Tour de Europe – RASIN PERSONAL PORTAL

24. Oktobra 2026.24. Oktobra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (1): Od Sofije do Vrata Sunca

Bilo je to putovanje sanjano tri decenije, još od onih majskih dana 1978, kada mi je Daba pričao o lepotama Alhambre i Andaluzije. Putovanje koje traži da se u svaki od tih gradova ponovo dođe i u njemu zadrži. Putovanje koje će spojiti istok i zapad. Istovremeno, u Španiju sam se vratio posle pune dve decenije.

Sreda, 23. april 2008. Čačak – Sofija

Neočekivano se pružila mogućnost da na početku putovanja nakratko upoznamo i prestonicu susedne Bugarske. Umesto da posle noćne vožnje pravo sednemo u avion za Madrid, ka Sofiji krećemo prepodne, sa idejom da stignemo pre mraka i vidimo neke od njenih znamenitosti. Bio je to moj prvi susret sa Sofijom posle ulaska Bugarske u Evropsku uniju. Od Čačka do Sofije ima oko 350 kilometara, ali to ipak traži osam-devet sati vožnje, pogotovo kada se uračuna čekanje na obe strane srpsko-bugarske granice.

Sofija nas dočekuje kišom. Trudimo se da uočimo šta je novo donelo članstvo u „evropskoj zajednici naroda“. Na prvi pogled, na prilazima gradu na sve strane su nikle, i dalje niču, nove zgrade sa velikim natpisima svetskih firmi. Ali da bi se videlo kako danas živi običan bugarski čovek, ovih par sati nije dovoljno. Smeštamo se u hotel „Rodina“ i odlazimo u kombinovano razgledanje grada, malo autobusom, malo peške.

Pešačenje počinjemo od glavne crkve, posvećene Aleksandru Nevskom. Mlada žena, vodič na bugarskom jeziku (uglavnom nagađamo šta priča), upoznaje nas sa istorijom grada i Bugarske. I Bugari su stalno bili raspeti između istoka i zapada. Danas su svakako okrenuti Evropskoj uniji, ali u centru Sofije i dalje stoji spomenik ruskom caru Aleksandru II, „Caru oslobodiocu“. Posle njegovog rata sa Turskom, Sanstefanskim mirom 1878. stvorena je velika autonomna Bugarska, proširena na račun suseda, uključujući i Makedoniju. Iako je taj mir revidiran na Berlinskom kongresu, ostao je žal za „sanstefanskom“ Bugarskom.

Prolazimo pored svih značajnijih crkava, koje svedoče o starosti Sofije i o narodima i kulturama koji su protutnjali Balkanom. U dvorištu predsedničke palate su ostaci crkve Svetog Đorđa iz IV veka. A tu su i sinagoga, džamija i amam, koji svedoče o višekonfesionalnosti Balkana i posebnom značaju turske vladavine.

Možda je zajednička zgrada predsedništva države i hotela u prošlosti imala smisla, ali danas nije baš logično da predsednička palata i hotel „Šeraton“ budu pod istim krovom. Nedaleko odatle, sa vitkog stuba nad gradom bdi njegova zaštitnica, Sveta Sofija, sa sovom, simbolom mudrosti, i lovorovim vencem u rukama. Tu se završio naš obilazak Sofije. Noć je već odnela prevagu nad danom, pa nam je ostalo da se vratimo do autobusa, koji je čekao kod crkve Aleksandra Nevskog, i do hotela.

Preostalo nam je da u krevetima neobično mekih dušeka sačekamo novi dan i susret sa gradom na suprotnoj strani Evrope.

Četvrtak, 24. april 2008. Sofija – Madrid

Drugi dan putovanja počeo je rano, jer je trebalo na vreme stići na sofijski aerodrom. Umesto doručka čekala su nas dva sendviča sa čuvenom „podrigušom“, flašica vode i jabuka. Aerodrom je u novom delu grada, ili bar tako izgleda, jer prolazimo pored novih modernih zgrada i višetračnih saobraćajnica. Naš vozač po običaju „malo“ luta, a onda iznenađenje: moderno aerodromsko zdanje, pored koga naš beogradski aerodrom deluje krajnje skromno.

Slede uobičajene procedure „čekiranja“ i upoznavanje sa novim načinom kontrole putnika, uvedenim posle napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. Za mene je sve to novo, jer avionom nisam leteo od februara 1990. U avionu nas čeka iznenađenje u vezi sa udobnošću „boinga 737“. Iako su prošle skoro dve decenije od poslednjeg leta, sećao sam se udobnih avionskih sedišta. Ovde su, međutim, sedišta bila maksimalno zbijena, pa su ta tri i po sata bila skoro pravo mučenje, pogotovo za mene, sa mojim nestandardnim gabaritima. Avion je bio pun, što je bilo novo iznenađenje, ali kada smo saznali da „Bulgaria Air“ ima direktne letove za šest gradova u Španiji, polako smo počeli da se navikavamo na iznenađenja vezana za naše susede.

U odnosu na naše vreme, u Sofiji smo morali da ustanemo još sat ranije, jer je njihovo vreme sat ispred našeg. U Madrid smo, međutim, stigli po našem vremenu. To će biti jedna od odlika ovog putovanja, jer ćemo časovnu zonu menjati šest puta.

Na madridski aerodrom Barahas (Barajas) stižemo oko podne. Najnoviji, Terminal 4, otvoren je u februaru 2006, po projektu arhitekata Antonija Lamele i Ričarda Rodžersa, i jedan je od najvećih aerodromskih terminala na svetu.

Naš vodič na ovom putu je Relja Saratlić. Kasnije ću saznati da je završio arheologiju, a zatim studirao političke nauke u Madridu. Po dolasku upoznajemo i njegovu prijateljicu Mariju, diplomiranog arhitektu, koja već osam godina živi u Španiji.

Prvo popodne u Madridu

Odmah krećemo u obilazak grada, koji već na prvi pogled ostavlja utisak. Od aerodroma ka gradu ide se bulevarom Paseo de la Kasteljana (Paseo de la Castellana). Kao što ćemo videti, u gradskom jezgru nema visokih zgrada, mada ponegde neki oblakoder naruši sklad starih zdanja. Ovde, na obodu grada, uočljive su vitke linije četiri oblakodera koji se grade na nekadašnjem zemljištu kluba „Real“. Iza njih, preko Trga Kastilje (Plaza de Castilla), kroz Vrata Evrope (Torres KIO), nastavlja se ka centru. Sledeći deo grada zove se Čamartin (Chamartín), sa stadionom „Reala“, „Santijago Bernabeu“, koji je, pre nego što je dobio ime po čuvenom predsedniku kluba, bio poznat kao Čamartin. Kasteljana je prava žila kucavica Madrida, a završava se na Kolumbovom trgu (Plaza de Colón), sa spomenikom velikom moreplovcu.

Prolazimo najznačajnijim ulicama, kao što je Kalje de Alkala (Calle de Alcalá), koja vodi od Vrata Sunca (Puerta del Sol) do arene za koridu, i Gran Vija (Gran Vía). Zanimljivo je da u Madridu duž svake ulice ima mnogo trgova, koji nisu obična račvanja ulica. Na Gran Viji je Španski trg (Plaza de España), koji obilazimo peške. Na njemu je spomenik Migelu de Servantesu, sa statuama Don Kihota i Sanča Panse, a tu su i dve od najviših zgrada u Madridu: „Kula Madrid“ (Torre de Madrid), visoka 142 metra, sagrađena 1957, i „Španska zgrada“ (Edificio España) od 117 metara, iz 1953.

Na Kolumbovom trgu, koji takođe obilazimo peške, je obelisk sa statuom Kristifora Kolumba na vrhu. Ispod fontane u podnožju spomenika je kulturni centar (Centro Cultural de la Villa), na čijem je zidu mapa Kolumbovih putovanja. Na trgu je i 116 metara visoka „Kula Kolumbo“ (Torre Colón), sa bakarnom nadogradnjom na vrhu, koja je vremenom dobila zelenu patinu, pa je zgrada popularno nazvana „utikač“, jer zaista liči na utikač za struju.

Dok se vozimo madridskim ulicama, promiču zdanja koja nemaju samo lokalni značaj, već su deo svetske kulturne baštine: Muzej Prado, Muzej kraljice Sofije, železnička stanica Atoča, park Retiro. Smenjuju se trgovi Sibele, Nezavisnosti… Jedno zdanje zasenjuje drugo svojom lepotom.

Iz autobusa izlazimo još na dva mesta. Prvo kod Hrama Debod (Templo de Debod). Španski stručnjaci pomagali su Egiptu u spasavanju spomenika ugroženih izgradnjom Asuanske brane, pa je Egipat Španiji poklonio ovaj originalni hram iz II veka pre nove ere. Postavljen je 1972. u parku na mestu nekadašnje kasarne Montanja i jedan je od najneobičnijih spomenika Madrida.

Sa vidikovca pored hrama pruža se predivan pogled na dolinu „rečice“ Mansanares i okolinu Madrida. Na obali Mansanaresa, u četvrti Argansuela, bio je stari stadion „Atletika“, „Visente Kalderon“. Desno se vidi Kraljevska palata (Palacio Real), naše sledeće odredište za pešački obilazak. Ispred palate je Trg Oriente (Plaza de Oriente), na čijoj je drugoj strani Opera, sa ulazom sa Trga Izabele II.

Konačno, kasno popodne, smeštamo se u hotel „Quo Galeón“, u širem centru Madrida. U blizini je stanica metroa Tetuan, odakle je do Vrata Sunca deset stanica, a do Trga Kastilje još dve. Ovaj deo grada zove se Kastiljehos (Castillejos) i poslovna je četvrt puna restorana i noćnih klubova. U blizini je i Kasteljana, sa buticima i prodavnicama delikatesa, koja ga deli od četvrti Čamartin.

Hotel je iznad očekivanja. Zapravo je apartman, sa dnevnom i spavaćom sobom i čajnom kuhinjom sa svim potrebnim priborom, uključujući i mikrotalasnu pećnicu. Koristimo priliku da se malo odmorimo, jer je planirano da uveče zajedno odemo do Vrata Sunca i bolje vidimo ono što smo u panoramskom obilasku propustili.

Vrata Sunca i Plaza Mayor

U centar stižemo pre mraka, pa možemo da vidimo znamenitosti trga na kome je „nulti kilometar“ šest nacionalnih puteva Španije.

Na južnoj strani trga je sedište predsednika autonomne zajednice Madrid. Zgrada je izgrađena u XVIII veku kao pošta i poznata je kao Real Casa de Correos. Na njenoj kuli je čuveni sat, „sat svih Španaca“: milioni Španaca 31. decembra gledaju u televizor čekajući da dvanaest njegovih udaraca označi Novu godinu. Upravo ispred ove zgrade je oznaka „nultog kilometra“.

Na suprotnoj strani trga je najvažnija od tri skulpture na trgu, „Medved i jagodnjak“ (El Oso y el Madroño); medved je zaštitni znak Madrida. Ostale dve su „Mariblanka“, koju zovu i Dijanom lovkinjom, i konjanička statua kralja Karlosa III.

Sa Vrata Sunca odlazimo na Plaza Mayor (Glavni trg), koji se sa njim takmiči za titulu glavnog trga Madrida. Pomalo podseća na Trg Svetog Marka u Veneciji. Sa svih strana okružen je stambenim zgradama, a jedina javna zgrada je takozvana „Pekara“ (Casa de la Panadería), koja dominira ovim pravougaonim trgom dimenzija 129 sa 94 metra. Nalazi se u delu grada koji zovu „austrijski Madrid“. Za razliku od Vrata Sunca, Glavni trg je statusni trg, „pupak Španije“, kako ga je nazvao Lope de Vega. Izgrađen je u stilu španskog baroka i jedan je od malobrojnih spomenika epohe kada su Španijom vladali Habzburzi.

Trg je kroz istoriju često menjao ime. Dekretom iz 1812. svi glavni trgovi u španskim gradovima nazvani su „Trg Ustava“, ali je već 1814. postao „Kraljevski trg“. Od 1873. zvao se „Trg Republike“, od 1876. ponovo „Trg Ustava“, sve do 1923. i diktature Prima de Rivere. Posle Građanskog rata konačno je dobio današnje ime.

Posle kraćeg obilaska okoline trga i pića u jednom od mnogobrojnih restorana vraćamo se u hotel na zasluženi odmor, jer nas čeka novi naporan dan.

