Šta je bilo posle?
Boravak u Sarajevu ostavi na mene pozitivan utisak i zauvek me veza za grad na Miljacki. Već 1982. godine ponovo se sretoh sa nekadašnjim komandirom Milanom Stanimirovićem, na proputovanju ka moru svratih kod njega na Grbavicu. Tada je već bio oženjen i imao ćerkicu. Ponovo se videsmo polovinom osamdesetih, kada je dobio prekomandu u Zemun i kada je sa porodicom privremeno živeo u Kaluđerici. Videćemo se tek posle više od dve decenije, kada je već bio general u penziji; u penziju je otišao sa položaja načelnika Uprave za vezu Vojske Srbije i Crne Gore. I danas smo u kontaktu.
Naredne, 1983. godine, dva puta prolazih kroz Sarajevo. Pokušah sa Stupske petlje da uočim nekadašnju kasarnu. Prilika da ponovo svratim pruži mi se tek 1984. godine, tokom Zimskih olimpijskih igara, ali imali su zabranu poseta kasarni, pa i pored svih nastojanja i molbi dežurni na portirnici nije hteo čak ni da pozove nekog od starešina.
Međutim, već u junu posetih svoju nekadašnju kasarnu i družih se sa starešinama. Bilo je dosta onih koji su tu bili i četiri godine ranije. Posedesmo, bogami, od 9 do 17 sati u kafani „VIS” preko puta kasarne. Ostatak dana i noći provedoh sa zastavnikom Ivanom Carom u obilasku sarajevskih kafana, tako da putovanje u Gradac, umesto u subotu, nastavih tek u nedelju.
Odsustvo
Bio je to na neki način oproštaj sa kasarnom u Nedžarićima, koju ću videti tek četvrt veka kasnije. Do 1989. godine skoro svake godine sam prolazio kroz Sarajevo, a za prvomajske praznike 1985. tamo ću provesti čak i par dana.
Dođoše nesrećne devedesete. Jugoslavija se raspade po svim šavovima. I prođe tačno dve decenije, a da ne bejah u prilici da se spustim niz Bembašu ulazeći u Sarajevo. Ostadoh željan ćevapa i kolača sa Baščaršije.
Sarajevu se vratih 2009. godine. Nije to više bio onaj veseli grad kakav sam ga zapamtio iz vojničkih dana. Onda je to bio pravi kosmopolitski grad, kakvih je u Jugoslaviji u to vreme bilo malo. Nakon toga počeh nekako često da dolazim u Sarajevo.
Povratak u realnost
Poslednji put boravih tamo u martu 2019. godine. Sa Jahorine se spustih u Sarajevo sa idejom da kolegi pokažem malo od dragog grada. Iako je bila zima, grad nas dočeka na Suncu. Čak je bilo dovoljno toplo da posedimo napolju u kafiću pored sebilja na Baščaršiji.
Put sa Jahorine nas nanese pored aerodroma do Ilidže. Kad smo došli do studentskih domova, odlučih da prođem pored mesta na kome sam proveo tačno četiri meseca skoro četiri decenije ranije. Ne sećam se kako se ulica pored kasarne tada zvala; sada je to Aleja Bosne Srebrene, po zajednici bosanskih franjevaca.
Kada sam stigao do nekadašnje kasarne, nje više nije bilo. Od svih građevina koje su se nalazile na prilično velikom prostoru ostalo je samo polusrušeno zdanje gde je nekada bila trpezarija. Sve zgrade u kojima su bile prostorije našeg bataljona, uključujući komandu i magacine u voznom parku, srušene su. Takođe i zgrade u kojima se nalazila jedinica VOJIN i veterinarska jedinica. U delu gde je bila stražara i komanda izgrađeno je par novih objekata, u kojima je smeštena Agencija za pružanje usluga u vazdušnoj plovidbi. Ražalosti me to što videh. Požurih da što pre odemo.
Gde smo danas?
Od tih dana o kojima pisah prošlo je više od četrdeset godina. Doneli su mi poznanstvo sa više od dve stotine drugih vojnika i starešina. Mnogih se i danas živo sećam. Po završetku služenja vojske, život me usmeri ka novim izazovima. Žurio sam da što više naučim i sam stvorim. Nisam ni sanjao buru koja će nas stići samo deceniju kasnije.
Drugove iz vojske sam sretao onako sporadično. Sa nekima me je spajao posao, neke sam sretao u prolazu. Kapetana Pečenčića sretoh u redu za voznu kartu na železničkoj stanici. Kapetana Markovića, sada kao potpukovnika, videh na televiziji kao načelnika srednje vojne škole. Oprostih se sa njim kada sam ugledao čitulju u novinama.
Sve vreme sam se nadao da ima vremena da se ponovo sretnemo. Pogotovu što je većina vojnika bila mlađa od nas koji smo matori otišli u vojsku. A onda nas huk separatizma razdvoji i nađosmo se svako u svom toru. Iako nas je najmanje bilo iz Beograda, rat promeni sliku, pa u njemu nađoše svoje mesto mnogi. Jednog dana u Beogradu sretoh Andriju Stojića, koji je ovamo stigao iz Splita. Prepoznao me je iako se susret desio posle više od dvadeset godina, ali sam i ja njega prepoznao. Kada proradi internet, pokušah da nađem staro društvo. I danas to radim.
I dalje tragam
Evo, danas, 27. oktobra 2022. godine, uspostavio sam kontakt sa Nedeljkom Suvajcem i Davorom Vitulićem. Sa njima i sa Dušanom Kolnikom najviše sam se družio tokom boravka u Školi rezervnih oficira. Sa Kolnikom sam se sreo jedne hladne februarske večeri davne 1988. godine u Ljubljani.
Ne računajući Miodraga Stojanovića, koji živi u Beogradu, najduže sam u vezi sa Borisom Sterleom iz Ljubljane. Uspeo sam da nađem i Ratka Vojvodića, na Floridi. Nakratko sam se čuo i sa Milanom Mikulićem iz Zagreba, ali je veza brzo utihnula. Povremeno se čujem i sa Andrejem Borlakom. Bilo je pokušaja da uspostavim kontakt i sa drugima, ali očito neuspešnih. Ali i dalje tragam.
Bilo bi mi drago da mi se javi svako ko je služio u 63. klasi ŠROV ili 321. bataljonu veze u Nedžarićima.