muzika – RASIN PERSONAL PORTAL

27. Septembra 2026.9. Oktobra 2026.

Čika Milivoje

Život nas je spojio, kako se to obično kaže, spletom okolnosti. Studije su me vodile u Beograd, pa je trebalo naći stan za studentske dane. Čika Rade, moj nastavnik violine, napomenu da njegov kolega Milivoje Ivanović možda ima sobu za izdavanje. Pozvao ga je i dogovorio da moji roditelji jednog vikenda odu do Beograda, pogledaju sobu i eventualno se dogovore. Kad su se vratili, obavestiše me da su mi našli stan. Istina, soba je bila mala, ali ljudi fini i kulturni, i nisu zagovarali preteranu strogoću. A što je bilo veoma važno, stan je bio svega par minuta od Elektrotehničkog fakulteta.

Upoznao sam ga onog dana kad sam sa ocem došao da se prijavim na studije. Već tada sam ga doživeo kao prijatnog i razgovorljivog čoveka. Proveću sa njim punih šest godina pod istim krovom — sve do njegove iznenadne smrti u avgustu 1978. godine.

Porodica Ivanović, Jelena i Milivoje, živela je u stanu broj 7 na drugom spratu zgrade u ulici Braće Nedića 13. Za razliku od čika Milivoja, koji je bio otvoren, tetka Jela je malo govorila o sebi. Iako sam po prirodi radoznao, trudio sam se da ne zapitkujem.

Dirigent koji je postao učitelj

Kad sam ga upoznao, čika Milivoje je imao pedeset devet godina i radio kao profesor violine u osnovnoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović” u Zemunu. Godinu-dve ranije, na povratku iz Italije, doživeli su tešku saobraćajnu nesreću, on je zadobio tešku povredu noge, a tetka Jela prelom kičme.

Pre nesreće čika Milivoje je bio poznat dirigent. Između ostalog, dirigovao je Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Beograd i često gostovao u inostranstvu, naročito u Italiji. Nesreća je prekinula tu karijeru, pa se posvetio pedagoškom radu. Bio je poznat i kao izdavač notnih materijala — izdanja „Pro musika” bila su tokom sedamdesetih gotovo jedini izvor nota u Jugoslaviji. Imaću priliku da učestvujem u oblikovanju grafičkog izgleda pojedinih izdanja, a vrlo često sam bio i ekspediter, pakovao note, pisao adrese na omotima, nosio pakete na poštu. Mala devojačka soba u kojoj sam živeo bila je istovremeno i magacin; na policama su se čuvala notna izdanja.

Kafa u sitne sate

Dok je bio živ čika Milivoje, tetka Jela je često bila odsutna, pa smo nas dvojica takoreći drugovali. Zbog problema sa želucem pio je isključivo instant-kafu, pa sam se i ja pored njega navikao. Naučio me je kako se mućenjem sa malo tople vode dobija kafa sa puno pene. Pošto je ostajao budan do kasno, a i ja sam često bdeo, znali smo da popijemo kafu i u sitne sate. Ponekad, kad je hteo da predahne od rada, pozvao bi me na kafu u obližnji hotel „Metropol”.

Pored muzike, voleo je automobile i to marke „Pežo”. Nesreću su doživeli sa „pežoom” 504, a u vreme kad sam ga upoznao vozio je žuti „pežo” 304S, sa menjačem na podu umesto na volanu.

Vila Melodija

I posle završetka studija, iako sam pokušavao da nađem nov stan, sada kao zaposlen čovek, nastavio sam da živim kod porodice Ivanović. Od novca dobijenog od osiguranja zbog povreda iz nesreće, čika Milivoje je sagradio kuću u rodnom selu Grabovici kod Gornjeg Milanovca i nazvao je „Vila Melodija”. Kuću će od tetka Jele kasnije kupiti njegovi rođaci, koji se danas bave seoskim turizmom, pa zdanje sa violinskim ključem na fasadi otvara vrata gostima željnim mira i odmora. U kući postoji i poseban kutak posvećen liku i delu Milivoja Ivanovića.

Poslednja vožnja

Nekoliko dana pred smrt, avgusta 1978, krenuo je u Grčku. Želeo je da iznenadi suprugu, koja je letovala u Atini; usput je nameravao da svrati u Grabovicu i poseti majku. Pošto sam i ja tog vikenda išao kući u Čačak, ponudio se da me odveze do Gornjeg Milanovca. Voleo je brzu vožnju, pa smo brzo stigli, a ja sam odatle nastavio istim autobusom kojim bih ionako putovao.

