Aleksa nas je odveo u restoran „Kazamat” u Kaštelu. Ali i u restoran koji je u Narodnom pozorištu držao čuveni bokser Ante Josipović. Ili na krpice u Zanatskom centru, dok su se gotovile, udarao se po stomaku i govorio: „Oho, ho, ho…”
Posle dve decenije
Banju Luku posetih ponovo posle više od dve decenije. U Tesliću, tačnije u obližnjoj banji Vrućici, 2011. godine se održavala konferencija ETRAN. Pošto smo tamo bili par dana, Nebojša Mitrović i ja odlučismo da jedan dan skoknemo do Banje Luke. Ne sećam se kojim smo putem išli; trebalo nam je nekih osamdesetak kilometara.
Javio sam se našem bivšem studentu Aleksandru Damjanoviću, koji se odlučio da se nastani u Banjoj Luci. Nađosmo se sa njim i on nas odvede u restoran u zgradi jednog od ministarstava, na vrhu višespratnice, tako da smo mogli da uživamo u pogledu na grad.
Kompleks zgrada državne administracije u Banjoj Luci
Posle ugodnog razgovora sa Aleksandrom rešismo da malo procunjamo Banjom Lukom. Usput smo hteli i da probamo čuvene banjalučke ćevape. Posle dve decenije nisam uspevao da nađem Zanatski centar, pa se zadovoljismo ćevapima u prvoj ćevabdžinici.
Upustismo se u razgovor sa nekim gospođama. Ispostavi se da je jedna od njih živela u Čačku, bila je udata za sina čuvenog čačanskog kafedžije Voja Munitlaka. Izreziliše nas: „Mi bosanski Srbi više volimo vas u Srbiji nego vi nas.”
Dok sam čekao Neša da u pošti kupi marke za razglednice, naleteh na starog kolegu iz „Pupina”, Voju Josimovića. Nismo se videli skoro dve decenije.
Bila je ovo brzometna poseta Banjoj Luci, ali sam tokom nje više upoznao grad nego dve decenije ranije.
Katedrala Svetog Bonaventure izgrađena je u savremenom stilu, u obliku šatora, što podseća na starozavetni šator kao mesto molitve i žrtve, ali i na stradanje ovdašnjih vernika, koji su nakon zemljotresa još dugo stanovali pod šatorima.
Kada se prođe robna kuća „Boska”, stiže se do Trga kralja Tvrtka Prvog Kotromanića. Odmah nakon njega nalazi se još jedna banjalučka znamenitost, — džamija Ferhat-paše, poznata kao Ferhadija. Izgrađena je 1579. godine, a arhitekta joj je ostao nepoznat; zna se samo da je bio učenik osmanskog neimara Mimara Sinana. Izgradnju je finansirao Ferhat-paša Sokolović, bosanski sandžak-beg.
Džamija je srušena 1993. godine. Obnovljena je i ponovo otvorena 2016, na temeljima i po uzoru na original, uz korišćenje sačuvanih delova izvornog kamena.
Džamija Ferhadija
Iza trga posvećenog kralju Tvrtku Prvom, na obali Vrbasa, nalazi se tvrđava Kaštel. Na mestu tvrđave, koja je današnji izgled i gabarite dobila u osamnaestom veku, prvo utvrđenje je nastalo još u doba Rimljana.
Tvrđava Kaštel
U Kaštelu se tada, a i danas, nalazi restoran „Kazamat”, čija bašta gleda na Vrbas. Bio je to jedan od restorana koje sam posetio tokom boravaka u Banjoj Luci.
„Kosmosu” u pohode
Razlog mojih boravaka u Banjoj Luci tokom osamdesetih godina bila je realizacija projekta ROM. Iako tadašnje države i njene armije više nema, neću se baviti sadržajem projekta. Oni kojima je to poznato, a budu čitali ovaj tekst, setiće se nekih vremena. Naravno, svako ima pravo da ih se seća na svoj način.
Ali svakako je u njima bilo i ponečeg lepog. Ako ništa drugo, to je bilo druženje, koje se nastavljalo i van radnog vremena. Tada to nije mirisalo na vreme koje nas je čekalo.
Sećanje na “Kosmos”
Posete „Kosmosu” me neminovno podsećaju na kolegu Aleksu Milovanovića. U jednom periodu života Čačak nam je bio zajednički imenitelj, jer je tokom osnovne škole živeo tamo. Bili smo gotovo komšije, čak smo se možda znali iz viđenja, jer smo išli u istu osnovnu školu.
Ponovo smo se sreli na ovom projektu i sarađivaćemo sve vreme mog angažovanja na njemu. Aleksa je bio inicijator svih naših druženja tokom rada na projektu, posebno tokom boravaka u Banjoj Luci. Jednom prilikom će nas čak odvesti i na striptiz u hotelu „Bosna”. „Umetnica” će nas pozdraviti, obraćajući se njemu, rečima: „Samo za simpatičnog Bucu i njegovo društvo.”
A onda dođe i 1989. godina, kada Vladimir i ja odlučismo da letujemo u Crnoj Gori, tačnije u Budvi. Put nas je u odlasku vodio preko Durmitora, gde provedosmo tri lepa dana na Žabljaku. A onda još desetak dana u Budvi, kupajući se na Jazu.
