Tag: ulice

Posted on

Gradske arterije

Odavno se kanim da pišem o čačanskim ulicama. Pre svega zato što su to gradske arterije. Pogotovu danas, kada su automobili neminovno postali njihovi gospodari. Skoro dvadeset godina pišem tekst pod nazivom „Rekvijem za Ivanjički sokak”. Oni dobro upućeni setiće se da se taj tekst odnosi na ulicu Kneza Miloša.

Nažalost, ta moja neefikasnost učinila je da sam tekst već nekoliko puta morao da menjam. Jer se lice moje ulice za to vreme puno promenilo, a izgleda da je tempo promena poslednjih godinu-dve baš pojačan. Tako da ću ponovo da se latim gumice i olovke. A i pri svakom novom čitanju otkrijem nešto što mi se ne sviđa. Ne zato što tekst, kako posle čitanja reče drug iz detinjstva Jovan Nikolić Jof, ima nekrofilski prizvuk. Pre bi se moglo reći da mu fali nešto u organizaciji. A pominjanje mrtvih je neminovnost, jer većinu zdanja koja omeđuju ulicu podigli su, ili su u njima živeli, oni kojih nažalost više nema.

Nažalost, čačanskim ulicama danas retko prolazim peške; uglavnom ih posmatram iz automobila. A onda ne možeš tako lako da uočiš da li se nešto i šta u njima promenilo.

U Čačak se može stići sa četiri strane, baš u smeru strana sveta. Sa zapada se u grad ulazi ulicom Vojvode Stepe, sa istoka ulicom Dr Dragiše Mišovića, sa severa Bate Jankovića, a sa juga ulicom Kneza Miloša. Oko tih ulica, koje formiraju krst, grad se razvijao i gradio. Samo su one menjale imena. Izgleda da se samo ova moja nije dala, jer je posle one geografske odrednice, puta za Ivanjicu, dobila današnje ime.

Ime kao sudbina

Što se tiče novih ulica, gradsko jezgro se nije puno promenilo. Do prosecanja ulice „10″, promene su se desile oko nekadašnjeg Vašarišta, današnjeg Malog parka, gde su prosečene Železnička i ulica Devet Jugovića. Takođe, od bloka zgrada između Skadarske i Kneza Mihaila napravljen je parking.

A neko će se setiti da je nestala mala uličica Đoke Popovića, koja se protezala između hotela „Beograd” i restorana „Takovo”. Deo nje je danas Rimski trg. Preostao je samo uski prolaz između Doma kulture i banke ako se i to nije promenilo.

Umalo zaboravih da pomenem da je do promena došlo i između Gimnazije i Opštine, odnosno Ekonomske škole. Nekada su tu bile dve saobraćajnice, razdvojene parkićem u čijem je centru stajala Meštrovićeva skulptura Nadežde Petrović. Umesto dve ulice napravi se jedna, parkića nestade, a ispred Gimnazije nikne pjaceta na koju premestiše Meštrovićev rad.

Posle dužeg vremena, na toj pjaceti Čačak dobi javnu česmu sa bronzanim kornjačama umesto slavina. Ali kornjače se pokazaše kao lep suvenir, pa su često nestajale sa mermernog postamenta. Pokaza se da su kolekcionari bili uporniji, tako da Čačak ostade bez te zanimljivosti. Pre neku godinu nekada lepu i zanimljivu česmu zameni obična.

Uvek postojeće dileme

Nove ulice su nastajale u novim delovima grada. Ali uglavnom su nekako uske, bez trotoara. Zbog mnogobrojnih parkiranih automobila deluju još uže.

Ipak, izgradilo se nekoliko ulica koje su mogle da budu pravi bulevari. Neke se tako i zovu, Bulevar Vuka Karadžića, Bulevar oslobođenja, Bulevar Tanaska Rajića. Ne treba zaboraviti ni Nemanjinu, Svetog Save ili Balkansku, koje bi takođe mogle da ponesu naziv bulevara. Ali svuda ponešto fali, nešto je nedorečeno.

Inače, Čačak je poznat po ulicama iz više delova. Već sam pominjao ulicu Dragana Vranića, ali primer koji treba pomenuti je ulica Svetog Save. Pre više od šest decenija ova ulica je zamišljena kao transverzala koja je trebalo da poveže jug i sever grada. Danas je samo ulica, čiji završetak izaziva žestoku raspravu. Slično je i sa Balkanskom ulicom, koja zahvaljujući izmenama u urbanističkim planovima nije postala ono zbog čega je prvobitno i projektovana.

