Kategorija: Život i sećanja

U ovoj sekciji se nalaze moja sećanja na važne periode moga življenja – boravak u vojsci i vreme školovanja.

Objavljeno

Korak u život (2): Od „Kolonijala“ do obdaništa

Prodavnica preko mostića

Odmah preko mostića nalazila se prodavnica kolonijalne robe, kako se tada govorilo. Možda se čak tako i zvala, „Kolonijal“. Pripadala je trgovinskom preduzeću „Stjenik“. Pre rata u istom objektu bila je kafana, Čačanima poznata kao „Desimirova kafana“. Desimira Vasilijevića pamtim kao krupnog, govorljivog čoveka. Sa suprugom Danicom i porodicom njenog sina živeo je u susednoj kući na sprat, kakvih je u predratnom Čačku bilo mnogo. Baka Ljubica družila se sa Danicom, pa smo često odlazili kod njih. Daničini unuci Milorad i Mirjana bili su par godina stariji od mene, ali smo se lepo družili.

U prodavnici su radila dvojica trgovaca, Vitomir Matijašević i Janko Dolović, koji su obeležili moje detinjstvo. Sa nepune dve godine odvažio sam se da sam odem u prodavnicu. Jedva vidljiv ispod tezge, pružio sam ruku sa papirnom deseticom, govoreći: „Vitomije, na paje.“

Za prodavnicu je vezana i gotovo ritualna nabavka namirnica na početku svakog meseca. Mama je platu primala poslednjeg dana u mesecu. Tog dana pravio se spisak stvari koje treba kupiti, koji je po pravilu počinjao: šećer 5 kg, so 1 kg, brašno… Spisak je uglavnom svakog meseca bio isti, osim pred neki praznik, kada je trebalo kupiti i ponešto nestandardno, obično za kolače. Ne sećam se kada sam i sam počeo da učestvujem u pravljenju spiska, ali se sećam da sam se trudio da se na kraju dodaju i dve štangle čokolade. Naravno, za mene. Bila je to čokolada za kuvanje, koja se prodavala na štangle; mlečna čokolada je tada još bila luksuz.

Ulazak u svet odraslih

Grad je počeo da se širi i na našu periferiju. Moji su odlučili da naših pedesetak ari isparcelišu i prodaju onima koji su želeli da grade kuće, a takvih je bilo sve više. Rešili su da i mi napravimo novu kuću, za koju su predvideli dva spojena placa, naslonjena na dvorište naše stare kuće.

Sve to me je neočekivano uvelo u svet odraslih. Pošto baka nije imala gde da me ostavi kada je odlazila u katastar ili sud, upoznao sam se i sa tim ustanovama. Često me je ostavljala kod službenica u katastru, Jelice i Vere. Dale bi mi papir i olovku da crtam, a ja sam njima bio neka vrsta razonode. Bio sam vrlo komunikativan i spremno sam odgovarao na najrazličitija pitanja.

U to vreme mama je prešla iz „Prvog maja“ u Komunalnu banku, pa me je baka povremeno ostavljala i kod nje. I tu sam dobijao papir i olovku, a ponekad i stalak sa pečatima, pa sam mogao do mile volje da ih udaram po hartiji. Jednom sam počeo da udaram pečate po rukama. To se završilo neuspešnim pranjem na česmi u dvorištu banke, ali i sa par udaraca po turu.

Krava i guska u banci

Sa bakom sam redovno išao na pijac, a jednom sam se čak izgubio među tezgama. Povremeno smo odlazili i u veterinarsku stanicu, gde smo vodili kravu na pregled ili osemenjavanje. Iz tog vremena ne zaboravljam dan kada je krava krenula za bakom u banku. Morao sam da svratim kod mame, pa je baka zamolila jednog dečaka da pridrži kravu dok me ne uvede. Dečak to nije uspeo, krava je promolila glavu u šalter-salu i počela da riče. Nastao je lom, a koliko se sećam, ponovo je stradao moj tur.

Nešto slično desilo se kada sam naterao baku da na pijaci kupi gusku. Pošto sam tražio da svratimo u banku, baka je kotaricu sa guskom, pokrivenu maramom, gurnula ispod klupe u šalter-sali. Ali, ne lezi vraže, guska je promolila glavu i počela da gače, što je izazvalo pometnju među klijentima i zaposlenima.

Nedelja, pravi praznik

Detinjstvo su mi obeležili porodični ručkovi nedeljom, kada smo se svi okupljali oko trpeze. Radnim danima hranu je spremala baka, a nedeljni ručak mama. Nedeljom je uvek bilo mesa, što ostalim danima nije bio običaj, osim kada smo klali svinju. Za nedeljni ručak po pravilu je bila supa, najčešće goveđa, uz obavezni rinflajš, i glavno jelo. Moja majka bila je zaista dobra domaćica i spremala je raznovrsna jela.

Pamtim i da je tata povremeno pravio ono što se danas zove komplet lepinja. Možda bi toga bilo i češće, ali smo hleb mesili sami. To je uglavnom radila baka, pa sam ujutru često dobijao vruću lepinju, koja je sa mladim kajmakom bila prava poslastica. Baka je za doručak često pravila i mekike. Mama je tokom hladnih zimskih večeri pravila palačinke, ali ne kao večeru, već kao desert. Povremeno sam sa roditeljima odlazio u kafanu „Dragačevo“, poznatiju kao „Kod Crnogorca“, na ćevapčiće. I danas ništa ne može da zameni miris i ukus tih specijaliteta.

Tada se radilo šest dana u sedmici, pa je nedelja zaista bila pravi praznik. Često sam baki govorio kako jedva čekam nedelju, da mama i tata budu kod kuće. Kada nije bilo poslova u domaćinstvu, išao sam sa tatom u posetu babi Krstini, koja je živela sa dva najmlađa neoženjena sina i neudatom ćerkom. Pošto su u susedstvu živeli i ostali stričevi, osim najstarijeg, Aleksandra, te posete bile su prilika da vidimo i ostalu familiju.

Tata je imao stariju sestru Rosu, udatu za kasapina. Moj teča Ristivoje često je klao svinje, pa je tata išao da mu pomaže. Ja sam to koristio da pravim ražnjiće i pečem ih na žaru ispod kazana u kome se najpre grejala voda, a kasnije topila mast.

Mleko za tetka Rosu

Sa nepunih pet godina počeo sam da nosim mleko tetka Rosi. Od naše do njihove tadašnje kuće bilo je otprilike kilometar, a trebalo je proći kroz Veliku koloniju, u kojoj su uvek bile grupice dečaka koji su maltretirali okolinu, pogotovo mlađe. Hrabro sam se nosio sa mogućim izazovima. Tetka bi mi dala da doručkujem, a onda mi u kanticu stavila neki suhomesnati proizvod. Kada bi teča prvog u mesecu došao da plati mleko, baka je uvek govorila da je „Rosa već platila“. On bi odgovorio: „Ja od tebe uzimam mleko, a šta Rosa radi sa svojim bratancem, to mene ne interesuje.“

Mleko sam raznosio i po komšiluku, porodici Matijašević i Kosari, Nani Radičević, majci književnika Branka V. Radičevića. Svuda su me zadržavali, jer sam voleo da pričam sa starijima. Kući sam se obično vraćao sa bombonama ili nekim drugim slatkišem.

