Ovaj dan je planiran za obilazak van Jerusalima. Prvo odredište je Tel Aviv, šezdesetak kilometara udaljen grad na Sredozemnom moru. Dok je Jerusalim bio podeljen između Jordana i Izraela, Tel Aviv je bio glavni grad; i danas se u njemu nalaze skoro sve ambasade.
Put se odužio, jer je auto-put između dva najvažnija izraelska grada prilično opterećen. Prolazimo pored aerodroma Ben Gurion. Prema Sredozemnom moru priroda je izdašnija, reklo bi se, ona jevrejska „obećana zemlja”, za kojom su čeznuli, dok su se borili za pustinjske krajeve oko Mrtvog mora.
Jafa
Jafa je živ lučki grad, od 1950. godine deo Tel Aviva. Zbog svog značaja često je menjala gospodare, bila je pod egipatskom, filistejskom, asirskom, rimskom i arapskom vlašću, pa pod krstašima, Mamelucima i Turcima; Napoleon ju je zauzeo 1799. godine.
Posle razgledanja iz autobusa odlazimo do crkve Svetog Petra i parka oko nje. Dan je sunčan, a poseban doživljaj je pogled na Sredozemno more i ogromne talase koji zapljuskuju obalu.
Grad koji liči na sve gradove
U samom Tel Avivu se ne zadržavamo, obilazimo ga autobusom. To je sasvim druga slika od Jerusalima. Duž obale se dižu grandiozni hoteli, sa plažama, barovima i sekularnim načinom života. Osnovan je 1909. kao novi kvart Jafe; ime mu znači „brežuljak proleća”.
U gradu se prepoznaju delići mnogih velikih gradova: vitki oblakoderi na obali podsećaju na Menhetn, kafići na Pariz, plaže na neko mediteransko letovalište. A samo koji kilometar dalje je stara Jafa sa svojim drevnim šarmom.
Dan holokausta
Toga dana obeležavao se Dan sećanja na holokaust, pa smo planirali da posetimo Jad Vašem, memorijalni centar posvećen stradanju šest miliona Jevreja. Ime je uzeto iz Isaije: „daću im večno ime, koje se neće zatrti.” Centar je osnovan 1953. godine i njegov je zadatak da dokumentuje stradanje, sačuva svedočanstvo o svakoj žrtvi i prenese to nasleđe novim generacijama.
Saznajemo, međutim, da muzej baš tog dana ne radi za posetioce. Umesto njega posetićemo Vitaniju.
Kuća hleba
Iz Tel Aviva se upućujemo u Vitlejem, gde je, po hrišćanskom verovanju, rođen Isus. Na arapskom ime znači „kuća mesa”, a na hebrejskom „kuća hleba”. Posle sporazuma Izraela i Palestinaca grad pripada palestinskoj samoupravi; Izrael je oko njega izgradio sigurnosnu ogradu. To je uticalo i na broj posetilaca i na broj hrišćana koji tu žive, u gradu je jedna od najstarijih hrišćanskih zajednica na svetu, ali se njihov udeo početkom veka smanjio na trećinu onog od pre pola veka.
Ulazak i izlazak iz Vitlejema je pod strogom kontrolom i dugo se čeka, ali se naš lokalni vodič i tu pokazao dostojan svoje funkcije.
Da bi se ušlo, mora se sagnuti
Glavno odredište je crkva Hristovog rođenja, koju su podigli car Konstantin i njegova majka Jelena na mestu gde je, po predanju, rođen Isus; u šestom veku ju je dogradio car Justinijan.
Da bi se ušlo u crkvu, mora se sagnuti, ulaz je vrlo nizak. Kažu da je takav da bi se svako ko ulazi poklonio; drugi tvrde da je snižen da obesni vlastodršci ne bi mogli da u crkvu ujašu na konju.
Do samog mesta rođenja silazi se u podzemnu pećinu. Ono je označeno srebrnom zvezdom sa četrnaest krakova; da bi je dodirnuli, vernici moraju da kleknu.
Vitanija
Vitlejem napuštamo preko sporednog izlaza koji nije opterećen, možda opet pomaže ona čarobna reč „Srbija”. Upućujemo se u selo Vitaniju, ispod Maslinske gore, gde je, po Novom zavetu, Isus vratio iz mrtvih Lazara, uoči svog ulaska u Jerusalim. Spuštamo se u pećinu koja je bila Lazarev grob, a onda se vraćamo u Jerusalim, na večeru i odmor pred sutrašnji odlazak u Galileju.