poreklo – RASIN PERSONAL PORTAL

September 9, 2026September 9, 2026

Izleti za dušu: Obećanje i vraćanje

Sigurno će vas iznenaditi naslov, pa hajde da ga objasnim. Dragačevo je kraj kome se po mnogo osnova vraćam, otud vraćanje. A obećanje potiče od dogovora sa mojim drugom Žikom Karovićem da mu pokažem Dragačevo. Tačnije, onaj njegov deo koji se obično naziva Donje Dragačevo.

Iskreno, ne bih umeo tačno da objasnim šta je to Donje Dragačevo, ali pretpostavljam da su to mesta između Bjelice i Jelice, odnosno Guče i Lučana.

Za Dragačevo me vezuju preci, koji listom potiču iz dragačevskih sela. I mnogobrojna rodbina raširena po celom kraju. Nažalost, po onom narodnom „ima vremena”, propustio sam da zapišem nešto više dok su mi roditelji bili živi. Ali i ovako mi je ostalo puno u sećanju, najviše od moje bake Ljubice, pored koje sam odrastao.

I ranije sam prokrstario Dragačevom, čak sam mnogo toga i prepešačio. Osam puta sam se peške popeo na Ovčar, stižući do njegovih obronaka kroz Rtare i Dučaloviće. Zato je ovaj izlet sa Žikom bio vraćanje starim stazama, ali pokazaće se da uvek može da se otkrije i neka nova.

Sreda, 24. septembar 2025.

Javih se Žiku oko pola devet, sa jednostavnim pitanjem: „Jesi li za šetnju po Dragačevu?” Ubrzo stiže potvrdan odgovor.

Glavni put prema Dragačevu je onaj koji se nastavlja na ulicu Kneza Miloša, nekadašnji Ivanjički sokak, jer je preko Dragačeva put dalje vodio ka Ivanjici, gde je dugo bila granica Srbije.

Ovim putem, tada još prašnjavom džadom, prošao sam peške davne 1958. godine. Bilo je proleće, a ja sam imao četiri i po godine. Bila je nedelja kada me je tata poveo na izlet do Karaule. Naravno, zastali smo kod česme koja i danas postoji. Do sada nisam znao da se zove Rusovača. Ali sam znao da je podignuta pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra Prvog 1927. godine, u spomen na poginule Dragačevce u ratovima od 1912. do 1918.

Na Gučkom putu nekada je bila poznata kafana koju je držao Slavo Dragićević, popularna među Čačanima, jer se s proleća tu prvo služila mlada jagnjetina. Zgrada i danas postoji, ali kafana je odavno zatvorena. A odavno nema ni Slava.

Lisičije rupe — Pogled na Čačak iz restorana “Petrović”

Odmaralište koga nema

Loznica — *Manastir Svetog Nikole Mirlikijskog*

Jelica — Arheološki lokalitet Gradina na Jelici

Sa Gučkog puta skrećemo ka selu Grab. Ovim putem se stiže do nekadašnjeg dečjeg odmarališta „Zdravljak”, koje je danas potpuno devastirano. Podignuto je 1935. sredstvima Crvenog krsta, a posle rata postalo dečje odmaralište. Početkom raspada Jugoslavije postalo je smeštaj za izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Posle toga je bivalo sve zapuštenije, da bi konačno bilo dovedeno do uništenja požarom 2016. godine.

Levo se skreće prema arheološkom lokalitetu Gradina, koji je još uvek nedovoljno poznat — a kamoli posećen.

Tijanje

Na oko dva kilometra pre Tijanja, s leve strane puta, nalazi se stari hrast za koji se veruje da ima isceliteljske moći.

Tijanje je dugo bilo sresko središte za okolna sela, Zeoke, Rtare, Negrišore, Turicu, jer se tu nalazila crkva i škola u koju su išla deca iz svih njih. Crkva posvećena Svetom velikomučeniku Prokopiju sazidana je 1810. godine; njen ktitor je Josif Milovanović.

Nekada je put išao pored same reke, ali je sedamdesetih napravljen nov, brdom sa desne strane, kroz atar Markovice. Probijanjem puta srušene su dve velike stene, Mali i Veliki Kamalj, koje su se nalazile u zabranu mog pradede Živojina Jovaševića. Ispod njih se u Tijanjskoj reci nalazio Maniti vir, baka mi je pričala da su tu dovodili ovce na kupanje. S druge strane klisure, ispod Milojevića brda, nalazio se izvor Popovac.

