Tag: prijatelji

Posted on

Radomir Slavković (1952 – 2021)

Radomir Slavković

Trebalo je više od decenije da počnemo da se družimo. Valjda nam se putevi nisu ukrštali. On je žurio u svoje Dragačevo, a ja ili u Računski centar ili u Laboratoriju.

Naše intenzivno druženje započelo je polovinom prve decenije ovog veka. Ali i onda se to uglavnom svodilo na redovno jutarnje ispijanje kafe i na razgovore u kojima se nismo uvek u potpunosti slagali. I dalje je žurio u Dragačevo, pa su nam mnogi dogovori, čak i oni obični, ljudski, kao što je krigla piva ili poseta mojoj rodbini u Guči, stalno izmicali.

Otkako smo otišli u penziju, trudio sam se da ga što češće pozovem telefonom. Taman smo se nekako navikli na penziju i planirali da, kad otopli, ostvarimo te dogovore, stiže nas „doba korone”. I opet nas okolnosti nateraše da sve odložimo i pravimo planove za bolje dane.

Rastužila me je vest da se razboleo od kovida i da se nalazi na Klinici u Kragujevcu. Kad je napustio bolnicu, ponovo se vratismo telefonskim razgovorima. Poslednji put nekoliko dana pred smrt.

Na Božić mi se nekako ne dade da ga pozovem i čestitam praznik. Ostavih za sutradan, a onda stiže tužna vest o njegovoj iznenadnoj smrti.

Kakav je bio

Priču o stručnosti i radnim dometima prepustiću drugima. Bio je pre svega dobar čovek, posvećen porodici. Takoreći do poslednjih dana vraćao se korenima i imanju u Rtima. I pre odlaska u penziju odlazio je tamo svaki dan. Jer na selu uvek ima nekog posla.

Dugogodišnji rad u privredi uticao je na to da bude jedan od najprisutnijih nastavnika na Fakultetu. Zato bih se iznenadio kad bih ujutru došao na kafu i naišao na zatvorena vrata. Generacijska bliskost i iskustvo rada u privredi verovatno su bili razlog što smo se slagali po pitanjima rada i razvoja Fakulteta i imali kritičan odnos prema mnogim potezima koji su tamo preduzimani poslednjih godina.

Mislio sam da ću lakše napisati nešto o Čkalu, kako su ga prijatelji zvali. Posle svega ostaje žal što sam, misleći da ima vremena, i sam doprineo da naši dogovori i planovi ostanu samo na tome.

Posted on

Miladin Dabić (1945 – 2020)

Miladin Dabić

Posle dužeg vremena videli smo se toplog jesenjeg dana 2019. godine. Ništa nije slutilo da će to biti naše poslednje viđenje. Rastali smo se uz obećanje da se sledeći put vidimo porodično. Zato me je vest o njegovoj smrti dodatno iznenadila. O tome koliko me je ta vest ražalostila ne treba ni da pominjem.

Naše prijateljstvo je počelo i trajalo nekako spontano. Nekoliko dana po početku moga rada u Institutu, dok sam samovao u kancelariji, otvorila su se vrata i ušao je do tada nepoznat kolega. Proćelav, sa naočarima u metalnom okviru, pružio je nekako karakteristično ruku i predstavio se: „Ja sam Miladin Dabić.”

S obzirom na to da sam u kancelariji sedeo sam i da me praktično niko nije posećivao, kao da me je ogrejalo sunce. Ispričao je da se nedavno vratio iz Mančestera sa magistarskih studija, da sedi u kancelariji preko puta i da mogu da dođem kad god mi nešto zatreba.

Tokom narednog proleća kratko smo sarađivali u pokušajima da dobijemo projekte u Brodogradilištu „Beograd” i u „Alkaloidu” iz Skoplja. Druženje smo pojačali tokom leta, kada smo se obojica ranije vratili sa godišnjeg odmora. To se pretvorilo u prijateljstvo koje je trajalo više od četiri decenije.