Na povratku se odlučismo za maršrutu preko Dubrovnika, Mostara i Sarajeva. Kratko svratismo u Dubrovnik, ručasmo na Vrelu Bune kod Blagaja i opet napravismo đir Kujundžilukom do Starog mosta.
Bio je to oproštaj sa Mostarom, u koji neću kročiti narednih četvrt veka. Ali tada on više neće biti deo mojih putovanja po Jugoslaviji.
Vrelo Bune kod Blagaja
Banja Luka
Da nije bilo projekta ROM za JNA, pitanje je kada bih prvi put video Banju Luku. Ovako, u grad na Vrbasu stigoh negde u drugoj polovini osamdesetih godina, i istim povodom vraćao sam mu se nekoliko puta.
Ali ne bih mogao reći da sam grad upoznao. Osim trougla hotel „Bosna” — TRZ „Kosmos” — i poneka kafana. Trebalo je da prođe više od dve decenije da bih se Banjoj Luci vratio, i to samo na par sati. I konačno prođe decenija i po da se ponovo provozam njenim ulicama — jer kako drugačije nazvati boravak tokom jednog majskog vikenda. Možda će neki nov susret sa prestonicom Republike Srpske omogućiti da budem izdašniji u pisanju. Banja Luka to zaslužuje.
Stigoh u Banju Luku
U trouglu hotel „Bosna” — „Kosmos” — poneka kafana ne može se mnogo toga napisati o gradu na Vrbasu. Krećući se između njih, uglavnom kolima, može se videti poneka znamenitost. Ali to nije način da se doživi bilo koji grad. Zato će sećanje na Banju Luku više ličiti na skup anegdota vezanih za boravke u njoj.
Dve centralne tačke mojih boravaka iz osamdesetih bile su hotel „Bosna” i Tehničko-remontni zavod „Kosmos”. „Bosna” zato što smo tu spavali tokom svih boravaka, a „Kosmos” zato što su se u njemu odvijale radne aktivnosti zbog kojih smo ovamo i dolazili.
Hotel se nalazi u glavnoj gradskoj ulici, koja se sada zove Kralja Petra Prvog Karađorđevića. Njome se u to vreme u Banju Luku stizalo od strane Laktaša i dalje Gradiške, koja se tada još nazivala Bosanska Gradiška. I treba reći da se na toj ulici, ili u njenoj okolini, nalaze gotovo sva najvažnija banjalučka zdanja.
Možda se to nekima neće svideti, ali danas se u Banjoj Luci pomalo napadno oseća vezivanje za Srbiju. Na primer, mnoge ulice nose nazive vezane za ličnosti koje pripadaju srpskoj naciji, ali nemaju mnogo poveznica sa Banjom Lukom. U toj kampanji međusobnog nacionalnog negiranja izbrisane su mnoge ličnosti koje su, u najmanju ruku, zadužile ovaj kraj. Nažalost, iako se stalno opiremo menjanju istorije, ipak je menjamo, braneći se floskulom da istoriju pišu pobednici.
Ipak sam ponešto video
Rekoh da duž glavne ulice stoji većina zdanja kojima se Banja Luka ponosi. Polazeći od savremenog doba, to su već pomenuti hotel „Bosna” i robna kuća „Boska”. Preko puta hotela, na Trgu srpskih vladara, nalaze se pravoslavna crkva Hrista Spasitelja i Banski dvor. A u blizini je i zgrada predsedništva Republike Srpske.
Trg srpskih vladara
Pre toga se moralo proći pored katoličke crkve, koja ima status katedrale. Posvećena je Svetom Bonaventuri i jedna je od četiri rimokatoličke katedrale u Bosni i Hercegovini; sedište je Banjalučke biskupije. Izgrađena je 1887. godine, ali je teško oštećena u zemljotresu 1969, pa je morala da bude srušena. Na njenom mestu je 1973. godine izgrađena današnja katedrala.
Iz Beograda nam poslaše otpornike veće snage, koje preuzesmo narednog jutra od konduktera voza koji je išao prema Pločama. Ali ispostavi se da su zabunom na ispravljačkoj ploči, u jednoj grani ispravljačkog mosta, umesto ispravljačke diode ugrađene zener-diode. I to samo na jednom uređaju. Rešismo da popodne pokušamo da potrebne diode nađemo u nekom od radio i TV servisa.
Zaboravih da kažem da nas je u Mostaru dočekalo pravo letnje vreme. Na put smo pošli u zimskoj garderobi, a sada smo morali da zavrćemo rukave, jer je sunce nemilosrdno pržilo. Po takvom prekrasnom vremenu krenusmo Rade i ja da obilazimo servise.
Poseta servisima „EI” i „RIZ”, koji su bili u blizini hotela, prođe bez rezultata. Pošto je servis „Rudi Čajavec” bio malo podalje, predložih da se ne mučimo, ali me Rade ipak nagovori da odemo. Kad smo serviseru pokazali diodu, on samo sleže ramenima i, pokazavši na vrata magacina, reče: „Uđite tamo i pogledajte.” Čim sam bacio pogled na police, ugledah nalepnicu sa nazivom nama potrebne diode. Radi svake sigurnosti kupismo dve.
Konačno predah
Pošto smo sutradan izvršili potrebne izmene i proverili ispravnost uređaja, mogli smo da odahnemo. Posao je bio završen i mogli smo da ga knjižimo kao realizaciju u prvom kvartalu. Ostalo nam je samo da narednog jutra predamo uređaje u magacin, dobijemo potvrdu o realizovanom poslu i krenemo kući.
