Šumadija – RASIN PERSONAL PORTAL

September 8, 2026September 8, 2026

Beograd kao izlet (2): Topola i stari drum

Uskoro se stiže do centra Topole, smeštene u podnožju stenovitog brda Oplenac. Gradić je na strateški važnom ukrštanju beogradskog, kragujevačkog, rudničkog i šabačkog druma.

Stari naziv Topole bio je Kamenica, po rečici koja protiče obodom grada. Današnji naziv se prvi put pominje u popisnim dokumentima austrijskih kartografa sa početka osamnaestog veka. Predanje kaže da je na samoj raskrsnici, gde su konačili trgovački putnici, izniklo veliko drvo topole čiji je hlad pružao idealno odmorište — pa je odredište „kod topole” prelo u naziv cele varošice.

Prestonica pa zgarište

Topola je prvi uzlet doživela u vreme Prvog srpskog ustanka. Karađorđe, rođen u obližnjem Viševcu, nastanio se uoči ustanka u zaseoku Krćevac. Postavši vožd, od Topole je napravio prestonicu oslobođene Srbije. Između 1811. i 1813. sazidan je utvrđeni grad sa trospratnim kulama i bedemima. Unutar njega bili su konaci i crkva Presvete Bogorodice, poznatija kao Karađorđeva crkva. Njena tri zvona, izlivena u topolivnici u Donjem gradu Beogradske tvrđave, bila su prva zvona koja su se oglasila u slobodnoj Srbiji.

Slomom ustanka i povratkom turske vojske, Karađorđev grad je srušen i zapaljen. Usponom kneza Miloša i smaknućem Karađorđa, Topola je izgubila svoj značaj.

Nov blistav trenutak doživeće usponom Karađorđevog sina, kneza Aleksandra, koji je obnovio očeve vinograde i voćnjake na padinama Oplenca. Povratak Obrenovića 1858. označio je nov dug period zapuštenosti. Posle pogibije kneza Mihaila, Namesništvo je Karađorđev grad stavilo na javnu licitaciju; Topolci i narod okolnih sela sakupili su novac i otkupili Karađorđevu crkvu za svoju crkvenu opštinu. Zapušteni ostaci grada su, kao uporište pobunjenika posle gušenja topolske bune 1877, sravnjeni sa zemljom.

Amanet

Dolaskom kralja Petra Prvog na vlast 1903, Topola beleži nov procvat i već naredne godine postaje samostalna opština. Budući da je kralj otadžbinu napustio kao dete i u izgnanstvu proveo četrdeset pet godina, razumljiva je jačina njegove vezanosti za zavičaj dedova. Ubrzo se posvetio ispunjenju amaneta svojih roditelja, da se u Topoli izgradi hram u kome bi se sahranjivali svi Karađorđevići. Brežuljak Oplenca bio je kao stvoren za ostvarenje tog sna.

Stari drum

Put prema Beogradu dalje vodi preko Krćevca, gde je Karađorđe imao obore. Sledeća raskrsnica donosi skretanje ka Viševcu, gde je Vožd rođen. Ubrzo se stiže do Belosavaca, pa Jagnjila i obilaznice oko Mladenovca.

Mladenovac leži u dolini reke Veliki Lug. Do 1882. godine ovde je postojalo samo nekoliko seoskih koliba; te godine je na drumu podignuta kafana „Kosmaj”. Kad je 1884. proradila pruga Beograd–Niš, ljudi su počeli da se naseljavaju i podižu kuće, dućane i radionice. Za varoš je proglašen 1893. godine.

U Maloj Vrbici je nadaleko čuvena kafana „MB”. Svi koji ovuda prolaze ne propuštaju priliku da probaju njihovo jagnjeće pečenje.

Nemenikuće i Ralja

U Vlaškom polju skrećem levo i prolazim kroz Nemenikuće. Selo je prilično veliko, sa skoro dve hiljade žitelja. Poznata je crkva posvećena svetim apostolima Petru i Pavlu, u njoj je Arsenije Treći Čarnojević poslednji put pričestio Srbe pre prelaska u Austrougarsku. U ovom selu je rođen Milovan Vidaković, začetnik romana u modernoj srpskoj književnosti, koji je ujedno bio i protivnik Vukovih reformi.