Jedno avgustovsko predvečerje sledeće sedmice nateralo me je da konačno postanem odrastao čovek. Kad sam se javio na telefonski poziv, nisam ni slutio da će mi glas sa druge strane saopštiti vest o čika Milivojevoj smrti. Na putu ka Atini svratio je kod prijatelja u Solunu; na izlazu iz hotela doživeo je infarkt. Bio je to prerani kraj jednog divnog čoveka, od koga se imalo šta naučiti i sa kojim su se mogli voditi i ozbiljni i šaljivi razgovori. U narednim danima čekali su me poslovi za koje nisam ni pretpostavljao da ću ih tako rano morati obaviti — trebalo je obavestiti tetka Jelu, komunicirati sa našim konzulatom u Solunu, učestvovati u pripremi i organizaciji sahrane.

Ostatak beogradskih godina

Čika Milivoje počiva u porodičnoj grobnici na Novom groblju, tačno preko puta kapele. Ne propuštam priliku da obiđem njegov grob i grob tetka Jele, koja ga je nadživela dvadeset osam godina.

U stanu porodice Ivanović živeću još punih pet godina, ukupno više od polovine svojih beogradskih dana. Bile su to godine kada sam tražio svoje mesto pod suncem, pre svega u struci. Stan mi je uglavnom služio da se odmorim i prespavam; valjda sam zato i ostao toliko dugo u toj devojačkoj sobici. A i sve mi je bilo na dohvat ruke, fakultet na kome sam nastavio postdiplomske studije, pa i Institut, do koga sam mogao peške ako zatreba.

Nažalost, sa tetka Jelom nisam uspeo da uspostavim odnos kakav sam imao sa čika Milivojem. Uvek sam je doživljavao kao „predratnu gospođicu” iz ugledne beogradske porodice, koja je stvarnost neminovno posmatrala kroz to vreme, često zaboravljajući da je, zahvaljujući čika Milivoju i njegovom mestu u muzičkom svetu, i sama imala status koji ničim nije zaostajao za predratnim, pa i priliku da putuje po svetu u vreme kada to nije bilo jednostavno. A ja sam ipak bio dečko iz provincije, kome je ponekad nedostajalo gospodskih manira.

Moj život u Braće Nedića 13 završio se otkazom stana, čime je, na neki način, razrešen Gordijev čvor mog beogradskog života. Nikako nisam mogao da se odlučim između potrebe da nađem odgovarajući stan i ušuškanosti u naviku da živim na poznatom mestu. Ta navika je dostigla takav nivo da sam stekao pravi uslovni refleks: pošto sam, odlazeći na Fakultet i kasnije u Institut, uvek skretao niz ulicu, to mi se po pravilu dešavalo i kad sam nameravao da odem na stranu Slavije. Da sam pogrešio, shvatio bih tek kad bih stigao do Bulevara.

20. Septembra 2026.9. Oktobra 2026.

Poslednji voz za Boru

Četvrto septembarsko jutro dočekalo nas je vešću da je u Ljubljani preminuo Bora Đorđević, poznatiji kao Bora Čorba. Čak ni oni kojima nije bio prirastao srcu nisu ostali ravnodušni. Bez obzira na to da li se nekome sviđao ili ne, mora se priznati da je bio neponovljiva pojava na javnoj sceni.

Namerno se nisam ograničio na rokenrol. Jer je pre četiri decenije književnik Aleksandar Popović proglasio Boru za najboljeg pisca ulične poezije kod nas. Njegovo ime neraskidivo je vezano za „Riblju čorbu”, gde je bio vođa i prvi vokal. Ali Bora je pre svega bio pesnik, i to nesvakidašnji.

Iz njegovih stihova je ponekad izbijala doza buntovništva bez razloga, što je stvaralo i kontroverze, čemu je doprinosilo i njegovo nezgrapno izražavanje privrženosti pojedinim političkim opcijama. To je vidljivo i danas, u trenutku kada se opraštamo od njega. Neodoljivo ostaje utisak da ga zbog toga mnogi svojataju, računajući da će deo njegove slave obasjati i njih. Kao da se svi utrkuju ko će dokazati da mu je bio veći prijatelj. Možda se on sada svemu tome smeje, jer nas je uspešno prevario. Dok se mnogi upinju svojatajući ga, on je bio i ostao svojina svih nas.

Pogledaj svoj dom, anđele

Boru sam upoznao kao gimnazijalca godinu dana starijeg. Pamtim ga kako stoji naslonjen na zid u velikom dvorištu, u vojničkoj bluzi obojenoj u teget da bi ličila na obavezni školski rekvizit. Bliže smo se upoznali prilikom slučajnih muzičkih druženja u svečanoj sali Gimnazije. Mi smo obično u učionici 31 imali probe školskog orkestra, a on je u sali vežbao sa društvom iz orkestra „Dečaci sa Morave”. Par puta se desilo da pokušamo da zajedno nešto odsviramo.