Na našim pešačkim turama otac me je obavezno vodio na izvore, koji su bili veliko blago dragačevskih sela.

Rtari

Rtari su, pored Zeoka, selo koje me najviše veže za Dragačevo. Tu je 1914. godine rođena moja majka Radojla. U ovom selu ostala mi je i jedina imovina nasleđena od predaka, na brdu Klik, pored puta poznatog kao Rankovac, posedujem šumu od nekih sedamdeset ari.

Put od Čačka preko Pridvorice bio je od velike važnosti za sela u Donjem Dragačevu. Krajem devetnaestog veka narodni poslanik Ranko Tajsić izborio se da se taj pravac osposobi za kolski saobraćaj, pa je u narodu ostao poznat kao Rankovac.

Usput prolazimo pored Rtarskog groblja, gde su sahranjeni moji prababa Ružica i pradeda Milovan Stojanović.

Prolazimo pored još jednog izvora, koji se nalazi tačno ispod mesta gde je bila rodna kuća moje majke. Od cele familije Stojanović sada postoji samo još kuća mog ujaka Mića. Njegov deda Bogosav i moj Milovan bili su rođena braća. A on je samo godinu stariji od mene.

Kafa iz automata

Pošto sam želeo da se popnemo uz Lis prema Kravarici, pogrešio sam kod mosta preko Bjelice, pa smo se vraćali.

Konačno nalazimo mesto gde ćemo popiti kafu. Nije se radilo o kafani, već o prodavnici. A kafa, iako iz automata, odlična. Posedesmo u hladovini, dok je napolju još uvek pržilo jesenje Sunce.

Iz Guče nas put vodi preko Rogače. To je još jedno dragačevsko selo iz kog potiču moji preci, odavde, iz familije Zoćević, potiče moja prababa sa majčine strane Stanija.

Ručak u Atenici

Nažalost, Dragačevo uglavnom živi u vreme Sabora trubača, tako da nismo našli pogodno mesto za ručak. Odlučujemo da to obavimo u restoranu „Baralić” u Atenici. Pokušavamo da nađemo kraći put preko Loznice, ali ne uspevamo, pa se spuštamo skroz do Čačka.

Konačno smo mogli da predahnemo uz dobru kuvanu govedinu i neizbežno pivo.

September 8, 2026September 8, 2026

Izleti za dušu: Dragačevo zauvek

Posle dugo godina shvatih ono što sam uvek znao, vikend je vreme za odmor. A ja godinama vikendom krpim ono što propustim radnim danom. Čak i sada kada sam u penziji.

Odlučih se tek u vreme ručka i uputih se u Dragačevo. Maršrutu sam odmah znao, pa iako mi je sasvim poznata, pomislih: ako krenu radovi na Koridoru 11, Rtarskom polju biće izmenjen pejzaž. Zar to nije dobar razlog da ga zapamtim u originalu?

Nedelja, 17. mart 2019.

Sada kada je „panda” ponovo u voznom stanju, pruža mi se prilika da prođem i neasfaltiranim putevima.

Kratko se zadržavam na Karauli, prevoju na Jelici na šeststo šezdeset dva metra. Hteo sam da napravim par fotografija panorame Čačka, ali ne nađoh dovoljno otvoren pogled.

Pričaju ljudi da je nekad davno, pre nego što je Morava probila klisuru i razdvojila Ovčar od Kablara, celo Dragačevo bilo jezero i da su na Crnoj steni, najvišem vrhu Jelice, pronađeni stubovi za koje su vezivani brodovi. Ako imate sreće da rano jutro dočekate na Vranjači, kad magla ispuni sve udoline Dragačeva, priča o jezeru biće vam prihvatljiva i očaravajuća istovremeno.

Moram priznati da Jelicu dobro poznajem, ali u onom delu od Karaule do obronaka Ovčara. Mislim da sam na tom potesu peške prošao ceo venac. Nije ni čudo, taj deo planine nadvija se nad selima Zeoke i Rtari, gde su rođeni moji roditelji. Najveći deo prošao sam zahvaljujući očevim planinarskim akcijama.