Bliži se škola

Vrhunac mog detinjstva bio je prvi odlazak na more, 1959. godine. O tome sam već pisao u rubrici Tour de Yugoslavia. I danas se živo sećam mnogih detalja tog pravog kružnog puta kroz Jugoslaviju, tokom koga smo prošli kroz četiri republike i upoznali neke od glavnih turističkih destinacija tadašnje zemlje.

Posle povratka sa mora ostalo je još par meseci do vremena kada se u našoj kući počeo pominjati moj polazak u školu. Tada nisam znao da se majka zalagala da me upišu sa šest godina. Tome su se usprotivili baka i tata, govoreći da treba da iskoristim još tu godinu za igru, jer nikada više neću biti u toj situaciji.

Nekoliko meseci pred polazak u školu moji su odlučili da me upišu u obdanište, radi socijalizacije. U Čačku je tada postojalo samo jedno obdanište, u Ulici Hajduk Veljkovoj, i dobiti mesto u njemu bilo je prava premija. Kako su moji to uspeli, ne znam. Tek, jednog jutra mama me je odvela u obdanište. Vaspitačica kojoj sam pripao prezivala se Marković i živela je blizu nas, u Topličkoj ulici. Upoznala me je sa decom koja su već bila deo kolektiva. Kao što to obično biva, pojavilo se obostrano nepoverenje, ali sam se vrlo brzo uklopio.

Pošto mi tog prvog dana još nisu obezbedili krevet, vaspitačica me je zamolila da budem u dvorištu dok ostala deca spavaju. Krenuo sam da se ljuljam, ali mi je to brzo dosadilo, pa sam izašao na ulicu i otišao kod mame u banku, udaljenu od obdaništa najviše tristotinak metara. Naravno, dobio sam grdnju i morao sam da se vratim u obdanište.

U obdaništu sam naučio šta znači jesti u određeno vreme, jer smo dobijali tri obroka: doručak, užinu i ručak. Morali smo sami da postavljamo tanjire i pribor za jelo, a posle i da ih pokupimo. Morao sam da naučim da jedem i neka jela kojih kod kuće nije bilo. Posebno mi se nije dopadao onaj crveni sir iz paketa američke pomoći. Sećam se da smo petkom za ručak obavezno imali pasulj. U obdanište sam išao otprilike tri meseca, do letnjeg raspusta. Iz tog vremena sećam se izleta u obližnje selo Ježevicu. Najveći problem bilo mi je podnevno spavanje, na koje kod kuće nisam bio naviknut.

Predškolske dane obeležilo je i preseljenje u novu kuću, u kojoj smo počeli da živimo 6. juna 1960. godine. Kuću u kojoj smo do tada živeli prodali smo porodici Dragojlović. Prodaja nije bila nužna, ali su rođaci uplašili moje roditelje pričom da će onima koji imaju dve kuće jednu oduzeti. A stara kuća bila je vlasništvo moje bake, Ljubice Stojanović.

Kraj detinjstva obeležila je gradnja nove kuće. Imao sam priliku da budem svedok svih faza njene izgradnje, koje su donele i neke zanimljive događaje. Pokušaću da ih zabeležim, onako, anegdotski.

← Korak u život (1): Kuća broj 69

Objavljeno

Korak u život (1): Kuća broj 69

Rođen sam u kući koja je bila prva u Ulici Kneza Miloša, na tadašnjoj čačanskoj periferiji. Zapravo, rođen sam u bolnici, koja se, kao i danas, nalazila u prigradskom naselju Kulinovci. Ovaj deo grada već punih šest decenija zvanično nije periferija. Ali i dalje se može naći poneko dvorište u kome se šeta živina. Krupna stoka je retkost, a ima je sve ređe i u selima koja se naslanjaju na Čačak. Moja baka Ljubica, prinudno iseljena seljanka iz Jezdine, držala je kravu sve dok je to bilo moguće.

Moje detinjstvo u kući sa brojem 69 završilo se 1960. godine, polaskom u školu. Te godine preselili smo se u novu kuću, napravljenu na susednom placu, a staru smo prodali porodici Dragojlović. Ovo je priča o prvih sedam godina mog života.

Nešto kao sećanje

Skoro će biti punih sedam decenija kako sam žitelj Čačka i njegovog Ivanjičkog sokaka. To je stari naziv za Ulicu Kneza Miloša, koja vodi ka Dragačevu i dalje ka Ivanjici. Kod naše kuće ulica je razdvajala Lozničko i Jezdinsko polje. Naše imanje, na levoj strani ulice, pripadalo je ataru sela Loznica.

Moja majka i njeni roditelji doselili su se ovde 1949. godine iz sela Jezdina. Na to su bili prinuđeni zbog izgradnje fabrike „Sloboda“. U Jezdini im je kuća bila na sastavu Pridvoričkog i Jezdinskog potoka, odakle nastaje reka Lupnjača. Ovde, u Kneza Miloša, dobili su parcelu od 50 ari, a ostatak zemlje bila je njiva od jednog hektara u selu Baluga, Trnavskoj ili Zablaćkoj, kako ju je ko nazivao.

Napravljena im je kuća sa tri odeljenja i štala sa podrumom, a dobili su i zidanu sobicu uz brvnaru, prenetu sa starog imanja. Mog dedu Milisava preseljenje je teško pogodilo, što će na neki način i ubrzati njegovu smrt 1956. godine, u 67. godini života.

Moja majka Radojla udala se 1952. godine za mog oca Slobodana. Posle venčanja živeli su u domaćinstvu Ranđića, u ulici koja je vodila ka „Slobodi“ i koja se tada zvala Jezdinski put. U proleće 1953. godine, na očevu inicijativu, preselili su se kod maminih roditelja. Tu su se skućili i proživeli punu 41 godinu zajedničkog života.

Postajem centar sveta

Rođen sam 10. septembra 1953. godine. Mama je u bolnicu otišla fijakerom. Pomalo sam zaboravio priče vezane za taj događaj, ali se sećam da su mami tih dana pažnju ukazivali deda, baba i porodična prijateljica, tetka Jela Bančak. Tata je tada bio na vojnoj vežbi u Užicu. Znao sam i ko je uzeo muštuluk za moje rođenje, ali je to sećanje sada izbledelo. I ja sam kući stigao fijakerom.

Prohodao sam sa jedanaest meseci. Na prvom rođendanu zaradio sam masnicu na obrazu, udarivši u strugač za blato. Kada sam imao godinu i po dana, upao sam u nabujali kanal. Deda je uspeo da me uhvati pre nego što sam podleteo pod ćupriju koja je povezivala dvorište sa ulicom.

Po priči ukućana, nisam bio nestašan, pre bi se moglo reći živahan. Pošto smo živeli na periferiji, u velikom dvorištu, mnogo vremena sam provodio napolju. Moji, a pogotovo baka Ljubica, nisu mi to branili. Nisam dobijao grdnju ako bih se isprljao. Ako bih se ukaljao, pogotovo tokom toplih letnjih dana, baka bi me gurnula pod pumpu, oprala i presvukla.

Sećanja kroz maglu

Moja prva sećanja, ako su to zaista moja sećanja, potiču iz vremena kada je deda sve više bio vezan za postelju, a ja se često nalazio pored njegovog kreveta. Pošto je slabo jeo, baka se trudila da mu spremi nešto što će ipak pojesti. On je, po pravilu, odbijao hranu rečima: „Ne mogu.“ Ako bih se tada našao u blizini, po priči sam govorio: „Mogu ja, deda.“ Naravno da se toga ne sećam, ali kao kroz maglu vidim sebe pored njegove postelje.