Barbarić predloži da to veče odemo na jagnjetinu i proslavimo uspešno završen posao. On mi je pokazivao put.
Posle jedno pola sata ugledah tablu sa oznakom mesta, Lištica. U meni se probudiše neprijatne asocijacije. Malo se opustih kad Žarko reče da je to njegovo rodno mesto. A i restoran u koji smo se uputili bio je udaljen svega stotinak metara.
Jagnjetina je zaista bila izvrsna. Ali desi se zanimljiv slučaj: dok smo večerali, napolju nešto puče. Prva asocijacija mi je bila da se nešto desilo našem automobilu sa beogradskim tablicama. Rade i ja istrčasmo napolje i konstatovasmo da je na kamionu koji je prolazio pored kafane pukla guma.
Panorama Širokog brijega (Lištice)
Avantura i na povratku
Major Kurić se vraća sa nama za Beograd. Njemu se žuri da stigne što pre. Posle odmora u Milićima kod Zvornika nudi se da on dalje vozi.
Na ulazu u Beograd milicija zaustavlja sva vozila. Ispostavlja se da on nema dozvolu kod sebe, a prethodno je vozio baš brzo. Traži od mene da izvršimo „leteću izmenu” za volanom, što je nemoguća misija. Milicija nas zaustavlja tek toliko da pogleda putnike u vozilu.
Kad sam se vratio u stan, saznajem da je tog dana u Beogradu ubijen turski ambasador i da je milicija vršila raciju tražeći odbeglog atentatora.
Mostar usput ili na dan
Ostali boravci u Mostaru, pre raspada Jugoslavije, bili su ili zadržavanja usput ili ciljani jednodnevni boravci.
Kratko se zadržah u Mostaru već u julu te iste 1983. godine, u sklopu putovanja organizovanog za kolege iz Instituta problema upravljanja iz Moskve. Prošetali smo Kujundžilukom do Starog mosta. Kroz Mostar, ali bez zadržavanja, proći ću i krajem istog meseca, vraćajući se sa letovanja u Cavtatu.
Naredna dva boravka bila su jednodnevna. Prvi put u februaru 1985. godine, kada sam sa Jasnom išao na obeležavanje četrdeset dana od smrti njenog ujaka. A onda i tokom prvomajskih praznika, kada smo proveli par dana u Sarajevu. Tada posetismo i grob Alekse Šantića na pravoslavnom groblju na Bjelušinama.
Do jeseni završismo naš uređaj. Da bismo mogli da ga testiramo, morali smo ponovo u Mostar. Zbog transporta smo putovali vozom. Sačekaše nas kolege na stanici i odvezoše u „Soko”. Pošto smo uspešno proverili funkcionalnost uređaja, večernjim vozom krenusmo za Beograd. Predstojala nam je izrada dodatnih pet uređaja, kako je bilo predviđeno ugovorom.
Leto u martu i nove avanture
Seriju uređaja kompletirasmo tokom zime 1983. godine i opet se za 8. mart uputismo u Mostar. Na put smo krenuli Vesko, Rade i ja i to kolima, jer je trebalo prevesti šest „žutih kutija”, kako je glasilo kodno ime ovog projekta.
Putovali smo preko Šapca, Loznice, Zvornika, Vlasenice, Han Pijeska, Sokoca, Sarajeva i Konjica. Pre toga nikada nisam prolazio delom ovog puta na relaciji Beograd–Sarajevo. Ovoga puta smestismo se u hotelu „Bristol”. Dočekaše nas oficiri Žarko Barbarić i Zijad Kurić, koji je zamenio Gazibaru kao odgovorno lice.
Hotel “Neretva” U Mostaru
Ujutru po nas dođoše oficiri sa aerodroma i krenusmo na posao. Trebalo je da pratimo beli „kec”, ali se na jednoj raskrsnici i to baš u trenutku kada se palilo žuto, ispred mene nađoše dva bela automobila, koja su išla na različite strane. Pošto nisam obratio pažnju na registarske tablice, onako u trenu krenuh za vozilom koje je skretalo levo.
Kad sam izašao iz raskrsnice, zaustavi me saobraćajna milicija sa konstatacijom da sam prošao kroz crveno svetlo. Što je verovatno bilo tačno. Pokušah da se opravdam, što na kraju, uz Veskovu asistenciju, prođe. A pri tome smo, izgleda, krenuli za pogrešnim automobilom. Na kraju nam milicioneri i pomogoše, usmerivši nas na pravi put ka aerodromu.
„Kapetan” Jovanović
Na aerodromu nas dočeka komandir izviđačke eskadrile major Kostić sa svojim oficirima. Među njima nam je pažnju privukao stariji vodnik Jovanović, koga će narednih dana Vesko sve vreme oslovljavati sa „druže kapetane”.
Nekako pre toga u vojsci je došlo do promena u oznakama oficira i mlađih oficira, kako su se do tada nazivali podoficiri. Umesto krpenih oznaka čina, mlađi oficiri su dobili zvezdice, samo bez širita oko njih. Zbog navike da tri zvezdice nosi kapetan, Vesko je pogrešno oslovljavao vodnika Jovanovića.
Iako je po struci bio precizni mehaničar, vodnik Jovanović je u džepu kombinezona nosio ogroman šrafciger. I nije imao klapnu, to jest, pri ispijanju vojničkog pića, brendija „Zvečevo”, nije mu se pomerala Adamova jabučica.