Do Ranđića

Od puta Čačak–Guča kroz Zeoke vode dva asfaltna kraka. Jedan ide prema Tijanju, drugi ka prevoju Grabovi, gde se stiču atari šest sela. Taj drugi vodi ka delu sela gde se nalazila kuća mog dede Stojana Ranđića. Ranije je asfalt išao samo do kuća familije Ćalović; sada doživljavam prijatno iznenađenje, jer je produžen sve do Pajovića, koji se nalaze uz Ranđića džemat.

Vikend je i lep dan, pa je izgleda dosta ljudi izašlo u prirodu, uglavnom kola sa čačanskim tablicama. Ne bi se reklo da ima previše kuća u kojima neko stalno živi. U Ranđićima pogotovu.

Ovaj deo Zeoka, koji se naziva Kojići, najstariji je zaselak. Porodice koje u njemu žive, Đurakići, Ranđići, Pajovići i Aleksići, najstarije su zeočke porodice. Zato se o njihovom poreklu praktično ništa ne zna.

Od Pajovića dalje je makadam. Ranije je bio pokriven tankim slojem peska, pa nije bilo teško za vožnju; sada je pesak ispran. Stajem na Jankovini, tamo gde je bila ona livada u obliku izvrnutog slova P. Zbog zgrada preko puta kuća mi više nije u vidokrugu, a livada se izgleda smanjila na uštrb okolnih šuma. Sada je i poorana.

Rankovac

Put kroz Beljinu i Pridvoricu do Grabova deo je takozvanog Rankovca, čiju je gradnju inicirao narodni tribun iz dragačevskog sela Puhovo, Ranko Tajsić. To je najkraća veza između Čačka i Arilja.

Put kroz Rtare vodi ispod brda Klik, na čijim padinama imamo zabran. Otkako smo počeli da se grejemo na gas, ovde nisu sečena drva. Prilikom ranije seče trudio sam se da samo proređujem šumu. Nažalost, tako ne misle šumokradice, jer je šuma baš proređena, iako još ima dosta velikih bukava.

U centru sela stoji zgrada koja je nekada bila zadruga, a kasnije prodavnica. U njoj je radio mamin stric Živko Stojanović. Sada je zatvorena, jer u ovom delu sela živi malo stanovnika.

Pored puta je rtarsko groblje Rakovače. Tu su mi sahranjeni pradeda Milovan i prababa Ružica. Stalno se kanim da im potražim grobove, ali uvek nastavim dalje bez zadržavanja.

Milova vodenica

Malo dalje je ulaz u Tijanjsku klisuru. Put je nekada išao samim dnom, pored čuvenog Manitog vira, naspram koga se u podnožju Milojevića brda nalazio izvor Popovac.

Na ulazu u klisuru bila je Milova vodenica. Mile je bio iz familije Jovaševića iz Markovice. Jednom davno sam svraćao u vodenicu sa tatom. Uvek se toga setim kada prolazim kroz klisuru. Mnogo godina kasnije setiću se Mila i po tome što je njegov unuk Dejan završio Tehnički fakultet i bio moj student.

U školu u Tijanju, pored mesnih đaka, išli su i osnovci iz Zeoka. Tako je od 1926. godine u nju išao i moj otac. Sećam se njegovih priča o dogodovštinama na putu od kuće do škole i natrag. Danas ovde postoji izdvojeno odeljenje škole „Akademik Milenko Šušić” iz Guče, sa šest đaka. Zgrada je oronula i u toku je akcija za njeno renoviranje.

Kroz Negrišore i Markovicu

U Negrišore, u porodicu Ružić, bila je udata mamina tetka po ocu, Kovina. Imala je dosta dece, uglavnom sinove. Pamtim Sredoja, koji je vodio parno kupatilo „Dunav” u Beogradu, kod njega smo jednu noć spavali 1958. godine.

Iz Markovice je familija Jovašević, iz koje je moja baba po majci Ljubica, ćerka Stanije i Živojina. Jovaševići su najstarija familija u Markovici; doselili su se ovamo iz Drobnjaka.

Od Markovice put ide vencem planine. Levo puca pogled na Ovčar i Dučaloviće, a desno putnik namernik može da uživa u pejzažu Rtara i Zeoka, raširenih na obroncima Jelice. Upravo taj pejzaž biće izmenjen izgradnjom auto-puta na Koridoru 11.