Muzika, tenis i sve ostalo

Kako je u to vreme bila aktuelna hi-fi tehnika, od Dabe sam naučio mnogo toga o pojačalima i drugim muzičkim uređajima. Zahvaljujući njemu, početkom osamdesetih upustio sam se u nabavku svoje linije. Sećam se da me je, kada sam napravio sopstveno pojačalo, koje je podsećalo na njegov „Hafler”, vodio kod nekih prijatelja da ga isprobamo. Često smo razgovarali o muzici, gde se od njega imalo šta naučiti, jer je bio izvanredno muzički obrazovan. Između ostalog, u mladosti je učio solo pevanje.

Kao dete intelektualaca bio je svestrano obrazovan, i to je nesebično delio sa drugima. Uz njega sam počeo da se zanimam za tenis. Pošto je imao prijatelje na televiziji, par puta sam sa njim išao da u masteru gledamo prenose mečeva sa Vimbldona. Bilo je to u vreme kada je iznenada zasijala zvezda Borisa Bekera. Iako se ne bi moglo reći da je bio sportski tip, voleo je sport. Pa je čak u kasnim tridesetim počeo i da skija. I to vrlo uspešno.

Porodica i prijateljstvo

Bio je vrlo posvećen svojoj porodici, supruzi Tanji i ćerki Tijani. Naravno i roditeljima, sestri i njenoj porodici. Naše druženje je preraslo u porodično prijateljstvo. Često sam svraćao kod njega kući da poslušam neku novu ploču, ali i da vidim nešto novo od muzičkih uređaja.

Kad sam napustio Institut, obavezno sam svraćao kod njega prilikom svake posete staroj firmi. Kasnije, kada sam u Beograd uglavnom dolazio na jedan dan, viđanja su nam se proredila. Ali sam se trudio da ga što češće pozovem telefonom. Počeli smo ponovo češće da se viđamo otkako smo kupili stan u Beogradu, pa sam mogao da dolazim češće i da ostanem duže.

Iza njega je ostalo mnogo anegdota, koje se i danas prepričavaju u društvu. Nije se ljutio kada smo se šalili na njegov račun. Posle njegove sahrane odlučio sam da zapišem svoja sećanja na vreme provedeno u Institutu. Taj tekst će delimično biti i omaž Miladinu Dabiću, dragom prijatelju, na koga se nisam ljutio čak ni kada bi učinio nešto što mi nije bilo po volji.

Posted on

Ante Radelić (1951 – 2019)

Ante Radelić

Trebalo je da prođe više od dve godine da bih saznao za njegov odlazak. Poslednji put smo se videli pre nepunih deset godina, kada sam se posle skoro tri decenije ponovo vratio Dalmaciji i Gradcu. Posedeli smo uz neizbežnu lozu na terasi njegovog doma u uvali Bošac, ispod stare kostele, jednog od imenitelja naših zajednički provedenih dana.

Naše prijateljstvo trajalo je više od pola veka, tačnije od 1963. godine, kada sam po drugi put letovao u mestašcu Gradac. On je dolazio iz Zagreba, gde je živeo sa mlađom sestrom i roditeljima, koji su bili rodom iz Gradca. Bio je krupan dečak, stariji od mene dve godine, i uvek je imao neke zanimljive priče. Viđaćemo se narednih desetak godina, prilikom mojih boravaka u Gradcu.

Sredinom osamdesetih slučajno se u Moskvi sretoh sa direktorom Sveučilišnog računskog centra iz Zagreba. Razgovor nas dovede i do Anta. Saznadoh da je jedan od vodećih programera u tom centru.

Poslednji put sam u Gradcu bio daleke 1984. godine. Bilo je to van sezone godišnjih odmora, pa se ne videsmo. A onda prođoše nepune tri decenije do ponovnog susreta. Saznadoh da je i dalje u informatičkim vodama i da radi u firmi „Informare”.

Poslednjih godina redovno smo razmenjivali elektronske poruke. A onda poruke počeše da se vraćaju. Pošto je greška koja je pratila to vraćanje bila neuobičajena, nadao sam se da je reč o prolaznom problemu.

