Moji putevi su se nekako uvek ukrštali u Sarajevu ili u njegovoj blizini. A onda će četiri meseca provedena u gradu podno Trebevića, u svojstvu vojnika, učiniti da mi je Sarajevo i dalje na četvrtom mestu po vremenu koje sam u njemu proveo.
Boravak u njemu, posle Beograda, otkrio mi je šta znači kad grad ima dušu. Šta znači osećati se u nekom gradu kao da si u njemu rođen. Sarajevo je grad za čiju naklonost nisi morao da se boriš. On se sam nudio, osvajao te, ulazio ti pod kožu. Posle svega, morao si stalno da mu se vraćaš.
A onda su došle ratne godine, za koje kažu da nisu ni bile, kada više nisam bio u prilici da, dolazeći sa Romanije, ugledam Vijećnicu i korito Miljacke kako se pruža prema Skenderiji, Grbavici i svim onim znanim kvartovima kroz koje sam prolazio na putu do Nedžarića. Kada sam posle ravno dve decenije ponovo ugledao dragi pejzaž, osetio sam strah od grada koji sam nekada poznavao. A sada nisam znao šta me čeka. Nažalost, taj strah i danas postoji.
O boravku u Sarajevu u svojstvu vojnika pisao sam posebno, u sećanjima „U mašini“, jer ta četiri meseca zaslužuju da im se posvetim zasebno. A priču o druženju sa Sarajevom započeću posetom iz maja 1978. godine.
Ko pravi biznismeni
U proleće 1978. uključiše me u nov projekat. U to vreme se u Institutu „Mihajlo Pupin” intenzivno radilo na realizaciji simulatora aviona „Orao”. Inicijalno je simulator razvijan za letenje po instrumentima, a kada je bilo izvesno da će biti realizovan, počelo se razmišljati o njegovoj nadgradnji takozvanim vizuelnim sistemom.
Program realizacije tog sistema trebalo je da uradi iskusni inženjer Ljubomir Marković, poznatiji pod nadimkom Ljuša, a ja je trebalo da mu pomognem. Takav program praktično podrazumeva definisanje sadržaja projekta, određivanje obima poslova, razlaganje aktivnosti na logičke celine, raspodelu resursa i procenu potrebnog vremena i troškova.
Tokom analize poslova morali smo da se upoznamo sa oznakama i svetlosnim signalima na aerodromima, pa smo posetili „Aeroinženjering”, u to vreme svetski poznatu firmu u projektovanju aerodromskih instalacija. Uz to, za vizuelni sistem je trebalo izraditi odgovarajuća sočiva i ogledala, zbog čega smo Ljuša i ja morali da posetimo sarajevski „Zrak”, poznatog proizvođača optičkih uređaja.
Instrukcije pred put
Jednodnevni boravak u Sarajevu nije najavljivao avanturu, a ona će to pomalo biti.
Uoči puta Vesko i Daba dali su mi instrukcije kako da se vladam u Ljušinom društvu, s obzirom na specifičnosti njegove neobične ličnosti. Plan je bio da u Sarajevo odemo jutarnjim, a vratimo se večernjim letom. Kada smo seli u avion, Ljuša je onako važno rekao: „Idemo na put ko pravi biznismeni.”
Pošto je još bilo rano, autobusom smo se odvezli do centra, popili kafu, pa se taksijem odvezli do naselja Buća Potok, gde se nalazi „Zrak”. Primio nas je inženjer Petar Vretenar sa saradnicima. Posle završenih razgovora odvedoše nas na ručak u fabrički restoran, gde nam se pridružio i profesor Arsen Šurlan sa sarajevskog Elektrotehničkog fakulteta. Očigledno je tu bio čest gost, jer je dobro poznavao vinsku kartu, odmah je naručio „Kosovsko crno”.
E, tu su počele moje muke. Vesko i Daba su tražili od mene da po svaku cenu sprečim Ljušu da pije. Ali to se pokazalo kao nemoguća misija. Zato sam se koncentrisao na nešto drugo: da reagujem kada dobije kratkotrajan napad, da nastavim započeti razgovor i da mu omogućim da se odmah uključi.
Loza viška
Posle ručka je kolega Vretenar zadužio mlađeg saradnika da nas poveze u grad i malo nam pokaže Sarajevo. Bilo nam je krajnje neprijatno, jer se ispostavilo da mu je supruga, koja je takođe radila u „Zraku”, trudna i da zbog nas nije mogao da je odveze kući.
Posle kraće šetnje po Baščaršiji odosmo na piće u Morića han. Ljuši se otvorila dizna, pa naruči lozu. Kelner greškom umesto dve donese tri. Baš kad sam se spremao da se žrtvujem i popijem lozu viška, Ljuša se maši za dodatnu čašu.
Konačno uspesmo da ubedimo kolegu da ne mora da se bavi nama i da ćemo se sami snaći. Pošto je bio kraj maja i vreme već toplo, prošetasmo se sa uživanjem ka mestu odakle polaze autobusi za aerodrom.
Cipela na trotoaru
Do polaska sedimo u restoranu „Park”, kultnoj sarajevskoj „Parkuši” u Titovoj ulici, preko puta robne kuće „Sarajka”. Posmatram društvo za ostalim stolovima i konstatujem da uglavnom sede žene. Kažem Ljuši da se ovako nešto ne bi moglo desiti u Beogradu, da devojke same sede za stolovima. Ali me on razočara odgovorom: „Muškarci su ostali kod kuća, jer je večeras polufinale svetskog prvenstva u boksu u Beogradu.”
Zapričasmo se i ne primetismo da kasnimo na autobus. Pošto Ljuša, zbog visine, poslovično sedi na podvijenoj nozi, bio je izuo cipelu. Kad shvatismo da kasnimo, brzo platismo, ali Ljušinu cipelu nismo mogli da nađemo. Počesmo da podvirujemo ispod stola i konačno je nađosmo na trotoaru, pored ograde restorana. Pošto je autobus ipak otišao, do aerodroma smo morali taksijem.
Tamo nas je čekalo novo iznenađenje, kašnjenje aviona za Beograd. Sedosmo u restoran. Ljuši se posle svega ponovo otvorila dizna i krenu sa pivom. U neko doba u restoran ušeta Zdravko Čolić sa pratećom svitom od ravno trinaest osoba. Stadoše uz šank i krenu tura za turom.
Konačno poletesmo. Zaboravih da kažem da je ovo meni bio tek četvrti let avionom. Dvojica iza mene počeše da komentarišu zvuk motora. Počeh i ja da osluškujem, i nekako mi se ukočiše noge ispod kolena. Kad se ču onaj zvuk koji najavljuje obraćanje posade, pretrnuh. Umesto očekivane informacije da imamo problema sa letom, pilot nam saopšti: „Dragi putnici, za koji minut slećemo na aerodrom Beograd…”
Tako se završi moje prvo poslovno putovanje avionom.