Mogao bih navesti još „dobrih” primera, ali shvatih da ovo nije priča o Čačku koga nema. Ulice su naša i te kako realna stvarnost.

Posted on

Ćuprijica

Često srećem starog profesora čačanske Gimnazije. Kažem starog, a on je to samo po godinama, duhom je mlađi od mnogih koji su decenijama mlađi od njega. Pravo mi je zadovoljstvo tih par minuta koliko popričamo. Pre neki dan pomenuh mu da pišem nekakvu pripovest o mojoj ulici Kneza Miloša, „Rekvijem za Ivanjički sokak”. Sa oduševljenjem izgovori reč koja me momentalno vrati u detinjstvo: ćuprijica.

Kasnih pedesetih godina prošlog veka tu se završavao grad, do tog mesta ulica je bila pokrivena onim čuvenim granitnim kockama. Odatle prema Dragačevu vodila je prašnjava makadamska džada. Na tom mestu postojao je most preko kanala kojim se površinska voda, gore od tadašnjeg Lazovića parka, slivala ka gradu. Kanal je postojao sa obe strane gornjeg dela ulice. Levi, nizvodni kanal se posle prolaska ispod mosta spajao sa desnim i nastavljao put sve do Lozničke reke, koja je tekla obodom Avladžinice. Dva kanala su se spajala baš kod našeg dvorišta, tako da su dve njegove strane stajale na njihovoj obali.

U susedstvu

U ćošku dvorišta, baš na sastavu kanala, stajala je velika kruška koja je izdašno rađala svake godine. Nisu to bili neki naročito ukusni plodovi, ali su bili primamljivi za mangupariju iz kraja, jer su mogli da joj priđu sa strane ulice. Razgranata krošnja je počinjala vrlo nisko i bila je prava blagodet za sticanje prvih iskustava u pentranju po drveću.

Mostić, kako smo ga u to vreme češće zvali, sa strane našeg dvorišta imao je metalnu ogradu. Vazda je bila prašnjava ili blatnjava, tako da smo izbegavali da je dodirujemo. S druge strane mostića, na svakom kraju, stajao je po jedan putni kamen, koji su nekada imali funkciju branika. Petkom je u Čačku pijačni dan; neretko se na ovim kamenovima mogao videti umorni seljak iz Dragačeva kako sedi i svodi račune trgovine na pijaci.

Kod Vitomira i Janka

Sa gradske strane prvi objekat bila je prodavnica kolonijalne robe, kako se tada govorilo, preduzeća „Stjenik”. Valjda se i zvala „Kolonijal”. U vreme mog ranog detinjstva tu su radila dva trgovca, Vitomir Matijašević i Janko Dolović.

I danas se sećam kraja svakog meseca, kada mama primi platu, i skoro ritualnog odlaska u prodavnicu, gde su se po prethodno napravljenom spisku kupovale namirnice. Pet kilograma šećera, kilogram soli, brašno, začini… Na kraju spiska uvek sam pokušavao da ubacim i dve štangle čokolade, naravno one za mešenje, jer su mlečne čokolade tada još uvek bile luksuz.

Sve se uglavnom kupovalo na meru. Šećer i brašno su se velikim limenim kašikama zahvatali iz drvenih sanduka i pakovali u sive papirne kese. Bombone su stajale u položenim staklenim teglama i sličnim, samo malim kašikama sipale se u male papirne kesice. Najpopularnije su bile „Kraševe” bombone „505 sa crtom”, koje su se mogle nabaviti i u limenim kutijama. Prodavale su se i mentol bombone, kao i one takozvane svilene, koje meni baš nisu bile omiljene.

Prodavnicu sam zapamtio i po velikim kutijama sa mešanom marmeladom, koju mi je baka retko kupovala, jer, kako je govorila, kod kuće ima mnogo bolji džem od kajsija i šljiva, koji je kuvala moja majka. Sećam se i sarage nanizane na vrbove prutiće. Nekoliko puta sam uspeo da nagovorim baku da mi je kupi. A pošto je morala da se zagreje pre jela, kuća je neprijatno mirisala. Zbog toga smo oboje bili predmet kritike kad bi se mama i tata vratili sa posla.