„Ludi Kole” i sunčanje
Ispitivanja smo vršili na infracrvenoj kameri koja je već bila montirana na avionu. Dakle, radili smo na samoj stajanci. Za napajanje uređaja korišćen je agregat kojim se pokreću avioni.
Tokom ispitivanja otkrismo par nedostataka, koje rešismo da otklonimo na licu mesta. Međutim, falili su nam otpornici. Kad smo bili u najvećem poslu, dođe „kapetan” Jovanović i saopšti nam da moramo da prekinemo rad, jer komandant hoće da leti, a mi smo za ispitivanje upravo koristili njegov „Orao”.
Ostasmo na stajanci. Iskoristismo priliku da se malo sunčamo. Major Kostić se „izludira” jedno pola sata. Te njegove vratolomije kratko prokomentarisa jedan od prisutnih mlađih oficira: „Ludi Kole.”
Sa majorom, sada potpukovnikom Kostićem, srešću se još jednom, prilikom vojne parade povodom četrdeset godina pobede, kada će predvoditi eskadrilu „Orlova” koja je nadletala Beograd.
Mostar se dugo opirao. Uglavnom sam kroz njega prolazio putujući na more, prvo „Ćirom”, a onda, kada su Ploče povezane sa Sarajevom prugom normalnog koloseka i kada je pruga elektrificirana, na odredište se stizalo za par sati.
Prvi put sam u Mostaru bio 1965. godine, na povratku sa mora. Uveliko je bila završena Jadranska magistrala, a iz Gradca je postojala redovna autobuska linija za Sarajevo, uostalom, drugo ime za Makarsku rivijeru bilo je Bosanska rivijera. Vozač je u Mostaru pravio pauzu, pa smo imali priliku da se malo prošetamo gradom. Sećam se samo hotela „Bristol” i mosta koji je kod njega prelazio na drugu stranu Neretve.
Ja se malo zapio u vinariji
Do pravog susreta sa Mostarom došlo je tek 1982. godine. Kao što sam pomenuo u sećanjima na Sarajevo, Vesko i ja smo uoči 8. marta krenuli službeno u Mostar, ali preko Sarajeva.
Prolaskom kroz Ivanski tunel, kao da smo se našli na drugoj planeti. Snežno i mrazovito Sarajevo zamenila je topla dolina Neretve.
Smestili smo se u hotel „Ruža”. Bio sam fasciniran enterijerom hotela, ušuškanog u zelenilo iznad Neretve. Kroz hotel je bila navedena voda iz Radobolje, koja se ispod hotela uliva u Neretvu, pored Starog mosta. Enterijer je urađen u drvetu, što dodatno daje draž tom mestu.
Dok smo se peli prema sobi, na odmorištu zapažamo čoveka kako na aparatu za čišćenje obuće crnom pastom maže bele patike. Samo smo se pogledali i odmahnuli glavom.
Dogovorili smo se sa majorom Gazibarom da se u neko vreme nađemo sa njim i njegovim kolegom, i odgledamo finalnu utakmicu svetskog prvenstva u rukometu, Jugoslavija protiv Sovjetskog Saveza. Kada smo se našli, konstatovali smo da je Gazibarin kolega upravo onaj čovek koji je čistio cipele u hotelu „Ruža”. Pošto je malo kasnio, izvinjavajući se, stalno je ponavljao: „Ja se malo zapio u vinariji.”
Panorama Mostara
Pretpraznički Mostar
Posle utakmice, koju je naša reprezentacija nažalost izgubila, krenuli smo u večernju šetnju Mostarom. U blizini hotela nalazila se pešačka zona sa čitavim nizom kafanica i kioska sa hranom. Ovde ćemo se naučiti da pijemo lozu od trideset stepeni, što se pokazalo kao veoma zavlačita, jer se ne primeti kad počne da te hvata.
Pošto kolege često dolaze poslom, prepustili smo njima da nam budu domaćini i diktiraju šta ćemo da vidimo. Pokušali smo da odemo u restoran „Širaz”, ali s obzirom na to da je praznično veče, to se pokazalo kao nemoguća misija. Zbog toga smo veče završili u hotelskom restoranu. A i tu smo teško našli slobodan sto, jer su gosti večeri bili Predrag Cune Gojković i Minja Sovilj.
Latismo se posla
Prepodne provedosmo u fabrici „Soko”, upoznajući se sa sistemom za aerofotoizviđanje, za koji je trebalo da razvijamo sistem za testiranje.
Panorama fabrike “Soko” u Mostaru
Posle popodnevnog odmora ponovo izađosmo u šetnju. Kada smo pokušali da nađemo restoran za večeru, ispostavi se da većina ne radi, jer je praznik. U restoranu u blizini železničke stanice zatekosmo samo gazdu. Pošto je dao slobodno osoblju, pa i kuvarici, ponudi se da nam on spremi dalmatinsku pržolicu. Pošto smo bili gladni, pristadosmo po principu „daj šta daš”. Ali kad smo dobili ogroman komad svinjetine sa roštilja, svi su bili zadovoljni.
Gorak ukus na kraju
Narednog dana u prepodnevnim časovima završismo preostala ispitivanja i spremismo se za povratak u Beograd. Za Sarajevo smo se vraćali popodnevnim vozom, sa ciljem da stignemo na večernji avion.