← Tour de Europe

Evropom kroz tri časovne zone (2): Prado, Gernika i Toledo →

20. Oktobra 2026.20. Oktobra 2026.

Tragovima Svetog rimskog carstva

Iako je povod putovanja u Štutgart bila poseta sajmu Didakta 2008, sve vreme pratiće nas senka Svetog rimskog carstva, čiji je osnivač Karlo Veliki krunisan za cara 800. godine, a koje je hiljadu godina kasnije ukinuo Napoleon Bonaparta. Za mene je to bila prilika da malo „provetrim“ glavu posle napornog semestra. Ali pratiće nas i senka još jednog carstva, onog „nebeskog“, koje se rodilo na Kosovu 1389. i traje još i danas.

Sreda, 20. februar 2008. Čačak – Minhen (preko Mađarske)

Radovao sam se putu kroz Sloveniju, jer od Ljubljane prema Kranju i Jesenicama i dalje preko Ljubelja nisam išao još od 1987, kada sam prvi put bio u Minhenu. Polazak iz Čačka bio je predviđen za 3.30. Posle malog kašnjenja, jer nismo mogli da dobijemo taksi, Golubovići i ja ipak smo na vreme stigli do Fakulteta, gde je bilo zborno mesto. Saznajemo da ipak putujemo preko Mađarske, što je, zbog brzine i samo jedne granice, bolja varijanta. Sedim sa Marecom, koji će mi tokom ovog putovanja biti i cimer. U Beogradu nam se, pored nekoliko saputnika, pridružuje i Vlade, naš vodič tokom puta. Posle 140 kilometara od Čačka do Beograda, do Minhena nas je čekalo još 1.050, što mi se činilo kao relativno kratka relacija, koja se može preći za relativno „kratko“ vreme, pa sam računao da ćemo oko osam uveče biti u Minhenu. Iako je februar, vreme je obećavajuće, pa se nadam ugodnom putovanju.

Vodič je obećao pauze na svaka dva-tri sata vožnje, što je razumno, pogotovo za nas koji imamo problema sa kičmom. Na mađarskoj granici zadržavamo se više od sat vremena. „Dobro došli u Evropsku uniju!“ Ali to je uobičajena procedura za nas koji dolazimo iz zemalja koje nisu na takozvanoj beloj šengenskoj listi, a uz to imamo i pasoše nepostojeće države, slabo zaštićene, bez mogućnosti automatskog očitavanja podataka. Nade da ćemo i mi uskoro biti „ravnopravni“ sa građanima ostalih delova Evrope polako blede posle poslednjih kosovskih događaja.

Od granice prema Budimpešti putujemo novim auto-putem, slušajući vodičevu priču o Svetom rimskom carstvu i njegovom osnivaču, franačkom kralju Karlu Velikom. Ta priča vraća me u detinjstvo, u one stripove o borbi Slovena i Franaka na tlu nekadašnje Jugoslavije, sa hrabrim junakom koji se, kako mi se čini, zvao Dobriša ili tako nekako. Vlade nas upoznaje i sa najvažnijim podacima o privredi i drugim pokazateljima savremene Mađarske. Od granice do Budimpešte ima nepunih 200 kilometara, ali je vožnja dodatno zamorna, jer se putuje nepreglednom ravnicom.

Prolazak pored Budimpešte budi sećanja na ranije boravke u ovom lepom gradu na Dunavu. Sežu sve do aprila 1969, kada sam prvi put putovao u inostranstvo, upravo u Budimpeštu, i do ona tri dana provedena na brdu Gelert u Budimu, sa koga se pruža predivan pogled na Peštu, Dunav i njegove mostove i na Margitino ostrvo. Kako bih voleo da se još jednom prošetam Trgom heroja ili Ulicom Vaci. Nažalost, privlači me još mnogo takvih mesta.

Od Budimpešte prema Austriji teren je brežuljkast, pa je putovanje ugodnije. Prolazimo pored Tatabanje i Đera, gde smo prenoćili na povratku iz Pariza 2003. Osim povremenih pauza, putovanje više ne prekidaju granice, kojih između zemalja Evropske unije de facto više i nema. Da nas vodič nije upozorio, ne bismo ni primetili da smo prešli u Austriju.

Ovim putem smo već prošli na putovanju u Francusku 2003. Putovanje se oteglo, pa nas je noć zatekla u austrijskim Alpima. Negde pre Linca odmaramo se kod istog restorana kao i na putu za Pariz. Posle suve hrane, koju smo jeli celog dana, bila je to prilika da se pojede nešto kuvano i, naravno, popije pivo. Nemačka, Češka, pa i Austrija sigurno su zemlje u kojima treba degustirati ječmeni napitak.

Posle Linca ovoga puta produžavamo ka Salcburgu i dalje ka Minhenu. Šezdesetak kilometara pre Minhena imamo malu odiseju sa Batom Radovanovićem, koji je želeo da svrati do svog prijatelja. Osim što smo malo skrenuli sa auto-puta i prošli kroz jedno živopisno nemačko mestašce, sve se završilo na šalama. Batov prijatelj, koji ga nije našao gde su se dogovorili, sustigao nas je, pa su nastale male peripetije oko uspostavljanja veze sa Batom i šale koje su nam ipak pomogle da savladamo umor od napornog dana.

U Minhen stižemo oko pola deset, a posle još pola sata i do hotela „Gasthof zur Post“, odakle se gradskom železnicom (S-Bahn) do Karlsplaca stiže za petnaestak minuta. Smeštamo se i posle kratkog osveženja šetamo se oko hotela, jer za odlazak u grad ipak treba malo više avanturizma nego što ga imamo. Šetnju završavamo čašom piva u hotelskom restoranu i konačno se prepuštamo zasluženom odmoru.

Četvrtak, 21. februar 2008. Minhen – Štutgart

Posle doručka krećemo u razgledanje Minhena, najpre panoramsko, a onda se iskrcavamo na Karlsplacu (Karlsplatz) i dobijamo slobodno vreme do šest popodne, za samostalno razgledanje i kupovinu. Za razliku od prethodnog dana, vreme je oblačno i prohladno, a tokom dana će par puta i prokapati. Dok idemo ka Marijenplacu (Marienplatz), merkamo radnje u kojima bismo kasnije mogli nešto da kupimo. Pošto nemamo mnogo vremena, verovatno ćemo se orijentisati na velike robne kuće, kao što su „Kaufhof“ ili C&A.

U pomalo raštrkanoj gomili stižemo na Marijenplac, kojim dominira Gradska kuća sa čuvenim satom i figurama koje u određeno vreme izvode igru i zaokupljaju pažnju turista. Danas se u Minhenu igra utakmica Kupa UEFA između Bajerna i škotskog Aberdina, pa je grad od ranih časova okupiran škotskim navijačima, koji kiltovima i bučnim ponašanjem privlače pažnju. Pošto je još rano, dejstvo piva još nije toliko primetno.

Prvo odlazimo u „Kaufhof“, onu robnu kuću u kojoj smo Danka i ja 2003. kupili čuvenu „Tefalovu“ peglu, kojoj je ploča otpala posle samo jednog peglanja, a signalna lampica nikada nije ni radila. Za divno čudo, ta pegla i dan-danas radi, naravno posle mojih „majstorskih“ intervencija. Nažalost, ne uspevam da nađem jaknu za Aleksandru, ali ću to uspeti u obližnjem C&A. Pošto za doručkom nismo pili kafu, to činimo u restoranu „Kaufhofa“.

Pošto nam je bilo dosta šetanja po prodavnicama, Marec i ja odlučujemo da malo razgledamo okolinu Marijenplaca, a kasnije nađemo neku pivnicu za ručak. Uskim ulicama izlazimo na Maksimilijanštrase (Maximilianstraße) i brzo shvatamo da je to ulica ekskluzivnih radnji. Tu su sve čuvene svetske modne kuće, ali i one poznate po nakitu. Kakva je klijentela ovih prodavnica, u kojima skoro da nema ničega ispod 300 evra, ali i mnogobrojnih restorana i kafana, videli smo na primeru jedne kafane koja je, jer je dan bio baš prohladan, napolju palila plinske grejalice da zagreje goste.

Kada je prošlo tri popodne, počeli smo da tražimo mesto za ručak. Usput smo malo prošvrljali po pijaci pored Marijenplaca i odlučili se za pivnicu „Paulaner“. Unutra je sedelo dosta škotskih navijača, ali atmosfera nije bila „zapaljiva“; što bi se reklo, sve je bilo pod kontrolom.

Naručujemo čuvene bele kobasice (Weißwurst), ali ispostavlja se da se po meniju ne služe u to doba dana. Kelner ipak pravi izuzetak, pa uz malu šalu sa njegove strane dobijamo priliku da probamo ovaj bavarski i minhenski specijalitet. Nismo bili baš oduševljeni; skoro bih rekao da su mi se više dopale perece koje su služili uz kobasice. Naravno, popili smo i po kriglu „Paulanera“, koji se ovde smatra pivom više klase. Kada smo izlazili, kelner nam se obratio sa „Prijatno, doviđenja“. Ostalo je da nas intrigira da li je to bio neki naš čovek, kojih ovde ima mnogo.

Na Marijenplacu nas dočekuju sada već velike skupine škotskih navijača, dobro zagrejanih bavarskim pivom, a iz okolnih prodavnica stalno stižu nove, ogromne količine piva. Još malo razgledanja po prodavnicama i lagani povratak ka Karlsplacu, gde smo se u šest okupili da nastavimo put ka Štutgartu. Pojavio se i Bato Radovanović sa svojim bosanskim prijateljem, pa saznajemo dodatne detalje o njihovoj sinoćnoj odiseji. Do Štutgarta nas je čekalo oko 250 kilometara, uz jedan odmor, najmanje tri sata vožnje, a ako se zna da svaki ulazak u grad znači dodatno usporenje, i više.

Na putu prolazimo pored Ulma, čija katedrala ima najviši crkveni toranj na svetu (161,53 metra). Nažalost, već je pala noć, pa se u mraku malo šta naslućuje. Osim toga, duž auto-puteva u Zapadnoj Evropi, na delovima koji prolaze pored naselja, postavljene su zaštitne ograde koje štite naselja od buke i izduvnih gasova.

Ulazak u Štutgart obeležava prolazak pored fabrika „Dajmlera“, proizvođača čuvenih „mercedesa“. Hotel, tačnije motel, „Motel One Stuttgart“ nalazi se u delu grada koji se rekonstruiše, pa smo do njega morali da se probijamo kroz naslage blata i peska. Vozači će kasnije naći bolji prilaz, sa zadnje strane, pa ulazak i izlazak iz autobusa više neće biti problem. Hotel je nov, hol još nije uređen, a sobe su, s obzirom na to da je reč o lancu namenjenom turistima koji na par dana posećuju evropske gradove, sasvim pristojne.

Zbog rekonstrukcije ne radi ni linija gradske železnice pored hotela, pa nije imalo smisla tražiti drugi način da se ode do centra, a i bilo je kasno kada smo stigli. Tu je bio i umor, pa smo posle tuširanja i kratkog gledanja televizije otišli na spavanje.

Petak, 22. februar 2008. Štutgart

Posle dobrog odmora silazimo na doručak. Dočekao nas je izbor jela uobičajen danas po evropskim hotelima, neka mešavina kontinentalnog i engleskog doručka po principu samoposluživanja, ili, kako to kod nas vole da kažu, „švedskog stola“. Malo je neobično bilo što smo jeli za niskim stolovima u hotelskom holu; verovatno restoran još nije završen. Posle doručka imali smo mali problem sa ulaskom u sobu, jer nismo bili sigurni u njen broj (407), a kartica nije reagovala „na prvu loptu“, pa smo već krenuli da proveravamo u kojoj smo sobi kada se konačno upalila zelena lampica.

Zatim smo krenuli na sajam. Pošto nismo znali da Štutgart ima dva sajmišta, otišli smo najpre do bližeg, oko koga nije bilo nikakvih aktivnosti, pa smo se posle raspitivanja uputili na pravo mesto.

Sajam učila i nastavnih sredstava Didakta održava se svake godine u drugom nemačkom gradu; prošle godine bio je u Kelnu. Sajam je ogroman, pa se za jedno prepodne ne može detaljno pregledati sve što je izloženo. Ipak, upoznajemo se sa glavnim dostignućima u primeni savremenih tehnologija, posebno informaciono-komunikacionih, u nastavi.