Novo vreme

Onda su došla neka nova vremena, novi trgovci i nova roba. U Čačku su se pojavile prodavnice sa boljim asortimanom, pa je prodavnica mog detinjstva polako gubila kultni značaj. Ipak, ponešto od novina stizalo je i u našu radnju, kako smo je često zvali.

Sećam se kada su se pojavila jaja snežno bele ljuske, pričalo se da su uvezena iz Izraela. Pa kad se pojavio ananas, i nešto kasnije kokosov orah. Naravno da bih naterao baku da mi ih kupi. A onda je nastajao problem kako se to seče i jede.

I konačno, jednog dana i kod nas se pojavio švepс, koji se reklamirao na televiziji. Društvo sa Beloševe kapije skupi 1,60 dinara, koliko je koštala flašica i razočarasmo se. Bilo je gorko, a po ukusu je ličilo na tek zametnute jabuke.

Odavno u tom zdanju više nije prodavnica. Objekat je u međuvremenu menjao namenu, da bi danas tu bila jedna od najpoznatijih pečenjara u Čačku.

Za sve je kriv kanal

Onih dana kada je padala kiša, oba kanala su se punila vodom što se slivala sa padina Jelice. Jedna od glavnih zanimacija dečaka iz kraja bilo je puštanje čamaca. Bilo je tu svakojakih plovila, od onih najjednostavnijih, napravljenih od lista papira, do pravih malih remek-dela. Pamtim da se u tome posebno isticao šest godina stariji Vlade Smiljanić.

Posebno je zanimljivo bilo puštanje čamaca u levom kanalu, jer su morali da prođu ispod mostića. Vladalo je pravo uzbuđenje dok smo uz metalnu ogradu iščekivali čiji će se čamac prvi pojaviti. Neki su, naišavši na prepreku, tamo ostajali sve do nailaska sledeće velike vode.

Kraj šezdesetih doneo je potrebu da se duž kanala postave betonske cevi, kojima će površinska voda putovati prema Moravi. Više nije bilo potrebe za mostićem. U to vreme kocku u donjem delu Kneza Miloša pokriće asfalt.

Mi, koji ćemo kanal pamtiti i po obavezi da ga čistimo ispred dvorišta, kretali smo put visokih škola i fabričkih hala. Stizali su neki novi klinci, koji će imati druge preokupacije i graditi sopstvena sećanja.

Posted on

Idemo u čaršiju

Retko prolazim gradskom pešačkom zonom. Ali se uvek setim nekadašnjeg čačanskog korzoa. Valjda su ga imali svi tadašnji srpski gradovi. Pesnici su o njima pisali, jer koliko se samo ljubavi na njima rodilo, ali i završilo. Prostor na kome je bio naš korzo prostirao se od Pošte do „Velura”, ako se neko seća jedne od nekada čuvenih čačanskih prodavnica tekstila.

Korzo
Čačanski korzo

Ulica je tih sedamdesetih godina nosila ime Ratka Mitrovića i od 18 do 22 sata postajala je pešačka zona. Od sedam pa otprilike do pola devet ulicom se šetala čačanska mladež. Dok su jedni kružili, drugi su kibicovali sa strane. Leva strana, gledano od Pošte, zvala se gradska; tu je obično stajala studentarija i školarci. Svako je imao svoje mesto. Najzanimljivije je bilo subotom, kada bi iz Beograda stigli studenti, a mi gimnazijalci prepričavali dogodovštine proteklih školskih dana. Naravno, pravo vreme za korzo bilo je leto.

Ima još nešto

Priča o korzou nije samo lament nad mladošću. Jer on je imao i svoje praktične strane, bio je idealan da se nađe tražena osoba. Bilo je dovoljno ući u krug i prošetati dva-tri kruga da bi se željena osoba našla među onima koji su stajali sa strane. A stajanjem sa strane tražila se među onima koji su šetali.

Po rasturanju korzoa put je vodio u neku od čačanskih kafana sa muzikom. Uglavnom su to bili hotel „Morava” i „Lovac”, a tokom leta i bašta „Prvi maj”. Oni motorizovani upućivali su se duž Ibarske magistrale; tu, na potesu od Majdana do Miločaja, rađala se nova muzika i nastupale buduće muzičke zvezde.

U čaršiju, kako se to tada govorilo, počeo sam da izlazim u leto 1971. godine, posle trećeg razreda Gimnazije. Prvih godinu dana kraj korzoa značio je povratak kući, jer nam je bilo zabranjeno da idemo u kafane bez pratnje roditelja.