Sledi selo Đurinci, gde se skreće prema Sopotu, smeštenom u podnožju Kosmaja.

Konačno se stiže do Ralje, koja pripada beogradskoj opštini Sopot. Ime je dobila po reci koja je deli na Gornju i Donju Ralju. Za vreme Turaka ovde je postojala mehana na drumu Kragujevac–Beograd, u koju su svraćali i noćivali putnici namernici. Kuće počinju da se grade tek kad je 1884. proradila pruga.

September 8, 2026September 8, 2026

Beograd kao izlet (1): Preko Bućinog groba

Od dana kada sam pošao na fakultet, Beograd za mene više nije bio želja. Jednostavno, bio je potreba i mesto življenja, iz kog sam, naprotiv, ponekad imao potrebu da pobegnem. Kada sam ga definitivno napustio, nisam osećao nostalgiju. Sve do onog majskog predvečerja 2008. godine, kada sam osetio žal za Beogradom.

Kada smo kupili stan, učinilo mi se da ću tu želju za povratkom konačno ispuniti. Ali ni to se nije ostvarilo, čak i kada bih otišao na par dana, vreme sam uglavnom provodio u stanu.

Sada sam penzioner, i skori kraj leta učinio mi se zgodnim za povratak Beogradu. Povod je bio susret sa kolegama generacije iz sedamdeset druge sa Elektrotehničkog fakulteta, ali i sa dragim prijateljima Smiljcem, Duletom i Buckom.

Pošto se nisam žurio, imao sam priliku da razmišljam o krajevima kroz koje sam prolazio.

Ponedeljak, 12. avgust 2019.

Zatvaranje auto-puta do Ljiga otklanja potrebu za razmišljanjem na temu auto-put ili Ibarska. Pošto je ponedeljak pre podne, saobraćaj je pojačan. Dan je najavljen kao jedan od najtoplijih ove godine, pa sam se potrudio da krenem što ranije.

Otkako je puštena deonica Preljina–Dići, uglavnom nju koristim. Tek nekoliko puta u protekle tri godine prošao sam Ibarskom magistralom do Rudnika, a deonicu Rudnik–Dići za to vreme nijednom.

*Panorama iz vazduha — Bućin grob, prevoj na Rudniku*

Ćudi jednog prevoja

Nema vozača sa dugogodišnjim stažom koji nije osetio ćudi prevoja Bućin grob. Pogotovu iz vremena kada je od Zagrađa ka prevoju, na visini od petsto dvadeset jedan metar, vodio put sa samo dve kolovozne trake. Nepredvidive vremenske prilike činile su da se za nekoliko minuta vreme promeni i da vejavica začas napravi nepremostive prepreke.

Pamtim zimu 1982, kada sam boravak u Čačku produžio za dva dana jer je prevoj bio zavejan. Ili poslednji dan 1979, kada smo valjda bili poslednji autobus koji je prešao Bućin grob pre nego što je saobraćaj obustavljen.

Pošto nameravam da idem preko Topole, na Bućinom grobu skrećem desno i vozim obroncima Rudnika.

Rudnik je hidrografski čvor Šumadije: odavde voda odlazi u slivove Velike Morave, Zapadne Morave i Kolubare. Zahvaljujući šumovitosti i klimatskim uslovima, još 1922. godine proglašen je za vazdušnu banju. Na strmom vulkanskom uzvišenju Ostrvica nalaze se ostaci takozvanog Jerininog grada; po predanju, ovde je umrla Prokleta Jerina, žena despota Đurđa Brankovića.

Hotel koji propada

Posle varošice Rudnik put prati tok Jasenice. Slede Guriševci, Jarmenovci i Manojlovci.

Jarmenovci su bili poznato turističko mesto, ovde je posle rata postojao hotel „Karađorđe” sa osamdeset ležajeva. Zdanje je podignuto 1934. kao zadužbina kraljice Marije, prvobitno namenjeno smeštaju ratne siročadi.

U okviru hotela je postojao bazen, bilo je i muzike uživo. Dolazile su mnoge poznate ličnosti; kažu da je ovde Dobrica Ćosić pisao „Vreme smrti”. Uvek je bilo puno gostiju. Na kraju je zdanje završilo kao smeštaj za izbeglice, a promenama vlasnika izgubilo je svaku namenu. Već petnaest godina tu nema nikoga, pa hotel propada.