Posle sajma imamo oko dva sata za šetnju centrom Štutgarta. I to je bilo dovoljno da Štutgart na mene ostavi utisak prijatnog grada.

U glavnoj trgovačkoj ulici, koja je ujedno i pešačka zona, kupujem ono što nisam uspeo da nabavim u Minhenu, a nalazim čak i nešto za sebe. Zatim žurimo nazad u hotel, a uveče idemo na večeru u restoran sa tipičnom švapskom hranom. Hrana je zaista dobra, ali su cene paprene. Dobro došli u Evropsku uniju! I ovde ima mnogo naših ljudi: glavni kuvar u ovom restoranu je Srbin. Dok čekamo da ostali plate račune, razgovaramo sa njim o njegovom životu u Nemačkoj. Pomalo uobičajena životna priča sa naših prostora, iz vremena ratova i lomova u nekadašnjoj Jugoslaviji. Na povratku u hotel prokapljuje kiša, još jedan razlog za dobar odmor pred sutrašnji prilično dug put do Beča.

Subota, 23. februar 2008. Štutgart – Beč

Posle doručka krećemo ka Beču, gde bi, po planu, trebalo da stignemo oko tri-četiri popodne. Nažalost, i na auto-putu ka Minhenu, pa dalje ka Beču, zatičemo prilično veliku gužvu, jer mnogo ljudi za vikend ide na skijanje u austrijske Alpe. Zato kasnimo. Vreme se usput pokvarilo, pa nas Beč dočekuje kišnim i hladnim popodnevom.

Prvo svraćamo do dvorca Šenbrun, ali je već bio kraj radnog vremena, pa dvorac posmatramo sa ulaza, dok nam ovdašnja vodička Mojca priča o njegovoj istoriji i o imenu koje bi se na srpski moglo prevesti kao „Lepi bunar“. Pre pet godina, na putu za Pariz, ovde smo proveli dva-tri sata. Sećam se da je i tada duvao vetar. Danka i ja tada nismo obilazili dvorac, već smo se prošetali parkom, popeli se na vidikovac Glorijet i popili kafu u tamošnjem restoranu. Pošto je već padala noć, nije imalo smisla zadržavati se u Šenbrunu, jer se ono što bi trebalo videti sada moglo samo naslućivati.

Iskrcavamo se na Švedenplacu (Schwedenplatz) i krećemo ka katedrali Svetog Stefana, a zatim obilazimo i druge znamenitosti Beča, carsku palatu Hofburg, Državnu operu i muzej Albertinu. Iako je postalo prilično hladno, istrajno pratimo vodičku Mojcu u njenom nastojanju da nas za ovo kratko vreme upozna sa znamenitostima Beča. Naporan dan završavamo u hotelu pored bečkog aerodroma Švehat.

Nedelja, 24. februar 2008. Beč – Čačak

Posle doručka krećemo kući. Ruta je dobro poznata: Budimpešta – Subotica – Beograd i, konačno, Čačak.

17. Oktobra 2026.17. Oktobra 2026.

Ponovo u Sloveniji: Pet dana u Mariboru

Krećem u Sloveniju posle punih petnaest godina. Istina, prošle godine sam kroz nju prošao na putu za Italiju, ali to je ipak bilo samo proputovanje. Ovoga puta naći ću se u Mariboru, u kome nikada nisam bio. Prema onome što sam video na slikama, to je lep grad podno Pohorja.

Nedelja, 8. maj 2005. Čačak – Maribor

Krenuli smo jutros iz Čačka u 8.15: Sreto, Radojka, Danijela i ja. Do Zagreba nas prati kiša, a onda Sunce. Napolju je, istina, hladno, ali uživam dok vozim Zagorjem, a kasnije Slovenijom prema Mariboru.

U Maribor stižemo u 19.30. Relativno lako nalazimo hotel, a posle obilne večere u samom hotelu Sreto i ja se još malo prošetamo.

Večeras sa prozora hotela „Arena“ gledam stazu na kojoj se održavaju trke za „Zlatnu lisicu“. Hotel je u samom podnožju Pohorja, a tokom takmičenja u alpskom skijanju sobe koje gledaju na stazu pretvaraju se u komentatorske kabine. Proteklih petnaest godina kao da su bile prekid u mojim putovanjima. Možda se zato i ne snalazim najbolje po hotelima; odavno sam izgubio naviku jednokrevetne sobe.

U neposrednoj blizini je Kongresni centar „Habakuk“, a okolo je mnogo malih hotela. Izgleda da su tačne priče da je Pohorje trenutno glavni zimski centar u Sloveniji. Kolega Jože Voršič, naš domaćin, priča nam za večerom da je Sportski centar Pohorje kupio i isti takav centar u Kranjskoj Gori.

Maribor, nemački Marburg, drugi je po veličini grad u Sloveniji i središte slovenačke Štajerske; veći deo te istorijske pokrajine je u susednoj Austriji. Grad leži sa obe strane Drave, na mestu gde se sastaju Pohorje, Dravsko polje, Kozjak i Slovenske gorice.

Ponedeljak, 9. maj 2005. Maribor

Prepodne smo posetili fabriku aluminijuma TALUM u Kidričevu. Moram priznati da nikada do tada nisam bio u takvom industrijskom gigantu. Obišli smo sve pogone, uključujući elektrolizu, ali nas je posebno impresionirao energetski pogon, sistem koji daje jednosmernu struju jačine do 600 kA. Dok smo bili u poseti, postrojenje je davalo 189 kA. Posebno zanimljivo bilo je jako magnetno polje oko provodnika koji razvode struju od ispravljačkog bloka do elektrolize. Od njega su nam stali satovi, što ćemo otkriti tek popodne, kada budemo krenuli u obilazak grada. Kao posetioci dobili smo narandžaste mantile, šlemove i naočare. Posle posete otišli smo na ručak u obližnji restoran, a zatim se vratili u hotel na odmor.

Posle odmora odlazimo da upoznamo grad. Kolega Voršič nas najpre vozi svojim automobilom u panoramsko razgledanje, a zatim se ispred zgrade univerziteta srećemo sa mladom damom, našim popodnevnim vodičem. Sledi dvosatna šetnja od univerziteta do obale Drave. Usput svraćamo u katedralu, u kojoj je sahranjen biskup Anton Martin Slomšek, koji je odigrao presudnu ulogu u očuvanju slovenačkog identiteta Maribora. Dan završavamo večerom u restoranu pored ribnjaka.

Utorak, 10. maj 2005. Maribor

Prepodne smo u poseti FERI-ju, Fakultetu za elektrotehniku, računarstvo i informatiku. Ne smem ni da kažem kako sve to izgleda; samo toliko da smo mi u svakom pogledu jad i beda. Što to pre shvatimo, biće nam bolje. Sreli smo mnogo zanimljivih ljudi i treba pokušati da se sa njima uspostavi saradnja.

Ručamo u restoranu na fakultetu. Jedem ričet, nešto nalik našem pasulju, u koji su dodati krompir i ječam, a uz to ide velika kranjska kobasica. Uz ručak, za promenu, pijem pivo umesto vina, koje smo proteklih dana pili u velikim količinama. Danas sam dobio dosta zanimljivih ideja; samo ih treba ostvariti.

Popodne prisustvujemo otvaranju simpozijuma „Komunalna energetika“ u Kongresnom centru „Habakuk“, odličnom kongresnom centru odmah ispod našeg hotela. Današnja predavanja uglavnom su posvećena tržištu energije i njegovim pravilima.

Posle predavanja idemo u vinski podrum Vinag, za koji kažu da je četvrti po veličini u Evropi. Prvo razgledamo podrum, a zatim degustiramo vina: mariborček, rajnski rizling, traminac, laški rizling, neka poznata još iz stare Jugoslavije. Ovde upoznajem kolegu Žarka Čučeja, koji se bavi sličnim stvarima kao i mi u Laboratoriji i rukovodi laboratorijom sa desetak saradnika. Tu bi se mogla ostvariti dobra saradnja. Posle degustacije preostaje nam samo spavanje.

Sreda, 11. maj 2005. Maribor

Danas, za promenu, odlazimo malo u kupovinu. Uglavnom kupujemo u velikim tržnim centrima, što pokazuje da je Slovenija deo Evropske unije. Kupujem Aleksandri par sitnica.

Po povratku u hotel ručamo i odmaramo se. Radojka danas ima izlaganje na konferenciji, ali ja sam suviše umoran, pa se odlučujem za odmor. Posle odmora Sreto i ja se žičarom penjemo na Pohorje. Odozgo Maribor izgleda manji nego iz samog grada.

Uveče nas vode u restoran „Novi svet“. Biram lignje, malu promenu posle proteklih dana, kada smo uglavnom jeli meso. Vodim zanimljiv razgovor sa Peterom Cafutom, koji je nekada često dolazio u „Pupin“. Malo evociranja uspomena.

Četvrtak, 12. maj 2005. Maribor

Za danas je planiran naporan dan. Najpre obilazimo Opštu bolnicu, da bismo se upoznali sa električnom i komunikacionom infrastrukturom ove zdravstvene ustanove, koja je, otkako Maribor ima Medicinski fakultet, postala klinički centar. Kažu da je u SFRJ bila najveća zdravstvena ustanova tog tipa. Ceo tehnički blok izgleda besprekorno funkcioniše. Imaju čak sopstvenu elektranu, pa višak električne energije prodaju elektrodistribuciji. Ispod svih objekata su podzemni koridori, kojima se prevoze bolesnici i kreće osoblje, a njihove tavanice iskorišćene su za cevi grejanja, hlađenja i vodovoda i za električne i komunikacione instalacije. Na kraju su nas poveli na vrh najviše zgrade u bolnici, sa koje se pruža divan pogled na Maribor. Popeo sam se i na krov i napravio par snimaka.

Zatim nas je kolega Andrej Hanžič odveo na FERI da nam pokaže solarnu elektranu snage 5 kW.

Ponovo smo ručali u restoranu na fakultetu. Posle toga su nas dvojica Jožeta, Voršič i Pihler, poveli u hidroelektranu „Mariborski otok“ i u dispečerski centar „Dravskih elektrana“, ali i celog elektroenergetskog sistema Slovenije. I ovde je, kao i na drugim mestima koja smo posetili, sve uredno, čisto i automatizovano. Čoveku jednostavno bude krivo što tako nije i kod nas.

Veče, a s njim i boravak u Mariboru, završavamo u restoranu „Marina“ na obali jezera, uživajući u dobroj hrani i divnom pogledu na jezero puno veslača, sa ponekom jedrilicom i labudovima, koji pokazuju da je voda čista.

Petak, 13. maj 2005. Maribor – Čačak

Posle pet napornih dana u Mariboru vraćamo se u srpsku stvarnost. Put je jednoličan i dosadan. Koristim priliku da u fri-šopu na slovenačko-hrvatskoj granici kupim Danki parfem. Na OMV pumpi na Vidikovcu u Beogradu napušta nas Danijela, a onda Ibarska magistrala i konačno Čačak.

16. Oktobra 2026.17. Oktobra 2026.

Večna Italija (4): Toskana pod kišom

Četvrtak, 15. april 2004. Rim – Sijena – Piza – Montekatini

Rim napuštamo već u osam sati. Cilj nam je banja Montekatini, gde ćemo prespavati dve noći, a usput treba da vidimo Sijenu i Pizu. Biće to moj prvi susret sa ovim gradovima, ali ne i sa Toskanom, jer sam već nekoliko puta bio u Firenci.

Ova maršruta kroz Italiju uobičajena je za turiste iz Srbije, a pre svega za đake koji masovno obilaze Italiju na maturskim ekskurzijama. Lido di Jesolo, Rimini, a videćemo i Montekatini, upravo su mesta u kojima odsedaju naši đaci. Hoteli su skromni, a u sobama često ima kreveta na sprat, jer treba maksimalno iskoristiti prostor. Doručak i večera nisu ništa naročito, ali i to je pokazatelj našeg standarda i statusa koji naša zemlja trenutno ima u Evropi.

Vreme koje nas prati ka severu nije obećavajuće. Da bismo ipak nešto videli, valjalo bi da prođe bez kiše. Svi se pomalo pribojavamo dana kakav smo imali u San Marinu.

