Tag: saobraćaj

Odavno se kanim da pišem o čačanskim ulicama. Pre svega zato što su to gradske arterije. Pogotovu danas, kada su automobili neminovno postali njihovi gospodari. Skoro dvadeset godina pišem tekst pod nazivom „Rekvijem za Ivanjički sokak”. Oni dobro upućeni setiće se da se taj tekst odnosi na ulicu Kneza Miloša.

Nažalost, ta moja neefikasnost učinila je da sam tekst već nekoliko puta morao da menjam. Jer se lice moje ulice za to vreme puno promenilo, a izgleda da je tempo promena poslednjih godinu-dve baš pojačan. Tako da ću ponovo da se latim gumice i olovke. A i pri svakom novom čitanju otkrijem nešto što mi se ne sviđa. Ne zato što tekst, kako posle čitanja reče drug iz detinjstva Jovan Nikolić Jof, ima nekrofilski prizvuk. Pre bi se moglo reći da mu fali nešto u organizaciji. A pominjanje mrtvih je neminovnost, jer većinu zdanja koja omeđuju ulicu podigli su, ili su u njima živeli, oni kojih nažalost više nema.

Nažalost, čačanskim ulicama danas retko prolazim peške; uglavnom ih posmatram iz automobila. A onda ne možeš tako lako da uočiš da li se nešto i šta u njima promenilo.

U Čačak se može stići sa četiri strane, baš u smeru strana sveta. Sa zapada se u grad ulazi ulicom Vojvode Stepe, sa istoka ulicom Dr Dragiše Mišovića, sa severa Bate Jankovića, a sa juga ulicom Kneza Miloša. Oko tih ulica, koje formiraju krst, grad se razvijao i gradio. Samo su one menjale imena. Izgleda da se samo ova moja nije dala, jer je posle one geografske odrednice, puta za Ivanjicu, dobila današnje ime.

Ime kao sudbina

Što se tiče novih ulica, gradsko jezgro se nije puno promenilo. Do prosecanja ulice „10″, promene su se desile oko nekadašnjeg Vašarišta, današnjeg Malog parka, gde su prosečene Železnička i ulica Devet Jugovića. Takođe, od bloka zgrada između Skadarske i Kneza Mihaila napravljen je parking.

A neko će se setiti da je nestala mala uličica Đoke Popovića, koja se protezala između hotela „Beograd” i restorana „Takovo”. Deo nje je danas Rimski trg. Preostao je samo uski prolaz između Doma kulture i banke ako se i to nije promenilo.

Umalo zaboravih da pomenem da je do promena došlo i između Gimnazije i Opštine, odnosno Ekonomske škole. Nekada su tu bile dve saobraćajnice, razdvojene parkićem u čijem je centru stajala Meštrovićeva skulptura Nadežde Petrović. Umesto dve ulice napravi se jedna, parkića nestade, a ispred Gimnazije nikne pjaceta na koju premestiše Meštrovićev rad.

Posle dužeg vremena, na toj pjaceti Čačak dobi javnu česmu sa bronzanim kornjačama umesto slavina. Ali kornjače se pokazaše kao lep suvenir, pa su često nestajale sa mermernog postamenta. Pokaza se da su kolekcionari bili uporniji, tako da Čačak ostade bez te zanimljivosti. Pre neku godinu nekada lepu i zanimljivu česmu zameni obična.

Uvek postojeće dileme

Nove ulice su nastajale u novim delovima grada. Ali uglavnom su nekako uske, bez trotoara. Zbog mnogobrojnih parkiranih automobila deluju još uže.

Ipak, izgradilo se nekoliko ulica koje su mogle da budu pravi bulevari. Neke se tako i zovu, Bulevar Vuka Karadžića, Bulevar oslobođenja, Bulevar Tanaska Rajića. Ne treba zaboraviti ni Nemanjinu, Svetog Save ili Balkansku, koje bi takođe mogle da ponesu naziv bulevara. Ali svuda ponešto fali, nešto je nedorečeno.

Inače, Čačak je poznat po ulicama iz više delova. Već sam pominjao ulicu Dragana Vranića, ali primer koji treba pomenuti je ulica Svetog Save. Pre više od šest decenija ova ulica je zamišljena kao transverzala koja je trebalo da poveže jug i sever grada. Danas je samo ulica, čiji završetak izaziva žestoku raspravu. Slično je i sa Balkanskom ulicom, koja zahvaljujući izmenama u urbanističkim planovima nije postala ono zbog čega je prvobitno i projektovana.

Mogao bih navesti još „dobrih” primera, ali shvatih da ovo nije priča o Čačku koga nema. Ulice su naša i te kako realna stvarnost.