Sa Gazibarom i njegovim kolegom sedimo u restoranu u blizini stanice. On izvadi blokče da nam saopšti koliko treba da mu damo novca za troškove tokom boravka u Mostaru. Obračuna nam sve što smo pili i jeli, a on plaćao. I usput nam naplati i prevoz od Sarajeva do Mostara, a sam se ponudio da nas poveze, jer je ionako bio u poseti bratu u Sarajevu.
Cunjajući po Sarajevu, prođoh pored poslovnice JAT-a. Svratih i pitah ima li karata za večernji let. Na moje iznenađenje, dobih potvrdan odgovor. Izvadih čekovnu knjižicu i kupih kartu. I tako izbegoh još jedno celonoćno klackanje u vozu.
Povratak na mesto…
Sledeći boravak u Sarajevu, kasnije te 1984. godine, trebalo je da traje kratko, tačnije, jedno prepodne. Iskoristio sam odlazak na ETAN u Split da svratim u Sarajevo, obiđem nekadašnju kasarnu i poznate u njoj. Zatim sam želeo da otputujem do Gradca, obiđem Ujdure i konačno stignem u Split. Iz Beograda sam krenuo vozom u četvrtak veče, planirajući da petak prepodne provedem u Sarajevu i u petnaest sati se vozom uputim ka Jadranu.
Ali stvari su se odvijale drugačije.
Odmah po dolasku produžio sam za Nedžariće. Zatekao sam starešine kako posle jutarnjeg sastanka kafenišu u Komandi. Iznenadio sam ih svojim dolaskom. Posle kafe, negde oko devet, prešli smo preko puta u čuvenu kafanu „VIS“, Vojnici i starešine i tu ostali do pet popodne.
Moj voz je odavno bio otišao, a bili smo i malo zagrejani, pa odlučih da nastavim boravak u Sarajevu. To će zapravo biti upoznavanje sa svim onim što nisam imao prilike da doživim četiri godine ranije. Društvo će mi praviti zastavnik Ivan Car i ispostaviće se da boljeg vodiča nisam mogao dobiti, jer gde god smo se našli, on je bio poznat. Krenuli smo od hotela „Evropa”, preko Baščaršije, i konačno završili u ponoćnim satima u restoranu „Topola” na Ilidži.
Prespavah u stanu kod Cara. Iz mamurluka me povrati kisela teleća čorba iz frižidera. Izgleda da je uvek ima, jer su mu ovakve večeri, kao prethodna zajednička, uobičajene.
Za Ploče krenuh tek sutradan oko podne. Na rastanku obećah Caru da ću obići njegovu porodicu u Beogradu. A onda me voz odnese ka Gradcu i starim dobrim prijateljima.
Pruga Sarajevo – Ploče
Sarajevo za razbibrigu
Nov susret sa Sarajevom desio se tokom prvomajskih praznika 1985. godine. Moja tadašnja devojka Jasna imala je tetku u Sarajevu, pa smo odlučili da tih par dana provedemo tamo, pogotovu što je tetka odlučila da praznike provede kod brata u Beogradu. Stan je bio na Koševu.
Sarajevo će nam biti samo baza, jer ćemo vreme provoditi na izletima po okolini. Nažalost, vreme nas nije poslužilo, pa je tokom obilaska Romanije čak počeo da promiče i sneg. Jedan dan smo posvetili odlasku do Mostara, odakle je bila rodom Jasnina majka. Za razliku od hladnog i kišovitog Sarajeva, Mostar nas je dočekao okupan suncem.
Panorama Romanije
Nije slutilo na kraj
Letovanje 1989. godine nije nagoveštavalo da će samo dve godine kasnije Jugoslavija kao zemlja biti samo lepo sećanje.
Vraćajući se iz Budve, gde smo proveli desetak dana uživajući u kupanju na plaži Jaz, Vladimir i ja smo odlučili da se kući vratimo preko Dubrovnika, Mostara i Sarajeva. Prolazak kroz Sarajevo koristimo da svratimo na Baščaršiju i počastimo se čuvenim ćevapima kod „Želje”.
Kad smo promakli pored Bembaše, već se smrkavalo. Avgustovska noć, koja nas je čekala na putu, kao da je slutila da će se uskoro trajno spustiti nad jednom zemljom. A koja se tako ponosno zvala Jugoslavija.
U Sarajevu se ponovo nađoh, pomalo neočekivano, u leto 1982. godine. Bile su to godine u kojima se uveliko osećala privredna kriza u Jugoslaviji. Tog leta sam položio vozački ispit i konačno mogao da vozim kola koja su kupljena još prethodne jeseni.
Godišnji odmor, makar njegov deo, po običaju sam provodio u Čačku. Predložih drugu Racu da idemo na more. On se malo nećkao, ali pristade, i već za sat vremena smo bili u kolima, razmišljajući gde da kupimo gorivo, jer je u to vreme, pokazaće se uglavnom u Srbiji, vladala velika nestašica. Posreći nam se da je u Požegi bilo goriva. Počekasmo u redu, natankovasmo rezervoar i nastavismo put.
Bilo je to prvi put da vozim na otvorenom putu i sa više pređenih kilometara. Pomalo je bilo hrabro izvoziti tih dvesta pedeset kilometara do Sarajeva. Pogotovu što nas na Romaniji uhvati jaka kiša.