Onda su došle studije i na korzo sam uglavnom išao tokom leta. Krajem sedamdesetih korzo je počeo da odumire, jer su mladi počeli da se okupljaju ispred Doma kulture. Počinjalo je vreme kafića i disko-klubova. Ali to je neka nova priča.

Posted on

Nedorečeni grad

Neko će pomisliti da je ovo kraj priča o Čačku koga nema. Nemam nameru da to uradim. Možda priče više neće biti posvećene određenim temama, ili mi se samo tako čini.

Prateći objave u grupi „Čačak kroz vreme”, došao sam na ideju da iznesem svoje viđenje grada u proteklih sedam decenija. Jer skloni smo da olako kažemo kako se mnogo toga promenilo. A da li je baš tako? Zato sam za trenutak zažmurio i pokušao da vidim sliku grada iz svog detinjstva, pa da je uporedim sa današnjom. Grad se sigurno proširio. Nekadašnja sela postala su gradska periferija.

Ako izuzmemo gradnju poslednje dve-tri godine, nije teško sagledati šta je izgrađeno u Čačku tokom sedamdesetih i osamdesetih. Uglavnom se gradilo na periferiji: „Kaluđerice”, Avenija, Avladžinica i „Stari Autoprevoz” nastali su u tom periodu. U centru je to bio blok zgrada sa desne strane nekadašnjeg korzoa. Tome se može dodati i prelazak grada na levu obalu Zapadne Morave, tamo su nikle zgrade na samom Moravskom keju i oko Knićaninove ulice i ulice Danice Marković. Pa zar je to malo, pitaće neko. Naravno da nije.

Nedorečenosti

Nažalost, Čačak je za to vreme ostajao nedorečen u infrastrukturnom smislu. Obilaznica, koja je trebalo da međugradski saobraćaj izmesti iz centra grada, i sama je postala gradska ulica. I tako već četiri decenije.

Ulice koje je trebalo da postanu gradske arterije ostale su nedorečene, tačnije, izgrađene su samo u delovima. Zato najkraći put na drugu obalu Morave i dalje vodi kroz centar grada.

Skoro da nema ulice u kojoj nema rupa i u kojoj nov asfalt doživi bar dve godine. Ne mislim da je glavni uzrok kvalitet rada i ugrađenog materijala. Možda je to u većoj meri posledica dotrajale vodovodne i kanalizacione infrastrukture. Malo-malo pa pukne vodovodna cev, eto prilike da se ulica mora kopati. O nicanju novih objekata koji zahtevaju priključenje na vodovod i kanalizaciju, ili podzemne električne instalacije, ne treba ni govoriti.

Moja generacija pamti da je Čačak u naše vreme bio na drugom mestu u Jugoslaviji po broju automobila i telefona u odnosu na broj stanovnika; ispred je bio samo Maribor. Gledajući broj automobila po ulicama i pune parkinge, može se pretpostaviti da se ništa nije promenilo. Zahvaljujući mobilnim telefonima, ova druga takmičarska kategorija više nije zanimljiva.

Nalaženje mesta na parkingu postalo je gotovo nemoguća misija. Čak i na onim gde se parkiranje plaća. A plaćanje parkiranja je od pre neki dan prošireno i na ulice koje su deo periferije. Sa prozora sobe gledam na parking koji je do pre samo nekoliko meseci uglavnom zvrjao prazan. A danas, iako je nedelja, ugledah samo jedno prazno mesto.

Završetkom Bulevara vojvode Putnika trebalo bi da se smanji gužva kroz centar grada, bar za onaj deo vozača koji iz južnih delova grada žele preko Morave. Šta će se dobiti zatvaranjem ulice Župana Stracimira od Crkve do Trga, utvrdiće se empirijski.

Kritika ili ne

Možda će nekome ove moje reči zvučati kritičarski. Pogotovu što ne nudim alternativu. To ne znači da nemam svoj stav, pa i mišljenje kako bi trebalo uraditi. Međutim, ovo o čemu pričam pomalo liči na ono: „Sve bežeći od početka…”

Propuštene su mnoge prilike u prošlosti da se nešto uradi kako treba. Sada bi, hteli ne hteli, to neminovno ličilo na onu poslovicu o sečenju i krpljenju. Zato treba uzeti vodu u usta i dobro razmisliti, šta nam valja činiti. U protivnom, šanse da bude kasno neumitno će rasti.

