ljudi – RASIN PERSONAL PORTAL

August 30, 2026September 4, 2026

Muzej u komšiluku

Epidemija korona virusa iz temelja je prodrmala svet i unela pometnju u naše živote. Međutim, mnogi su upravo u tom vremenu našli inspiraciju i potrudili se da situacija u kojoj smo se našli dobije sasvim drugu dimenziju. Umesto lamentiranja nad zlom sudbinom koja nas je snašla, našli su volje i želje da makar u deliću naših zajedničkih života od zaborava otrgnu sećanja na vreme u kome smo se nadali da će ceo svet biti naš.

Burni događaji na kraju dvadesetog i početku novog veka, i nametnuta brzina življenja, izmenili su nam živote, pomerili ciljeve, udaljili nas jedne od drugih. A sve vreme je iznad nas lebdela ta ipak tužna misao, biće vremena. A vremena je bivalo sve manje, i tako će biti i ubuduće. Jer mnogih više nema, lična sećanja blede, a onda će se o nekim važnim događajima našeg življenja širiti iskrivljena slika. Ako tome dodamo da oko nas nestaju orijentiri koji nas podsećaju na prošlost, preti nam da sve ono što smo proživeli utone u mrak. A onda shvatiš da treba tako malo da bi se mnogo toga ipak moglo otrgnuti od zaborava.

Komšiluk

Iako sam skoro trećinu svog života proživeo van Čačka, rekao bih da nikada nisam odlazio iz rodnog grada. Ipak, sve je to samo privid, jer vikendi i dani godišnjeg odmora nisu bili dovoljni da nastavim ona druženja iz vremena pre odlaska na studije. Kada sam se vratio u Čačak, pomalo sam se osetio strancem. Nisam imao kopču sa starim društvom, pogotovu onim iz komšiluka. A novo je bilo na nekim drugim gradskim koordinatama. Tu je bilo i ono prokleto — biće vremena. Onda su sledili događaji koji su menjali prioritete, a vreme je prosto letelo. U međuvremenu je život pomalo postao navika. Čak i danas, kada smo zakoračili u zrele životne godine.

Penzionerski dani, a posebno stanje epidemije, naveli su me da se pomalo posvetim prošlosti. Pa tako konačno završih pisanije pod nazivom „Rekvijem za Ivanjički sokak”, koje započeh pre dve decenije. Nastalo je iz želje da od zaborava otrgnem sećanje na jednu od gradskih žila kucavica, ali je više bilo potreba da podstaknem druge, pre svega komšije, da se i sami prisete prošlosti. I da konačno napravimo tekst koji će svedočiti o promenama koje su menjale i naše živote. A te promene poslednjih meseci dobiše ubrzan tok, tako da ona odrednica, rekvijem, sve više dobija na značaju.

Srećom, slične pokušaje, možda pomalo na drugi način, imaju i drugi iz našeg okruženja. Jedan od onih koji pokušavaju dah prošlosti da zadrže u sadašnjosti i budućnosti jeste komšija Rato Smiljanić.

Muzej sećanja

Korona mu je „pomogla” da u roditeljskoj kući napravi svojevrstan muzej. Za njega saznadoh tokom slučajnog večernjeg susreta na ulici. A onda me jedne avgustovske večeri Zoran Barać pozva da posetimo Rata i vidimo šta je to napravio.

Muzej je posvećen vremenu između 1950. i 1980. godine. Za neupućene, simbolika koju nose ove godine mogla bi da ima sledeće značenje: tvorac Muzeja je rođen 1949. godine, pa se može reći da je naredne godine prohodao zemljom čiji će se jedan deo istorije završiti smrću predsednika Tita.

Od tada su prošle pune četiri decenije, a još uvek se vode rasprave o stanju u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Često se, u odsustvu pravih argumenata, potežu oni koji u sebi kriju pretpostavke, šta bi bilo kad bi bilo. Mi koji smo rođeni u prvih desetak godina posle rata uglavnom smo završavali škole i zapošljavali se u periodu na koji se muzejska postavka odnosi. Bez želje da iznosim bilo kakve paušalne ocene tih godina, moram reći da smo mi mladi većinom osećali perspektivu u svom budućem životu. Naravno, bilo je i onih koji su i tada osećali odbojnost prema vladajućem sistemu; uglavnom je to bilo indukovano porodičnim sudbinama tokom rata i posleratnog perioda. Ali i u takvim uslovima, manje-više svako je imao šansu.

