Ne računajući zemlje nastale raspadom Jugoslavije, Italija je zemlja koju sam posle Sovjetskog Saveza najviše puta posetio. Možda bi tih poseta bilo i više da nije trebalo preći preko šeststo kilometara do njene granice. Prvi susret bio je Trst 1976. godine, a onda su posete počele da se ređaju kao na traci, istina, ponekad je između njih prolazila i decenija.
Prvi put kad sam kročio u Italiju, ona je za nas Jugoslovene još uvek bila prozor u svet. Iako su se i kod nas proizvodile farmerke, nositi one iz Trsta imalo je posebnu draž. Pre toga, Italija je za nas bila sinonim za dobru pesmu i dobar film. Cela Jugoslavija je bila pred malim ekranima za vreme prenosa festivala u San Remu.
Italija je za nas bila i personifikacija automobila, jer su se našim putevima uglavnom kotrljala Zastavina vozila, nastala po nacrtima italijanskih stručnjaka.
Moj prvi susret nije bio turističkog karaktera. U aprilu 1976. bilo je prošlo tek šest meseci otkako su Jugoslavija i Italija Osimskim sporazumima utvrdile granice; oni će stupiti na snagu tek u oktobru 1977. Do tada je postojala takozvana Slobodna Teritorija Trsta, čiji je severni deo 1954. pripao Italiji, a južni Jugoslaviji.
Iako sam proputovao velikim delom Italije, ostala je želja da vidim još ponešto, italijanske Alpe, Toskanu onako natenane, Siciliju. I Sardiniju, iako znam da je to pomalo preambiciozno. Ipak vredi maštati i planirati.
Trst
Za nas Jugoslovene Trst je bio simbol jednog vremena. Prozor i prva stanica na putu ka zapadu. Šezdesetih godina uspeli smo u onome u čemu nismo 1953, Trst je zaista postao naš. Poslednjih decenija prošlog veka doživeo je renesansu i postao važan trgovački centar, jer je svakodnevno bio okupiran Jugoslovenima. Odavde smo nosili šuškavce, najlon-košulje i farmerke; kasnije vetrovke, vijetnamke i tehničku robu. A biće i vremena kad ćemo se iz Trsta vraćati sa kafom.
Pica fi 300
Zahvaljujući Elektrijadi 1976. godine nađoh se u Poreču. Blizina Trsta stvori želju da se konačno i sam nađem na čuvenom Ponte Rosu. Nas petorica iznajmismo auto i jednog jutra zaputismo se u Italiju.
Ne nađoh farmerke za sebe, ali kupih vijetnamku. Vladimir kupi merni instrument. Pošto smo završili ranije, sedosmo u piceriju u blizini Ponte Rosa, baš u vreme podnevne pauze. Uskoro se majstor Salvatore vrati poslu i prvi put probah picu. Iskreno, nisam bio oduševljen. I dan-danas, kad se u tom društvu pomene Elektrijada, setimo se Trsta i pice prečnika trista milimetara. Bar tako smo je Vladimir i ja procenili.
Oči u oči sa realnošću
Pri svakom povratku iz inostranstva čekalo nas je suočavanje sa carinom. Po pravilu je bilo neizvesno kako će se carinici poneti.
Kad smo se našli kod kola, napravili smo inventar šta je ko kupio, da bismo mogli da planiramo nastup. Osim mene, ostala četvorica su kupila merne instrumente, pa je bilo izvesno da sledi plaćanje carine. Predložio sam da prijave jedan instrument, a ostale sakriju.
Na granici cariniku je odgovoreno da nemamo šta da prijavimo. Naravno, zatražio je da se otvori gepek i jedna torba. Na vrhu je stajao instrument. Pošto smo rekli da nemamo ništa za carinjenje, sledilo je otvaranje svih torbi. I naravno plaćanje carine. Čak i ja za farmerke i vijetnamku platih deset hiljada.
Na kraju carinik ugleda i posudu od miksera koji je kupio Bucko, pa kratko prokomentarisa:
„Sad će i ovo da se pojavi.”
Venecija
Venecija je jedan od gradova kojima sam se vraćao više puta, i grad u kome sam proveo više od onih poslovičnih par sati. Ruta je uglavnom bila ista, Trg Svetog Marka, Rijalto, Santa Marija dela Salute. Bilo je tu vožnji vaporetom, pa čak i švercovanja. Stizao sam vozom, kolima, brodom i autobusom. Uživao sam u kulinarskim specijalitetima. Ali nikada nisam pomislio da se provozam gondolom.
Gledajući Japance kako bezbrižno škljocaju foto-aparatima, odlučio sam da ga i sam kupim. Nažalost, nedostajalo mi je hrabrosti da snimim sve što sam želeo, pa nije ostalo mnogo zabeleženo okom kamere.
Prva loptra
Neke od najlepših odluka doneo sam bez mnogo razmišljanja. Tako je bilo i sa prvim susretom sa Venecijom, u leto 1979. Očekivao sam poziv za odlazak u vojsku, pa nisam mnogo planirao. Jednog dana mi se sestra od ujaka Milena požali kako joj roditelji ne dozvoljavaju da sama ide u Veneciju, u kupovinu. Bez razmišljanja ponudih se da joj pravim društvo.
Uzeh četiri dana na ime spremanja ispita na postdiplomskim studijama i uputismo se ka Italiji.
Putovanje vozom donosi zanimljiva druženja, ovoga puta sa porodicom inženjera iz Kragujevca koja putuje kod oca u Torino. „Zastava” je u to vreme sa „Fijatom” razvijala nov model automobila; bio je to „Jugo”.
Pasoška i carinska kontrola vrše se u samom vozu, između Divače i Sežane. Najveći broj putnika izlazi u Trstu. Mi izlazimo na stanici Venecija-Mestre, to je zapravo nova Venecija, razvijena na kopnu. U blizini stanice je hotel „Venecija”, koji će nam naredna četiri dana biti baza.
Isto što i ti
Soba u kojoj boravimo nema kupatilo, pa koristimo zajedničko. Jedno jutro, dok se vraćam, otvaraju se vrata i pomalja se mladić u donjem vešu.
„Jesi li ti iz Čačka?”
Na moj potvrdan odgovor nastavi: „Šta radiš ovde?”
Odmerih ga i odgovorih: „Isto što i ti.”
Dok smo doručkovali, uđe u salu u društvu drugog mladića, u kome prepoznadoh mlađeg brata mog školskog druga. S obzirom na to da je ovaj drugi u Čačku bio poznat kao „šaner”, sam za sebe se nasmejah, setivši se svog malopređašnjeg odgovora.
Već narednog vikenda obreh se u Čačku. Po povratku iz banke prijatelj me pozva na kafu u restoran „Mladost”. Ubrzo nam se pridruži mladić u kome prepoznadoh poznanika iz Venecije. Prijatelj me upita: „Da li poznaješ mog komšiju Žikicu?” Spremno odgovorih da sam imao čast da ga upoznam pre samo nekoliko dana.