I onda juče nađoh umrlicu u „Slobodnoj Dalmaciji”. Misli mi se vratiše u prošlost. Nestalo je još jedne spone sa detinjstvom, sa bezbrižnim danima, sa zajedničkom zemljom. Podsetih se svih neispričanih priča i nadanja da će još biti vremena da nadoknadimo propušteno.

Posted on

Miloš Kuburović (1953 – 2004)

Miloš Kuburović

Iako smo sudbinski vezani zajedničkim mesecom rođenja, naše druženje počelo je tek sa punoletstvom. Od leta 1971. godine, kada nas je povezao gotovo slučajan susret na čačanskom korzou, proteklo je pola veka. I sledeću deceniju bićemo skoro nerazdvojni; negde pri kraju studija viđali smo se skoro svaki dan.

Porodične i poslovne obaveze uticale su da se naše druženje nekako proredi, ali prijateljstvo nikada nije dovođeno u pitanje. Ređem viđanju doprineo je i moj povratak u Čačak, gde je on retko dolazio. Prilikom svakodnevnog prolaska pored kuće njegovih roditelja pogledao bih ne bih li ga ugledao.

Uglavnom smo se viđali prilikom generacijskih proslava. A poslednji put sam ga video na autobuskoj stanici preko puta Mašinskog fakulteta. U dugačkom braon kaputu i sa braon šeširom bio je slika i prilika svog oca Slavka, čak sam na trenutak pomislio da je to Slavko. Vest o njegovoj smrti tog hladnog decembra me je koliko iznenadila, još više rastužila. Jer Mišo je bio čovek sa kojim se imalo o čemu pričati.

Teško mi je da nađem prave reči kojima bih iskazao sećanje na Miša. Jer sve me nekako vraća u dane bezbrižnosti. U dane kada smo znali da za jedno veče obiđemo po nekoliko beogradskih kafana, obično polazeći iz restorana na Hipodromu, gde smo se družili sa džokejima i vlasnicima konja. Ti noćni obilasci i upoznavanje noćnog života Beograda doneli su nam mnogo zanimljivih saznanja, jer nas je u tome vodila zajednička osobina — znatiželja. Ali smo se trudili da ti naši noćni izleti ne izađu iz okvira zabave i ne prerastu u ozbiljnu avanturu.

Mišo je, kao retko ko od mojih prijatelja, posedovao visok stepen empatije prema ljudima iz okruženja — ne samo prema svojim bližnjima. Bio je spreman da pomogne čak i kada je to ugrožavalo njegov komoditet, pa i više od toga. Kao retko ko bio je posvećen studijama, ali ne zato što mu je cilj bio visok prosek. Želeo je da pored teorijskih znanja stekne što više prakse, što je nama gimnazijalcima bio priličan problem.

Sećam se kako je koristio svaki trenutak da ovlada radom na strugu u Laboratoriji profesora Antića, kod koga će diplomirati i kasnije postati asistent. Opredelivši se za termotehniku kao poziv, nije mu bilo teško da se preko leta uputi u Nemačku i upozna se sa radom minhenskih energana koje su radile na otpad. Njegovoj ličnosti određeni šarm davala je i doza tajanstvenosti sa kojom je živeo. Znao je ponekad da „nestane”. Obično bi se vratio bez detaljnijih objašnjenja.

Negde krajem septembra 1980. godine, dok sam brojao vojničke dane u Sarajevu, stigla je od njega razglednica. Ne sećam se šta je poslao, ali sam zapamtio rečenicu napisanu nekako sa strane. Sastojala se iz tri uzastopna septembarska datuma i događaja koji su mu se desili u životu, magistriranje, ženidba i odlazak u vojsku.

Za razliku od njega, koga je porodični život prilično smirio, ja sam i dalje trčao kroz život. Sve nadajući se da će biti vremena za stare prijatelje. Ali vreme i događaji su hteli drugačije. Posle burnih devedesetih, kada se svima novi vek smešio godinama mirnog življenja, stiže tužna vest o njegovom preranom odlasku. I još jedna izgubljena nada da ćemo imati prilike da se setimo „onih naših dana”.