Za iznošenje stavova koji bi bliže osvetlili to vreme treba mnogo više stranica teksta. A mnogi su to već uradili ili još uvek rade.

Ništa bez sporta

Muzejska postavka vreme o kome govori osvetljava kroz tri segmenta, Jugoslaviju, Čačak i sport. Zapravo, sport je ta nit koja se provlači i drži na okupu pažnju posetioca. Oni koji dobro poznaju Rata znaju kakav je bio zaljubljenik u sport, posebno u fudbal, koji je, uostalom, aktivno igrao u, kako se to nekada govorilo, nižerazrednim klubovima.

Iako je sport na prvom mestu, mestimično bljesne i informacija koja osvetljava druge segmente života i rada u tadašnjoj zemlji i naravno u Čačku. Podaci o čačanskim firmama, broju njihovih zaposlenih, društvenom proizvodu, broju izgrađenih stanova, samo su kratka ilustracija kako se živelo i radilo u Čačku tih godina.

Što se sporta tiče, uglavnom dominiraju fudbal i košarka, jer je po njima Čačak ipak bio najpoznatiji. Tu je podsećanje na 1962. godinu, kada je Borac pobedom nad OFK Titogradom postao član Druge savezne fudbalske lige. Ali i na izgubljenu utakmicu protiv Borca iz Banjaluke u kvalifikacijama za Prvu saveznu ligu. Oni stariji setiće se i moto-kros trka koje su se vozile u Spomen-parku početkom šezdesetih, na kojima je dominirao Bugarin Čorbadžijev, ali su mu dobro parirali i čačanski vozači Tomo Ilić, Aleksandar Vukajlović i Dragan Milićević.

U Muzeju se mogu videti mnogi autentični eksponati iz vremena koje postavka prati. Posebno su zanimljivi primerci, čak čitavi svežnjevi poznatih časopisa iz tog vremena, stripovi, plakati sa objavama sportskih događaja. Posebno dragoceno svedočanstvo o tom vremenu su filmovi koje je Rato snimao, sada presnimljeni na diskove. Izložena je i kamera kojom su zabeleženi najzanimljiviji detalji Ratovog delovanja kao snimatelja.

Zaboravljeni bob

Posebno zanimljiv eksponat predstavlja replika boba kakvim su se čačanski žestoki momci spuštali niz padine Jelice. Negde početkom šezdesetih godina održane su i dve trke.

Ne zadržah se dugo u razgledanju Muzeja. Podseti me na mnogo toga u čemu sam i lično učestvovao, ili sam bio svedok nekih događaja. Zadržah pravo da zgodnom prilikom ponovo dođem i detaljnije se upoznam sa postavkom. A ako bude prilike, napravim i neku fotografiju.

Nekih mesec dana kasnije započeh sa objavljivanjem kratkih priča o Čačku koga više nema. Ono što je Rato želeo i uspeo da dočara slikom i autentičnim predmetima, ja ću pokušati rečima. Vreme koje ostaje za nama zaslužuje da bude, bez zaborava.

U Čačku, 2. oktobra 2020. godine

August 29, 2026August 29, 2026

Posle svega ostaju ljudi

Poslednjih meseci pišem o Čačku koga nema. Pomenuo sam neka mesta i događaje koji su obeležili moj život, pre svega mladost. Promene i nestajanja nateraše me da pokušam ponešto da otrgnem od zaborava. Jer mladi mnogo toga ne znaju, pošto je vezano za prošlost koju često doživljavaju kao davno prošlo vreme. Objektivno, mnogi i nisu imali prilike da čuju nešto o tome. Opet, stariji, plašeći se kritike zbog lamentiranja nad mladošću i prošlošću, ovakve priče uglavnom zadržavaju za krugove svojih ispisnika.

Moje pisanje nije „žal za mladošću” ni poziv na restauraciju nečega što je postalo deo prošlosti. Pogotovu što mislim da sadašnje generacije ne treba da vraćaju ono što su njihovi prethodnici uništili. Umesto toga treba da grade i stvaraju za budućnost. Ali da se trude da dela njihovih ruku ostanu, da i ona koja danas simbolišu ovaj grad ne dožive sudbinu stvaralaštva iz prošlosti.