Nažalost, ne napravih nijednu fotografiju za uspomenu.

Kuća koje nema

U Rtarima, u porodici Milisava i Ljubice Stojanović, rođena je 1914. godine moja majka Radojla. Kuća u kojoj je rođena danas više ne postoji. Posle Prvog svetskog rata, iz koga se deda Milisav vratio na Badnji dan 1919, posle osam godina provedenih u vojsci, porodica se preselila na imanje u Jezdinu. Od naših Stojanovića u Rtarima postoji samo još jedna kuća, maminog rođaka Mića.

Kod nekadašnje prodavnice ponovo izlazim na Rankovac i krećem ka Čačku. Spuštam se dobro znanim predelima, jer sam ovim putem prošao nebrojeno puta — što peške, što kolima. Gotovo da i danas znam svaku kuću. Ali o tome nekom drugom prilikom.

September 1, 2026September 1, 2026

Lutanja

Danas je praznik, Dan primirja u Prvom svetskom ratu, ili, kako mu danas tepaju, Velikom ratu. Za trenutak sam pomislio da skrenem misli ka tom ratu i zabludama kojima naša istorija obiluje. Ali ipak ću se vratiti osnovnoj temi.

Dan je osvanuo sunčan i vedar, nimalo novembarski. Prosto tera da se ne bude u kući. Posle doručka i kratkog bavljenja poslom sedam u kola i krećem da obiđem imanja. Odavno nisam bio u zabranima u Rtarima i Jezdini. A kanim se proći i kroz Zeoke, kuda nisam prolazio valjda skoro dve decenije, otkako sam napravio šetnju kroz Dragačevo sa Aleksandrom i Baraćem.

Put kroz Beljinu i Pridvoricu u boljem je stanju nego što sam očekivao. Čim se pređe u Lučansku opštinu, na asfaltu ima mnogo više dubokih rupa. Posle nekoliko mrazovitih jutara lišće masovno opada sa drveća, stvarajući pravi tepih žuto-smeđih boja. Dan kao stvoren da se jesen predstavi u pravom svetlu i bojama.

Već prvi pogled na šumu podno brda Klik govori da nije bilo neke prevelike seče. Posle seče ogreva tokom devedesetih šuma je razređena i sada ima jako krupnih stabala bukve. Penjem se onim puteljkom kroz komšijski deo šume. Ovde već ima tragova seče, i to prilično svežih, ostalo je dosta granja, i to prilično krupnog. Na gornjem kraju šume vidi se poneko odsečeno drvo, ali više je sečeno u susednoj cerovoj šumi, gde su nekada bila krupna stabla. Sada je taj deo prilično ogoljen, i to se desilo skoro.

Kroz postojbinu

Upućujem se ka Zeokama. Ovaj deo puta prema Grabovima i dalje je makadamski. Kod Kuveljine vikendice odlazim pravo umesto da skrenem levo, i od tog trenutka počinje moje lutanje na razmeđu Rtara i Zeoka. Odmah mi je bilo jasno da sam pogrešio, ali nisam ni sanjao da sam baš toliko pogrešio, dok jednim sokakom ne dođoh do vrata seoskog dvorišta.

Ispostaviće se da sam stigao do Vranića kuće u Rtarima, i to na prag mojih prijatelja, koji su živeli negde iznad Ranđića u ulici Ratka Mitrovića. Stariji, moja generacija, verovatno zbog bolesti samo šapuće, jer ima otvor na dušniku. Jedva sam poznao nekada krupnog, iako ne tako visokog momka. Mlađi me dočeka rečima: „Ranđiću, šta ti tražiš ovde?” Odmah su se setili gde sam pogrešio, a ja im odgovorih: „Kako bismo se inače ponovo sreli i popričali.”

Pomogoše mi da okrenem na travnatoj stazi, jer je bilo potrebno da se malo i pogura. Stariji me isprati skoro do mesta gde sam napravio grešku.