Lično mislim da još nije kasno. Ali sve sam svesniji da o tome treba da razmišljaju mladi. Nama koji smo preturili decenije preko glave vreme je prošlo u nadanjima i očekivanjima, i ne bi bilo dobro da ono što smo sami propustili namećemo drugima. Ono što mi možemo da uradimo jeste da dolazeće generacije podsetimo na to šta je Čačak bio kroz istoriju. Ali ne da bi se živelo u prošlosti, već da u njoj, ako procene da je nešto bilo vredno, nađu nadahnuće za budućnost. A budućnost neka grade prema svojim vizijama.

Posted on

Izgubljene vizure

Svih ovih godina otkako tragam za Čačkom koga nema, pokušavam da pišem ne kritikujući ono što je loše ili šta smo izgubili. Već sam naziv mojih tekstova ukazuje na sentiment koji nosim u sebi, na lament nad prošlošću, koja nam se činila, ako ništa drugo, ono različitom od današnjice. U dosadašnjim tekstovima trudio sam se da što manje budem ličan i da moja priča bude zanimljiva svima koji se sećaju nekadašnjeg Čačka. A moguće i onima koji su na bilo koji način vezani za „našu malu varoš”, jer im je ponešto poznato iz priča predaka, rođaka i prijatelja.

Počeo sam da pišem i tekstove na temu „Srbije koje nema”. Počeo sam od nečega što je tu, a za mnoge više nije, Ibarske magistrale. Tražeći poneki podatak ili fotografiju kojom bih ilustrovao istoriju nekadašnje srpske žile kucavice, doživeo sam veliko iznenađenje. Tu i tamo pojave se tekstovi o sudbini magistrale posle otvaranja auto-puta Beograd–Čačak. I onda znatiželjnog čitaoca sačeka salva negativnih komentara. Kao da je Ibarska magistrala kriva za sve ono što se dešavalo na njoj ili oko nje. Zaboravljamo na čoveka koji pretiče na punoj liniji, koji iz kafane izlazi pijan… Ma koliko želeli da pobegnemo od toga, Ibarska magistrala je bila više od puta. Bila je ogledalo jednog vremena i promena čiji je svedok bila.

Ali ovo nije priča o Ibarskoj magistrali.

Čačanske vizure

Usudiću se da kažem da su prve asocijacije na Čačak, Morava, Ovčar i Kablar. Životne staze učine da se ponekad dobrovoljno, a nekad prinudno odreknemo tih simbola.

Morave sam se odrekao dobrovoljno. Izgradnja bazena 1977. godine učinila mi je da mi on bude prihvatljiviji, jer se o Moravi već počelo govoriti kao o zagađenoj reci. A i nestalo je onih mesta na kojima sam se kupao kao dete. U to vreme Čačani će otkriti Kamenicu kao mesto za rashlađivanje i odmor.

Što se tiče Ovčara i Kablara i njihovog gubljenja iz mojih očiju, za to su se postarali drugi. Do odlaska u Beograd, i kasnije za vreme boravaka kod kuće, budio sam se sa pogledom na te simbole Čačka. Oblaci koji su se motali iznad njihovih vrhova nekada su bili nepogrešiv nagoveštaj kiše. Tokom letnjih dana, još od podneva sam pogledao i procenjivao hoće li biti kiše, jer od toga je zavisilo hoće li me otac posle povratka s posla voditi na kupanje. A onda je negde polovinom osamdesetih nestalo mojih jutarnjih pogleda na Ovčar i Kablar. Izgradi se kompleks zgrada poznat kao „Stari Autoprevoz”.

U međuvremenu nestale su i neke druge vizure Čačka, koje su obeležile moje detinjstvo. Naravno, pojavile su se i neke nove. Dođoše one prelomne devedesete, pa i početak novog milenijuma. Čačanske vizure se nisu mnogo menjale, tu i tamo. Najviše se promenio sam centar grada, tačnije, ulica između Trga i Pošte. Umesto porušenih zgrada nikoše nove, pomalo sa idejom da izgledom podsećaju na one pređašnje. Takođe, obnoviše se fasade nekih zaista lepih zgrada. Doduše, njihova namena i vlasništvo izazvaše nemalu polemiku. Ali život je išao dalje.

