Ovo proleće miriše na rat. Kada su nam, pre dvadeset tri godine, nad glavama tutnjali avioni i šištale krstareće rakete, nadali smo se da je to samo prolazna epizoda u nadmudrivanju svetskih moćnika. Ali ovog proleća ukrajinskim stepama se valja čelik. Ustežem se da kažem da ne sluti na dobro. Ne smem ni da razmišljam kako je onim ljudima kojima smrt preti sa svih strana. Naravno, nije vreme za patetisanje. Ali ovo nije nešto što se dešava tamo nekima, već tu, nadomak naših granica. U Evropi koja se valjda nadala da joj se neće desiti nesreće kao što su bili Prvi i Drugi svetski rat. A o ratovima iz prošlosti da i ne govorimo.
Nadali smo se da su ljudi toliko svesni da shvate da je život samo jedan i da ga nećemo učiniti boljim ako drugih ljudi nestane.
Odrastao sam u zemlji gde smo se „nadali da će večno biti mira, a spremali kao da će sutra biti rat”. Zato je svakoga punoletnog građanina, sposobnog za vojsku, čekalo služenje vojnog roka. Iako je tu i tamo bilo „ekscesa”, može se reći da smo živeli u miru. Zbog toga su neki tih dvanaest ili petnaest meseci doživljavali kao suvišnost u svom životu. Ali i pored osećaja da nas je vojska u nečemu uskratila i prekinula, kasnije smo se kroz priču rado sećali tih dana. Čak i onih koji nisu bili prijatni.
Posle više od četiri decenije, otkako sam bio vojnik, ipak se rado sećam tih dana. Jedino što mi nekako unosi negativan osećaj jeste to što sam morao da na godinu dana prekinem posao koji me je u prethodne dve godine ispunjavao. Čak ni taj život u stilu „in the machine” nije mi preterano teško pao.
U Čačku, 13. marta 2022. godine
Ovako je počelo
Već sam se bio pomirio s tim da ću u vojsku otići u septembru 1979. godine. Čekala me je Škola rezervnih oficira u Zagrebu. Poslove na kojima sam radio u Institutu priveo sam kraju i čekao da stigne zvaničan poziv. Umesto njega, dobih poziv da dođem u Vojni odsek, gde mi saopštiše da mi se odlazak u vojsku odlaže za decembar i da ću ići u Školu rezervnih oficira veze u Beograd. Nisam baš bio oduševljen ovom promenom, ali ništa nisam mogao da promenim.
Obratih se tehničkom direktoru Laboratorije Dejanu Živkoviću s molbom da mi nađe posao koji bih mogao da radim naredna tri meseca. On mi ponudi da završim projekat Adaptera magistrale između glavnog računara i upravljačkog mikroračunara na simulatoru leta aviona. Projekat je započeo kolega Voja Josimović, ali je i sam prekinuo rad na njegovoj realizaciji zbog odlaska u vojsku. U naredna tri meseca uspeću da realizujem postavljeni zadatak, a takođe i da isprojektujem i realizujem uređaj za testiranje modula Adaptera magistrale. Osim toga, radio sam na projektovanju, realizaciji i ispitivanju još nekih modula u okviru simulatora leta aviona.