Nešto jasnija sećanja vezana su za dedinu smrt i pripreme za sahranu. Sećam se šamlice pored vrata sobe u kojoj je ležao deda, na kojoj sam sedeo dok sam obuvao cipele. Tata se spremao da me odvede kod svoje majke, da bih izbegao gužvu oko sahrane. Sve vreme sam protestovao, a to sam nastavio i kod babe Krstine, koja je imala grdne muke sa mnom. Pošto nije dolazilo u obzir da idem na groblje, ostavili su me komšinici Vidi da me čuva. Uspeo sam da joj pobegnem, pokušavajući da stignem pogrebnu povorku.

Moje detinjstvo vezano je za veliko travnato dvorište. Sa prednje strane omeđivala ga je Ulica Kneza Miloša, a sa desne kanal koji je površinsku vodu odvodio u Lozničku reku. Sve dok to nije zabranjeno gradskim propisima, baka je imala kravu, a redovno smo hranili svinje i kokoške. U jednom trenutku imali smo čak i ovcu. Sećam se svojih bezuspešnih pokušaja da je uzjašem. Sreća da je trava bila meka, pa padovi nisu bili bolni.

Život na periferiji

Od naše kuće prema jugoistoku pružalo se takozvano Lozničko polje. Polovinom pedesetih godina tu je bila tek poneka kuća, sve do Ulice Miloša Obilića, koja je vodila ka groblju. Na obalama pomenutog kanala tada se završavao grad. Rođen sam, dakle, i detinjstvo proveo na čačanskoj periferiji. Kraj grada praktično je označavao mostić, ćuprijica preko kanala koji je tekao desnom stranom ulice.

Sve do 1958. godine ulica od mostića prema Jelici bila je pokrivena makadamom. Onda smo dobili asfalt. Prema gradu ulica je bila popločana granitnim kockama, koje će asfalt prekriti tek u godinama kada sam živeo u Beogradu.

Ćuprijica je za nas decu iz ovog dela grada imala posebno značenje. Bila je neka međa, ali i večiti izazov: šta se nalazi ispod nje? Pogotovo kada smo puštali čamce dok je posle kiše kanalima tekla voda. O tome sam pisao na Portalu, u rubrici „Čačak koga nema“, u priči „Ćuprijica“. Ovo periferijsko stanje moje kuće trajaće sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka. Kanal će biti ukroćen betonskim cevima, nad kojima će nići do tada nepostojeći trotoar, a kanal između Kneza Miloša i tadašnje Ulice Ive Lole Ribara postaće Ulica Dragomira Minića.

S druge strane ulice, pedesetak metara od naše kuće, nalazio se betonski bunker zaostao iz Drugog svetskog rata. Takvi bunkeri građeni su na kontrolnim punktovima na ulazu u grad i izlazu iz njega, što znači da se i za vreme okupacije ovo smatralo krajem grada. Dečurlija iz kraja ispredala je svakojake priče o bunkeru. Ulaz u njega sprečavao je kanal, na čijoj se obali nalazio. Srušen je sedamdesetih godina, kada je proširena garaža „Autoprevoza“.

Periferija će se, istina, pomeriti gore, iza železničke pruge, negde 1963. godine. Tada smo prestali da imamo svoju kravu i nastupilo je vreme prilagođavanja, koje je meni posebno teško palo. Više nije bilo mleka kad sam ga poželeo, a pogotovo ne koliko sam želeo. Nije više bilo ni bakinog mladog kajmaka. Našu kravu i njeno mleko zamenila je mlekarica Dobrinka, koja je živela ispod čačanskog groblja. Kada je ona slomila nogu, odlazio sam po mleko kod Vasovića, kod Zorke, babe čuvene operske pevačice Radmile Bakočević.

Nastavak: Korak u život (2): Od „Kolonijala“ do obdaništa

← Život i sećanja

Nastavak: Korak u život (2): Od „Kolonijala“ do obdaništa →

Objavljeno

Čika Rade

Ne sećam se ko je odlučio da pođem u muzičku školu, ali sam sam odlučio da sviram violinu. Bilo je to iznenađenje za sve. Muzičko obrazovanje započeo sam prilično kasno: u pripremni razred krenuo sam na početku četvrtog razreda osnovne škole, pa sam violinu počeo da učim tek u višim razredima.

Pošto nisam imao svoju violinu, dobio sam je od škole na revers. Sećam se kako sam onog dana kada sam je dobio sav važan prošao kroz grad do autobuske stanice, da bih sa violinom ispratio baku, koja je putovala u posetu beogradskim rođacima.

Moj prvi učitelj violine bio je Božo Civrić, u to vreme i direktor osnovne muzičke škole „Dr Vojislav Vučković“. Škola se tih godina preselila iz zgrade „Abraševića“ u Dom učenika, pa su uslovi za rad bili veoma dobri. Moje učenje muzike biće prilično turbulentno i svakako zaslužuje da mu jednom posvetim više pažnje. Ali biće vezano, u velikoj meri i u narednih sedam godina, za ličnost Radenka Pavlovića, junaka ove priče.

Nova violina i časovi kod kuće

Početkom 1965. godine mamina rođaka predložila je mojim roditeljima da počnem sa privatnim časovima violine kod nastavnika koji se, posle penzionisanja u Novom Sadu, vratio u Čačak. Moje druženje sa čika Radom, kako će ga zvati svi đaci, počelo je kupovinom nove violine. Mama je sa njim i mužem pomenute rođake jednog popodneva otišla u Kraljevo, gde je postojala prodavnica muzičkih instrumenata. Sećam se da je violina koštala trideset šest hiljada tadašnjih dinara.

Od tih martovskih dana 1965. godine sredom i subotom imaću dodatne časove, i tako sve do kraja gimnazije. Čika Rade je sve to vreme dolazio kod nas kući. Posle časova on i moja baka bi popili kafu, a negde početkom srednje škole i ja sam počeo da im se pridružujem.

Čika Rade i tetka Kaća

Čika Rade je stanovao u današnjoj Ulici Svetog Save, u dugačkoj beloj zgradi na raskrsnici sa Amidžinom ulicom. Stan je bio na prvom spratu, a u istoj zgradi stanovali su i moji drugovi iz razreda, Ružica Zografski i Jovan Kaluđerović.

Bio je oženjen Katarinom, našom dragom tetka Kaćom, Mađaricom rođenom u Temerinu. Život ih je spojio u Novom Sadu, kuda je čika Radeta odveo posao školovanog muzičara; radni vek okončao je u orkestru Srpskog narodnog pozorišta. I tetka Kaća je bila muzičar, svirala je trubu.

Pošto mi solfeđo baš i nije išao, tetka Kaća mi je povremeno davala dopunske časove, pa sam bio čest gost u njihovom stanu, tim pre što sam ponekad i časove kod čika Radeta imao kod njih. Pažnja koju su mi pokazivali govorila je da sam im brzo postao ljubimac.

Iako sam bio svestan da nemam pravog talenta za muziku, trudio sam se da violinu savladam što bolje. Valjda je zato čika Rade nekom od prijatelja rekao: „Ovaj mali toliko voli violinu da moram da ga naučim, iako baš i nema sluha i talenta.“ I svojski se trudio. Ljutio se kada nešto ne bih dobro naučio ili kada bi osetio da nisam vežbao. Posebno me je kritikovao kada bi video da igram košarku, govoreći da je to pogubno za prste. Nisam odustao od violine, ali ni od košarke.

