Za naredni dan planiramo odlazak na Peloponez. Prvo svraćamo u Epidaur. Grešimo pri skretanju pa stižemo u jedno selo, što je bila prilika da se upoznamo sa životom običnih ljudi, van velegrada i turističkih naselja. Prolazimo pored škole u vreme odmora. Nema razlike sa decom i njihovom grajom kod nas.
Iz Epidaura se upućujemo u Mikenu. Meni je to četvrta poseta ovom čudesnom mestu. Obilazimo i Atrejevu riznicu. Na povratku ka Nafpliju svraćamo u Tirint. Sada je za razgledanje dostupan mnogo manji deo kompleksa, ali čuvar, kada je čuo da smo iz Srbije, dozvoljava nam da uđemo i u deo zabranjen za posete.
Konačno nalazimo malo vremena da se okupamo, u maloj uvali u Drepanu, devet kilometara od Nafplija. Posle kratkog predaha odlazimo u sam grad; posle šetnje njegovim ulicama, tako sličnim drugim mediteranskim gradovima, sedamo da ručamo.
Posle ručka krećemo natrag u Atinu. Kratko se zadržavamo na Istmu sa pogledom na kanal i nastavljamo. Put protiče u mislima hoćemo li naći mesto za parkiranje u blizini hotela. Pošto uspevamo, sledi kratka šetnja Omonijom.
Gde najlepše zalazi Sunce
Sredom radnje u Grčkoj rade samo pre podne, pa odlučujemo da tada obavimo kupovinu, a popodne odemo do rta Sunion, za čiji zalazak Sunca kažu da ima posebnu draž.
Biramo put koji vodi obalom, pa prolazimo kroz poznata letovališta Glifadu i Vuljagmeni. Ruta ima nekih šezdesetak kilometara. Ne žurim, tako da na Sunion stižemo oko pet.
Na najjužnijem rtu poluostrva Atike nalaze se ostaci Posejdonovog hrama, okruženi sa tri strane Egejskim morem. Zatičemo puno turista koji čekaju da se Sunce smiri iza egejskih ostrva. Ovde pored mora pirka vetar, tako da čekanje i nije baš najprijatnije.
Gde smo se to parkirali
Dok je Sunce polako stremilo zapadu, krećemo natrag. Idemo putem koji vodi središtem Atike.
Kada smo stigli do hotela, utvrđujemo da smo se prethodnih večeri parkirali na mestu rezervisanom za policiju. Valjda smo zato uvek i nalazili slobodno mesto. A verovatno nas nisu dirali što smo stranci, pa još iz Srbije.
Ovog puta parkiramo se regularno. Pošto nam je poslednje veče u Atini, častimo se girosom i pivom u restoranu na Omoniji.
Kostim na recepciji
Pošto smo napustili Atinu, upućujemo se ka Delfima. Ovog puta ne lutamo, kao Vladimir i ja pet godina ranije. Posle obilaska ostataka Apolonovog proročišta idemo regionalnim putem ka Lamiji, gde izlazimo na auto-put, ili bar ono što Grci pod tim podrazumevaju. Ne propuštam da svratim u Lamiju, koja me je očarala prvi put kada sam ovde bio.
Usput svraćamo u hotel „Orfej”, gde je Danka zaboravila kostim kada smo u njemu prespavali. Ne očekujemo da ga dobijemo nazad. Međutim, kad smo došli do recepcije, nije bilo potrebe da postavljamo pitanje, kostim je uredno visio okačen na recepciji.
Noć u potopu
Kako smo se približavali Solunu, vreme se kvarilo. Grad nas je dočekao pravim potopom. Ubrzo je pala i noć, pa je u takvim uslovima bilo dodatno teško snaći se u nepoznatom gradu. Motali smo se po Solunu i stigli čak do stadiona PAOK-a, gde su u to vreme igrali prijateljsku utakmicu PAOK i Partizan.
Konačno ugledah neku turističku agenciju. Istrčah i zamolih da nam preporuče hotel. Uputili su nas u „Metropoliten”. Kada smo uspeli da stignemo, čekala nas je paprena cena od dvesta maraka za noć. Predložio sam da krenemo nazad, makar ponovo stigli do „Orfeja”. Srećom, naišli smo na Katerini i tu našli prenoćište. Hotel nije bio ništa posebno, čak ni doručak nije bio uključen u cenu.
Dan povratka
Jutro je osvanulo sunčano, kao da se prethodne večeri nebo nije otvorilo. Doručak smo potražili u restoranu u blizini hotela; baš nam je leglo sveže pecivo uz jutarnju kafu.
Pošto nam je Solun izmakao prethodnog dana, odlučili smo da nastavimo bez svraćanja. Na granici Makedonije i Srbije zatekla nas je gužva, i carinici raspoloženi za pretresanje. Ispred nas su veoma detaljno pretresali mercedes beogradskih registracija; po espapu koji su putnici vadili, očigledno je bilo da se vraćaju od rodbine iz Makedonije. Iako smo očekivali da i nas nešto slično čeka, granicu smo prešli brzo.
Ostalo je samo da se dokotrljamo do Čačka. Ovoga puta izabrali smo put preko Niša i Kragujevca.