Kao po običaju, život pun iznenađenja odveo je Boru iz Čačka ranije nego što je bilo planirano. Tamo se brzo uključio u muzička događanja, od učešća u čuvenom mjuziklu „Kosa” do članstva u popularnim beogradskim grupama. Za mene su posebno zanimljive bile „Zajedno” i „Suncokreti”. Jer „Zajedno” je snimila album na kome su bile dve zanimljive numere, „Vizija” i „Goro moja”. Za „Viziju” je Bora napisao muziku, a za „Goro moja”, na stihove Alekse Šantića, muziku je napisao moj kolega sa Elektrotehničkog fakulteta, Peđa Ristić.

Grupa „Suncokreti” bila je redovan gost na žurkama u KST-u. A jednog dana se u njoj pojavilo još jedno poznato lice iz Čačka, Miodrag Bata Sokić.

Rani mraz, pa Čorba

Te 1977. godine sve je krenulo ubrzanim tokom. Boru sam sreo na „Električar reliju” u maju, i odmah na žurki održanoj tim povodom u KST-u. Ubrzo je napustio „Suncokrete” i sa Balaševićem formirao „Rani mraz”. Godinama će me na to podsećati mural na zgradi ciglane u ulici Veljka Dugoševića, onaj čija je fotografija bila na omotu ploče sa pesmom „Računajte na nas”.

Nepunu godinu kasnije, u avgustu 1978, nastala je „Riblja čorba”. Kada sam prvi put posle toga video Boru, bio je pravi roker.

Poslednji voz za Čačak

Istorija „Riblje čorbe” je poznata i tu se nema šta dodati. Bora se konačno smirio i uhvatio „poslednji voz za Čačak“.

Ove dane mnogi pokušavaju da iskoriste da na sebe prenesu deo njegove slave. Ali takvi smo mi, seća li se neko pesme čije su reči zajedno napisali Bora i Brega? Toga se treba setiti baš sada, u trenutku oproštaja. Pogotovu što se oni koji se „vrate u Čačak” češće prepoznaju po plemićkim odrednicama, a manje po onome što su stekli u belom svetu, pogotovu ako su deo slave poneli sa obala Morave.

Tražeći sliku za ovaj tekst, rešio sam da to bude fotografija iz vremena pre „Čorbe”. Jedva sam našao onu koja me je vratila u vreme kada sam u KST-u slušao „Zajedno”, pa „Suncokrete”. Bilo je to vreme kada nismo tražili da neko umesto nas iskazuje bunt. Vreme u kome smo verovali da nas čeka sjajna budućnost, i nismo sanjali da će doći dan kada ćemo živeti od uspomena.

Borin odlazak je učinio da navre more sećanja, a s njima i preispitivanje: jesmo li mogli više, jesmo li mogli biti bolji. Sećanje na Boru samo je još jedan lament nad generacijama koje su se nadale da su sa ratovima definitivno završile.

Bora Čorba — Bora Đorđević u ranim muzičkim danima

7. Septembra 2026.7. Oktobra 2026.

Tour de Serbia (12): Pesma sa magistrale

Otkako je napravljen auto-put „Miloš Veliki”, ime Ibarske magistrale se nekako ređe čuje. Iako se do pre pet-šest godina radilo o drugom po značaju putu u Srbiji. A ni danas taj značaj ne sme da se zanemari, jer će još dugo biti važna saobraćajnica između Srbije i Crne Gore, pogotovu od Kraljeva do Berana, prateći dolinu Ibra, po čemu je i dobila ime.

U vreme najvećeg procvata saobraćaja Ibarska magistrala nije bila samo put. Imala je i veoma važnu ulogu u društvenom životu putnika namernika, ali i onih koji su živeli uz nju. U poređenju sa njom, auto-putevi tu društvenu dimenziju nemaju.

Kad se govori o Ibarskoj magistrali, najčešće se misli na onaj njen deo koji i nema veze sa Ibrom, jer prolazi kroz Šumadiju ili njenim obodom. Zato je Čačane put do Beograda najčešće vodio preko Ibarske. Zvanično je to državni put B reda sa oznakom M22; na deonici Beograd–Čačak ide trasom evropskog puta E763, a na deonici Čačak–Kraljevo puta E761. Ukupna dužina je dvesta devedeset osam kilometara.