Zagazismo u novi milenijum

Pomalo neočekivano, početak treće decenije novog veka donese velike promene. Počeše nicati nova zdanja širom grada, naravno sa obaveznim poslovnim prostorom u parteru. Očekivah da će se neko drznuti i ponuditi gradu neki novi arhitektonski izraz, primeren vremenu u kome živimo. Nažalost, sve je nekako neodoljivo podsećalo na socrealizam, a taj stil gradnje je ipak bio otklon u odnosu na takozvanu predratnu arhitekturu.

Ulice koje su posedovale onaj neodoljivi šarm porodičnih dvorišta naprečac postadoše tuneli. Ionako uske ulice postadoše još uže. Zgrade, pored prostora, počeše da zauzimaju i nebo. Čak i Sunce morade da ustukne. Automobili konačno zauzeše i trotoare, ne samo kolovoze.

Zahvaljujući bedemu, još uvek ne dobismo „Čačak na vodi”. Ali ko zna šta nas čeka u budućnosti. Prostor za pešake se značajno poveća, pa tako grad postade oaza behaton-kocki. Pošto aktuelno ime grada, kažu, ima veze sa blatom, možda je trenutak za promenu imena.

Grad izađe na reku, ali ne radi kupanja i odmora, već uživanja. Jer za mnoge je sedenje u kafiću vrhunac hedonizma. Šoljica sa kafom, krigla sa pivom ili još bolje čaša vina pred tobom. I sve to ovekovečeno na Instagramu. Moravski kafići kod brane dobiše konkurenciju u takozvanom „Cvetnjaku”. Ko se još seća da to nije onaj Cvetnjak iz našeg detinjstva, plaža kojoj su mogli da zavide mnogi primorski gradovi. Na njoj su najlepše Čačanke prikazivale svoja preplanula tela. Prikazivanje se nastavljalo u večernjim satima na još jednoj čačanskoj znamenitosti koje nema, Korzou.

Žile kucavice

Čačanske ulice daju posebnu vizuru gradu. Imamo i onih koje su pravi bulevari, što priliči gradu u ravnici. Ali imamo i onih koje vijugaju, pa je jedna od njih dobila naziv Zmijski sokak. Naš su specijalitet ulice koje se sastoje iz više delova.

Jedna od njih je ulica Dragana Vranića: počinje kod nekadašnje Ćuprijice u Kneza Miloša, a završava se kod „Vile Harmonike” u ulici Vojvode Stepe. Kažu da će umesto te zgrade uskoro nići još jedna višespratnica. Ovako nas na prošlost još uvek podseća zarđala tabla na kojoj se nazire slika harmonike, po kojoj je zgrada i dobila ime. Stariji Čačani, pogotovu Paliluci, setiće se da je na drugom ćošku bila metlarska radnja Radomira Stojanovića.

I jedan od potencijalnih čačanskih bulevara, ulica Svetog Save, sastoji se iz više delova. Ali mora se priznati, deo te ulice između Nemanjine i Amidžine izgleda svetski. Samo da je malo čistija. Za to se ipak moraju postarati ljudi.

Izgubljene vizure

Priči nikad kraja, pogotovu kada shvatimo da nam u susretu sa gradom nešto nedostaje. Naročito ako su nas ti prizori vraćali u prošlost koje se rado sećamo. Neko će reći da su važni ljudi, a ne građevine. Ali nemojmo zaboraviti da su i te građevine vezane za ljude, ljude koji su obeležili svoje vreme, a usput i ime našeg grada proneli širom sveta. Možda treba razmišljati o tome da se na novim objektima postave table kojima bi se nove generacije upoznavale sa prošlošću. Jer sećanja blede, čak i kod živih.

Pre neki dan vozim od mosta ka crkvi. To je jedan od onih pogleda, jedna od vizura koju uoči svako ko stiže u grad sa te strane. Odjednom mi nešto zakloni deo crkve. Bilo je to nezavršeno zdanje preko puta ulaza u sud. Pomislih, da li baš sve moramo da pokvarimo? Da li nešto možemo zadržati kao konstantu za sva vremena.

Da ne zaboravim: investitor pomenutog zdanja je čačanska crkvena opština.

Posted on

Kako se koji kraj zove

Kao i svi gradovi, i Čačak ima svoje kvartove, koji imaju svoja imena. Po pravilu su vezana za objekte koji su se tu nalazili, za ljude koji su tu živeli ili za poslove koji su se tu obavljali.