Konačno stižemo u Sijenu, gradić u toskanskim brdima, na tristotinak metara nadmorske visine. Do istorijskog jezgra penjemo se liftom iz podnožja. Grad je za mene pravo otkrovenje, od položaja, preko glavnog trga, Piazza del Campo, do katedrale. Oni koje istorija manje zanima nalaze vremena za radnje.

Ipak, najzanimljivije je na Piazza del Campo, velikom popločanom trgu oko koga su sve važnije građevine Sijene. Trg je možda najpoznatiji po čuvenoj konjskoj trci Palio, koja se održava dva puta godišnje, 2. jula i 16. avgusta, sa jahačima u srednjovekovnim odorama. Svaki jahač i konj nose boje jedne od gradskih četvrti koje predstavljaju. Za tu priliku trg se prekriva peskom, a jahači smeju bičem da udaraju ne samo svog konja nego i druge konje i jahače. Palio u Sijeni najpoznatija je trka te vrste u Italiji.

Dva sata sigurno nisu dovoljna da se upozna grad kao što je Sijena, a sličnih gradova u Italiji ima još. Valjalo bi se jednog dana vratiti u Toskanu i bolje je upoznati. Pored ovog veličanstvenog trga obilazimo i katedralu.

Nebo je postajalo sve crnje dok smo se približavali Pizi. Naš cilj je Trg čuda (Campo dei Miracoli), sa čuvenim Krivim tornjem i katedralom. Da bi zaštitile spomenike, vlasti Pize ne dozvoljavaju turističkim autobusima i automobilima da priđu trgu, pa smo autobus ostavili na parkingu, a do trga se dovezli gradskim autobusom. U Pizi i njenoj okolini rođeni su ili su studirali mnogi slavni Italijani: Galileo Galilej, matematičar Leonardo iz Pize, poznatiji kao Fibonači, fizičar Enriko Fermi, predsednici Italije Đovani Gronki i Karlo Aceljo Ćampi, premijer Đulijano Amato… Uživamo u zaista čudesnim građevinama na ovom trgu.

Ovo je jedno od onih mesta gde posetilac ne zna čemu pre da se divi: Krivom tornju (zvoniku), katedrali Santa Maria Assunta, neizbežnoj krstionici ili Monumentalnom groblju. Građevine su veoma stare: katedrala je započeta 1064, krstionica 1153, a zvonik 1173. Krstionica je najveća u Italiji, obima 107,25 metara.

Posle napornog, ali lepog dana, konačno stižemo u Montekatini. Dočekuju nas kiša i veoma loš smeštaj: oba kreveta imaju gornji ležaj, pa se na njima ne može sedeti, već samo ležati, a stolica nema. Zbog kiše se nije moglo u šetnju, a za sedenje u kafani nismo bili raspoloženi. Uz to, sutra nas čeka naporan dan u Firenci.

Petak, 16. april 2004. Montekatini – Firenca – Montekatini

Posle Venecije i Padove, Firenca je italijanski grad u kome sam bio najviše puta. Nažalost, glavni grad Toskane posećivao sam uglavnom u proleće ili kasnu jesen, ali vreme je obično bilo podnošljivo, osim onog sunčanog prvomajskog dana 1990, kada sam ovde bio poslednji put. Tokom srednjeg veka, a posebno u doba renesanse, Firenca je verovatno bila najznačajniji grad-država na tlu današnje Italije. Posle ujedinjenja Italije bila je od 1865. do 1871. prestonica Kraljevine Italije.

Grad kao što je Firenca ne može se upoznati, pa čak ni obići, za jedno prepodne. Ali ono najvažnije mora se videti: Piazza della Signoria, sa Palazzo Vecchio, Lođom dela Sinjorija, kopijom Mikelanđelovog Davida i Čelinijevim Persejem sa glavom Meduze, galerija Ufici, Stari most na Arnu, a treba otići i na brežuljak sa druge strane reke, odakle puca pogled na grad.

Nažalost, tokom ovog, ali i nekih ranijih putovanja, primetio sam da moje saputnike kulturno-istorijski spomenici relativno malo zanimaju. Više ih zanima kupovina ili, što je još zanimljivije, sedenje po kafanama uz ogromne količine piva ili vina. To se potvrdilo i u Firenci: prilično jaku kišu koja je počela posle obilaska većina je iskoristila da presedi u kafanama, a kasnije se hvalila šta je jela i pila.

Obilazak smo započeli bazilikom San Minijato, posvećenom Svetom Minijatu, prvom firentinskom mučeniku. Bazilika je na brdu koje je jedna od najviših tačaka Firence.

Obilazak istorijskog jezgra počinjemo od bazilike Santa Kroče, sve vreme strahujući da ne počne kiša. Bazilika je poznata po grobovima mnogih znamenitih Italijana: Mikelanđela, Galileja, Makijavelija, Đoakina Rosinija i drugih, a tu je i spomen-ploča Markoniju. Zanimljivo je da je ovde i Danteov grob, ali je prazan, jer je Dante sahranjen u Raveni. Priča se da je za vreme Drugog svetskog rata grupa firentinskih crnokošuljaša krenula u Ravenu da otme Danteove posmrtne ostatke, ali su ih Ravenjani već bili premestili, pa su otmičari našli prazan grob.

U baziliku ovoga puta nismo ulazili, ali sam ja u njoj bio tokom ranijih poseta. Cilj nam je bio Piazza della Signoria, sa nekim od najznačajnijih građevina koje treba videti.

Ovde treba uočiti Palazzo Vecchio, Lođu dela Sinjorija i četiri vajarska dela: kopiju Mikelanđelovog Davida, Perseja sa glavom Meduze, Neptunovu fontanu i konjaničku statuu Kozima I Medičija. Značaj Firence u srednjem veku, a posebno u renesansi, neraskidivo je vezan za porodicu Mediči, koja je tada vladala gradom. Najpoznatiji vladari iz te kuće bili su Kozimo Stari, prozvan „Otac domovine“, i Lorenco Veličanstveni.

Nedaleko od Piazze della Signoria je katedrala Santa Maria del Fiore, ili Duomo, a pored nje čuvena krstionica sa pozlaćenim reljefnim vratima Lorenca Gibertija.

Ostalo je još da vidimo Ponte Vecchio, i tu je bio kraj zvaničnog upoznavanja sa Firencom. Preostalo nam je par sati za samostalno razgledanje, ili bolje rečeno za kupovinu, jer je to većini putnika ovoga puta bilo zanimljivije. Međutim, tada je počela kiša, i to prilično jaka. Istorijski deo Firence, kojim smo se uglavnom kretali, ima slabo rešenu kanalizaciju za kišnicu, pa smo se pored kiše borili i sa velikim barama po ulicama.

Tokom ranijih putovanja stekao sam utisak da se u Firenci mogu kupiti veoma lepe i kvalitetne cipele, pa smo najveći deo vremena proveli tražeći cipele za Danku. U tome smo uspeli, a ispostaviće se da će, osim još jedne putnice, jedino Danka tokom ovog putovanja kupiti lepe i kvalitetne cipele. Ostale putnice uzdale su se u nekakve prodavnice jeftinih cipela u Padovi. Uz još par sitnica, stižemo i da se odmorimo uz kapućino u tipičnoj italijanskoj kafeteriji, u koju zaposleni Italijani svraćaju tokom podnevne pauze na kapućino i lagani ručak.

Na dogovorenom mestu malo duže čekamo autobus. Kiša nemilosrdno lije i prati nas sve do Montekatinija. Malo odmora, večera i ponovo nazad u sobu, jer nam kiša ni ove večeri ne dozvoljava da vidimo nešto od gradića.

Subota, 17. april 2004. Montekatini – Padova – Lipica

Preostao nam je još jedan dan u Italiji; uveče ćemo već biti u Sloveniji. Kiša je prestala i Sunce se stidljivo pomalja iza oblaka. Danas treba preći više od 400 kilometara, a usput posetiti i Padovu. Već sam dva puta detaljno obišao ovaj stari grad, pa poseta budi samo stare uspomene. Ipak, prošlo je četrnaest godina od mog poslednjeg boravka ovde. Bilo je to one davne 1990, kada mi se činilo da se ostvaruju neki davni snovi. Nažalost, bila je to samo „labudova pesma“ jedne mladosti, godina posle koje ću se osećati kao pripadnik „izgubljene generacije“.

Među saputnicima se osećao umor, ali i želja da se ispune potrošački snovi, pa nije bilo previše zainteresovanih za obilazak grada. Ipak, vredelo je upoznati se bar sa onim najvrednijim: trgom Prato della Valle, bazilikom Svete Justine, bazilikom Svetog Antonija, Piazza delle Erbe, Palazzo della Ragione…

Padova nije veliki grad, pa se rastojanja između ovih mesta lako prelaze peške. Drugačije ne bi ni moglo, jer je industrijalizacija turizma učinila da autobusi ne smeju van za to određenih parkinga. Dok šetam, prisećam se boravka u obližnjoj banji Abano Terme. Nikada nisam bio u mondenskijem mestu. Danas, dok pokušavam da doradim ovaj tekst, potražio sam na internetu podatke o toj banji i našao čak i prezentaciju hotela „Vena d'Oro“, u kome sam 1990. proveo dve noći. Ali vratimo se Padovi i onome po čemu je poznat ovaj značajni univerzitetski centar.

Jedna od njegovih znamenitosti je bazilika Svetog Antonija, u kojoj počivaju mošti ovog sveca, inače zaštitnika i Lisabona, gde je rođen. Ispred bazilike je monumentalna Donatelova konjanička statua kondotjera Gatamelate.

U Padovi je i čuvena Đotova kapela (Cappella degli Scrovegni), sa freskama koje je Đoto naslikao početkom XIV veka.

Pre više od dve decenije, kada sam prvi put bio u Đotovoj kapeli, činilo mi se da njegove freske nisu ništa u poređenju sa freskama srpskih srednjovekovnih manastira, na primer Studenice, oslikane čitavih sto godina ranije. Danas vidim da se to ipak ne može tvrditi sa sigurnošću; stvar je ukusa. Uostalom, Đoto se s razlogom smatra pretečom italijanske renesanse.

Nestrpljivi su ipak dočekali priliku da odemo u kupovinu, u deo Padove sa velikim tržnim centrima. Na žalost mnogih, posebno dama, to nisu bili oni obećani magacini cipela, pa su se gospođe uglavnom zadovoljile cipelama lošijeg kvaliteta. Moj glas se proteklih dana uzalud gubio u njihovim nadama u Padovu: cipele je trebalo kupovati juče u Firenci, ili čak pre neki dan u Rimu.

Pred veče se konačno vraćamo u „Jugoslaviju“. Ponovo spavamo u hotelu „Maestoso“ u Lipici, kao i pre četvrt veka. Kakva razlika u odnosu na one memljive italijanske hotele: sve je čisto i zategnuto, a hotelsko osoblje, naravno, ljubazno. Ponovo srećemo Čačane koji su putovali u Španiju.

← Večna italija (3): Mojsije, lanci i Sikstina

Kraj serije „Večna Italija“.

16. Oktobra 2026.16. Oktobra 2026.

Večna Italija (3): Mojsije, lanci i Sikstina

Sreda, 14. april 2004. Rim

Pošto sam sinoć osmotrio restoran za doručak, predlažem Danki da poranimo, jer se bojim da će kasnije biti gužva. To se pokazalo ispravnim, ali ne samo zato što je kasnije bilo teško naći mesto za stolom, već i zato što je nestalo hrane. Italijani nisu predvideli da su Srbi baš toliko „proždrljiv“ narod i da će po nekoliko puta puniti tanjire, pa je brzo nestalo „konkretne“ hrane, kao što je šunka.

Prepodne je predviđeno za samostalno razgledanje, a u tri sata treba da se nađemo kod ulaza u Vatikanske muzeje. Zato sam napravio plan da prvo obiđemo crkvu Svetog Petra u lancima (San Pietro in Vincoli), a zatim malo procunjamo delovima Rima koje juče nismo videli, kao što je Via Veneto.

Crkva je vrlo blizu hotela, ne više od desetak minuta hoda, i to sve nizbrdo. Usput hoćemo da obiđemo i baziliku Santa Maria Maggiore, najveću Bogorodičinu crkvu u Rimu. Nažalost, ona se restaurira. Zato smo uživali u onome što nudi druga crkva u koju smo se uputili.

Lanci i Mojsije

Ova crkva je poznata po dve stvari. Prva je relikvija po kojoj je dobila ime: lanci kojima je, po predanju, Sveti Petar bio okovan u tamnici. Po jednoj legendi, to su lanci iz jerusalimske tamnice, a po drugoj, iz rimskog Mamertinuma.