Građena je između 1960. i 1965. godine. Oni stariji setiće se da se iz Čačka ka Beogradu pre toga putovalo preko Topole i Mladenovca. I danas mnogi koriste taj put, kraći je, istina, ali dosta uži i sa više krivina.

Košnica u dva ujutru

Magistrala je omogućila brže i bezbednije putovanje između jugozapada Srbije i Beograda. Najveću korist imali su Užice, Čačak i Kraljevo. Istovremeno je povezala Kosovo i Metohiju sa centralnom Srbijom, a pravac od Čačka ka Užicu bio je važna veza prema Crnoj Gori i istočnoj Bosni.

Bilo je to vreme kada je železnički saobraćaj počinjao da se povlači pred drumskim. Početkom sedamdesetih legendarni „Ćira” je otišao u penziju, pa su Čačani u Beograd i Sarajevo sve više putovali autobusom. Zahvaljujući tome je čačanski „Autoprevoz” postao gigant u jugoslovenskim razmerama.

Stariji će se setiti da je svake noći oko dva sata na čačanskoj autobuskoj stanici vrilo kao u košnici. Jer ovde su se ukrštale linije koje su išle sa juga ka severu i sa istoka ka zapadu.

Četrdeset pet izlaza iz dvorišta

Ibarska magistrala se gradila u vreme kada se našim putevima nije kretao veliki broj automobila. Između Beograda i Čačka jedina dva mesta kroz koja je prolazila bila su Stepojevac i Gornji Milanovac; projektanti su namerno ili slučajno izbegli prolazak kroz Lazarevac, Lajkovac i Ljig.

Međutim, razvoj drumskog saobraćaja uticao je na to da pored same magistrale počnu da niču objekti, čiji su pristupni putevi vodili direktno na nju. Tako se došlo u situaciju da se sa drugog po značaju puta u Srbiji direktno ulazi u dvorišta. Izbrojao sam da na rastojanju od nepuna četiri kilometra, između Svračkovaca i Majdana, ima četrdeset pet izlaza iz dvorišta. I to samo sa desne strane, gledano prema Gornjem Milanovcu.

Povećana gustina saobraćaja i izgradnja uz samu magistralu učinile su da dobije epitet, „crna magistrala”.

Preljina — Ibarska magistrala u Preljini

Pesma sa magistrale

Ibarska magistrala nije bila samo saobraćajna žila kucavica Srbije. Uz nju je nastao fenomen nazvan novokomponovana narodna muzika. U kafanama koje su nicale pored magistrale stasavali su neki od najpoznatijih pevača s kraja prošlog veka.

Zlatno doba magistrale kao estradne pozornice bile su sedamdesete godine. Po parkiranim kamionima pored kafana moglo se pretpostaviti gde nastupaju najpoznatiji pevači, ali i gde je dobra hrana. Pečenje je polako izlazilo iz mode, ustupajući primat specijalitetima sa roštilja.

Lepa Lukić, Vesna Zmijanac, Tozovac i Miroslav Ilić svoju slavu su stekli pevajući po kafanama između Čačka i Kraljeva. Upravo taj potez, ipak bliži Kraljevu, dao je neke od najvećih muzičkih zvezda velike Jugoslavije. Kraljevo je srpskoj narodnoj muzici dalo i neke od najpoznatijih harmonikaša, Novicu Negovanovića, Mišu Mijatovića, Vladu Panovića, a u novije vreme i Aleksandra Sofronijevića. Uz magistralu su stasali i rodonačelnici tog pravca, Predrag Vuković i Dragan Aleksandrić. Ne smeju se zaboraviti ni Obren Pjevović i Mrčajevci, kao središte svojevrsnog fenomena koji je spojio muziku i magistralu.

Mnogi će se setiti leta sedamdeset i neke, kada su kod Loća u Mojsinju gostovale sarajevske muzičke zvezde. Bile su spojene tri ogromne šatre, pa opet nije bilo mesta za sve koji su hteli da uživaju.

Odavno kafane pored Ibarske magistrale ne privlače mušterije estradnim zvezdama. A i izgleda da su današnje zvezde sklonije drugačijoj vrsti publike, pa pre biraju gradske klubove ili splavove.

26. Augusta 2026.7. Oktobra 2026.

Zadnji voz za Čačak

Pre neki dan Bora Đorđević uhvati svoj „zadnji voz za Čačak”. Namerno ga ne pominjem po nadimku, jer moja sećanja na njega uglavnom sežu u vreme kada po njemu još nije bio poznat.