U Sarajevo smo stigli kasno popodne. Pozvah svog nekadašnjeg komandira čete iz Nedžarića, Milana Stanimirovića, i on nas pozva kod sebe, u stan na Grbavici; u međuvremenu se bio oženio. Posedesmo, ispričasmo se i, naravno, u ime viđenja popismo po neku. Pričalo se o onome što nam je bilo zajedničko, o vojsci i o tome šta se u Nedžarićima desilo u protekle dve godine.
Naravno, posle rakije više nisam smeo da vozim, pa je za volan seo Raco. Put nas je vodio za Zadar, gde smo želeli da posetimo našeg druga Dragana Erića, koji je tamo služio vojsku. Isplanirao sam put preko Travnika, Bugojna, Kupresa i Livna, odakle bismo se spustili do Splita. Prespavasmo u kolima pored puta, negde na padinama Cincara iznad Livna.
Sarajevo na trenutak
Sarajevu se vratih na trenutak u martu naredne godine. Zapravo, nije ni trebalo da se nađem u Sarajevu, jer je odredište bio Mostar. Vesko i ja je trebalo da odemo u fabriku „Soko” da na sistemu za infracrveno fotografisanje snimimo signale. Međutim, major Ismet Gazibara nam predloži da dođemo u Sarajevo, gde će on u nedelju biti u poseti bratu, pa da nas kolima odveze u Mostar.
Doputovasmo avionom. Sarajevo nas dočeka sa snegom. Sa aerodroma odosmo do Čengić Vile, gde sačekasmo Gazija. Bio je to prvi put da sam se u Sarajevu, makar na sat vremena, našao zimi. Do tada su me putevi kroz Sarajevo uglavnom vodili tokom leta. Na povratku u Beograd opet smo samo prošli kroz grad, vozeći se od železničke stanice do aerodroma.
Čengić vila
Sarajevo usput
Sarajevo 1983. godine nekako mi je bilo usput. Nisam mogao da ga izbegnem u dva navrata, i to u manje od mesec dana.
Prvo sam kroz njega prošao vraćajući se sa ekskurzije po Jadranu, na koju smo vodili kolege iz Instituta problema upravljanja iz Moskve. Zadržali smo se veoma kratko, tek da kolege vide Baščaršiju. Drugi put sam kroz Sarajevo prošao par nedelja kasnije, kada smo se Smiljac i ja vraćali sa letovanja u Cavtatu. Zadržali smo se tek toliko da pojedemo po porciju ćevapa.
Druženje sa Vučkom
U Sarajevu su se 1984. godine održavale Zimske olimpijske igre. Bila je to prilika da se još jednom vratim gradu koji će se pokazati značajnim za moj život.
Da ću otići do Sarajeva rekao sam samo Vesku; za ostale sam morao nekim poslom u Čačak. Krenuo sam vozom, koji je naravno kasnio. U to vreme je i u Beogradu bilo hladno, sa snegom. Legao sam u krevet u odelu, jer je bilo jako hladno. Kada sam se probudio, još smo bili u Beogradu, ali je u vagonu bilo pakleno vruće. Voz je u Sarajevo stigao sa zakašnjenjem, tako da nisam mogao da odem na Bjelašnicu i odgledam finale u spustu.
Olimpijski kompleks u Sarajevu
Iskoristio sam priliku da skoknem do svoje kasarne u Nedžarićima. Ali ispostaviće se da su zbog Olimpijskih igara sve posete vojnim objektima bile zabranjene. Nisam uspeo ni da umilostivim dežurnog na prijavnici da pozove nekoga od starešina.
Ispostaviće se da mogu da prisustvujem takmičenju u umetničkom klizanju, koje se održavalo u dvorani „Zetra”. Do tada sam obilazio Sarajevo. Zbog Olimpijskih igara prodavnice su bile dobro snabdevene, pa sam iskoristio priliku da kupim par artikala kojih u to vreme nije bilo u Beogradu, na primer čokolade „Nestle” i „Toblerone”. I sad se sećam kako se redar koji je pretresao gledaoce na ulazu u „Zetru” slatko nasmejao kada je u mojoj torbi video te čokolade.
Moji putevi su se nekako uvek ukrštali u Sarajevu ili u njegovoj blizini. A onda će četiri meseca provedena u gradu podno Trebevića, u svojstvu vojnika, učiniti da mi je Sarajevo i dalje na četvrtom mestu po vremenu koje sam u njemu proveo.
Boravak u njemu, posle Beograda, otkrio mi je šta znači kad grad ima dušu. Šta znači osećati se u nekom gradu kao da si u njemu rođen. Sarajevo je grad za čiju naklonost nisi morao da se boriš. On se sam nudio, osvajao te, ulazio ti pod kožu. Posle svega, morao si stalno da mu se vraćaš.
A onda su došle ratne godine, za koje kažu da nisu ni bile, kada više nisam bio u prilici da, dolazeći sa Romanije, ugledam Vijećnicu i korito Miljacke kako se pruža prema Skenderiji, Grbavici i svim onim znanim kvartovima kroz koje sam prolazio na putu do Nedžarića. Kada sam posle ravno dve decenije ponovo ugledao dragi pejzaž, osetio sam strah od grada koji sam nekada poznavao. A sada nisam znao šta me čeka. Nažalost, taj strah i danas postoji.
O boravku u Sarajevu u svojstvu vojnika pisao sam posebno, u sećanjima „U mašini“, jer ta četiri meseca zaslužuju da im se posvetim zasebno. A priču o druženju sa Sarajevom započeću posetom iz maja 1978. godine.
