Mostar se dugo opirao. Uglavnom sam kroz njega prolazio putujući na more, prvo „Ćirom”, a onda, kada su Ploče povezane sa Sarajevom prugom normalnog koloseka i kada je pruga elektrificirana, na odredište se stizalo za par sati.
Prvi put sam u Mostaru bio 1965. godine, na povratku sa mora. Uveliko je bila završena Jadranska magistrala, a iz Gradca je postojala redovna autobuska linija za Sarajevo, uostalom, drugo ime za Makarsku rivijeru bilo je Bosanska rivijera. Vozač je u Mostaru pravio pauzu, pa smo imali priliku da se malo prošetamo gradom. Sećam se samo hotela „Bristol” i mosta koji je kod njega prelazio na drugu stranu Neretve.
Ja se malo zapio u vinariji
Do pravog susreta sa Mostarom došlo je tek 1982. godine. Kao što sam pomenuo u sećanjima na Sarajevo, Vesko i ja smo uoči 8. marta krenuli službeno u Mostar, ali preko Sarajeva.
Prolaskom kroz Ivanski tunel, kao da smo se našli na drugoj planeti. Snežno i mrazovito Sarajevo zamenila je topla dolina Neretve.
Smestili smo se u hotel „Ruža”. Bio sam fasciniran enterijerom hotela, ušuškanog u zelenilo iznad Neretve. Kroz hotel je bila navedena voda iz Radobolje, koja se ispod hotela uliva u Neretvu, pored Starog mosta. Enterijer je urađen u drvetu, što dodatno daje draž tom mestu.
Dok smo se peli prema sobi, na odmorištu zapažamo čoveka kako na aparatu za čišćenje obuće crnom pastom maže bele patike. Samo smo se pogledali i odmahnuli glavom.
Dogovorili smo se sa majorom Gazibarom da se u neko vreme nađemo sa njim i njegovim kolegom, i odgledamo finalnu utakmicu svetskog prvenstva u rukometu, Jugoslavija protiv Sovjetskog Saveza. Kada smo se našli, konstatovali smo da je Gazibarin kolega upravo onaj čovek koji je čistio cipele u hotelu „Ruža”. Pošto je malo kasnio, izvinjavajući se, stalno je ponavljao: „Ja se malo zapio u vinariji.”
Pretpraznički Mostar
Posle utakmice, koju je naša reprezentacija nažalost izgubila, krenuli smo u večernju šetnju Mostarom. U blizini hotela nalazila se pešačka zona sa čitavim nizom kafanica i kioska sa hranom. Ovde ćemo se naučiti da pijemo lozu od trideset stepeni, što se pokazalo kao veoma zavlačita, jer se ne primeti kad počne da te hvata.
Pošto kolege često dolaze poslom, prepustili smo njima da nam budu domaćini i diktiraju šta ćemo da vidimo. Pokušali smo da odemo u restoran „Širaz”, ali s obzirom na to da je praznično veče, to se pokazalo kao nemoguća misija. Zbog toga smo veče završili u hotelskom restoranu. A i tu smo teško našli slobodan sto, jer su gosti večeri bili Predrag Cune Gojković i Minja Sovilj.
Latismo se posla
Prepodne provedosmo u fabrici „Soko”, upoznajući se sa sistemom za aerofotoizviđanje, za koji je trebalo da razvijamo sistem za testiranje.
Posle popodnevnog odmora ponovo izađosmo u šetnju. Kada smo pokušali da nađemo restoran za večeru, ispostavi se da većina ne radi, jer je praznik. U restoranu u blizini železničke stanice zatekosmo samo gazdu. Pošto je dao slobodno osoblju, pa i kuvarici, ponudi se da nam on spremi dalmatinsku pržolicu. Pošto smo bili gladni, pristadosmo po principu „daj šta daš”. Ali kad smo dobili ogroman komad svinjetine sa roštilja, svi su bili zadovoljni.
Gorak ukus na kraju
Narednog dana u prepodnevnim časovima završismo preostala ispitivanja i spremismo se za povratak u Beograd. Za Sarajevo smo se vraćali popodnevnim vozom, sa ciljem da stignemo na večernji avion.
Sa Gazibarom i njegovim kolegom sedimo u restoranu u blizini stanice. On izvadi blokče da nam saopšti koliko treba da mu damo novca za troškove tokom boravka u Mostaru. Obračuna nam sve što smo pili i jeli, a on plaćao. I usput nam naplati i prevoz od Sarajeva do Mostara, a sam se ponudio da nas poveze, jer je ionako bio u poseti bratu u Sarajevu.
Sedosmo u voz sa malo gorkog ukusa u ustima.