Nastavih svoje putovanje kroz zavičaj, trudeći se da prepoznam kućice tatinih rođaka koje smo nekada posećivali. Uspeh da prepoznam onu malu lepu kućicu Velibora i Petrije, i nešto dalje Đorđevu kuću. Tamo gde je nekada bila kuća mog dede Stojana, i gde žive potomci njegovog rođaka Krstomira, ima nekih novih objekata. Bacih pogled uz Kareni gaj, ali ne imadoh vremena da zamišljam zime kada su se niz njega u karlicama spuštala mnogobrojna Ranđića deca.

Odavde prema centru sela put je asfaltiran. Vidi se da je asfalt novijeg datuma. Nažalost, uzak je, tako da se vozila teško mimoilaze, a ja naiđoh na par vozila i traktora. U centru sela sada ima više objekata nego nekada.

Povratak

Brzo izađoh na Karaulu i skrenuh levo kroz Jezdinu. Pošto je bilo sušno, put je, iako zemljani, u dobrom stanju. Zastadoh pored šume, koja je nažalost prilično zapuštena. Reklo bi se da je odsečeno poneko drvo; vidljivi su ostaci granja one velike divlje trešnje što je neko odseče pre desetak godina. Posle toga kao da ih niko nije sekao, jer ima par zaista debelih trešanja. Pokušah da se popnem uz kolski put koji vodi kroz šumu, ali zbog lišća je klizavo, pa odustadoh. Kuća ispod šume je sređena, dograđeni su novi pomoćni objekti; a ako i ne stanuju ovde, onda sigurno često dolaze, jer je ispred stajao Opelov kombi.

Posle poplava od pre par godina, kada je bio dosta oštećen, put kroz Jezdinu je sada prilično u dobrom stanju. Brzo stižem u Čačak i prema Kneza Miloša idem starim putem, kojim sam nekad prolazio kada sam išao u vinograd. Nemam vremena da se sećam vremena od pre četiri decenije.

U Čačku, 14. novembra 2015. godine

August 27, 2026September 4, 2026

Čačani u senci

Poslednja dva meseca bavio sam se Čačkom, ali na pomalo drugačiji način. Gotovo slučajno naišao sam na Fejsbuk grupu Čačak kroz vreme, u kojoj članovi objavljuju fotografije, uglavnom starog Čačka. Potrudio sam se da dam svoj doprinos: ne samo objavljujući fotografije koje posedujem, već i komentarišući sadržaj objavljenih. Pri tome sam se trudio da dam osvrt na istoriju mesta prikazanog na fotografijama, ali i da pomenem ljude koji su bili vezani za njih.

Pokušavajući da se setim što više detalja, uočio sam da mnogo toga što je važno za istoriju našeg grada i dalje ostaje u senci. To su uglavnom ljudi i događaji vezani za njih. Jer iza svakog plota, svakog zida ili prozora kriju se ljudi sa svojim sudbinama, ljubavima i tugovanjima. A možda su se iza njih odigravali i kakvi važni istorijski događaji. A pošto istorija, poput Morave, stalno menja tok, možda smo ponešto i namerno zaboravili. Ili nema onih koji bi ranije zaboravljene događaje ponovo izveli na svetlost dana.

Neki su ovde samo rođeni, ili ih za Čačak vezuju preci. Druge je u Čačak doveo posao. A mnogi su iz istog razloga otišli dalje. Zbog toga se i moglo desiti da smo sreli ili upoznali ljude nesvesni da ih nešto vezuje za Čačak. Među tim „anonimnim” Čačanima ima puno poznatih ličnosti iz različitih oblasti društvenog života. Pokušaću da zagolicam vašu maštu i sećanje, pa da i sami potražite one kojima je Čačak zajednički imenitelj, a nekako su ostali u senci, iako zaslužuju da ih pominjemo.

Čačani po precima

Tačno pre četiri decenije Ljubiša Ristić je za novu 1984. godinu postavio mjuzikl „Tajna Crne ruke”. Premijera je održana 31. decembra 1983. godine, sa početkom u 21 sat, i trajala je do pred samu ponoć, pa je zbog vremena održavanja u podnaslovu stajalo „ili doček nove 1984. godine”. Nisam prisustvovao premijeri, ali sam imao priliku da nekoliko prethodnih večeri prisustvujem probama, pa i onoj koju su zvali generalna. Zanimljivo je kako sam bio u prilici da prisustvujem ovim događajima, ali to je neka druga priča.

