Lično – RASIN PERSONAL PORTAL

Čini mi se da sam se celog života nosio sa kilogramima. Bilo je trenutaka kada sam bio zadovoljan svojom linijom, ali uglavnom mi je to donosilo nevolje. To što se odražavalo na moj status kod žena i nije bio najveći problem; možda je važnije bilo to što sam teško nalazio odeću, pogotovu onu koja je bila moderna. A na kraju se povećana težina odrazila i na zdravlje, ponajviše kroz probleme sa kičmom.

Jedno vreme sam stekao čudan refleks: čim bih prešao određenu granicu, kičma bi se ukočila. Zato sam se trudio da je ne pređem. Ali malo-pomalo počeo sam da je prelazim bez posledica, pa je kilaža rasla iz dana u dan, sve dok sredinom prošle decenije nisam dostigao najveću težinu u životu.

Videći da je vrag odneo šalu, narednih godina sam pokušavao da smršam, ali je sve išlo sporo i teško. Ozbiljniji pomak ostvario sam 2021, tokom epidemije kovida, kada sam smršao desetak kilograma. Bio sam zadovoljan, ali to nije mnogo promenilo opšte stanje, kičma me je i dalje bolela, jedva sam pešačio, pa sam morao mnogo da koristim automobil. Kad sam prošle jeseni počeo da se oslanjam i na štap, shvatio sam da moram ozbiljno da se pozabavim time.

Prst na čelo

U novu godinu sam ušao lakši nego ranije, ali je težina i dalje kolebala. Putovanje na Maltu i ponovno kočenje po povratku naterali su me da stavim prst na čelo. Pošto sam se oporavio, krenuo sam na rehabilitaciju, i počeo ozbiljno da razmišljam kako da se ratosiljam kilograma.

Presudnu ulogu, kako voli da ponovi moja supruga, odigrala je mobilna aplikacija koju je našla moja ćerka. Na osnovu težine, godina i telesnih parametara, aplikacija je izračunala koliko bi trebalo dnevno da unosim hrane da bih postepeno smanjivao težinu. Preostalo je da se to prati i da se nadam da će uroditi plodom.

Vaga koja je išla na more

Najvažniju ulogu u ovoj borbi ima moja supruga, koja već više od pola godine pedantno beleži šta i koliko jedem. Za to mora da meri hranu, pa smo malu kuhinjsku vagu nosili čak i na more, da se ne prekine kontinuitet. Meni je ostalo da u aplikaciju unosim podatke i, priznajem, to mi je i dan-danas zanimljivo.

Zato je opaska moje supruge sasvim tačna: aplikacija me je pojela. Jer posle više od šest meseci ovakvog režima lakši sam za dobar deo onoga što sam nekada nosio. Posledice su vidljive golim okom, a sada mogu da obučem i hrpu odeće koja je godinama skupljala prašinu u ormanu.

Niko ne veruje

Zadovoljan rezultatom, pokušavam da ga preporučim prijateljima, ali, koliko znam, niko nije odlučio da se oproba. Svi nekako više vole klasične dijete ili preparate koji su na glasu. Ili mi prosto ne veruju da jedem sve, samo u manjim količinama. Čak sam tokom leta jeo i voće sa dosta šećera, a težina je ostajala stabilna ili se smanjivala.

Jer treba reći i to: smanjivanje težine nije samo stvar hrane, nego promene načina života. U proteklom periodu sam povećao pešačenje, a vožnju sobnog bicikla uveo kao svakodnevni ritual.

Sa godinama se bude sećanja i svakim danom ih je sve više. A onda se nađem u poziciji Buridanovog magarca: kom carstvu da se privolim? Jer sve to ima neku svoju patinu, lepotu i značenje, i nadam se da će i drugima biti zanimljivo. Obično se prepuštam slučaju: uvek se nađe neka iskra koja osvetli jedan životni trenutak, pa reči same krenu. Ponekad ih je teško zaustaviti.

Koš na tri metra i pet

Posle četrdeset pet godina Srbija je na mestu gde je Jugoslavija u košarci napravila jedan od svojih najvećih uspeha. Iako ćemo dve godine kasnije osvojiti i olimpijsko zlato, Manila je bila kruna jedne generacije. Možda se i mlađi sećaju prve petorke tog tima: Zoran Slavnić, Dragan Kićanović, Dražen Dalipagić, Željko Jerkov i Krešimir Ćosić.

Iako se i danas koš nalazi na tri metra i pet centimetara visine, današnja košarka je posve druga igra. I nije dobro porediti ta dva vremena, tada nije bilo „trojki”, a napad je trajao trideset sekundi. Uostalom, o ukusima se ne raspravlja.

Valja se podsetiti

Uspesi jugoslovenske košarke počeli su 1963. godine, srebrom u Rio de Žaneiru. A za moje interesovanje za košarku moglo bi se vezati nezvanično svetsko prvenstvo u Čileu 1966, kada je Jugoslavija osvojila prvo mesto. Već sledeće, 1967. godine, sa drugarima ću u dvorištu napraviti koš i on će narednih osamnaest godina biti mesto gde se okupljaju dečaci iz kraja, pokušavajući da imitiraju majstorije domaćih i stranih košarkaša.

I onda je konačno došla ta Ljubljana, gde ćemo u hali „Tivoli” osvojiti svetsku titulu. Godinu dana ranije Jugoslavija je oplakivala svog najboljeg košarkaša, Radivoja Koraća Žućka; bez njega je san o tituli izgledao neostvariv. U Minhen na Olimpijske igre 1972. otišli smo kao svetski prvaci, a vratili se kao peti sa gorkim ukusom posle poraza od Portorika, za koji će se ispostaviti da su im ključni igrači bili dopingovani.

Najvažnija sporedna stvar

Fudbal aktivno pratim već šezdeset godina. Te 1962. još su bili aktivni Puškaš i Di Stefano, koga su dugo smatrali najboljim igračem sveta. Usledila je decenija koju su obeležili Pele, Euzebio i Bobi Čarlton, pa Krojf i generacija holandskog totalnog fudbala. Fudbal je napredovao polako je nestajalo autsajdera, a broj igrača koji su ostavljali trag postajao je sve veći, pa bi bilo nepošteno nabrajati ih, jer bih sigurno nekog zaboravio.

Početak novog milenijuma obeležili su Mesi i Ronaldo, koji i dalje traju. Mesi je prošle godine sa Argentinom osvojio svetsku krunu, pa mnogi smatraju da je time i sebe okrunio kao najboljeg svih vremena. Drugi to osporavaju, zaboravljajući da se o ukusima ne raspravlja, i da je teško porediti današnje igrače sa onima od pre pola veka. A ne sme se zaboraviti ni okruženje; fudbal je ipak kolektivni sport.

Jedan potez

U vrednovanju učinka sve se više pozivamo na statistiku, pretrčani kilometri, postignuti golovi, razni parametri. A zaboravlja se da je dovoljan jedan potez da te igrač očara. Vredi se setiti Čehoslovaka Antonjina Panenke i njegovog gola iz penala protiv Zapadne Nemačke 1976. godine. Da nije bilo tog jedinstvenog načina izvođenja, teško da bi ga se danas iko sećao.

Kako bi to izgledalo

Ako se neko jednoga dana drzne da napiše istoriju svetskog fudbala, biće to ogromna knjiga. Jer da nije ratova, fudbal bi verovatno bio najvažnija stvar na svetu iako će mnogi reći: ipak samo sporedna.

Kategorija: Lično

Kako me je pojela aplikacija

Više od igre