Druga znamenitost je Mikelanđelov Mojsije, koji je trebalo da bude deo nadgrobnog spomenika pape Julija II, jedno od najznačajnijih vajarskih dela uopšte. Pažljiv posetilac primetiće malo oštećenje na desnom kolenu. Legenda kaže da ga je napravio sam Mikelanđelo, udarivši čekićem i uzviknuvši: „Zašto ne govoriš?“

Uz ovu skulpturu vezana je i nedoumica: zašto Mojsije ima rogove? Najčešće objašnjenje vezano je za prevod Starog zaveta. U hebrejskom tekstu stoji da je Mojsijevo lice „sijalo“ kada je silazio sa Sinajske gore sa deset zapovesti, ali je ta reč slična reči za „rog“, pa je u latinskom prevodu, Vulgati, Mojsije opisan kao „rogat“ (cornuta). Takav prevod stigao je i do Mikelanđela. Postoji i tumačenje da su rogovi znak snage i božanske svetlosti, koje su umetnici svesno koristili.

U ovoj crkvi je i grob znamenitog slikara, posebno minijaturiste, Julija Klovića, za koga su govorili da je „mali Mikelanđelo i Rafael zajedno“. Rođen je u Grižanima u Vinodolu krajem XV veka. Potpisivao se kao GEORGIVS JVLIVS CLOVIVS CROATA, pa na njegovom grobu stoji natpis „Pictor de Croatia“.

Pokazalo se da osim nas dvoje niko iz grupe nije ni pokušao da poseti ove znamenitosti, a svaki posetilac Rima morao bi da ih vidi. Crkva je blizu Koloseuma i Rimskog foruma, pa se mogu obići u jednom potezu sa najznačajnijim lokalitetima antičkog Rima. U blizini je i stanica metroa Kavur, što nam je olakšalo dalje kretanje.

Od crkve Svetog Petra u lancima odlazimo u kraj oko Via Veneto. Obilazimo Trg Barberini, sa čuvenom Berninijevom fontanom Triton. Sa Trga Barberini Via del Tritone vodi pravo do Via del Corso, gde izlazi na trg sa zgradom italijanskog parlamenta, Montecitorio.

Rim — Berninijeva fontana Triton na Trgu Barberini

Vreme uglavnom provodimo razgledajući radnje između Via del Corso, Piazze Barberini i Via Vittorio Veneto. Prilično umorni, u tri sata stižemo do ulaza u Vatikanske muzeje.

Vatikan

U Vatikanskim muzejima uvek ima šta da se vidi, od antičkih skulptura do slika čuvenih renesansnih slikara. U ovdašnjoj pinakoteci je i jedna od najvrednijih slika na svetu, Rafaelovo „Preobraženje“, koja se, uz Da Vinčijevu „Mona Lizu“ i Botičelijevu „Veneru“, smatra najskupljom slikom na svetu. Naravno, postavlja se pitanje po kom kriterijumu. Kažu, jednostavno: to su tri slike koje nijedna osiguravajuća kuća na svetu nije htela da osigura.

Trebalo bi mnogo prostora da se prikaže sve što je zanimljivo i vredno u Vatikanskim muzejima, ali ovde je lep i Vatikanski park.

Ipak, najznačajnije što se vidi u Vatikanu svakako je Bazilika Svetog Petra, glavna crkva katoličkog sveta. Mogle bi se navoditi mnoge zanimljivosti o gradnji bazilike, njenim dimenzijama, oslikavanju Sikstinske kapele, … Legenda kaže da je u isto vreme kada je Mikelanđelo oslikavao Sikstinsku kapelu, u Rimu radio i Rafael Santi, nekoliko godina mlađi od njega. Rafael je navodno postavio uslov da nikada ne sretne Mikelanđela. Ali radoznalost je bila jača: jednog dana je provirio u Sikstinsku kapelu i visoko na skelama video „starca“ koji je, samo petnaestak centimetara udaljen od tavanice, slikao.

Samo razgledanje Bazilike Svetog Petra zahteva mnogo više vremena nego što smo imali. Svaki deo bazilike, ali i trga ispred nje i građevina okolo, ima neku svoju priču. Ne sme se proći pored još jednog Mikelanđelovog remek-dela, Pijete. To je jedina skulptura na kojoj je njegov potpis: „Mikelanđelo Buonaroti, Firentinac, izradio je ovo“.

Posle Vatikana idemo Ulicom Kola di Rijenco, koja vodi prema Piazzi del Popolo. Ovu trgovačku ulicu, koja nimalo ne zaostaje za Via del Corso, otkrio sam još prilikom prvog boravka u Rimu. Pošto sutra napuštamo Rim, odlučujemo da ovo popodne posvetimo kupovini, a kupovina za Aleksandru je, naravno, u prvom planu. Peške stižemo do Španskog trga, još malo uživamo i pravac hotel.

← Večna Italija (2): Rim se nije promenio

Večna Italija (4): Toskana pod kišom →

15. Oktobra 2026.16. Oktobra 2026.

Večna Italija (2): Rim se nije promenio

Utorak, 13. april 2004. Rimini – Rim

Današnje odredište je Rim, glavni grad Italije, a nekada i prestonica sveta; nije se bez razloga govorilo „Svi putevi vode u Rim“. Prolazimo kroz srednju Italiju, kroz Umbriju, a najznačajniji grad pored koga prolazimo je Peruđa. U Rim stižemo oko tri sata.

Nastaju problemi: kako autobusom ući u grad i gde ga parkirati. Turizam je u poslednje dve decenije prerastao u pravu industriju. U velike turističke centre svakodnevno se sliva ogromna masa znatiželjnika, automobilima, autobusima, vozovima i avionima, i svu tu masu ljudi i vozila treba prihvatiti. Zato su širom Evrope na ulazima u velike gradove uspostavljene kontrolne tačke na kojima se plaćaju propusnice za ulazak, pre svega za autobuse. Ta procedura pratiće nas kroz celu Italiju i često usporavati naše kretanje. Tako je bilo i na ulasku u Rim. Ipak, stižemo do hotela „San Remo“, u neposrednoj blizini železničke stanice Termini.

Pri smeštaju Danka i ja imamo malih problema. Dobijamo ključ sobe na šestom spratu, ali kada smo otključali vrata, ispostavilo se da je soba već zauzeta. Posle kraće rasprave na recepciji dobijamo sobu na sedmom spratu, i to će biti najbolji smeštaj tokom celog boravka u Italiji.

Za popodne je predviđen obilazak Koloseuma i Foruma. Odlazimo metroom, koji ima stanicu kod železničke stanice, što će se pokazati kao još jedna prednost našeg smeštaja.

Susret sa lokalnim vodičem doneo mi je malo iznenađenje. Marija je vodič koji me je vodio po Rimu na svim mojim putovanjima u ovaj drevni grad. Prvi put je to bilo davne 1979, krajem novembra. Sećam se da je tada bila u drugom stanju. Iskoristio sam priliku da je na to podsetim, a ona je dodala da je to sada studentkinja od 24 godine. Usput se sećam ranijih boravaka u Rimu, posete Tivoliju, i pravim poređenja. Rim je ipak večni grad. Tu se ništa nije promenilo. Promenili smo se mi.

Poređenja u pogledu smeštaja i svega drugog što ima veze sa turizmom više ne važe. Prvi put sam u Rimu bio u vreme „crvenih brigada“ i njihovog terora. Danas se toga sećam samo kroz jedan sitan detalj: na autobuskoj stanici ubijen je čovek samo desetak-dvadesetak minuta pošto sam ja uhvatio autobus do našeg hotela „Ritz“, gore na Parioliju.

Ne znam da li ću imati priliku da obiđem neka lepa mesta kojih se sećam iz te, reklo bi se, daleke 1979. Sećam se kako sam se sa Tanjom našao u četiri sata kod Fontane di Trevi, kako smo dozivali jedno drugo, što je privuklo pažnju čak i poslovično bučnih Italijana i turista, koji su bacali novčić za sreću i ponovni dolazak u Rim. Zauvek će mi ostati u sećanju Via Frattina i Via Condotti, čija su svetla zabeležena na onim fotografijama koje smo snimili na Španskom trgu. To večeras želim da pokažem Danki. Tanju sam tada ispratio na neki autobus prema stanici Termini, gde je bio njen hotel. Danas sve to povezuje metro.

Posle Foruma obilazimo najstariji rimski zatvor, Mamertinum, u kome je bio zatvoren Sveti Petar. Zatim preko Kapitola, gde je sedište gradonačelnika Rima, silazimo ka Trgu Venecija. Aktuelni gradonačelnik Rima je Valter Veltroni, iz reda reformisanih komunista. Na Kapitolu više nije originalna statua cara-filozofa Marka Aurelija na konju: zbog smoga je počela da propada, pa je premeštena u muzej na samom Kapitolu, a na trgu je kopija. Pored sedišta gradonačelnika je jedan od mnogobrojnih stubova sa statuom vučice koja doji Romula i Rema.

Rimski Kapitol (Campidoglio) sa statuom Marka Aurelija na konju

Naspram Kapitola je zgrada u čijoj su se mansardi tajno sastajali Sofija Loren i Karlo Ponti pre nego što su se venčali. Konačno silazimo na Trg Venecija (Piazza Venezia), jedan od najznačajnijih rimskih trgova, sa monumentalnim spomenikom kralju Viktoru Emanuelu II, ujedinitelju Italije.

Na ovom trgu je i Palata Venecija, sa čijeg se balkona svojim pristalicama obraćao Benito Musolini. Ovde se završilo današnje zvanično upoznavanje sa Rimom.

Večernja šetnja

Predlažem Danki da obiđemo znamenitosti oko Via del Corso: Panteon, Piazzu Navona, Fontanu di Trevi, Narodni trg i, naravno, Španski trg. Želim da joj pokažem i lepe uličice oko Španskog trga, poznate po buticima najpoznatijih svetskih modnih kuća, Via Condotti i Via Frattina. Noć je već polako stizala kada smo krenuli niz Via del Corso.

Pošto je već bilo prošlo osam sati, u Panteon nismo mogli da uđemo, ali smo ga osmotrili spolja i za trenutak se divili ovoj antičkoj građevini, koju je u današnjem obliku podigao car Hadrijan. Njena kupola, prečnika 43 metra, jedno je od najvećih dostignuća antičkog graditeljstva. Piazza Navona je u neposrednoj blizini.

Dok joj se približavamo, nebo se natmurilo i preti nevreme. Prodavci užurbano sklanjaju tezge, a mi razmišljamo gde da se sklonimo ako počne kiša. Ovde sam 1984. godine jeo najbolji sladoled u životu. Pokušavam da nađem tu poslastičarnicu, ali sve se promenilo, pa i poslastičarnice, jedan od simbola Italije. Ipak kupujem sladoled u jednoj od njih, ali nekako mi ne liči na onaj od pre dvadeset godina. Nebo šaraju munje i valjaju se tmurni oblaci, ali sve prolazi mirno, pa možemo da uživamo u Berninijevoj Fontani četiri reke. Na ovom trgu je lepo i zato što nema automobila, pa vlada carstvo pešaka. I pored želje da vidimo što više, jer u Rimu ostajemo praktično samo dan i po, umor nas polako savladava.

Pošto se vreme smirilo i veče prošlo bez kiše, odlazimo do Fontane di Trevi, jednog od simbola Rima.

Fontanu je projektovao arhitekta Nikola Salvi i ona je zapravo fasada Palate Poli (Palazzo Poli). Ovde je uvek bučno, jer svaki turista koji dođe u Rim želi da u fontanu baci novčić za sreću i ponovni dolazak. Oko fontane su male uličice u kojima treba znati snaći se da bi se stiglo do Španskog trga (Piazza di Spagna).

Via del Corso stižemo do Via Condotti, koja izlazi na Piazzu di Spagna. U toj nevelikoj ulici su butici svih vodećih svetskih modnih kuća; ovo je modni centar Rima. Drago mi je što smo na Španski trg stigli po mraku, jer ćemo ovuda prolaziti i narednih dana. Oleandri još nisu procvetali, ali ima turista koji se penju čuvenim Španskim stepenicama ka crkvi Svetog Trojstva.