Približavanje novoj godini prenu me iz dosadašnjih razmišljanja i natera da se okrenem nekim novim orijentirima. Vreme u kome trenutno živimo jednog dana će se pominjati kao „doba korone”. Epidemija u čijem se vrtlogu nalazi ceo svet sama po sebi nije donela nestajanje nekakvih fizičkih obeležja prošlosti i sadašnjosti. Ali donela je nestajanje onoga najvrednijeg što civilizacija poseduje, čoveka. Zato medije, elektronsku poštu i društvene mreže otvaramo sa strahom da ćemo se suočiti sa odlaskom drage osobe.

Posle svega ostaju ljudi

Sve me to podseti da su ljudi najvažniji korpus Čačka koga više nema. Ljudi koji su se preselili u večnost ili tiho nestali iz naše sredine i, kako kaže pesnik, „oru tuđe njive”. Ili su i dalje tu, ali žive povučeno, jer su izgubili bitku sa onima koji su danas glasniji. A pitanje je koliko će i na koji način ostati upamćeni u našoj čaršiji.

Ima i onih kojima iz najboljih namera, pogrešnom pažnjom, činimo nepravdu, a time umanjujemo njihov značaj za Čačak. Koga god da pomenem od tih zaboravljenih Čačana, učinio bih nepravdu drugima koji bi i dalje ostali u senci. Pogotovu što bih sigurno bio subjektivan i sentimentalan, pominjući uglavnom meni bliske i najbolje znane osobe. A čak i o njima ne znam sve pojedinosti.

Zato želim da zajednički pokušamo da se setimo tih dragih ljudi po kojima se Čačak pročuo. Makar samo zato što su, pored svog časnog i uspešnog imena, naš grad naveli kao mesto porekla.

Napisano uoči nove 2021. godine

August 27, 2026September 4, 2026

Čačani u senci

Poslednja dva meseca bavio sam se Čačkom, ali na pomalo drugačiji način. Gotovo slučajno naišao sam na Fejsbuk grupu Čačak kroz vreme, u kojoj članovi objavljuju fotografije, uglavnom starog Čačka. Potrudio sam se da dam svoj doprinos: ne samo objavljujući fotografije koje posedujem, već i komentarišući sadržaj objavljenih. Pri tome sam se trudio da dam osvrt na istoriju mesta prikazanog na fotografijama, ali i da pomenem ljude koji su bili vezani za njih.

Pokušavajući da se setim što više detalja, uočio sam da mnogo toga što je važno za istoriju našeg grada i dalje ostaje u senci. To su uglavnom ljudi i događaji vezani za njih. Jer iza svakog plota, svakog zida ili prozora kriju se ljudi sa svojim sudbinama, ljubavima i tugovanjima. A možda su se iza njih odigravali i kakvi važni istorijski događaji. A pošto istorija, poput Morave, stalno menja tok, možda smo ponešto i namerno zaboravili. Ili nema onih koji bi ranije zaboravljene događaje ponovo izveli na svetlost dana.

Neki su ovde samo rođeni, ili ih za Čačak vezuju preci. Druge je u Čačak doveo posao. A mnogi su iz istog razloga otišli dalje. Zbog toga se i moglo desiti da smo sreli ili upoznali ljude nesvesni da ih nešto vezuje za Čačak. Među tim „anonimnim” Čačanima ima puno poznatih ličnosti iz različitih oblasti društvenog života. Pokušaću da zagolicam vašu maštu i sećanje, pa da i sami potražite one kojima je Čačak zajednički imenitelj, a nekako su ostali u senci, iako zaslužuju da ih pominjemo.

Čačani po precima

Tačno pre četiri decenije Ljubiša Ristić je za novu 1984. godinu postavio mjuzikl „Tajna Crne ruke”. Premijera je održana 31. decembra 1983. godine, sa početkom u 21 sat, i trajala je do pred samu ponoć, pa je zbog vremena održavanja u podnaslovu stajalo „ili doček nove 1984. godine”. Nisam prisustvovao premijeri, ali sam imao priliku da nekoliko prethodnih večeri prisustvujem probama, pa i onoj koju su zvali generalna. Zanimljivo je kako sam bio u prilici da prisustvujem ovim događajima, ali to je neka druga priča.

Ova predstava ima veze sa Čačkom po više osnova. Prvi je što je scenario za nju napisao Puriša Đorđević. A drugi je što sam tada dobio potvrdu o čačanskom poreklu dve poznate osobe.