Blaznavac i Stragari

Blaznava je najpoznatija po Milivoju Petroviću Blaznavcu, srpskom generalu i državniku. Bio je ađutant kneza Aleksandra Karađorđevića, ministar vojni i predsednik vlade. Posle ubistva kneza Mihaila izvršio je državni udar i proglasio maloletnog Milana Obrenovića za kneza. Do Milanovog punoletstva činio je trojno namesništvo sa Jovanom Ristićem i Jovanom Gavrilovićem. Umro je aprila 1873. od posledica srčanog udara.

Stragari su tokom Prvog srpskog ustanka podarili veliki broj ustanika, među kojima Janićija Đurića, Karađorđevog sekretara, i Tanaska Rajića, barjaktara i junaka sa Ljubića. U blizini su ostaci srednjovekovnog grada Srebrenika, gde je 1426. despot Stefan Lazarević sazvao sabor i svog sestrića Đurđa Brankovića proglasio za naslednika.

Beli Venčac

Posle Donje Šatornje izlazi se na visoravan sa koje puca pogled na Venčac iznad Aranđelovca. Planina je poznata po majdanima mermera. Od tog mermera napravljene su mnogobrojne skulpture, one u parku Bukovičke banje, česma u Knez Mihailovoj ulici, fasada crkve Svetog Đorđa na Oplencu, ali i deo Bele kuće u Vašingtonu.

Prolazim kroz selo Vinču, čije je ime najverovatnije vezano za vinovu lozu. Još u tursko doba, krajem petnaestog veka, selo je važilo za bogato; danas se stanovnici pretežno bave voćarstvom i vinogradarstvom.

Na prilazu Topoli, u selu Božurnja, podignut je u stilu tradicionalnih nadgrobnih spomenika jedinstven obelisk sa uklesanim stihovima Vaska Pope, onima koji putnika pozivaju da se vrati ako je zemlju gazio, a da priđe ako je stopalom ljubi.

September 8, 2026September 8, 2026

Izleti za dušu: Prođoh Levač, prođoh Šumadiju

U životu sam za mnoge stvari mislio da ima vremena. A godine su prolazile. Reklo bi se da sam proputovao svetom, a nisam video Srbiju. I sada, kada su me pristigle godine, rešio sam da konačno upoznam sopstvenu zemlju. Nemam neki plan, ali znam šta bih voleo da vidim. Trebaće mi samo malo dobrog zdravlja i kondicije.

Nedelja, 24. mart 2019.

Dankin odlazak na Dojran bio je prava prilika da se usput malo prošetam Srbijom. Trebalo je da je odvezem do Batočine, do restorana „Kapija Šumadije”, gde put Kragujevac–Batočina izlazi na auto-put. Sa nama putuju Nena Dašić i njihova koleginica Danijela iz Užica.

Stižemo pre autobusa iz Beograda, pa imamo vremena za kafu. Ubrzo stižu i putnici iz Kragujevca, a posle dvadesetak minuta i autobus, tako da putovanje može da se nastavi.

Sve vreme razmišljam kuda bih se vratio u Čačak. U mislima su mi dve mogućnosti, Levač ili Gruža. Nije mi prijatno da putujem sam, ali treba iskoristiti lep nedeljni dan. Dilemu brzo rešavam: čim sam prešao nadvožnjak, okrećem nalevo i upućujem se prema Jagodini. Dakle, cilj je proći Levač.

Bagrdan

Posle sela Miloševa stižem do Bagrdana, smeštenog na levoj obali Velike Morave. Ranije nisam prolazio ovuda, a toponim mi je poznat po istoimenom tesnacu, gde se između brda i Morave provlače auto-put i pruga.

Mesto na pola deli reka Osanica. Prilično je veliko i pruža se paralelno sa prugom. Zatim slede Donji Ribnik, Ribnik i Voljavče, pre nego što se stigne do Lipara, predgrađa Jagodine.

Na ulazu u Jagodinu stajem da podesim navigaciju. Nemam nameru da se zadržavam, hoću odmah prema Rekovcu. Iako u Jagodini nisam bio odavno, nije mi nešto ugodno da sam švrljam. Za obilazak ovakve destinacije treba imati društvo.