„Svirali smo kao jedan“

Kada je Božo Civrić otišao u penziju, Muzička škola je ostala bez nastavnika violine. Posle nekih privremenih rešenja, u proleće 1966. godine čika Rade se ponovo aktivirao i počeo da predaje violinu u školi. Tako sam se sa njim družio četiri puta nedeljno.

Odmah po dolasku formirao je školski kamerni orkestar, u kome sam bio najmlađi član. Članovi tog orkestra svojim kasnijim životnim putevima zaslužuju da se o njima i o tim danima napiše poseban tekst. Vrhunac postojanja orkestra bio je nastup na otvaranju Disovog proleća 1967. godine, kada smo izveli „Poemu“ Zdenjeka Fibiha. Nastup je zabeležila i televizija, a čika Rade je bio veoma zadovoljan, jer, kako je rekao: „Svirali smo kao jedan.“

Pri kraju moje četvrte godine učenja violine u Muzičkoj školi nastali su ozbiljni problemi. Zbog nesuglasica u kolektivu čika Rade je napustio školu, a posle njega i dotadašnji direktor. Vrhunac je bila odluka opštinskih vlasti da zgradu u kojoj je škola radila vrati prvobitnoj nameni, Domu učenika, za šta je i bila sagrađena 1930. godine. Škola je premeštena u prostor koji je ranije koristila Škola učenika u privredi, pored gradskog bedema, i u njemu će ostati sve do izgradnje nove zgrade na istoj lokaciji, 2013. godine.

Rubeole i kafa sa bakom

Priča o mom muzičkom školovanju verovatno će naći mesto u nekim budućim tekstovima, pa se vraćam sećanjima na čika Radeta i tetka Kaću, jer bi bilo nekulturno pomenuti jedno bez drugog.

Jednog proleća, kada sam bio u šestom razredu osnovne škole, tetka Kaća je, kad sam došao na čas, primetila da sam crven u licu. Pipnula mi je čelo i rekla: „Ti imaš temperaturu.“ Poslala me je kući po zdravstvenu knjižicu i lično me odvela u Dečji dispanzer. Čuveni čačanski pedijatar Franjo Hercog pregledao me je i utvrdio da imam rubeole. Usledilo je skoro dve nedelje sedenja kod kuće. Ali posledice nisam snosio samo ja: zarazio sam i tetka Kaću, koja je zbog godina završila u bolnici.

Zahvaljujući čika Radetu, tokom studija sam stanovao kod porodice Ivanović, o čemu sam već pisao u priči o čika Milivoju.

Mali omaž

Kada sam otišao na studije, sa čika Radetom i tetka Kaćom viđao sam se tokom relativno čestih dolazaka u Čačak. Viđanja su se proredila kada sam ostao da radim u Beogradu. Čika Rade je preminuo krajem osamdesetih. Posao me je sprečio da dođem na sahranu. Tetka Kaća ga je nadživela desetak godina, a za njenu smrt saznao sam tek kasnije.

Povodom dve decenije od smrti čika Radeta, njihovi kumovi i bivši učenici, bračni par Snežana Bošković i Đorđe Đukić, organizovali su druženje bivših čika Radetovih đaka u restoranu „Santa Marija“ u Međuvršju. Pre toga smo obišli njihove grobove na čačanskom groblju.

Radenko Pavlović, čika Rade, kako su ga zvali učenici, nije bio samo nastavnik violine. Bio je mnogo više od toga. Bio je promoter muzičke kulture, zahvaljujući kome smo slušali priče ne samo o velikim kompozitorima, već i o velikim violinistima, pijanistima i dirigentima. Širio je ljubav i druženje među svojim učenicima, pa smo imali tradiciju da se okupljamo po našim kućama i muziciramo. Kao takav, bio je neponovljiva ličnost našeg grada, i prava je šteta što mu se grad nije odužio na pravi način. Mi, njegovi učenici, jesmo, jer smo postali dobri ljudi, gotovo svi završili fakultete, a neki dostigli i akademske visine.

Ovaj tekst je samo mali omaž čoveku kome dugujem neka lepa obeležja svog života i za koga sam uvek ostao onaj mališa sa zelenim šeširom.

Objavljeno

Čika Milivoje

Portreti

Život nas je spojio, kako se to obično kaže, spletom okolnosti. Studije su me vodile u Beograd, pa je trebalo naći stan za studentske dane. Čika Rade, moj nastavnik violine, napomenu da njegov kolega Milivoje Ivanović možda ima sobu za izdavanje. Pozvao ga je i dogovorio da moji roditelji jednog vikenda odu do Beograda, pogledaju sobu i eventualno se dogovore. Kad su se vratili, obavestiše me da su mi našli stan. Istina, soba je bila mala, ali ljudi fini i kulturni, i nisu zagovarali preteranu strogoću. A što je bilo veoma važno, stan je bio svega par minuta od Elektrotehničkog fakulteta.

Upoznao sam ga onog dana kad sam sa ocem došao da se prijavim na studije. Već tada sam ga doživeo kao prijatnog i razgovorljivog čoveka. Proveću sa njim punih šest godina pod istim krovom — sve do njegove iznenadne smrti u avgustu 1978. godine.

Porodica Ivanović, Jelena i Milivoje, živela je u stanu broj 7 na drugom spratu zgrade u ulici Braće Nedića 13. Za razliku od čika Milivoja, koji je bio otvoren, tetka Jela je malo govorila o sebi. Iako sam po prirodi radoznao, trudio sam se da ne zapitkujem.

Dirigent koji je postao učitelj

Kad sam ga upoznao, čika Milivoje je imao pedeset devet godina i radio kao profesor violine u osnovnoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović” u Zemunu. Godinu-dve ranije, na povratku iz Italije, doživeli su tešku saobraćajnu nesreću, on je zadobio tešku povredu noge, a tetka Jela prelom kičme.

Pre nesreće čika Milivoje je bio poznat dirigent. Između ostalog, dirigovao je Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Beograd i često gostovao u inostranstvu, naročito u Italiji. Nesreća je prekinula tu karijeru, pa se posvetio pedagoškom radu. Bio je poznat i kao izdavač notnih materijala — izdanja „Pro musika” bila su tokom sedamdesetih gotovo jedini izvor nota u Jugoslaviji. Imaću priliku da učestvujem u oblikovanju grafičkog izgleda pojedinih izdanja, a vrlo često sam bio i ekspediter, pakovao note, pisao adrese na omotima, nosio pakete na poštu. Mala devojačka soba u kojoj sam živeo bila je istovremeno i magacin; na policama su se čuvala notna izdanja.

Kafa u sitne sate

Dok je bio živ čika Milivoje, tetka Jela je često bila odsutna, pa smo nas dvojica takoreći drugovali. Zbog problema sa želucem pio je isključivo instant-kafu, pa sam se i ja pored njega navikao. Naučio me je kako se mućenjem sa malo tople vode dobija kafa sa puno pene. Pošto je ostajao budan do kasno, a i ja sam često bdeo, znali smo da popijemo kafu i u sitne sate. Ponekad, kad je hteo da predahne od rada, pozvao bi me na kafu u obližnji hotel „Metropol”.

Pored muzike, voleo je automobile i to marke „Pežo”. Nesreću su doživeli sa „pežoom” 504, a u vreme kad sam ga upoznao vozio je žuti „pežo” 304S, sa menjačem na podu umesto na volanu.