Ko pravi biznismeni
U proleće 1978. uključiše me u nov projekat. U to vreme se u Institutu „Mihajlo Pupin” intenzivno radilo na realizaciji simulatora aviona „Orao”. Inicijalno je simulator razvijan za letenje po instrumentima, a kada je bilo izvesno da će biti realizovan, počelo se razmišljati o njegovoj nadgradnji takozvanim vizuelnim sistemom.
Program realizacije tog sistema trebalo je da uradi iskusni inženjer Ljubomir Marković, poznatiji pod nadimkom Ljuša, a ja je trebalo da mu pomognem. Takav program praktično podrazumeva definisanje sadržaja projekta, određivanje obima poslova, razlaganje aktivnosti na logičke celine, raspodelu resursa i procenu potrebnog vremena i troškova.
Tokom analize poslova morali smo da se upoznamo sa oznakama i svetlosnim signalima na aerodromima, pa smo posetili „Aeroinženjering”, u to vreme svetski poznatu firmu u projektovanju aerodromskih instalacija. Uz to, za vizuelni sistem je trebalo izraditi odgovarajuća sočiva i ogledala, zbog čega smo Ljuša i ja morali da posetimo sarajevski „Zrak”, poznatog proizvođača optičkih uređaja.
Instrukcije pred put
Jednodnevni boravak u Sarajevu nije najavljivao avanturu, a ona će to pomalo biti.
Uoči puta Vesko i Daba dali su mi instrukcije kako da se vladam u Ljušinom društvu, s obzirom na specifičnosti njegove neobične ličnosti. Plan je bio da u Sarajevo odemo jutarnjim, a vratimo se večernjim letom. Kada smo seli u avion, Ljuša je onako važno rekao: „Idemo na put ko pravi biznismeni.”
Pošto je još bilo rano, autobusom smo se odvezli do centra, popili kafu, pa se taksijem odvezli do naselja Buća Potok, gde se nalazi „Zrak”. Primio nas je inženjer Petar Vretenar sa saradnicima. Posle završenih razgovora odvedoše nas na ručak u fabrički restoran, gde nam se pridružio i profesor Arsen Šurlan sa sarajevskog Elektrotehničkog fakulteta. Očigledno je tu bio čest gost, jer je dobro poznavao vinsku kartu, odmah je naručio „Kosovsko crno”.
E, tu su počele moje muke. Vesko i Daba su tražili od mene da po svaku cenu sprečim Ljušu da pije. Ali to se pokazalo kao nemoguća misija. Zato sam se koncentrisao na nešto drugo: da reagujem kada dobije kratkotrajan napad, da nastavim započeti razgovor i da mu omogućim da se odmah uključi.
Loza viška
Posle ručka je kolega Vretenar zadužio mlađeg saradnika da nas poveze u grad i malo nam pokaže Sarajevo. Bilo nam je krajnje neprijatno, jer se ispostavilo da mu je supruga, koja je takođe radila u „Zraku”, trudna i da zbog nas nije mogao da je odveze kući.
“Morića han” u Sarajevu
Posle kraće šetnje po Baščaršiji odosmo na piće u Morića han. Ljuši se otvorila dizna, pa naruči lozu. Kelner greškom umesto dve donese tri. Baš kad sam se spremao da se žrtvujem i popijem lozu viška, Ljuša se maši za dodatnu čašu.
Konačno uspesmo da ubedimo kolegu da ne mora da se bavi nama i da ćemo se sami snaći. Pošto je bio kraj maja i vreme već toplo, prošetasmo se sa uživanjem ka mestu odakle polaze autobusi za aerodrom.
“Parkuša” u Sarajevu sedamdesetih godina
Cipela na trotoaru
Do polaska sedimo u restoranu „Park”, kultnoj sarajevskoj „Parkuši” u Titovoj ulici, preko puta robne kuće „Sarajka”. Posmatram društvo za ostalim stolovima i konstatujem da uglavnom sede žene. Kažem Ljuši da se ovako nešto ne bi moglo desiti u Beogradu, da devojke same sede za stolovima. Ali me on razočara odgovorom: „Muškarci su ostali kod kuća, jer je večeras polufinale svetskog prvenstva u boksu u Beogradu.”
Zapričasmo se i ne primetismo da kasnimo na autobus. Pošto Ljuša, zbog visine, poslovično sedi na podvijenoj nozi, bio je izuo cipelu. Kad shvatismo da kasnimo, brzo platismo, ali Ljušinu cipelu nismo mogli da nađemo. Počesmo da podvirujemo ispod stola i konačno je nađosmo na trotoaru, pored ograde restorana. Pošto je autobus ipak otišao, do aerodroma smo morali taksijem.
Tamo nas je čekalo novo iznenađenje, kašnjenje aviona za Beograd. Sedosmo u restoran. Ljuši se posle svega ponovo otvorila dizna i krenu sa pivom. U neko doba u restoran ušeta Zdravko Čolić sa pratećom svitom od ravno trinaest osoba. Stadoše uz šank i krenu tura za turom.
