Ponovni susret sa Ljubljanom desio se 1982. godine. Ponovo je razlog bio Sajam elektronike, na kome je Institut tradicionalno učestvovao. Ali nezavisno od toga, kod nas u Laboratoriji je postojala praksa da saradnici povremeno odlaze na sajmove i konferencije, kako bi se upoznali sa novim tehničkim i tehnološkim dostignućima.
Ne sećam se kako sam putovao, a smeštaj smo imali u hotelu „Union”, u samom centru grada. Tokom Sajma održavana je i konferencija iz informatike, pa sam prisustvovao njenom otvaranju i koktelu upriličenom u Vinoteci na Razstavišču. Ni ovaj boravak u Ljubljani nije prošao bez zanimljivog događaja, a on je bio vezan za odlazak u Trst.
Kad nije bilo kafe
Tokom posete štandu Instituta čuh da kolega iz Hidraulike i pneumatike traži društvo za odlazak u Trst. On je u Ljubljanu došao službenim kolima, što je pružalo šansu da se do Trsta ode bez problema. Brzo se dogovorismo i odlučismo da krenemo u popodnevnim časovima.
Međutim, ispostavilo se da on za auto nema zeleni karton i da kolima praktično možemo samo do Sežane. Ostavismo kola na parkingu u centru Sežane i uhvatismo lokalni autobus za Trst.
Bilo je to vreme kada je u Srbiji vladala nestašica kafe. Pa je poseta Trstu bila prilika da kupim makar jedan kilogram.
Pedeset devet kilograma
Zadržasmo se u Trstu nekih dva sata i uhvatismo autobus za Sežanu u šest sati. Nisam kupio ništa osim tog kilograma kafe, a kolega je kupio auto-radio i blic za fotoaparat.
Kada je autobus stigao na granicu, milicioner nas upita: „Šta će te vas dvojica sa crvenim pasošima u ovom autobusu? Izlazite, i pravac na carinu.”
Na našu nesreću, u to vreme je na granicu stigao i autobus iz Pariza za Beograd. Carinici su tražili od putnika da iznesu svoje stvari i stanu u red za kontrolu. Nekako uspesmo da se uguramo u prve redove i strpljivo sačekasmo početak.
Pored nas je jedan brko u kondurama gurao veliku kartonsku kutiju, sve vreme pričajući kako on nema ništa. Kad su carinici počeli sa radom, prvo su pitali čiji su električni šporet i bicikl, koji nisu izneti iz prtljažnika autobusa. Nevoljno se javiše vlasnici tog espapa.
Na red dođe i brko. Na pitanje šta ima da prijavi, poče da vadi neku staru odeću, objašnjavajući cariniku da ima veliku familiju i da je sirotinja koja mora sve da zadovolji. Ispod odeće pojaviše se i kese sa kafom, pa mu carinici rekoše da ih vadi na pult. Dok smo mi još čekali, stiglo se negde do pedeset devet kilograma kafe.
Ubrzo i mi prođosmo bez problema. Ali problemi su tek dolazili, trebao nam je prevoz do Sežane.
Nismo svi bili isti
Izađosmo ispred carinarnice i počesmo da tražimo prevoz. Naiđoše kola beogradskih registracija sa dvojicom mlađih ljudi. Zaustavismo ih i upitasmo ima li jedno mesto do Sežane. Odgovoriše potvrdno, a kad rekosmo da nas je dvojica, odgovoriše: „Pitali ste da li ima jedno mesto.”
Kolega sede u kola, a ja ostadoh da sačekam da on uzme naša kola i dođe po mene. Za to vreme se nebo prema Sežani natuštilo i počeše da sevaju munje. A njega nema pa nema. Unervozih se, jer od graničnog prelaza Fernetiči do Sežane nema više od kilometar i krenuh peške.
Posle par stotina metara poče jaka kiša. A ja u odelu, i naravno pokisoh. Negde na pola puta stade „stojadin” i ja, onako mokar do gole kože, uđoh u kola. Ispostavi se da su prvo Beograđani čekali na benzinskoj pumpi da natoče gorivo, a onda je i kolega učinio isto i zato ga nije bilo tako dugo.
Jedva sam čekao da stignem u hotel. Jer me je dodatno brinulo da li će se odelo osušiti za sutrašnji povratak u Beograd.
