Odlazeći u penziju, nadao sam se da ću tokom prolećnih, letnjih i lepih jesenjih dana moći da napravim bar jedan izlet mesečno. Pod izletom sam podrazumevao odlazak u neki deo Srbije do koga se stigne u toku jednog dana, obilazak nekog istorijskog ili kulturnog lokaliteta, ručak i povratak kući.
Nažalost, mnogo toga je ometalo ispunjenje tog plana. Ipak, bilo je godina kada sam uspevao da ostvarim makar delić.
Prošlog vikenda otvorena je deonica auto-puta između Pakovraća i Prilipca, dobra prilika da se provozamo tih dvadesetak kilometara i lično proverimo kako je urađeno. I da li sumnjama kojima nas mediji zasipaju ima mesta. Usput smo odlučili da odemo do Zlatibora, prošetamo, popijemo kaficu i vratimo se.
Četvrtak, 10. jul 2025.
Danas je Dan nauke u Srbiji. Izgleda da su to zaboravili baš oni koji taj dan treba da slave, takozvani srpski naučnici. Ali razmišljanja na tu temu treba prepustiti njima, jer ovo je dan kada treba uživati.
Krenusmo odmah iza podneva. Put do Pakovraća, pređen već toliko puta, više nam je bio nužda nego nešto što traži pažnju. Pažnju nam jedino privuče porodica roda, koja obitava na stubu u Beljini.
Selo koje je nestalo
Danka odmah primeti da je, gledano sa trase auto-puta, selo Pakovraće nekako nestalo. Navikli smo na vizuru koju pruža vijugavi put pored kuća, a sada kao da selo gledamo sa visine.
Vrlo brzo stižemo do prvog tunela. Laz, sa dužinom od dve hiljade šesto odnosno dve hiljade sedamsto metara, trenutno su najduži tuneli u Srbiji.
Tunel Laz je probijen kroz masiv Jelice i na drugom kraju izlazi u atar sela Rtari. Iako sam to selo dobro upoznao prolazeći njime i peške i kolima, sa auto-puta sve izgleda drugačije. Izlaz iz tunela nalazi se između dva puta koja od Čačka vode prema Dragačevu, jednog koji preko Pakovraća, Rtara i Markovice ide ka Lučanima, i onog čuvenog Rankovca, najkraće veze od Čačka do Arilja.
Iz Rtara auto-put prelazi u Markovicu, pa u Negrišore, i konačno izlazi u selo Krstac, gde se nalazi petlja Lučani, a odmah iza nje ulaz u tunel Munjino brdo. Izlaz je u Prilipcu, gde je i kraj do sada realizovane trase.
Šta valja, a šta ne
Što se tiče auto-puta, deluje dosta dobro. Putniku ne može promaći da je, pored dva tunela, izgrađen veći broj mostova i da na pojedinim delovima trasa leži na stubovima. Očigledno je i da su u osiguranje okoline ugrađene ogromne količine betona, zaštitnih ograda i zvučnih barijera.
Da li ima propusta u izvođenju, tek treba da se vidi, sve će zavisiti od uslova u kojima će se koristiti. A priori reći da nešto ne valja ili da je sve savršeno krajnje je neozbiljno. Pogotovu takvi stavovi ne smeju dolaziti iz redova struke. I kada se zaključci donose na osnovu medijskog rekla-kazala.
Ono što će biti problem jeste uključenje na put Požega–Arilje i kasnije na magistralu ka Užicu, na takozvanoj Ariljskoj rampi. Od kružnog toka u Gorobilju do rampe ima nekih šest kilometara, tako da je dužina puta ista bez obzira ide li se od Pakovraća magistralom ili auto-putem. Ali mora se reći da se auto-putem ide brže i sigurnije.
Zlatibor kao grad
Zlatibor se poslednjih godina drastično promenio. Definitivno je postao mali grad, sa više visokih zgrada nego neki gradovi u Srbiji. I dalje se gradi, tamo gde je nekada bila autobuska stanica i veliki parking niče nekoliko ogromnih zgrada.
Centar Zlatibora su takozvane Kraljeve vode, gde je nekada bilo malo selo Kulaševac, nazvano po istoimenom izvoru. Kralj Aleksandar Obrenović je 1893. tu boravio i obećao tadašnjem predsedniku opštine Petru Mićiću da će Zlatibor postati turistički kraj. Na Preobraženje iste godine podigao je česmu na izvoru, i od tada se mesto zove Kraljeva voda. Posle Drugog svetskog rata, u spomen na poginule partizanske ranjenike iz 1941, dobija naziv Partizanske vode; 1995. preimenovano je u Zlatibor, pa često dolazi do mešanja imena mesta i planine, posebno među turistima.
U naselju vlada prilična gužva. Problem je parkiranje, ali ipak nalazimo jedno mesto. Do Kraljevog trga pored jezera je vrlo blizu.
Do tada nam je put protekao bez kiše, ali je na planini ipak bilo hladno, tako da su jakne koje smo poneli bile dobrodošle. Za potpuni užitak nedostajalo nam je jedino Sunce.
Sedamo u baštu obližnjeg kafića i uz pogled na jezero prepuštamo se, kao što će račun pokazati, prilično skupom uživanju.
Jagnjetina po meri
Pošto je vreme ručku, kao logičan izbor nameće se jagnjetina. A gde drugde nego u Mačkatu.
Veliki parking, i baš nepopunjen, obećava da nema gužve. Pošto je pravo vreme ručka, očekujemo da će jagnjetina biti baš kako treba, mlaka. Sve je bilo kao što smo očekivali. Usluga brza, konobar ljubazan, jagnjetina po meri.
Dok smo ručali, progrejalo je Sunce.
Krug
Od Prilipca do Pakovraća tih devetnaest i po kilometara prelazimo za petnaest minuta. Vreme je lepo i sunčano, putujemo na istok, pa nam svetlost ne bije u oči.
Nadomak Pakovraća zauzeti smo raspravom o utiscima sa prve vožnje ovim delom auto-puta. Zbog toga nepažnjom promašim skretanje za Čačak, što znači da ćemo morati da se isključimo tek u Preljini.
A usput smo napravili baš pravi krug.