Vila Melodija

I posle završetka studija, iako sam pokušavao da nađem nov stan, sada kao zaposlen čovek, nastavio sam da živim kod porodice Ivanović. Od novca dobijenog od osiguranja zbog povreda iz nesreće, čika Milivoje je sagradio kuću u rodnom selu Grabovici kod Gornjeg Milanovca i nazvao je „Vila Melodija”. Kuću će od tetka Jele kasnije kupiti njegovi rođaci, koji se danas bave seoskim turizmom, pa zdanje sa violinskim ključem na fasadi otvara vrata gostima željnim mira i odmora. U kući postoji i poseban kutak posvećen liku i delu Milivoja Ivanovića.

Poslednja vožnja

Nekoliko dana pred smrt, avgusta 1978, krenuo je u Grčku. Želeo je da iznenadi suprugu, koja je letovala u Atini; usput je nameravao da svrati u Grabovicu i poseti majku. Pošto sam i ja tog vikenda išao kući u Čačak, ponudio se da me odveze do Gornjeg Milanovca. Voleo je brzu vožnju, pa smo brzo stigli, a ja sam odatle nastavio istim autobusom kojim bih ionako putovao.

Jedno avgustovsko predvečerje sledeće sedmice nateralo me je da konačno postanem odrastao čovek. Kad sam se javio na telefonski poziv, nisam ni slutio da će mi glas sa druge strane saopštiti vest o čika Milivojevoj smrti. Na putu ka Atini svratio je kod prijatelja u Solunu; na izlazu iz hotela doživeo je infarkt. Bio je to prerani kraj jednog divnog čoveka, od koga se imalo šta naučiti i sa kojim su se mogli voditi i ozbiljni i šaljivi razgovori. U narednim danima čekali su me poslovi za koje nisam ni pretpostavljao da ću ih tako rano morati obaviti — trebalo je obavestiti tetka Jelu, komunicirati sa našim konzulatom u Solunu, učestvovati u pripremi i organizaciji sahrane.

Ostatak beogradskih godina

Čika Milivoje počiva u porodičnoj grobnici na Novom groblju, tačno preko puta kapele. Ne propuštam priliku da obiđem njegov grob i grob tetka Jele, koja ga je nadživela dvadeset osam godina.

U stanu porodice Ivanović živeću još punih pet godina, ukupno više od polovine svojih beogradskih dana. Bile su to godine kada sam tražio svoje mesto pod suncem, pre svega u struci. Stan mi je uglavnom služio da se odmorim i prespavam; valjda sam zato i ostao toliko dugo u toj devojačkoj sobici. A i sve mi je bilo na dohvat ruke, fakultet na kome sam nastavio postdiplomske studije, pa i Institut, do koga sam mogao peške ako zatreba.

Nažalost, sa tetka Jelom nisam uspeo da uspostavim odnos kakav sam imao sa čika Milivojem. Uvek sam je doživljavao kao „predratnu gospođicu” iz ugledne beogradske porodice, koja je stvarnost neminovno posmatrala kroz to vreme, često zaboravljajući da je, zahvaljujući čika Milivoju i njegovom mestu u muzičkom svetu, i sama imala status koji ničim nije zaostajao za predratnim, pa i priliku da putuje po svetu u vreme kada to nije bilo jednostavno. A ja sam ipak bio dečko iz provincije, kome je ponekad nedostajalo gospodskih manira.

Moj život u Braće Nedića 13 završio se otkazom stana, čime je, na neki način, razrešen Gordijev čvor mog beogradskog života. Nikako nisam mogao da se odlučim između potrebe da nađem odgovarajući stan i ušuškanosti u naviku da živim na poznatom mestu. Ta navika je dostigla takav nivo da sam stekao pravi uslovni refleks: pošto sam, odlazeći na Fakultet i kasnije u Institut, uvek skretao niz ulicu, to mi se po pravilu dešavalo i kad sam nameravao da odem na stranu Slavije. Da sam pogrešio, shvatio bih tek kad bih stigao do Bulevara.

Objavljeno

Poslednji voz za Boru

Četvrto septembarsko jutro dočekalo nas je vešću da je u Ljubljani preminuo Bora Đorđević, poznatiji kao Bora Čorba. Čak ni oni kojima nije bio prirastao srcu nisu ostali ravnodušni. Bez obzira na to da li se nekome sviđao ili ne, mora se priznati da je bio neponovljiva pojava na javnoj sceni.

Namerno se nisam ograničio na rokenrol. Jer je pre četiri decenije književnik Aleksandar Popović proglasio Boru za najboljeg pisca ulične poezije kod nas. Njegovo ime neraskidivo je vezano za „Riblju čorbu”, gde je bio vođa i prvi vokal. Ali Bora je pre svega bio pesnik, i to nesvakidašnji.

Iz njegovih stihova je ponekad izbijala doza buntovništva bez razloga, što je stvaralo i kontroverze, čemu je doprinosilo i njegovo nezgrapno izražavanje privrženosti pojedinim političkim opcijama. To je vidljivo i danas, u trenutku kada se opraštamo od njega. Neodoljivo ostaje utisak da ga zbog toga mnogi svojataju, računajući da će deo njegove slave obasjati i njih. Kao da se svi utrkuju ko će dokazati da mu je bio veći prijatelj. Možda se on sada svemu tome smeje, jer nas je uspešno prevario. Dok se mnogi upinju svojatajući ga, on je bio i ostao svojina svih nas.

Pogledaj svoj dom, anđele

Boru sam upoznao kao gimnazijalca godinu dana starijeg. Pamtim ga kako stoji naslonjen na zid u velikom dvorištu, u vojničkoj bluzi obojenoj u teget da bi ličila na obavezni školski rekvizit. Bliže smo se upoznali prilikom slučajnih muzičkih druženja u svečanoj sali Gimnazije. Mi smo obično u učionici 31 imali probe školskog orkestra, a on je u sali vežbao sa društvom iz orkestra „Dečaci sa Morave”. Par puta se desilo da pokušamo da zajedno nešto odsviramo.

Kao po običaju, život pun iznenađenja odveo je Boru iz Čačka ranije nego što je bilo planirano. Tamo se brzo uključio u muzička događanja, od učešća u čuvenom mjuziklu „Kosa” do članstva u popularnim beogradskim grupama. Za mene su posebno zanimljive bile „Zajedno” i „Suncokreti”. Jer „Zajedno” je snimila album na kome su bile dve zanimljive numere, „Vizija” i „Goro moja”. Za „Viziju” je Bora napisao muziku, a za „Goro moja”, na stihove Alekse Šantića, muziku je napisao moj kolega sa Elektrotehničkog fakulteta, Peđa Ristić.

Grupa „Suncokreti” bila je redovan gost na žurkama u KST-u. A jednog dana se u njoj pojavilo još jedno poznato lice iz Čačka, Miodrag Bata Sokić.

Rani mraz, pa Čorba

Te 1977. godine sve je krenulo ubrzanim tokom. Boru sam sreo na „Električar reliju” u maju, i odmah na žurki održanoj tim povodom u KST-u. Ubrzo je napustio „Suncokrete” i sa Balaševićem formirao „Rani mraz”. Godinama će me na to podsećati mural na zgradi ciglane u ulici Veljka Dugoševića, onaj čija je fotografija bila na omotu ploče sa pesmom „Računajte na nas”.