Konačno poletesmo. Zaboravih da kažem da je ovo meni bio tek četvrti let avionom. Dvojica iza mene počeše da komentarišu zvuk motora. Počeh i ja da osluškujem, i nekako mi se ukočiše noge ispod kolena. Kad se ču onaj zvuk koji najavljuje obraćanje posade, pretrnuh. Umesto očekivane informacije da imamo problema sa letom, pilot nam saopšti: „Dragi putnici, za koji minut slećemo na aerodrom Beograd…”
Tako se završi moje prvo poslovno putovanje avionom.
Do sledećeg boravka u Ljubljani trebalo je da prođe punih šest godina. Bila je to prava poslovna poseta. Vranac, Predrag Vraneš i ja smo krenuli sa dvostrukim povodom.
U to vreme se naša laboratorija spremala za proizvodnju sopstvenih PC računara i trebalo je obezbediti nabavku komponenata. Slovenija je već odavno prednjačila u preduzetništvu, tako da su tamo postojale male firme koje su nudile komponente za elektronsku industriju; imali smo nameru da posetimo jednu takvu u Tržiču. Uz to, nas dvojica smo u to vreme krenuli da realizujemo studiju o mogućnostima projektovanja VLSI kola u Jugoslaviji, pa je poseta bila prilika da obiđemo i „Iskrinu” fabriku Mikroelektronika.
Panorama Ljubljane
Predvečerje bure
Kao pravi poslovni ljudi, doletesmo avionom. Na aerodromu Brnik čekao nas je rent-a-car automobil. Prvo se smestismo u hotel „Lev”, a onda krenusmo na posao. Vranac se dogovorio sa kolegom koji će nam naredna tri dana biti pratilac po Sloveniji da dođe po nas i da odemo u Tržič.
Ovaj rudarski gradić se nalazi na samom severu Slovenije, u blizini granice sa Austrijom. U novosagrađenom objektu na uređenoj obali Bistrice dočekuje nas gazda, bradonja u ribarskim čizmama. Prilično je arogantan; iako smo potencijalno značajni kupci, ne trudi se oko nas. Više uzgred nas ponudi kiselom vodom.
Vranac se načelno dogovori o mogućoj saradnji i krenusmo nazad. Tržič je gradić smešten u dolini Bistrice, a okolo su visoka brda, koja su, pošto je kraj februara, još uvek pod snegom.
Panorama Tržiča
Kolega nas svrati u restoran na piće. Prilično je bučan, jer se za susednim stolovima uglavnom govori srpski; pošto je ovo rudarski i industrijski gradić, ima dosta dođoša, posebno iz Bosne. Domaćin nas nudi da ručamo, ali se zadovoljavamo samo pićem.
Dok sedimo, priča nam o preduzetništvu koje je dobilo nov zamah u Sloveniji. Od ranije je ono bilo vezano za manja mesta u okolini Ljubljane, u kojima su postojale male zanatske radnje, koje su vremenom postale prava industrija. Najpoznatiji su Kamnik, Domžale, Grosuplje. Kaže nam da su sada počele da se otvaraju firme i širom Jugoslavije, na primer u Makedoniji, gde su povoljniji uslovi i jeftinija radna snaga.
Po povratku u Ljubljanu malo obilazimo prodavnice. Prodavci su uslužni i ljubazni. Pomalo neočekivano, ali imam utisak da se nešto promenilo. Dve devojke se baš trude da nađu košulje za Vranca, s obzirom na njegovu konstituciju i dugačke ruke.
Ništa bez rasprave
Uveče izađosmo na večeru u obližnji restoran, zaboravio sam ime. Društvo nam je pravio moj drug iz vojske Dušan Kolnik; nije nam se pridružio na večeri, popio je samo piće.
Ostadosmo duboko u noć, a onda raspravu nastavismo ispred ulaza u hotel „Lev”. Ta 1988. godina je već nagoveštavala mogući raspad Jugoslavije. Sve se, naravno, vrtelo oko onoga o čemu se svakodnevno raspravljalo u javnim glasilima, ko je žrtva, a ko dobitnik života u Jugoslaviji. Raspravu smo završili tek negde oko tri ujutru.
Pitaj dete za put
Drugog dana krenusmo u posetu fabrici Iskra Mikroelektronika. Znali smo da se nalazi negde pored puta koji vodi prema Kranju. Da ne bismo lutali, zaustavismo se i upitasmo neke dečake za put. Oni nam rekoše da idemo pravo i da skrenemo, valjda, u petu ulicu.
Kada smo stigli tamo, odlučismo da ponovo proverimo, kod jednog starijeg čoveka. On nas upita: „Ko vas je poslao ovamo?” Reče nam da se vratimo otprilike na isto mesto gde smo pitali školarce i da tu skrenemo, jer je fabrika u blizini. Uskoro smo bili na željenom mestu i završili posao zbog koga smo došli.
Taj „nesporazum” sa decom bio je jedina, reklo bi se, neprijatnost koju smo imali tokom boravka u Ljubljani.
Popodne se odjavismo iz hotela, ostavismo kola na aerodromu i vratismo se u Beograd.
Bio je ovo moj poslednji boravak u Ljubljani kao delu Jugoslavije. Kroz Sloveniju ću proći još jednom 1990. godine, na proputovanju za Italiju. Proći će punih četrnaest godina do ponovnog susreta sa Slovenijom, a prolazak auto-putem koji obilazi Ljubljanu tom prilikom ću prespavati. Sve vreme sam pogledom tražio šta je to novo u odnosu na vreme koje nam je bilo zajedničko.
Od tada će boravci u Sloveniji biti deo Tour de Europe.