Ova predstava ima veze sa Čačkom po više osnova. Prvi je što je scenario za nju napisao Puriša Đorđević. A drugi je što sam tada dobio potvrdu o čačanskom poreklu dve poznate osobe.

Prva je Ljuba Tadić, koji u predstavi glumi Nikolu Pašića i pri prvoj pojavi na sceni izgovara reči koje ukazuju na njegovo čačansko poreklo. Otac mu je bio rođeni Čačanin, a deda poznati čačanski brica. Kuća porodice Tadić i danas postoji, u Učiteljskoj ulici odmah pored Dečjeg dispanzera. U vreme kada sam išao u Muzičku školu, koja je bila u zgradi Doma učenika, tačno preko puta je živela starija gospođa koju su zvali Butra i za koju sam znao da je Ljubina tetka; par puta me je nastavnik solfeđa slao da je poslušam.

U postojanje neke tajne veze Ljube i Čačka lično sam se uverio posle one čuvene utakmice sa Borcem iz Banjaluke, koju je naš Borac izgubio, ostajući tako bez igranja u Prvoj ligi. Idući kroz gradski park, svojim zvonkim glasom nije se ustručavao da komentariše ishod utakmice.

U okviru iste predstave glumica Gorica Popović pominje svog oca Mojsija Popovića, takođe Čačanina. Još jedna poznata ličnost, osvedočena Kragujevčanka, ali sa čačanskim korenima.

Ovde su rođeni ili ih doveo posao

Oni koji su studirali prava u Beogradu u posleratnom periodu, do početka osamdesetih godina, upoznali su profesora rimskog prava Dragomira Stojčevića. Rođen je u Čačku 1913. godine, u ulici Kneza Miloša; kuća, danas na broju 74, još uvek postoji. Otac Đorđe Stojčević, koji je posrbio prezime, bio je profesor muzike u čačanskoj Gimnaziji. Profesor Stojčević je imao dve starije sestre, od kojih je Milica takođe bila profesor u Gimnaziji. U međuvremenu kuća je porušena, jer su sadašnji vlasnici našli zajednički jezik sa investitorima i sada se na mesto kuće gradi višespratnica.

Milica je bila udata za dr Aleksandra Franića, koji je između dva rata bio sudski pripravnik u Čačku. Kao komunista uhapšen je 1939. godine. Tokom rata bio je na visokim političkim funkcijama u partizanima i član jugoslovenske delegacije na osnivanju Ujedinjenih nacija u San Francisku. Posle rata je živeo u Zagrebu i Grubišnom Polju, baveći se advokaturom. Upoznao sam ga sredinom sedamdesetih godina, kada je dolazio u Beograd da poseti tamošnje prijatelje.

Direktor „Slobode” u periodu 1949–1951. bio je Šime Bjeliš. U Čačku će živeti sa porodicom, suprugom Verginom i decom, Slobodankom i Aleksom. Pola veka kasnije, mališan koji se od Čačka seća gradskog parka i bedema biće u dva mandata rektor Sveučilišta u Zagrebu.

Ima ih još

Pokušah da nas podsetim na neke već znane, ali i ponekog nepoznatog Čačanina. Poneko će osporiti dodeljivanje ovog prideva svima koji imaju neku vezu sa Čačkom. Pogotovu su zanimljive ličnosti koje je posao, ili posao njihovih roditelja, vezao za Čačak. Zvuči pomalo paradoksalno, ali takvih pripadnosti Čačku, ali i drugim sredinama, nekada je bilo mnogo više. Jer su državni nameštenici često premeštani unutar države po potrebi službe: učitelji, profesori, sudije, policijski službenici, opštinski i sreski načelnici.

Malo ko, na primer, zna za Anđu Koljević. Polovinom devetnaestog veka njen otac je bio predsednik opštine u Čačku. Mnogi se ne sećaju ni predsednika opštine, a kamoli njihovih ćerki. Međutim, Anđa Koljević je bila udata za Pantu Lunjevicu i bila je majka kraljice Drage.

Znam da je ovo samo kap u moru ličnosti kojih bismo mogli da se setimo. Nažalost, i onih dobro poznatih se često setimo samo povodom praznika i jubileja. Sve te ličnosti i ono što su dobro učinile, a možda i nešto loše, deo su genetskog koda svake sredine.