Nepunu godinu kasnije, u avgustu 1978, nastala je „Riblja čorba”. Kada sam prvi put posle toga video Boru, bio je pravi roker.

Poslednji voz za Čačak

Istorija „Riblje čorbe” je poznata i tu se nema šta dodati. Bora se konačno smirio i uhvatio „poslednji voz za Čačak“.

Ove dane mnogi pokušavaju da iskoriste da na sebe prenesu deo njegove slave. Ali takvi smo mi, seća li se neko pesme čije su reči zajedno napisali Bora i Brega? Toga se treba setiti baš sada, u trenutku oproštaja. Pogotovu što se oni koji se „vrate u Čačak” češće prepoznaju po plemićkim odrednicama, a manje po onome što su stekli u belom svetu, pogotovu ako su deo slave poneli sa obala Morave.

Tražeći sliku za ovaj tekst, rešio sam da to bude fotografija iz vremena pre „Čorbe”. Jedva sam našao onu koja me je vratila u vreme kada sam u KST-u slušao „Zajedno”, pa „Suncokrete”. Bilo je to vreme kada nismo tražili da neko umesto nas iskazuje bunt. Vreme u kome smo verovali da nas čeka sjajna budućnost, i nismo sanjali da će doći dan kada ćemo živeti od uspomena.

Borin odlazak je učinio da navre more sećanja, a s njima i preispitivanje: jesmo li mogli više, jesmo li mogli biti bolji. Sećanje na Boru samo je još jedan lament nad generacijama koje su se nadale da su sa ratovima definitivno završile.

Bora Čorba
Bora Đorđević u ranim muzičkim danima
Objavljeno

Sećanje na Dragana Golubovića

Od 16. do 18. septembra 2022. godine na Fakultetu tehničkih nauka održana je deveta međunarodna konferencija „Tehnika i informatika u obrazovanju”, TIE 2022. Konferencija se održava svake druge godine, počev od 2006. Idejni tvorac i organizator, do svog odlaska u penziju, bio je profesor dr Dragan Golubović; kasnije je bio počasni predsednik naučnog odbora. Nažalost, u godini između dve konferencije, u martu 2021, profesor Golubović je iznenada preminuo.

Zato je u okviru TIE 2022 organizovana posebna sesija u njegovu čast, na kojoj su bivše kolege i studenti evocirali uspomene. O životu i radu profesora Golubovića govorili su Ivan Milićević, Natalija Diković, Mirjana Vasilijević, Danilo Stojanović, Miloš Radovanović, Nebojša Mitrović i ja, a putem video-veze i bivši student dr Saša Raković. Sećanju su prisustvovali i članovi njegove porodice, supruga Draga i sin Nebojša.

I sećanja blede

Živimo u vremenu koje guta sve pred sobom. Uskoro će nova TIE konferencija, druga na kojoj profesor Golubović neće učestvovati. Verovatno će se neko setiti njegove upornosti da ta konferencija zaživi i eto, traje već više od dve decenije. Ali to će uglavnom biti sve. Život ide dalje.

Ne sme se, međutim, zaboraviti prošlost. Jer da nije bilo prošlosti, ne bi bilo ni sadašnjosti. Skloni smo da se postavljamo kao da sve počinje od nas, kao da ono ranije nije valjalo. A zaboravljamo da će isto tako neko posle nas reći da ni naše vreme nije valjalo.

Profesor Golubović je, kao retko koji kolega sa Fakulteta, posedovao izuzetnu energiju i upornost. Te osobine donele su korist sredini u kojoj je delovao, ali i mnogim pojedincima. Nažalost, skloni smo da upravo zbog stečene koristi zaboravimo one koji su nam je omogućili.

Upravo zato što osećam da sećanje na profesora Golubovića bledi, pišem ove redove.

Fakultet
Sesija u čast profesora Golubovića na konferenciji TIE 2022
Objavljeno

Radmila Mojsilović (1940 – 2026)

Radmila Mojsilović

U proteklih skoro šest decenija nismo se mnogo puta videli, iako smo živeli gotovo u komšiluku. Bila je moj poslednji živi gimnazijski profesor, bar od onih koji su živeli u Čačku. Predavala mi je hemiju tokom sva tri razreda.

Ne sećam se da li smo je zvali onim poslovičnim „Hemičarka”, ili je već tada imala nadimak Mojsa, po kome će je pamtiti kasnije generacije. Tako će biti poznata i posle, jer je nastavila da podučava generacije budućih studenata medicine i stomatologije. Često sam znao da kažem da su ona i profesorka biologije zaslužile da im se u Gimnaziji postave obeležja zahvalnosti. Jer su, zahvaljujući njima dvema, čačanski đaci pokazivali zavidne rezultate na prijemnim ispitima i na taj način pomalo maskirali manjak znanja stečenog u školi.

Predmet koji nisam morao da učim

Hemija je jedan od onih predmeta koji mi tokom gimnazije nije predstavljao baš nikakav problem. Nije mi bila zanimljiva kao fizika ili matematika, ali sam je na neki način voleo. Čak sam kod kuće pokušavao da izvedem neke od eksperimenata koje smo radili na časovima, na primer onaj sa izdvajanjem bakra kada se gvožđe potopi u vodeni rastvor bakar-sulfata, plavog kamena. Tome je svakako doprinela i Radmila.

Nekima je pomalo smetala njena ekstrovertnost u komunikaciji sa đacima. Ja to, srećom, nisam doživeo. Da li zato što sam bio mirniji od drugih, ili zato što me je, osim što me je cenila, čak i volela.

Zatvoreni krug

Tokom devedesetih je njena ćerka Nataša studije elektrotehnike, započete u Sarajevu, nastavila na Tehničkom fakultetu u Čačku. Koristio sam priliku da je povremeno pozdravim. Nažalost, Radmila nije dolazila na naše proslave mature, ne zato što ne bi došla, već zato što smo počeli da pozivamo samo razredne starešine, a ona nije imala odeljenje u našoj generaciji.

Iako je odavno bila zakoračila u devetu deceniju života, njena smrt me je pomalo iznenadila. Bio sam sprečen da odem na sahranu.

Ovim je, na neki način, zatvoren profesorski krug mog gimnazijskog odeljenja. Jer u Čačku više nema živih profesora koji su nam predavali.

Objavljeno

Dejan Živković (1938 – 2022)

Upoznao sam ga kada me je Slavoljub Marjanović, poznatiji kao Caja, odveo u Institut „Mihajlo Pupin” radi zaposlenja. Zapravo, znao sam za njega od ranije, jer je na Elektrotehničkom fakultetu predavao Telemehaniku na smeru Automatika. Dejan je u to vreme bio tehnički direktor OOUR-a Računska tehnika.

Razgovor je trajao veoma kratko. Pitao me je šta preferiram, hardver ili softver. Na moj odgovor da je to hardver, kratko je prokomentarisao da će se na predstojećem konkursu više tražiti inženjeri za razvoj softvera.

Pre nego što sam konačno počeo da radim, Dejana ću sresti još dva puta. Oba puta u kultnoj kafani „Domovina“, koje više nema. Prvi put me je pitao da li sam konkurisao, a drugi put me je obavestio da sam primljen.

Makar bila i najveća glupost

Pošto je njegov inženjerski angažman bio vezan za odeljenja u kojima ja nisam radio, nije bilo prilike da neposredno sarađujem sa njim. Sve do neka tri meseca pre odlaska u vojsku.

