smanji gužva kroz centar grada, bar za onaj deo vozača koji iz južnih delova grada žele preko Morave. Šta će se dobiti zatvaranjem ulice Župana Stracimira od Crkve do Trga, utvrdiće se empirijski.
Kritika ili ne
Možda će nekome ove moje reči zvučati kritičarski. Pogotovu što ne nudim alternativu. To ne znači da nemam svoj stav, pa i mišljenje kako bi trebalo uraditi. Međutim, ovo o čemu pričam pomalo liči na ono: „Sve bežeći od početka…”
Propuštene su mnoge prilike u prošlosti da se nešto uradi kako treba. Sada bi, hteli ne hteli, to neminovno ličilo na onu poslovicu o sečenju i krpljenju. Zato treba uzeti vodu u usta i dobro razmisliti, šta nam valja činiti. U protivnom, šanse da bude kasno neumitno će rasti.
Lično mislim da još nije kasno. Ali sve sam svesniji da o tome treba da razmišljaju mladi. Nama koji smo preturili decenije preko glave vreme je prošlo u nadanjima i očekivanjima, i ne bi bilo dobro da ono što smo sami propustili namećemo drugima. Ono što mi možemo da uradimo jeste da dolazeće generacije podsetimo na to šta je Čačak bio kroz istoriju. Ali ne da bi se živelo u prošlosti, već da u njoj, ako procene da je nešto bilo vredno, nađu nadahnuće za budućnost. A budućnost neka grade prema svojim vizijama.