Kada smo stigli na Piazzu del Popolo, već je uveliko bio mrak. Na suprotnom kraju od Via del Corso umetnički par izvodi performans. Gore prema Vili Borgeze vide se osvetljene građevine. Iako je rano veče, trg ne deluje previše živo. Ponovo se vraćamo do Španskog trga, da za trenutak uživamo, ne toliko u lepoti prizora koliko u zadovoljstvu što smo ovde.

Srećom, u neposrednoj blizini trga je stanica metroa, koji nas vozi do stanice Termini i našeg hotela. Posle zasluženog tuširanja tonemo u san.

← Večna Italija (1): Posle četrnaest godina

Večna Italija (3): Mojsije, lanci i Sikstina →

15. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Večna Italija (1): Posle četrnaest godina

Godine iza nas pružale su nam priliku da upoznamo prostore širom sveta, a pre svega one u nekadašnjem neposrednom susedstvu, kakva je bila Italija. Nažalost, i ona nam je postala daleka. Eto, ponovo se pružila prilika da stignemo u jednu od kolevki današnje civilizacije. Možda je trebalo krenuti ka novim prostorima, ali ni ovo nije bio loš izbor: podsetiti se onoga što smo već jednom upoznali.

Subota, 10. april 2004. Čačak – Lido di Jesolo

Valjalo je poraniti i krenuti put Italije, prvi put posle četrnaest godina, i to ponovo preko Hrvatske i Slovenije. Iako ne osećam odbojnost prema bivšoj „braći“, ipak me obuzima čudan osećaj: nelagodnost, srdžba i još mnogo toga što je teško jednostavno opisati.

Početak putovanja obično nameće mnogo pitanja: kakvo će biti vreme, jer ne treba zaboraviti da je početak aprila, i koliko ćemo čekati na granicama, jer nas do današnjeg odredišta, gradića Lido di Jesolo kod Venecije, čekaju tri granice.

Uglavnom putuje poznato društvo sa ranijih putovanja u Francusku i Rumuniju. Iako to nije presudno, mnogo vremena u autobusu nosi sa sobom i mnogo prilika za ispoljavanje „posebnosti“.

Put koji danas prelazimo većini putnika je poznat sa ranijih putovanja, jer najvećim delom vodi kroz nekada jedinstvenu državu, a Italija je, slobodno se može reći, bila najčešće odredište nekadašnjih Jugoslovena. Ipak, većini je ovo prvi prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju posle raspada Jugoslavije, i svi hoće da vide šta se promenilo u protekloj deceniji.

Kod Rume nam se priključuje vodič Miloš Zubić, mladić koji studira turizmologiju na univerzitetu u Ferari. Prvu pauzu pravimo u motelu kod Šida. Hladno jutro i kiša koja se više kani nego što pada. Po izgledu i usluzi motela vidi se da ovo više nije ona maršruta iz vremena kada je auto-put Bratstvo i jedinstvo, na deonici od Beograda do Zagreba, bio saobraćajna kičma Jugoslavije, ali i celog Balkana.

Granicu sa Hrvatskom kod Batrovaca prelazimo relativno brzo, iako je njihov policajac, odustavši od namere da pasoše pregleda u autobusu, ipak to učinio uz pomoć računara; nije zgoreg proveriti da neko od putnika nije boravio na ovim prostorima tokom devedesetih. Auto-put sa njihove strane još nije završen do same granice, ali pripreme su u toku: uz trasu je raskrčen deo Spačvanskih i Bosutskih šuma. I ovde važi naša izreka „što južnije, to tužnije“. Nije iznenađenje, jer su ovi prostori bili u sastavu Republike Srpske Krajine i verovatno u njima i dalje najviše ima Srba. Ovo je, uostalom, zbog šuma i podvodnog terena i ranije bio retko naseljen kraj. Izgrađeni deo puta je u dobrom stanju i odlično obeležen. Ni motel u kome pravimo pauzu u Hrvatskoj ne ostavlja bolji utisak od našeg. Dok stojimo sa strane, primećujem ljutit komentar, možda začinjen i psovkom, vozača koji je zastao pored motela kada je video odakle je naš autobus.

I granicu između Hrvatske i Slovenije kod Bregane brzo prelazimo. Na slovenačkoj strani zastoj je malo duži, ali to je i očekivano, jer se Slovenci vežbaju kako će se ponašati od 1. maja, kada postanu deo Evropske unije i formalno postanu neka vrsta predstraže EU prema Balkanu sa zapadne strane. Zastajemo kod motela u Otočcu. Poslednji put sam ovde bio pre skoro devetnaest godina. Tu u šumi sam tada našao jednu od najkvalitetnijih pečurki, blagvu (Amanita caesarea).

Ni Slovenci još nisu sasvim završili auto-put prema Hrvatskoj, ali se vidi da užurbano rade. Pokušavam da uočim promene u odnosu na 1990, kada sam poslednji put bio u Sloveniji, ali sam prespavao prolazak pored Ljubljane, pa nisam stekao celovitu sliku. Od Ljubljane do italijanske granice auto-put je potpuno završen, pa stižemo brzo i relativno rano, što je obećavalo da ćemo se možda i prošetati po Lido di Jesolu. Nažalost, na italijanskoj granici čekamo više od dva sata da se neki od policajaca umilostivi i obavi pasošku kontrolu. I oni se žale da ih je malo u smeni, a posla mnogo.

Odredište nam je Lido di Jesolo, turističko mesto na jadranskoj obali nedaleko od Venecije. Smeštaj nije bogzna kakav, a večera još lošija: neka supa od pečuraka sa mnogo brašna i nešto poput gulaša sa parčetom krmenadle, a za desert kompot od trešanja.

Posle večere smo se malo prošetali. Mesto je namenjeno turizmu, ali ne i odmoru; izgleda da uglavnom služi za prenoćište grupa koje dolaze da posete Veneciju. Srećemo Čačane koji putuju u Španiju: Mila Miloševića, Ivanu Lazović, Sanju Jovanović i Vesnu Savić.

Nedelja, 11. april 2004. Lido di Jesolo – Venecija – Ravena – Rimini

Čekao nas je naporan dan: Venecija, Ravena i počinak u Riminiju. Do Venecije idemo brodićem iz luke na vrhu rta na kome je Lido di Jesolo. Dan je lep i obećava ugodnu šetnju. Tokom jednog od ranijih boravaka u Veneciji doživeo sam pravi potop, iako je bilo leto.

Iskrcavamo se na Obali Slovena (Riva degli Schiavoni), čije ime pokazuje da su ovde pristajali trgovci iz slovenskih krajeva, pre svega iz Dalmacije. Najpre idemo do Mosta uzdisaja, koji je povezivao Duždevu palatu sa tamnicom. Nažalost, nemamo vremena da posetimo ni palatu ni crkvu Svetog Marka, a više nije ni tako jeftino; turizam je postao važna privredna grana. Zadovoljavamo se pogledom i pričom vodiča na Trgu Svetog Marka, a zatim odlazimo do mosta Rialto na Velikom kanalu.

U slobodno vreme Danka i ja odlazimo do crkve Santa Marija dela Salute. Vraćamo se vaporetom, venecijanskim vodenim autobusom. Pošto ne znamo kako se kupuje karta, od crkve do Trga Svetog Marka se švercujemo. Po običaju, sledi čekanje na neodgovorne. Najduže čekamo Minju Radovanovića; brodić čak polazi, jer ima zakazanu sledeću vožnju. Srećom, Minja stiže u poslednji čas, pa izbegavamo moguće komplikacije.

Do sada sam u Veneciju dolazio sa strane Mestra, ili Nove Venecije, kako ga zovu, vozom ili kolima, koja smo ostavljali na ostrvu Tronketo. Iako nam je u doba socijalizma predvorje Evrope bio Trst, vreme će pokazati da sam isto toliko često boravio i ovde.

Put do Ravene vodi pored Padove, Roviga, Ferare i Arđenta. Iako Ravena ima više značajnih spomenika, kao što su bazilika San Vitale, Teodorikov mauzolej i Danteov grob, obilazimo samo baziliku San Vitale.

Dolazak u Rimini donosi komplikacije: zbog visine autobusa ne možemo da nađemo podvožnjak kroz koji bismo stigli do obale, gde je naš hotel. Uspevamo da prođemo tek kada su ispumpani vazdušni jastuci, a bezrazložna nervoza pojedinih putnika dostigla je vrhunac. Hotel je bio sličan onom u Lido di Jesolu.

Posle večere malo se šetamo oko hotela i odlazimo na spavanje. Rimini, bar ovaj deo u kome je naš hotel, tipično je primorsko mesto, sa nizom hotela i restorana. Sa druge strane ulice je čitav niz privatnih plaža, sa kabinama za presvlačenje, ležaljkama i suncobranima, a tu su i tereni za odbojku na pesku i druge igre. U Italiji postoji propis po kome su dva metra plaže uz more javno dobro i pristup tom delu plaže ne sme se ničim ograničavati.

Ponedeljak, 12. april 2004. Rimini – San Marino – Rimini

Današnji dan rezervisan je za Republiku San Marino. Grad na planini Titano nalazi se u neposrednoj blizini Riminija. Nažalost, nismo imali prilike da uživamo u čarobnom pogledu sa San Marina, jer je gradić bio obavijen tamnim oblacima, iz kojih je nemilosrdno lila kiša. Dok ostali saputnici, posle upoznavanja sa istorijom i znamenitostima, sklonište traže po mnogobrojnim prodavnicama suvenira i kafeterijama, Danka i ja silazimo do parkinga, gde je bio naš autobus. Vozači su uključili grejanje i skuvali kafu, pa smo vreme do povratka u Rimini proveli u toplom.

Kiša je nastavila da pada i po povratku u Rimini. Kratko odlazimo u centar, malo razgledamo prodavnice i vraćamo se u naš ne baš preterano udoban hotel.

← Tour de Europe

Večna Italija (2): Rim se nije promenio →

14. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Neka druga Rumunija (2): Od Brana do Bukurešta

Treći dan: Sinaja – Bran – Sinaja

Zamak Bran iz XIV veka poznat je po predanju da je u njemu kraće vreme bio zatočen Vlad Cepeš Drakula. Iako mu je bio prijatelj, ugarski kralj Matija Korvin zatočio je Vlada Cepeša radi dogovora sa Turcima da ne napadaju Ugarsku. Turci su po svaku cenu želeli da ga uklone, jer im je bio veliki protivnik.

Od Sinaje do zamka put vijuga obroncima Karpata, kroz gustu šumu, a na jednoj krivini nailazimo na mečku sa mečetom.

Početkom XX veka zamak je bio rezidencija rumunskog kraljevskog para, Ferdinanda i Marije, a enterijer je preuređen u srednjovekovnom stilu. U „muzičkoj sobi“ svojevremeno je mini-koncert održao i Goran Bregović. Zakonom o restituciji Rumunija je zamak kasnije vratila nasledniku, njujorškom arhitekti Dominiku fon Habzburgu, koji je najavio da će ga prodati i za njega tražio 135 miliona dolara. U podnožju zamka su etno-selo i pijaca suvenira, naravno sa motivima grofa Drakule. Nedaleko od zamka, u steni, nalazi se udubljenje u koje je smešten kovčežić sa srcem kraljice Marije.

Na povratku odlazimo u manastir Sinaja, koji je krajem XVII veka, po povratku sa hodočašća na Sinajsku goru, podigao Mihail Kantakuzino, vrhovni vojni zapovednik Vlaške. Manastiru je, dodavši na kraju slovo „a“, dao ime Sinaja, a isto ime dobilo je i mesto koje je vek kasnije nastalo oko manastira.

Kantakuzina je oduševio manastir Svete Katarine na Sinaju, podignut još u VI veku. Crkva je sagrađena u stilu epohe Konstantina Brankovjanua, tadašnjeg gospodara Vlaške, kada je rumunska umetnost doživljavala procvat. Manastir zovu i Crkvom Karpata.

Posle manastira posećujemo dvorac Peleš, letnju rezidenciju Karola i Elizabete, prvog rumunskog kraljevskog para, jedan od najlepših dvoraca Evrope. Pored njega je manja varijanta, Pelišor.