Odlazak se pomerio, a ja sam bio završio svoje dotadašnje radne obaveze. Obratio sam mu se kao tehničkom direktoru sa molbom da mi nađe posao na kome bih se angažovao naredna tri meseca. Odmah je to uradio, i pošto mi je objasnio šta treba da radim, rekao je:

„Pitaj sve što ti nije jasno, makar bila i najveća glupost na svetu.”

Taj njegov čin me je oslobodio straha od greške, koji me je ponekad do tada sputavao. I tada sam se prvi put osetio kao pravi inženjer.

Direktor koji nije hteo da bude

Ni po povratku iz vojske naši inženjerski putevi se nisu ukrštali. Nikada nisam neposredno sa njim sarađivao. Ali sam bio svestan njegovog značaja za uspehe našeg OOUR-a u to vreme. Bio je veliki praktičar, što se najbolje videlo po tome što su projekti kojima je rukovodio uspešno okončavani.

Oko dve godine, početkom osamdesetih, bio je vršilac dužnosti direktora. U to vreme sam bio član Saveta i vladala je nepodeljena želja da tu dužnost i prihvati. Mnogo godina kasnije, kada sam ga pitao, pa rekao bih i kritikovao, što to nije učinio, pravdao se da nije bio prihvatljiv za širu društvenu zajednicu.

Oni koji su živeli ta vremena znaće na šta je mislio.

Fakultet

Možda sam najviše stručne saradnje ostvario sa Dejanom po njegovom napuštanju Instituta i prelasku na Elektrotehnički fakultet. Predavaće ono što mu je bila direktna struka — Digitalnu elektroniku i Procesne računare, kasnije Upravljačke računarske sisteme.

Često sam svraćao kod njega na Fakultet. A povremeno ćemo se nalaziti i u onoj istoj „Domovini”, gde je započelo naše poznanstvo. Tu ćemo imati i mali sukob oko načina realizacije jednog projekta.

Po mom odlasku u Čačak ređe ćemo se viđati, sve dok nije počeo da izvodi nastavu na specijalističkim studijama koje je Tehnički fakultet organizovao za zaposlene u Tehničkom remontnom zavodu. Vrlo često smo vodili prijatne razgovore u predahu između predavanja.

Bila mi je čast što je bio u komisiji za ocenu i odbranu moje doktorske disertacije, kao i član svih komisija za izbor u nastavnička zvanja na Tehničkom fakultetu u Čačku. Učinio mi je čast i svojim prisustvom na večeri koju sam organizovao za drage beogradske kolege posle izbora u zvanje redovnog profesora. Takođe, bilo mi je drago što sam bio deo društva iz Instituta koje je organizovalo večeru u čast njegovog odlaska u penziju.

Objavljeno

Malo istorije (19): Na kraju pisanja

Život teče dalje

Moglo se napisati još ponešto. Ali mi se činilo da bih dodatno zakoračio u subjektivne vode.

Od vremena koje je našlo mesta u mojim sećanjima prošlo je pune tri decenije. Trudio sam se da veze sa Institutom ne prekinem, pa sam skoro svaki boravak u Beogradu koristio da odem na Zvezdaru. Starih kolega bivalo je sve manje, neki su odlazili u penziju, druge je život vodio u druge firme ili u inostranstvo. Nažalost, pandemija je uticala da već dve godine nisam bio u Institutu.

Ali život je učinio da se i pored toga povremeno viđam sa starim kolegama. Nažalost, ponovo nas spaja odlazak dragih i bliskih ljudi, kojima je Institut, ili jednostavno „Pupin”, bio zajednički imenitelj. Samo tokom ove 2022. godine u sećanje su se preselila trojica dragih kolega.

Povremeni susreti sa onima koji ne žive na ovim prostorima budu prilika da se setimo svih lepih zajedničkih trenutaka. Ali i da se onih manje lepih događaja setimo i učinimo ih privilegijom zajednički provedenih dana. Iako je budućnost sve kraća, nekako nas ne napušta misao da još ima vremena da se kao nekada okupimo.

Na kraju pisanja

Kada sam tih februarskih dana seo za računar i počeo da razmišljam o pisanju sećanja na dane provedene u Institutu „Mihajlo Pupin“, nisam ni slutio da će se to protegnuti na čitavih deset meseci. Ubrzo smo zakoračili u „doba korone” i početni entuzijazam se svakim danom smanjivao. Ili su ambicije u pogledu sadržaja porasle u odnosu na to kako sam na početku zamišljao svoje pisanije.

I onda, u osvit nove godine, rešio sam da prvu verziju sećanja privedem kraju.

Kao i obično, nisam zadovoljan. Pre svega strukturom. Pokušao sam da ponešto u hodu popravim, ali ipak tu ima prostora za peglanje. Takođe, tekst je u nekim segmentima neizbalansiran, nekim ljudima i događajima posvećena je veća pažnja, a neki su samo pomenuti.

Osim toga, ovo je moje viđenje događaja u periodu od 1977. do 1992. godine, tokom koga sam bio prisutan u radu naše Laboratorije. Sigurno je da će druge kolege o tom vremenu i događajima imati različito sećanje, pa i mišljenje.

Zato ovaj tekst treba da bude osnova za dolaženje do valjanog svedočanstva o jednom vremenu. Nadam se da će moje reči podstaći i druge da dopišu svoja sećanja, da isprave ono što sam pogrešno zapamtio i dopune ono što sam propustio. Komentar možete ostaviti ispod objave, a ako imate celu priču za ispričati, javite mi se preko strane Kontakt.

Zaposleni u OOUR-u Računska tehnika na dan 1. decembra 1977. godine

Znakom † označene su kolege kojih više nema.

Direktor: Georgi Konstantinov†, dipl. inž.

Sekretarijat: Jelena Bojović, poslovni sekretar · Verica Zubović, tehnički sekretar · Milijana, zvana Cica, daktilograf · Ljubomir Probijčević, nabavljač · Rade Zurnić, magacioner

Odeljenje 201 — Digitalni sistemi: Branimir Leposavić†, rukovodilac · mr Veselin Potić, pomoćnik direktora · Dušan Hristović† · Ljubivoje Marković† · mr Miladin Dabić† · Boško Tanasijević · Srđan Ćeramilac · Ljudmila Kapidžić · Milija Timotijević · Božidar Simonović · France Presetnik · Predrag Vraneš · Siniša Ranđić · Milisav Maksimović†, tehničar · Vasilije Jablan†, tehničar · Živorad Simić, tehničar · Blagomirka Vunjak, tehničar · Ljiljana Spahijević, tehničar · Slobodan Davidović†, tehničar · Mirjana Brašanac, tehničar · Ljiljana Zrnić, tehničar · Nedžati Spahijević†, crtač · Slavica Simić, crtač · Petar Selaković†, mehaničar · Rade Tatalović, mehaničar

Odeljenje 202 — Profesionalni sistemi: dr Dragoljub Milićević, rukovodilac · dr Dejan Živković, pomoćnik direktora · Danilo Popović† · mr Mirko Matejić · mr Ozren Džigurski · Marko Hrašovec · mr Rade Bojčevski · mr Mile Temelkovski · Slobodan Ivančević† · Vojislav Joksimović · Borislav Hadžibabić · Božur Šutanovac†, mašinski tehničar · Snežana Jovanović, mašinski tehničar · Momčilo Stevanović · Vlasta Nedeljković · Aleksandar Novaković · Branko Stepanović, zvani Brzi

