Tradicionalno je na današnji dan počinjala školska godina na univerzitetima u Srbiji. Namerno kažem „univerzitetima”, jer je to danas reč koja se upotrebljava po potrebi, a u praksi je uglavnom zbirna imenica. Univerziteti u Srbiji su samo okvir u kome funkcionišu prilično samostalni fakulteti, kojima univerzitet kao patron mora poprilično da povlađuje, svestan da postoji samo zato što zakoni ne dozvoljavaju da fakulteti deluju izvan njega.
Taj bolni detalj našeg visokog školstva pominjem u kontekstu početka školske godine, jer je šarolikost datuma kada počinje nastava još jedan pokazatelj labave sprege unutar univerziteta, a često i izraz fakultetske samovolje. Ali tema ovog razmišljanja nije odnos univerziteta i fakulteta, a nije ni upliv politike u akademski život. Ono o čemu razmišljam već duže tiče se pitanja koliko akademska sredina živi sa glavom zavučenom u pesak i to u vreme gotovo dramatičnih tehnoloških promena, koje zadiru u samo biće obrazovanja.
Konkurent van zidova
Praktična primena veštačke inteligencije ne samo da preti, nego je u velikoj meri već promenila način sticanja i provere znanja u gotovo svim elementima. Mislim da to nijednom posleniku u akademskoj sredini ne treba posebno objašnjavati, a ako bi takva potreba postojala, to bi značilo da smo u još većem problemu.
Ponašamo se, međutim, kao da se to dešava nekom drugom. Ni kao pojedinci ni kao zajednica ne reagujemo, a o organizovanom pristupu da i ne govorimo. Činilo mi se da je još pojava interneta i pretraživača bila najava onoga što nas čeka. Ali reagovali smo po onom „svakog čuda tri dana dosta”. A čudo nas je promenilo, hteli mi to da priznamo ili ne. Postali smo asocijalni, jer se sve više i družimo i radimo na daljinu. Nije li najbolji pokazatelj toga besomučno korišćenje telefona svuda, do te mere da smo spremni da ugrozimo i svoj i tuđi život, posvećujući pažnju ekranu dok jurimo auto-putem ili se probijamo kroz gradsku gužvu.
Veštačka inteligencija, kao jedan od servisa interneta, donela je još više mogućnosti da se individualizujemo — jer sve više postaje „naše drugo ja”. Uz nju se osećamo jači i počinjemo da mislimo da nam niko nije ravan.
Ko bi trebalo da prvi oseti
Ali vratimo se obrazovanju. Ono, kao složen aparat, ume da bude tromo i da ne reaguje na promene — a trebalo bi da bude suprotno. Obrazovne institucije i ljudi u njima trebalo bi da prvi prepoznaju huk vremena i ponude odgovarajuća rešenja. Jer to im je i najvažniji zadatak: da stvore prozor kroz koji će nove generacije sticati znanja i svest o svetu u kome žive.
Dok su obrazovne institucije u sebi nosile dozu ekskluziviteta, mogle su i da se komotnije ponašaju. Danas, kada imaju ozbiljnog vaninstitucionalnog konkurenta, sve mora da se menja iz korena. Bojim se da smo već okasnili. Umesto da uzmemo vazduh, stavimo prst na čelo i zapitamo se, za početak, kako dalje, najčešće se krijemo iza zakona i pravilnika. Ne zagovaram kršenje zakona; zagovaram njihovu promenu i prilagođavanje realnosti. Jer bojim se da bi promena nekih pravila i pojedincima i institucijama izbila iz ruku mnoge argumente kojima se danas poštapaju.
Od knjiga kojih nije bilo do knjiga koje niko ne čita
Kada sam započeo studije, jedna od prvih aktivnosti bila je traganje za knjigama po zabitim delovima Beograda, gde su se nalazile „Tehnička knjiga” i „Građevinska knjiga”. Na takvim mestima bi se našao poneki zaostali, prašnjav udžbenik, a sama ta potraga bila je i prvi korak u upoznavanju Beograda. Pošto udžbenika za ozbiljno studiranje praktično nije bilo, moralo se ići na predavanja i hvatati beleške. Ozbiljni strani udžbenici, oni na engleskom, bili su skupi; srećom, odmah su ih prevodili u Sovjetskom Savezu, pa su takvi prevodi bili dostupni po povoljnim cenama.
Danas se od nastavnika traži da, ako želi da napreduje, mora da ima objavljen udžbenik iz oblasti koju predaje. Svakom ozbiljnom poznavaocu visokog školstva jasno je šta taj uzus u praksi znači. Da li je danas uopšte moguće ponuditi štivo koje korisniku donosi nešto kvalitativno novo, posebno u domenu fundamentalnih znanja? Hoće li se u tim tekstovima naći najnovija dostignuća, ili će autori o njima pisati sa zadrškom, vodeći sve vreme računa da se ne koriste tuđim tekstovima i da sve to stane na mali broj stranica?
Za pola veka doživeli smo pun krug: od vremena kada udžbenika nije bilo, do udžbenika koji se štampaju samo da bi se zadovoljila forma.
U Čačku, 1 oktobra 2026. godine