Prva je Ljuba Tadić, koji u predstavi glumi Nikolu Pašića i pri prvoj pojavi na sceni izgovara reči koje ukazuju na njegovo čačansko poreklo. Otac mu je bio rođeni Čačanin, a deda poznati čačanski brica. Kuća porodice Tadić i danas postoji, u Učiteljskoj ulici odmah pored Dečjeg dispanzera. U vreme kada sam išao u Muzičku školu, koja je bila u zgradi Doma učenika, tačno preko puta je živela starija gospođa koju su zvali Butra i za koju sam znao da je Ljubina tetka; par puta me je nastavnik solfeđa slao da je poslušam.

U postojanje neke tajne veze Ljube i Čačka lično sam se uverio posle one čuvene utakmice sa Borcem iz Banjaluke, koju je naš Borac izgubio, ostajući tako bez igranja u Prvoj ligi. Idući kroz gradski park, svojim zvonkim glasom nije se ustručavao da komentariše ishod utakmice.

U okviru iste predstave glumica Gorica Popović pominje svog oca Mojsija Popovića, takođe Čačanina. Još jedna poznata ličnost, osvedočena Kragujevčanka, ali sa čačanskim korenima.

Ovde su rođeni ili ih doveo posao

Oni koji su studirali prava u Beogradu u posleratnom periodu, do početka osamdesetih godina, upoznali su profesora rimskog prava Dragomira Stojčevića. Rođen je u Čačku 1913. godine, u ulici Kneza Miloša; kuća, danas na broju 74, još uvek postoji. Otac Đorđe Stojčević, koji je posrbio prezime, bio je profesor muzike u čačanskoj Gimnaziji. Profesor Stojčević je imao dve starije sestre, od kojih je Milica takođe bila profesor u Gimnaziji. U međuvremenu kuća je porušena, jer su sadašnji vlasnici našli zajednički jezik sa investitorima i sada se na mesto kuće gradi višespratnica.

Milica je bila udata za dr Aleksandra Franića, koji je između dva rata bio sudski pripravnik u Čačku. Kao komunista uhapšen je 1939. godine. Tokom rata bio je na visokim političkim funkcijama u partizanima i član jugoslovenske delegacije na osnivanju Ujedinjenih nacija u San Francisku. Posle rata je živeo u Zagrebu i Grubišnom Polju, baveći se advokaturom. Upoznao sam ga sredinom sedamdesetih godina, kada je dolazio u Beograd da poseti tamošnje prijatelje.

Direktor „Slobode” u periodu 1949–1951. bio je Šime Bjeliš. U Čačku će živeti sa porodicom, suprugom Verginom i decom, Slobodankom i Aleksom. Pola veka kasnije, mališan koji se od Čačka seća gradskog parka i bedema biće u dva mandata rektor Sveučilišta u Zagrebu.

Ima ih još

Pokušah da nas podsetim na neke već znane, ali i ponekog nepoznatog Čačanina. Poneko će osporiti dodeljivanje ovog prideva svima koji imaju neku vezu sa Čačkom. Pogotovu su zanimljive ličnosti koje je posao, ili posao njihovih roditelja, vezao za Čačak. Zvuči pomalo paradoksalno, ali takvih pripadnosti Čačku, ali i drugim sredinama, nekada je bilo mnogo više. Jer su državni nameštenici često premeštani unutar države po potrebi službe: učitelji, profesori, sudije, policijski službenici, opštinski i sreski načelnici.

Malo ko, na primer, zna za Anđu Koljević. Polovinom devetnaestog veka njen otac je bio predsednik opštine u Čačku. Mnogi se ne sećaju ni predsednika opštine, a kamoli njihovih ćerki. Međutim, Anđa Koljević je bila udata za Pantu Lunjevicu i bila je majka kraljice Drage.

Znam da je ovo samo kap u moru ličnosti kojih bismo mogli da se setimo. Nažalost, i onih dobro poznatih se često setimo samo povodom praznika i jubileja. Sve te ličnosti i ono što su dobro učinile, a možda i nešto loše, deo su genetskog koda svake sredine.

August 26, 2026September 4, 2026

Zadnji voz za Čačak

Pre neki dan Bora Đorđević uhvati svoj „zadnji voz za Čačak”. Namerno ga ne pominjem po nadimku, jer moja sećanja na njega uglavnom sežu u vreme kada po njemu još nije bio poznat.