Odeljenje 203 — Računski centar: Petar Vrbavac, rukovodilac · Ristić · Radomir Čarnić · Mačak · Miladin Palikuća · Slavica Banković · Siniša Tasić, operater · Vladanko Otović, operater · Milan Grahovac, operater

Odeljenje 204 — Servis: Tomislav Jovanović, rukovodilac · Mihailo Šavikin† · Ljubomir Melentijević† · Joviša Gatić, tehničar · Rakić · Džojka · Aleksandar Pajić, mehaničar

Odeljenje 205 — Sistemski softver: mr Svetomir Ojdanić†, rukovodilac · mr Milan Hruška · mr Slobodan Srećković · Ana Marjanski · Zoran Gregović† · Dragoslav Adamović · Miša Jović · Slobodan Đukić · Ljiljana Raković · Vladimir Kukić · Draško Sotirovski · Dragan Trajković

Odeljenje 206 — Upravljanje saobraćajem: mr Petar Samardžija, rukovodilac · Zlatko Damljanović · Branko Vidović · Mile Ćirić · Dragan Duraković · Veselin Vračar · Tetka Zorka

Objavljeno

Malo istorije (18): Viđeni za gulag

Priče o boravcima u Sovjetskom Savezu bile su često prisutne u našim druženjima van radnog vremena. A to je po pravilu bilo tokom sedmičnih ručkova utorkom, u vreme velike pauze. Tokom boravaka tamo bili smo „osuđeni” da vreme provodimo u istoj prostoriji i u većoj grupi, pa je bilo više neposrednih svedoka zanimljivih događaja.

Konačno, u zimu 1985. godine PMO je završen, tačnije, prvi od dva računara koje je trebalo realizovati. Bilo je predviđeno da se oba spakuju i transportuju u Moskvu; dok se bude testirao kompletirani primerak, drugi je trebalo završiti u samom Institutu problema upravljanja. Ekipa je bila Veselin Potić, Dejan Srđević, Slobodan Davidović, Rade Tatalović, Ljubiša Golubović i ja.

Rade, Ljubiša i ja smo doputovali 4. marta 1985. godine, sa idejom da raspakujemo opremu i pripremimo je za rad. Ispostaviće se da oprema neće biti dopremljena cele te sedmice, tako da smo sve vreme bili besposleni. Vreme je bilo jako hladno, ispod dvadeset stepeni ispod nule, ali sunčano. Odlazili smo svaki dan u Institut, zadržavali se do ručka, a onda odlazili u grad.

Iz kog je veka ova?

Za sovjetske prilike radnje su bile pune robe, a najrazličitije vrste pića, pogotovu votke, mogle su se kupiti u slobodnoj prodaji. Pošto smo po dolasku robu zamenili za rublje kod čuvenog Ženje, mogli smo čak i ponešto da pazarimo, pogotovu što smo imali onaj „ruski sindrom”: ako se nešto ne kupi odmah, druge prilike možda neće biti.

Tek u petak dobismo informaciju da su sanduci stigli i da ćemo sa raspakivanjem krenuti u ponedeljak, dakle sa sedam dana zakašnjenja.

Za vikend htedoh Rada i Ljubišu da kulturno uzdignem, pa ih povedoh u razgledanje Kremlja. U Arhangelskom saboru pokazah im ikonu Svetog Georgija kako ubija aždaju, napominjući da potiče iz desetog veka. Na to me Ljubiša upita, pokazujući na stariju ženu koja je sedela pored ikone: „Iz kog je veka ova?”

Pošto su me prethodno sve vreme pitali kad ćemo na pivo, videh da je vrag odneo šalu, pa ih povedoh na VDNH. Znao sam da se tamo na kioscima može kupiti pivo, ali je moralo da se ispija napolju. Jednostavno, u to vreme se u Moskvi nije moglo onako serbez ući u kafanu i popiti piće.

Vest u jedan sat

U ponedeljak, po dolasku u Institut, krenusmo sa radom. Uz pomoć Valerija Makarova i majstora iz Instituta napravismo dva postolja za računare i počesmo sa raspakivanjem.

Oko jedan sat dođe Nataša Dagureva da nas odvede na ručak i saopšti nam da je umro tadašnji predsednik Sovjetskog Saveza i generalni sekretar Partije, Konstantin Černjenko.

Nas trojica se pogledasmo i počesmo da se smejemo. Naravno, izvinuh se Nataši i objasnih razlog. Jednostavno, na tu vest smo sva trojica zamislili Veska kako, sa rukom zabačenom iza glave, čupka obrvu i nervira se što ne mogu da polete za Moskvu, jer nam je bilo logično da granice budu nakratko zatvorene zbog smrti prvog čoveka države, kao što je ranije bilo uobičajeno.

Oko četiri sata Nataša nas obavesti da su kolege ipak doputovale i da će po običaju doći u hotel radi tradicionalne zakuske. Tako i bi. Votke je bilo u izobilju, pa se i zapeva.

Hol pun uniformi

Usred veselja zazvoni telefon. Nekako se nađoh najbliži, pa se javih. Recepcionarka me obavesti da je stigao još jedan kolega i da bi neko trebalo da siđe po njega. Radilo se o Serjoži Sverdlovu.

Onako veselo pođoh po njega. Kad sam izašao iz lifta, pomalo se zaledih. Ogromni hotelski hol bio je pun vojske, policije i dežurnih sa crvenim trakama oko rukava, takozvanih družinjika.

Jedva se probih do recepcije, pokupih Serjožu i krenusmo nazad. Ostatak druženja sam proveo mirno, u ćošku, sve vreme pogledajući ka vratima. Imao sam utisak da će svakog časa neko da pokuca. A onda, šta bude, bude.

Međutim, kao da je smrt Konstantina Černjenka u trenutku sve promenila. Kao da su ljudi nekako živnuli. To se jednostavno svuda videlo. Kao da su neke stege popustile. Dolazilo je vreme perestrojke.

„Ovako više ne može”

Rad na završetku PMO procesora tokom marta i aprila 1985. tekao je u pomalo grozničavoj atmosferi. Testiranje procesora kompletiranog još u Beogradu otkrilo je probleme u radu skupa registara opšte namene. Pokazalo se da i kod Amerikanaca ponekad važi ono da dokumentacija ne prati razvoj, komponente korišćene za realizaciju registara nisu radile prema specifikaciji iz kataloga.

Problem nije bio težak za rešavanje. Međutim, pokazalo se da to rešenje ne pije vodu, jer na montažnim pločama nije bilo mesta za dodatna kola. Sloba je uspeo da nađe minimalno rešenje i mogli smo da krenemo dalje.

Radili smo po ceo dan, jer smo po povratku iz Instituta nastavljali u hotelu, često do iza ponoći. Ali posao nije išao onako kako smo želeli.

Jednoga dana je Vesko otišao na sastanak sa Valerijem i Rubenom, pošto je Volkov bio na putu. Sa sastanka se vratio poslovično čupkajući obrvu, što je ukazivalo da nije raspoložen. Kao najstariji, odvažih se da ga upitam u čemu je problem.

Pomalo rezignirano odgovori: „Ovako više ne može. Moraću da razgovaram sa Albertom. Ne daju nam da radimo subotom.”

Mi ostali se pogledasmo. Osetih da se svako od nas u sebi nasmeja.