Zanimljivo je da u Čačku postoje delovi grada koji nose imena kakva se sreću u Beogradu, ali i u drugim gradovima, na primer Košutnjak, Palilula ili Ciganmala. Neki delovi grada imaju jedinstvena imena, kao što je deo Čačka na istočnoj strani koji se naziva Avladžinica. Taj naziv, jedinstven na nivou Srbije, miri helensko, tursko i slovensko-srpsko jezičko i istorijsko nasleđe. Može se prevesti kao prostrano polje za odmor i nadmetanje. Kada je taj deo grada dobio ovo ime, nije poznato. Ali možda nije slučajno da je tamo pedesetih godina prošlog veka bio čačanski hipodrom, a i danas se tu nalazi stadion fudbalskog kluba „Remont”.

Ako bi nekog od mlađih žitelja Čačka upitali gde se nalazi Prćilovica, gotovo sam siguran da ne bi znao. Ali svi znaju gde je hotel „Morava”, koji se upravo tu i nalazi.

Hotel Morava
Hotel “Morava” nekad – u pozadini se vide zgrade Velike kolonije

Mnogi delovi grada dobili su ime prema stambenim naseljima podignutim na njima. „Velika kolonija” podignuta je za smeštaj porodica radnika fabrike „Sloboda”; i sam hotel „Morava” izgrađen je kao samački hotel za radnike istog preduzeća. U blizini fabrike nalazi se naselje „Mala kolonija”, verovatno izgrađeno za smeštaj radnika koji su radili na izgradnji fabrike, a kasnije korišćeno i za radničke porodice.

U novije vreme dobili smo kvartove „Stari Autoprevoz”, jer je stambeno naselje napravljeno na mestu nekadašnje garaže „Autoprevoza”. Ili „Kaluđerice”, prema naselju čije su zgrade pomalo podsećale na časne sestre. Konačno, „Avenija” je dobila ime prema nazivu izgrađenog naselja — pa se i ulica u njemu tako naziva, iako se zvanično zove drugačije.

Pomalo zaboravljeno

Možda bi ponešto od naziva mesta u Čačku moglo da se nađe i u popularnim pab-kvizovima. Na primer: na šta se misli kad se kaže „Kod table hotel Morave”, „Kod Jezdinca”, „Kod Moravice”, „Kod Proletera” ili „Kod Car Lazara”?

Raskrsnica ulica Kneza Miloša, Kneza Lazara i Amidžine u mom detinjstvu bila je poznata kao „Jezdinac”. Da li se tu nekada nalazila neka kafana ili radnja tog imena, nije mi poznato. Kada je na mestu nekadašnje berbernice otvoren kafić „Čarli”, ova raskrsnica je među mlađim Čačanima postala poznata pod tim imenom. Kafić odavno ne radi, ali dijagonalno od tog lokala postoji popularna picerija „13″, pa se danas često koristi i taj naziv.

Stariji Čačani uglavnom znaju da su simboli pojedinih mesta u gradu bile kafane. Takav je slučaj sa „Moravicom”, „Proleterom” i „Car Lazarom”. Nažalost, od pomenutih kultnih čačanskih kafana radi još jedino „Car Lazar”. Lokalu gde se nalazila „Moravica” odavno je promenjena namena, a zgrade u kojoj je nekada bila kafana „Proleter” na Avladžinici uskoro više neće biti.

Na mestu gde se ulica Svetog Save odvaja od ulice Vojvode Stepe stajao je putokaz ka hotelu „Moravi”. Tu je bila i stanica gradskog prevoza na liniji Atenica–Sloboda. Da bi putnike upozorio na koju se stanicu stiže, kondukter je izgovarao: „Tabla hotel Morave.” I tako Čačani ovu raskrsnicu krstiše istim imenom.

Žitelji ulice Kneza Miloša, odnosno Ivanjičkog sokaka, imali su čast da se u njoj zažive prve ovovremenske novotarije. Bile su to prva picerija „Sendi”, prvi kafić „Čarli” i prvi butik „Aura”. Kad sam već kod ulice u kojoj sam rođen i u kojoj i danas živim, moram da pomenem još dve nekadašnje kafane: onu poznatu kao „Desimirova kafana”, u kojoj se sada nalazi pečenjara „Janković”, i kafanu „Dragačevo”, poznatu kao „Kod Crnogorca”.