U to vreme znali smo se iz viđenja, a to se moglo reći za sve učenike Gimnazije. Viđali smo se u hodniku, na odmoru ili na putu do škole. Bore se sećam kako stoji naslonjen na zid u velikom dvorištu, tik ispod Kabineta za fiziku. Sećam ga se i kada je sa društvom vežbao u Svečanoj sali Gimnazije, dok smo mi u susednoj učionici broj 31 imali probu orkestra. Par puta smo pokušali i nešto zajedno da odsviramo. Inače, Bora je bio jedan od onih koji su se „nabacivali” femme fatale mog odeljenja.

Kao što reče jedan pesnik, naše poznanstvo je dugo pripremano. Kao mali, od svoje bake sam slušao priče o njegovoj baki, poznatoj čačanskoj babici Cvijović. A posle trogodišnje gramatičke torture kod Milosava Jovanovića, na kraju osnovne škole dočekao sam Nerandžu Đorđević, Borinu majku. Bila je to prava relaksacija. Možda sam zahvaljujući tome otkrio svoje spisateljsko umeće: na temu muzičkog dela koje je ostavilo utisak napisao sam svoje impresije o Smetaninoj „Vltavi”. Bio je to prvi tekst čijim sam sadržajem i sam bio zadovoljan.

Čačak u mislima

Boru ću ponovo sresti kao člana grupa „Zajedno” i „Suncokret”. Obe grupe će svoje mesto na muzičkoj sceni tražiti kroz nastupe u Klubu studenata tehnike. U to vreme bile su popularne pesme „Vizija” i „Goro moja” grupe „Zajedno”. Za one koji pamte ta vremena, za „Viziju” je Bora napisao muziku, a „Goro moja”, na stihove Alekse Šantića, komponovao je moj malo stariji kolega sa Elektrotehničkog fakulteta, Peđa Ristić.

Grupa „Suncokret” je definitivno promovisala Boru kao muzičara. „Suncokret” je pomalo bila i čačanska grupa: pored Bore, u njoj će kasnije svirati i Miodrag Bata Sokić i Ljubinko Milošević. Bata Sokić će u osnovačkim danima biti neizbežni solista na harmonici na koncertima u čačanskoj Muzičkoj školi, a Ljubinko je bio jedan od članova generacije iz pedeset treće. Ako se setimo da je otac Gorice Popović, Mojsije, bio rođeni Čačanin, eto veze između „Suncokreta” i Čačka.

Pre nego što će postati Bora Čorba, poslednji put ću ga videti u proleće 1977. godine, u okviru tada popularnog „Električar relija”. Našalih se sa njim da nije baš uspešan u hvatanju punoglavaca, naime, trebalo je da učesnici u okviru jednog od zadataka uhvate što više punoglavaca u jezeru na izletištu Trešnja.

Te jeseni nakratko postade član grupe „Rani mraz”. Na tu grupu i njihovu pesmu „Računajte na nas” dugo će me podsećati mural na staroj ciglani u ulici Veljka Dugoševića, napravljen za potrebe izrade omota ploče.

Pogledaj dom svoj, anđele

A onda je stigla „Riblja čorba”. Bora je postao pravi roker.

Za sebe ne mogu reći da sam a priori ljubitelj rok muzike. To ne znači da mi se neke kompozicije sa tim predznakom ne sviđaju. U tom pogledu bliže mi je „Bijelo dugme” od „Riblje čorbe”, kao što su mi bili bliži „Bitlsi” od „Roling stounsa”. Dozvolićete, to je stvar ukusa.

Boru sam cenio kao pesnika. I to pesnika koji je bio direktan u svom izrazu. Kod njega nije trebalo mozgati šta je pesnik želeo da kaže. Valjda su ga zato i voleli. Možda je izuzetak „Pogledaj dom svoj, anđele”, svako ju je tumačio na svoj način, pa je valjda zato bila i ostala vanvremenska. Čudno je da se u ovim danima oproštaja niko nije setio reči književnika Aleksandra Popovića, koji ga je nazvao našim najboljim pesnikom ulične poezije.

Pogledaj dom svoj anđele — Omot za ploču “Riblje čorbe”

Poslednjih dana mnogi su ga svojatali. Posebno oni koji su dokazivali kako su mu bili prijatelji. Čiji je zapravo bio, samo je on znao.

Prema najavama, Bore bi u Čačku trebalo da bude više nego ranije, dobiće ulicu i spomenik, a usput je i deo čačanskog groblja pretvoren u Aleju zaslužnih građana. Neće valjati ako njegov odlazak izazove nedoumice, da ne kažem podele. On je sebi svojim pesmama podigao dostojan spomenik. Nemojmo dozvoliti da se nad njim nadvije veo zaborava.