Dvorac je građen od 1873. do 1914. godine, kada je preminuo i kralj Karol I, koji nije dočekao da vidi završen dvorac u celosti. Istorija rumunske kraljevske kuće zanimljiva je i po tome što je i ona „uvezena“. Posle ujedinjenja Vlaške i Moldavije 1859. za kneza je izabran domaći bojar Aleksandru Joan Kuza. Zemlja je 1862. dobila ime Kneževina Rumunija, a 1866. Kuza je abdicirao i na presto je iz Nemačke doveden princ iz dinastije Hoencolern, Karol I, koji je 1881. krunisan za prvog rumunskog kralja. Njegova supruga Elizabeta bavila se književnošću pod pseudonimom Karmen Silva.

Kraljevski par nije imao dece, pa je Karola na prestolu 1914. nasledio sinovac Ferdinand. Ferdinand (umro 1927) i njegova supruga Marija (umrla 1938), unuka britanske kraljice Viktorije po ocu i ruskog cara Aleksandra II po majci, imali su šestoro dece. Njihovo treće dete, Marija, bila je jugoslovenska kraljica, supruga kralja Aleksandra I Karađorđevića. Ferdinanda je nasledio unuk Mihaj, ali mu je presto preuzeo otac, koji je Rumunijom vladao kao Karol II od 1930. do 1940. Kralj Mihaj napustio je zemlju 1947.

Kad je o Sinaji reč, treba pomenuti i kuriozitet: negde u brdima pored nje jedan naš čovek drži restoran sa našim specijalitetima. Kažu da je pravi hit među ovdašnjim gurmanima; mesto se mora rezervisati, a gosti dolaze čak iz Brašova, pa i Bukurešta. Mi smo u aranžmanu imali uključenu i večeru, a u Sinaji smo gledali i kulturno-umetnički program, pa smo imali dve zanimljivo provedene večeri.

Četvrti dan: Sinaja – Snagov – Bukurešt

Sinaju napuštamo posle doručka i krećemo ka Bukureštu. Usput svraćamo do jezera Snagov, na čijem je ostrvu crkva u kojoj je sahranjen Vlad Cepeš, kome je ovo putovanje uostalom i posvećeno. Put je sasvim solidan, a pratimo i dvokolosečnu prugu Brašov – Bukurešt. Bio sam pomalo tužan kada sam video da svakih desetak minuta, u oba smera, prolaze kompozicije od po desetak vagona. Kakva razlika u odnosu na naše pruge, kojima, ako ih uopšte ima, idu uglavnom lokomotiva i jedan vagon. Kad bi vagon mogao da ide sam, verovatno bismo i to imali.

Jezero Snagov je tridesetak kilometara severno od Bukurešta. Iako je okolina puna mesta za odmor, većina posetilaca dolazi zbog manastira Snagov na ostrvu, u kome je, po legendi, sahranjeno obezglavljeno telo Vlada Cepeša. Posle obilaska ostrva i manastira vraćamo se na obalu i, posle dužeg čekanja, konačno dobijamo posluženje u lepom restoranu u obliku broda.

Kasno popodne stižemo u Bukurešt, grad širokih bulevara, grandioznih zdanja i pun zelenila, mada je ovogodišnja suša ostavila traga na vegetaciji. Smeštamo se u hotel. Pošto sam prvi put u Bukureštu, ne mogu da procenim gde je hotel u odnosu na ono što se zove centar grada.

U Bukureštu ima šta da se vidi. Iako je pola veka bio iza „gvozdene zavese“, i dalje ga zovu Parizom istoka. Odlazimo u panoramski obilazak grada. Rumunija je kandidat za prijem u Evropsku uniju i to se vidi na skoro svakom koraku: na sve strane su plave zastave sa zvezdama.

Ovo putovanje je dodatno prijatno zato što nema noćnih vožnji, pa svaku noć provodimo u hotelskoj sobi i ne moramo da brinemo o umoru.

Peti dan: Bukurešt

Dan provodimo u obilasku znamenitosti. Između ostalog, obilazimo i Muzej sela, jedan od najvećih muzeja na otvorenom u Evropi. Popodne koristimo za „šoping“, više kao istraživanje šta bi se moglo kupiti nego za pravu kupovinu. Obilazak završavamo ispred grandioznog zdanja Parlamenta.

Ova zgrada, koja još nije u potpunosti završena, posle Pentagona je najveća administrativna zgrada na svetu. U Bukureštu ima još nedovršenih zgrada, koje su u doba Nikolaea Čaušeskua bile zamišljene kao monumentalna zdanja.

Uveče odlazimo na večeru u restoran „Caru’ cu Bere“, čiji bi se naziv na srpski mogao prevesti kao „Kola puna piva“.

Šesti dan: Bukurešt – Krajova – Čačak

Prepodne provodimo u Bukureštu. Obilazimo gradsku crkvu i krećemo kući. Put nas vodi ka Piteštiju, jednom od najvažnijih industrijskih centara Rumunije, gde je fabrika automobila „Dačija“. Između Bukurešta i Piteštija vodi jedan od retkih rumunskih auto-puteva.

Sledeći veći grad je Slatina, sa velikim hemijskim kompleksom, a zatim stižemo u Krajovu. Ovde je veliki elektroindustrijski kompleks, poznat po proizvodnji električnih lokomotiva; tokom sankcija ovde su remontovane lokomotive jugoslovenskih železnica.

U Srbiju se vraćamo preko brane hidroelektrane „Đerdap“. Usput zastajemo kod Donjeg Milanovca, a onda preko Požarevca i Beograda stižemo u Čačak.

Tako se završilo ovo putovanje, koje nam je pružilo priliku da upoznamo „neku drugu Rumuniju“, drugačiju od one o kojoj smo stekli utiske posećujući Temišvar i prelazeći onih pedesetak kilometara od granice do ovog banatskog grada.

← Neka druga Rumunija (1): Drakulinim tragom kroz Transilvaniju

14. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Neka druga Rumunija (1): Drakulinim tragom kroz Transilvaniju

Bližili su se Aleksandrin rođendan i polazak u prvi razred, a ja sam nas prijavio za putovanje po Rumuniji pod nazivom „Drakulina tura“. Danka je krenula pod protestom, što nije bilo obećavajuće. Ali…

Prvi dan: Čačak – Temišvar – Sibiu

Moji susreti sa Rumunijom do tada su se svodili na Temišvar i onih šezdesetak kilometara od granice do njega. Prvi put sam u Rumuniji bio 1998, u vreme kada sam se zbog diskus hernije teško kretao. Jedva sam mogao da pređem dvadesetak metara pre nego što bih zbog užasnih bolova morao da stanem. Temišvar me tada nije previše impresionirao, a pogotovo ne pejzaži koje smo sretali usput. Ipak se sa zadovoljstvom sećam tih aprilskih dana. Srbija je tek izlazila iz perioda sankcija i svaka novina iz sveta, makar to bio svet za koji smo smatrali da je i dalje iza nas, bila je nešto lepo.

Bili smo smešteni u hotelu Politehnike, koji se upravo renovirao. Nalazio se u samom centru grada, preko puta najveće gradske crkve, koju, iako je pravoslavni hram, nazivaju katedralom. Ovaj veliki trg, prava pešačka oaza, zove se Trg pobede (Piața Victoriei). Na jednom kraju je katedrala, a na drugom Opera. Trg je bio poprište dramatičnih događaja iz decembra 1989, koji su doveli do pada Čaušeskua. Po trgu i zgradama oko njega vidi se da je Temišvar deo evropske kulture, jer je kao deo Banata pripadao i ogromnoj Austrougarskoj monarhiji. Nažalost, samo par stotina metara od centra počinju delovi grada sa oronulim porodičnim kućama, drvenim ogradama i ulicama kojima često nedostaje asfalt.

Ove redove o Temišvaru pišem kao utiske iz ranijih godina, jer ćemo se ovoga puta u njemu zadržati samo dva-tri sata, što je svakako premalo da bi se upoznao ovaj ipak simpatičan grad. Posle ovog putovanja, 2003. godine, još dva puta ću posetiti Temišvar, na konferencijama na ovdašnjem univerzitetu. Za te boravke vezane su neke zanimljive dogodovštine i poznanstva, pre svega sa kolegom Dušanom Popovom, jednim od najuglednijih Srba u Rumuniji. Već za nekoliko godina videće se kako se velike promene dešavaju kod naših suseda.

Pri svakoj poseti Temišvaru otkrivao sam poneki sitan detalj iz njegove istorije i današnjeg života.

Ovoga puta navešću samo jedan: Temišvar je 1884. godine postao prvi grad u kontinentalnoj Evropi sa električnim uličnim osvetljenjem, o čemu svedoči i spomen-lampion.

Cilj prvog dana našeg putešestvija je Sibiu, u delu Rumunije koji Rumuni zovu Transilvanija, a Mađari Erdelj. Putovanje je organizovala novosadska agencija „Karpati“, specijalizovana za ture po Rumuniji. Agenciju vodi bračni par Stanković, a naš domaćin i vodič bio je Borivoj Stanković, diplomirani inženjer mašinstva, koji će nas oduševiti poznavanjem istorije, ali i savremenih prilika u Rumuniji.

Sledeći veći grad posle Temišvara je Lugoš (Lugoj). Ovaj grad od pedesetak hiljada stanovnika podario je svetu neke poznate ljude: botaničara Augusta Kanica, holivudskog glumca Belu Lugošija, slavnog po ulozi grofa Drakule, i gimnastičarku Laviniju Milošović, svetsku i olimpijsku šampionku. Posle Lugoša iz Banata prelazimo u Transilvaniju i tu počinju da se menjaju naše predrasude o Rumuniji kao zaostaloj balkanskoj državi.

Prvi grad u Transilvaniji pored koga prolazimo je Deva, poznata po čuvenoj gimnastičkoj školi, iz koje je ponikla i Nadja Komaneči. Gradom dominira tvrđava, koja je imala veliki značaj u vreme Janoša Hunjadija, našeg Sibinjanin Janka, čiji je sin bio ugarski kralj Matija Korvin. Ono što se vidi po dolasku u Transilvaniju dalo mi je ideju da ovim zabeleškama dam naslov „Neka druga Rumunija“: putevi su novi, pokriveni kvalitetnim asfaltom. Već je pala noć, pa samo naslućujemo predele kroz koje prolazimo. A okolo su istorijska mesta: Alba Julija, Hunedoara, Targu Mureš… Dok se vozimo, razmišljam o istoriji koja nas povezuje, a o kojoj tako malo znamo.

Konačno stižemo u Sibiu, gde ćemo prenoćiti. Hotel „Continental Forum“ primer je socrealističke gradnje: veliko, gotovo monumentalno zdanje, sa velikim sobama i visokim plafonima. Veče je prijatno, pa se malo šetamo oko hotela. Mnogo starih zdanja i prilično čist grad. I ovo je neka „druga Rumunija“. Ovde je nekada partijski sekretar bio Niku Čaušesku, najmlađi sin i miljenik vladajućeg bračnog para. Vodič nas upoznaje sa sutrašnjim planom, koji će biti naporan kao i prvi dan. Na kraju putovanja videćemo da smo za šest dana obišli skoro trećinu Rumunije.

Drugi dan: Sibiu – Sigišoara – Brašov – Sinaja

Posle doručka upoznajemo se sa znamenitostima grada. Iako je Rumunija pretežno pravoslavna, u ovom regionu ima dosta potomaka nemačkih doseljenika, Sasa, koji su ovamo dolazili još u srednjem veku. Sibiu je jedan od sedam gradova koje su osnovali, po kojima je Transilvanija na nemačkom dobila ime Siebenbürgen. Zato ovde ima i crkava drugih veroispovesti, a jedna od znamenitosti Sibiua je Evangelička crkva. Obilazimo i Veliki (Piața Mare) i Mali trg (Piața Mică).

Znamenitost Sibiua je i Nacionalni muzej Brukental (Muzeul Național Brukenthal). Samuel fon Brukental, čije ime nosi, bio je guverner Transilvanije pod Habzburzima, a prve zbirke potiču iz 1790.

Gradovi se nižu kao na traci. Posle Sibiua čekala nas je Sigišoara, rodno mesto Vlada Cepeša (Țepeș), poznatijeg kao Drakula, po kome je naša tura i dobila ime. Bio je vlaški vojvoda i vladao je Vlaškom u tri navrata: 1448, od 1456. do 1462. i 1476.