U to vreme znali smo se iz viđenja, a to se moglo reći za sve učenike Gimnazije. Viđali smo se u hodniku, na odmoru ili na putu do škole. Bore se sećam kako stoji naslonjen na zid u velikom dvorištu, tik ispod Kabineta za fiziku. Sećam ga se i kada je sa društvom vežbao u Svečanoj sali Gimnazije, dok smo mi u susednoj učionici broj 31 imali probu orkestra. Par puta smo pokušali i nešto zajedno da odsviramo. Inače, Bora je bio jedan od onih koji su se „nabacivali” femme fatale mog odeljenja.

Kao što reče jedan pesnik, naše poznanstvo je dugo pripremano. Kao mali, od svoje bake sam slušao priče o njegovoj baki, poznatoj čačanskoj babici Cvijović. A posle trogodišnje gramatičke torture kod Milosava Jovanovića, na kraju osnovne škole dočekao sam Nerandžu Đorđević, Borinu majku. Bila je to prava relaksacija. Možda sam zahvaljujući tome otkrio svoje spisateljsko umeće: na temu muzičkog dela koje je ostavilo utisak napisao sam svoje impresije o Smetaninoj „Vltavi”. Bio je to prvi tekst čijim sam sadržajem i sam bio zadovoljan.

Čačak u mislima

Boru ću ponovo sresti kao člana grupa „Zajedno” i „Suncokret”. Obe grupe će svoje mesto na muzičkoj sceni tražiti kroz nastupe u Klubu studenata tehnike. U to vreme bile su popularne pesme „Vizija” i „Goro moja” grupe „Zajedno”. Za one koji pamte ta vremena, za „Viziju” je Bora napisao muziku, a „Goro moja”, na stihove Alekse Šantića, komponovao je moj malo stariji kolega sa Elektrotehničkog fakulteta, Peđa Ristić.

Grupa „Suncokret” je definitivno promovisala Boru kao muzičara. „Suncokret” je pomalo bila i čačanska grupa: pored Bore, u njoj će kasnije svirati i Miodrag Bata Sokić i Ljubinko Milošević. Bata Sokić će u osnovačkim danima biti neizbežni solista na harmonici na koncertima u čačanskoj Muzičkoj školi, a Ljubinko je bio jedan od članova generacije iz pedeset treće. Ako se setimo da je otac Gorice Popović, Mojsije, bio rođeni Čačanin, eto veze između „Suncokreta” i Čačka.

Pre nego što će postati Bora Čorba, poslednji put ću ga videti u proleće 1977. godine, u okviru tada popularnog „Električar relija”. Našalih se sa njim da nije baš uspešan u hvatanju punoglavaca, naime, trebalo je da učesnici u okviru jednog od zadataka uhvate što više punoglavaca u jezeru na izletištu Trešnja.

Te jeseni nakratko postade član grupe „Rani mraz”. Na tu grupu i njihovu pesmu „Računajte na nas” dugo će me podsećati mural na staroj ciglani u ulici Veljka Dugoševića, napravljen za potrebe izrade omota ploče.

Pogledaj dom svoj, anđele

A onda je stigla „Riblja čorba”. Bora je postao pravi roker.

Za sebe ne mogu reći da sam a priori ljubitelj rok muzike. To ne znači da mi se neke kompozicije sa tim predznakom ne sviđaju. U tom pogledu bliže mi je „Bijelo dugme” od „Riblje čorbe”, kao što su mi bili bliži „Bitlsi” od „Roling stounsa”. Dozvolićete, to je stvar ukusa.

Boru sam cenio kao pesnika. I to pesnika koji je bio direktan u svom izrazu. Kod njega nije trebalo mozgati šta je pesnik želeo da kaže. Valjda su ga zato i voleli. Možda je izuzetak „Pogledaj dom svoj, anđele”, svako ju je tumačio na svoj način, pa je valjda zato bila i ostala vanvremenska. Čudno je da se u ovim danima oproštaja niko nije setio reči književnika Aleksandra Popovića, koji ga je nazvao našim najboljim pesnikom ulične poezije.

Pogledaj dom svoj anđele — Omot za ploču “Riblje čorbe”

Poslednjih dana mnogi su ga svojatali. Posebno oni koji su dokazivali kako su mu bili prijatelji. Čiji je zapravo bio, samo je on znao.

Prema najavama, Bore bi u Čačku trebalo da bude više nego ranije, dobiće ulicu i spomenik, a usput je i deo čačanskog groblja pretvoren u Aleju zaslužnih građana. Neće valjati ako njegov odlazak izazove nedoumice, da ne kažem podele. On je sebi svojim pesmama podigao dostojan spomenik. Nemojmo dozvoliti da se nad njim nadvije veo zaborava.