Trebalo je da prođe više od dve godine da bih saznao za njegov odlazak. Poslednji put smo se videli pre nepunih deset godina, kada sam se posle skoro tri decenije ponovo vratio Dalmaciji i Gradcu. Posedeli smo uz neizbežnu lozu na terasi njegovog doma u uvali Bošac, ispod stare kostele, jednog od imenitelja naših zajednički provedenih dana.
Naše prijateljstvo trajalo je više od pola veka, tačnije od 1963. godine, kada sam po drugi put letovao u mestašcu Gradac. On je dolazio iz Zagreba, gde je živeo sa mlađom sestrom i roditeljima, koji su bili rodom iz Gradca. Bio je krupan dečak, stariji od mene dve godine, i uvek je imao neke zanimljive priče. Viđaćemo se narednih desetak godina, prilikom mojih boravaka u Gradcu.
Sredinom osamdesetih slučajno se u Moskvi sretoh sa direktorom Sveučilišnog računskog centra iz Zagreba. Razgovor nas dovede i do Anta. Saznadoh da je jedan od vodećih programera u tom centru.
Poslednji put sam u Gradcu bio daleke 1984. godine. Bilo je to van sezone godišnjih odmora, pa se ne videsmo. A onda prođoše nepune tri decenije do ponovnog susreta. Saznadoh da je i dalje u informatičkim vodama i da radi u firmi „Informare”.
Poslednjih godina redovno smo razmenjivali elektronske poruke. A onda poruke počeše da se vraćaju. Pošto je greška koja je pratila to vraćanje bila neuobičajena, nadao sam se da je reč o prolaznom problemu.
I onda juče nađoh umrlicu u „Slobodnoj Dalmaciji”. Misli mi se vratiše u prošlost. Nestalo je još jedne spone sa detinjstvom, sa bezbrižnim danima, sa zajedničkom zemljom. Podsetih se svih neispričanih priča i nadanja da će još biti vremena da nadoknadimo propušteno.