Neko će pomisliti da je ovo kraj priča o Čačku koga nema. Nemam nameru da to uradim. Možda priče više neće biti posvećene određenim temama, ili mi se samo tako čini.

Prateći objave u grupi „Čačak kroz vreme”, došao sam na ideju da iznesem svoje viđenje grada u proteklih sedam decenija. Jer skloni smo da olako kažemo kako se mnogo toga promenilo. A da li je baš tako? Zato sam za trenutak zažmurio i pokušao da vidim sliku grada iz svog detinjstva, pa da je uporedim sa današnjom. Grad se sigurno proširio. Nekadašnja sela postala su gradska periferija.

Ako izuzmemo gradnju poslednje dve-tri godine, nije teško sagledati šta je izgrađeno u Čačku tokom sedamdesetih i osamdesetih. Uglavnom se gradilo na periferiji: „Kaluđerice”, Avenija, Avladžinica i „Stari Autoprevoz” nastali su u tom periodu. U centru je to bio blok zgrada sa desne strane nekadašnjeg korzoa. Tome se može dodati i prelazak grada na levu obalu Zapadne Morave, tamo su nikle zgrade na samom Moravskom keju i oko Knićaninove ulice i ulice Danice Marković. Pa zar je to malo, pitaće neko. Naravno da nije.

Nedorečenosti

Nažalost, Čačak je za to vreme ostajao nedorečen u infrastrukturnom smislu. Obilaznica, koja je trebalo da međugradski saobraćaj izmesti iz centra grada, i sama je postala gradska ulica. I tako već četiri decenije.

Ulice koje je trebalo da postanu gradske arterije ostale su nedorečene, tačnije, izgrađene su samo u delovima. Zato najkraći put na drugu obalu Morave i dalje vodi kroz centar grada.

Skoro da nema ulice u kojoj nema rupa i u kojoj nov asfalt doživi bar dve godine. Ne mislim da je glavni uzrok kvalitet rada i ugrađenog materijala. Možda je to u većoj meri posledica dotrajale vodovodne i kanalizacione infrastrukture. Malo-malo pa pukne vodovodna cev, eto prilike da se ulica mora kopati. O nicanju novih objekata koji zahtevaju priključenje na vodovod i kanalizaciju, ili podzemne električne instalacije, ne treba ni govoriti.

Moja generacija pamti da je Čačak u naše vreme bio na drugom mestu u Jugoslaviji po broju automobila i telefona u odnosu na broj stanovnika; ispred je bio samo Maribor. Gledajući broj automobila po ulicama i pune parkinge, može se pretpostaviti da se ništa nije promenilo. Zahvaljujući mobilnim telefonima, ova druga takmičarska kategorija više nije zanimljiva.

Nalaženje mesta na parkingu postalo je gotovo nemoguća misija. Čak i na onim gde se parkiranje plaća. A plaćanje parkiranja je od pre neki dan prošireno i na ulice koje su deo periferije. Sa prozora sobe gledam na parking koji je do pre samo nekoliko meseci uglavnom zvrjao prazan. A danas, iako je nedelja, ugledah samo jedno prazno mesto.

Završetkom Bulevara vojvode Putnika trebalo bi da se smanji gužva kroz centar grada, bar za onaj deo vozača koji iz južnih delova grada žele preko Morave. Šta će se dobiti zatvaranjem ulice Župana Stracimira od Crkve do Trga, utvrdiće se empirijski.

Kritika ili ne

Možda će nekome ove moje reči zvučati kritičarski. Pogotovu što ne nudim alternativu. To ne znači da nemam svoj stav, pa i mišljenje kako bi trebalo uraditi. Međutim, ovo o čemu pričam pomalo liči na ono: „Sve bežeći od početka…”

Propuštene su mnoge prilike u prošlosti da se nešto uradi kako treba. Sada bi, hteli ne hteli, to neminovno ličilo na onu poslovicu o sečenju i krpljenju. Zato treba uzeti vodu u usta i dobro razmisliti, šta nam valja činiti. U protivnom, šanse da bude kasno neumitno će rasti.

Lično mislim da još nije kasno. Ali sve sam svesniji da o tome treba da razmišljaju mladi. Nama koji smo preturili decenije preko glave vreme je prošlo u nadanjima i očekivanjima, i ne bi bilo dobro da ono što smo sami propustili namećemo drugima. Ono što mi možemo da uradimo jeste da dolazeće generacije podsetimo na to šta je Čačak bio kroz istoriju. Ali ne da bi se živelo u prošlosti, već da u njoj, ako procene da je nešto bilo vredno, nađu nadahnuće za budućnost. A budućnost neka grade prema svojim vizijama.