Grad je veoma lep. Iznad njega dominira gornji grad, opasan bedemom sa kulama; bilo ih je četrnaest, a do danas je sačuvano devet. Kule su gradili gradski cehovi, pa po njima nose i imena. Grad je autentično sačuvan iz XV veka. U njemu su srednjovekovna muzejska postavka, soba za mučenje, oružarnica, ali i fenomenalan vidikovac, sa pločicama na kojima su ispisane svetske metropole i udaljenost do njih. Do vrha kule vode strme stepenice, koje škripe pod nogama i stvaraju pravi ugođaj. U rodnoj kući kontroverznog vlaškog vladara je restoran u srednjovekovnom stilu, sa svećama umesto električnog osvetljenja.

Naporno penjanje po gornjem gradu traži odmor, koji pravimo u maloj kafanici u njegovom podnožju. Pijem „hajneken“, kao u bilo kom drugom gradu Evrope. Jer ovo je bila i ostala Evropa. Ta ista Evropa ju je delimično bila izopštila, ali se ni oni nisu previše bunili, bar ne javno. Danka je već odavno svoj otpor prema ovom putovanju zamenila zadovoljstvom što vidi sve ove lepote.

Iz Sigišoare nastavljamo za Brašov, jedan od najvećih gradova Rumunije i važan industrijski centar. Šetnja glavnom ulicom otkriva nam još jedan stari grad. U centru se priprema prostor za večernji koncert Rikija Martina, pa se teško probijamo kroz masu sveta koja se sprema da prisustvuje koncertu ili da ga bar čuje sa odstojanja. Usput nalazimo vremena i za obilazak radnji. Tu i tamo vide se table svetski poznatih firmi. Rumunija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i polako se otvara prema Evropi, pogotovo u razvijenijim delovima zemlje, a Transilvanija to sigurno jeste.

Odlazimo i do čuvene Crne crkve (Biserica Neagră), čiji su zidovi potamneli u požaru u kome je crkva stradala. Potiče iz XIV veka i važi za najveću gotičku crkvu između Beča i Carigrada. Pošto je autobus na suprotnoj strani, još jednom prolazimo glavnom gradskom ulicom.

Kao što se vidi i sa panorame, istorijsko jezgro Brašova dobro je očuvano. Nema novih socrealističkih zgrada; one su uglavnom na periferiji i u novim kvartovima. Stare zgrade su relativno dobro održavane, koliko je to zbog njihove starosti uopšte moguće. Voleo bih da jednog dana vidim i druge gradove Transilvanije, jer sigurno ima još ovakvih lepih prizora.

Posle pedesetak kilometara vožnje stižemo u Sinaju, poznato mondensko skijalište u Karpatima. Ovde se vidi mnoštvo hotela i vila u specifičnom stilu, koji stvara osećaj da ste u nekom drugom, bajkovitom vremenu. Mesto je nastalo oko istoimenog manastira, koji je podigao povratnik sa hodočašća na Sinajsku goru. Sinaja, koja danas ima petnaestak hiljada stanovnika, nalazi se na obroncima Južnih Karpata, u podnožju planinskog lanca Bučeđi i dolini reke Prahove, na nadmorskoj visini između 800 i 1.000 metara, 50 kilometara južno od Brašova i 120 kilometara severno od Bukurešta. Grad je počeo da se razvija kada su između Bukurešta i Brašova izgrađeni pruga i put. Raskošna arhitektura vrhunac doseže u kraljevskom dvorcu Peleš (Peleș), po mnogima najlepšem dvorcu Evrope. Kao turistički centar Sinaja živi tokom cele godine, a zimi je poznato skijalište, sa terenima između 1.400 i 2.100 metara i sezonom od decembra do aprila. Zbog prirode i zanimljive arhitekture često je zovu „perla Karpata“.

Smeštamo se u hotel „Sinaja“, koji još jednom ruši predrasude o Rumuniji: njihov hotel sa tri zvezdice izgleda i nudi mnogo više od nekih evropskih hotela sa više zvezdica. Ima sve što treba planinskom hotelu: tople, ušuškane i prostrane sobe, bilijar, internet-kafe, teretanu, bazen…

Svaki dan je naporan, jer po pravilu obilazimo više od jednog mesta. Za sutra je planirana poseta zamku Bran, a popodne manastir Sinaja i dvorac Peleš.

← Tour de Europe

Neka druga Rumunija (2): Od Brana do Bukurešta →

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (8): Ne samo grad svetlosti

Nedelja, 20. septembar 2015. Popodne

Pariz se, naravno, ne može obići za nekoliko dana, koliko običnim turistima poput Aleksandre i mene stoji na raspolaganju. Ali to nas nije sprečilo da pokušamo da vidimo što više. Posle podnevnog odmora ponovo krećemo. Stanica Franklin D. Ruzvelt pokazala se kao dobro polazište za kraj oko Jelisejskih polja, pa smo i ovog sunčanog nedeljnog popodneva od nje krenuli niz aveniju.

Najpre prolazimo Avenijom Vinstona Čerčila, između Velike i Male palate. Velika palata, izložbeni prostor i muzejski kompleks, građena je od 1897. za Svetsku izložbu 1900, zajedno sa Malom palatom i mostom Aleksandra III. Zlatno doba doživela je u prvoj polovini XX veka, kada su se u njoj održavala takmičenja u jahanju i predstavljale novosti iz sveta automobila, avijacije i kućnih aparata.

Na skretanju sa Jelisejskih polja u Aveniju Vinstona Čerčila je spomenik generalu Šarlu de Golu, a na kraju Male palate, kod Sene, spomenik njegovom savremeniku sa druge strane Lamanša, Vinstonu Čerčilu. Odavde smo na korak od mosta Aleksandra III.

Most važi za najraskošniji u Parizu i zaštićen je kao istorijski spomenik. Izgrađen je od 1896. do 1900, sa lampama u stilu art nuvoa, heruvimima, nimfama i krilatim konjima na oba kraja. Nazvan je po ruskom caru Aleksandru III, koji je sa Francuskom sklopio savez.

Preko mosta stižemo na Orsej obalu, gde su dve važne državne institucije: Ministarstvo inostranih poslova, poznato u celom svetu po imenu ulice u kojoj se nalazi, i Burbonska palata, sedište Narodne skupštine. Ovde su nekada dolazili mnogi slikari da slikaju obale Sene. Burbonska palata, tačno naspram Konkorda, podignuta je od 1722. do 1728. za vojvotkinju od Burbona, a za vreme Napoleona dobila je neoklasicističko pročelje sa korintskim stubovima, koje podseća na Madlenu. Od 1879. u njoj zaseda Narodna skupština, a u njenoj biblioteci čuvaju se i dokumenti sa suđenja Jovanki Orleanki i Rusoovi rukopisi.

Mostom Konkord vraćamo se na desnu obalu i izlazimo na Trg Konkord.

Razmišljamo o šetnji parkom Tiljeri, ali je već gotovo osam sati, kada se park zatvara. Umesto toga produžavamo ka Madleni.

Želimo da se Bulevarom Osman prošetamo do Etoala, ali stižemo samo do Trga Svetog Avgustina. Tu predahnemo uz piće, a pošto je u blizini stanica linije koja ide do našeg predgrađa, vraćamo se u hotel da se spakujemo za povratak kući.

Ponedeljak, 21. septembar 2015. Pariz – Beograd – Čačak

Došao je i poslednji dan. Preostaju nam Luvr, još malo „špartanja“ po Parizu, povratak u hotel i odlazak na aerodrom. Posle doručka stvari ostavljamo na recepciji i metroom odlazimo u centar.

Luvr je jedan od onih muzeja koji se ne mogu upoznati za nekoliko sati koliko ćemo imati. Jedan je od najvećih i najposećenijih muzeja na svetu, u proseku ga dnevno obiđe oko petnaest hiljada ljudi, većinom stranaca. Smešten je u Palati Luvr, nastaloj od tvrđave Filipa II s kraja XII veka, čiji su ostaci i danas vidljivi u podrumu. Kada je Luj XIV 1682. preselio dvor u Versaj, u Luvru je ostala kraljevska zbirka umetnina, a za vreme Revolucije odlučeno je da palata postane muzej. Otvoren je 10. avgusta 1793, sa 537 slika, uglavnom iz konfiskovane kraljevske i crkvene imovine. Pod Napoleonom zbirke su se znatno uvećale, a muzej je neko vreme nosio i njegovo ime. Novi ulaz, Piramida, delo američkog arhitekte kineskog porekla I. M. Peja, koju je naručio predsednik Miteran, postao je gotovo jednako popularan kao i sam muzej.

Umetničko i istorijsko blago Luvra predstavlja istoriju sveta na jednom mestu, pa je teško izdvojiti ono najvrednije. Ipak, biseri su svakako Miloska Venera, Nika sa Samotrake i Hamurabijev zakonik.

Miloska Venera, helenistička mermerna statua iz perioda oko 130–100. godine pre nove ere, visoka 203 centimetra, predstavlja Afroditu, boginju ljubavi i lepote. Ruke i prvobitno postolje su izgubljeni. Pronašao ju je 1820. jedan meštanin na ostrvu Milos, u Egejskom moru.

Nika sa Samotrake, krilata boginja pobede, visoka 2,4 metra, podignuta je oko 190. godine pre nove ere u slavu pomorske pobede. Prvobitno je stajala na ostrvu Samotraki, na postolju u obliku brodskog pramca. Prikazana je raširenih krila, kao da u njih duva vetar, a draperija je tako tanka da otkriva telo ispod nje. Danas stoji na počasnom mestu, na vrhu glavnog stepeništa muzeja.

Hamurabijev zakonik najpoznatiji je i najbolje sačuvani zakonik drevne Mesopotamije, ispisan na steli od crnog diorita, visokoj 2,25 metara. Pronađen je 1902. u iranskoj Suzi, kuda ga je u XII veku pre nove ere kao ratni plen odneo elamski kralj.

Ulazak u muzej kakav je Luvr neminovno ostavlja gorak ukus u ustima. Svaki posetilac je svestan gde se nalazi i šta bi mogao da vidi. Ali svestan je i da jednodnevni, ili još gore jednosatni boravak u njegovim salama više liči na „nemoguću misiju“ nego na susret sa biserima svetske umetnosti i tragovima civilizacije. Ulazak u salu sa Mona Lizom, remek-delom Leonarda da Vinčija, i pokušaji da je koliko-toliko vidimo izbliza, prerastaju gotovo u borbu za goli život. Posle svega ostaje seta, što nismo uspeli ni za trenutak na miru da uživamo u tom zagonetnom osmehu. Ali i zbog svih drugih remek-dela, koja se ko zna kakvim čudom i čijom voljom sabraše na ovom mestu, a koja nismo stigli da vidimo.

Oproštaj sa Parizom

Po izlasku iz Luvra odlazimo u radnje u Ulici Rivoli, za koje smo prethodnog dana procenili da bi mogle ponuditi nešto zanimljivo. Nažalost, uzalud smo se nadali uspešnoj kupovini. Boravak završavamo ručkom u restoranu koji nam je preporučila vodič Maja, „Brasserie le Wilson“, na mestu gde Avenija predsednika Vilsona izlazi na Trokadero. Ispostavlja se da je isto mesto za oproštajni ručak izabrala i jedna porodica iz Leskovca. Biramo jela sa dnevnog menija i uživamo u popodnevnom Suncu i pogledu na Ajfelov toranj.

Posle ručka još jednom sa platoa ispred Palate Šajo gledamo Ajfelov toranj, Senu i Marsova polja. Bio je to oproštaj sa Parizom i prilika da se na brzinu podsetimo šta smo sve videli za pet dana, ali i šta smo propustili, nadajući se nekom novom boravku u gradu koji nije samo grad svetlosti.

Po povratku u hotel ustanovljavamo da smo avionske karte ujutru zaboravili u sobi. Tražimo ih, ali su, po svoj prilici, završile u smeću. Kada smo se požalili vodiču Kristijanu, stiglo je olakšanje: karte nam i nisu potrebne. Dovoljno je da na čekiranju pokažemo pasoše i dobićemo kartu za ukrcavanje.

Ka aerodromu idemo obalom Sene. Sa desne strane ostaje nam hipodrom Lonšan, a sa leve Defans sa svojim neboderima. Iako sam želeo da upijem svaki preostali delić Pariza, umor me savladava i ostatak puta dremam. Zatim sledi uobičajena procedura: čekiranje, pasoška i carinska kontrola, ukrcavanje i ugodan let do Beograda. Pošto su nas kola čekala u garaži na aerodromu, odmah krećemo kući, u Čačak.

Tri puta u Parizu, 1978, 2003. i 2015, i svaki put potraga za istom ulicom Basano.

Kraj serije „Pariz“.