Očekivao sam da će me navigacija uputiti prema Gornjoj Sabanti, ali prolazim lošim putevima kroz Šantrovac, Lukar i Ursule, i konačno stižem u Rekovac. Ovde sam bio samo jednom, kada smo dolazili na sahranu Sašinom ocu. Mesto je nekako naduž, pa je teško odrediti gde mu je centar.

Kalenić

Na jednom skretanju uočavam putokaz za manastir Kalenić. Prolazim kroz Komarane, Motrić i Kaludru, i stižem do sela Prevešt, odakle je manastir na par kilometara.

Na parkingu ima svega nekoliko automobila. Već na prvi pogled vidi se da je oko manastira bilo radova. U porti vlada mir, nema nikoga. Samo na terasi konaka sedi par ljudi, ali iz daljine ne vidim ko su. Vrata na crkvi su zatvorena, pa ne pokušavam da uđem.

Manastir je ženski, posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice. Kao svoju zadužbinu podigao ga je protovestijar Bogdan, ugledni velmoža despota Stefana Lazarevića. Crkva je sagrađena u moravskom stilu, zidana i oslikana između 1407. i 1413. godine.

Oparić

Od Prevešta nastavljam ka Lepojeviću i Opariću. To selo je postalo poznato po Janku Brašiću, rodonačelniku srpskog naivnog slikarstva. Danas je poznato i po vinariji čija tradicija seže do osamnaestog veka.

Iz Oparića nastavljam prema Trsteniku. Ređaju se dobro poznata sela, Milutovac, Velika Drenova, Medveđa. Umesto da pređem Moravu i nastavim magistralom, putujem levom obalom. Razmišljao sam da skrenem do Ljubostinje, ali pošto je prošlo dva popodne, valjalo je požuriti kući.

Blizak susret

Ređaju se Bogdanje, Grabovac, Lozna, Ugljarevo i Čukojevac. I eto me u Vitanovcu, na putu Kraljevo–Kragujevac. Ovde imadoh „blizak susret” sa traktorom. Iako je izgledalo žestoko, posledice su bile malo ulubljena plastika i oštećen nosač prednje tablice.

Ulaz u Kraljevo od strane Kragujevca baš je onakav kakav treba da bude susret sa gradom te veličine, odvojene kolovozne trake sa rasvetom i travnjakom po sredini. Ovaj deo grada bio je nekadašnja industrijska zona; sada su ostale samo zidine i veliki dimnjak „Magnohroma” i spomenik u obliku aviona, kao sećanje na nekadašnju Fabriku aviona. Na tom prostoru sada je Fakultet za mašinstvo i građevinarstvo.

Najstarije poznato ime za Kraljevo je Rudo Polje; pod tim imenom se pominje 1476. u turskom katastarskom popisu. Osvajači su ime preveli na turski, a narod je to pojednostavljeno izgovarao, Karanovac. Na molbu meštana, posle krunisanja Milana Obrenovića za kralja u manastiru Žiča, ime je 19. aprila 1882. promenjeno u Kraljevo. Posle Drugog svetskog rata, 1949, preimenovano je u Rankovićevo, a staro ime vraćeno je 1955. godine.

Kroz moravska sela

U Adranima se odlučujem za put kroz moravska sela, Mrsać, Bapsko Polje, Goričane i Mršince. Prolazim pored kuće mog školskog druga Dula Ječmenića. Roditelji su mu pomrli, tako da on i sestra sada ređe dolaze u rodno selo.

Setih se davnog leta kada sam kao student proveo par dana kod njih u Mršincima. Kako je tada sve bilo obećavajuće. A mi bili mladi i bezbrižni. Sada kroz selo prolazi asfaltni put. Ali nema više žitelja. Stari su uglavnom pomrli, a mladi sreću potražili u gradu.

Put kroz Mršince izlazi na stari put Kraljevo–Čačak, nešto pre varošice Slatine. Ovde je malo življe, jer su tu škola, prodavnice i kafane. Pošto je već skoro tri popodne, žurim da što pre stignem kući. Ostalo mi je još desetak kilometara.

September 7, 2026September 7, 2026

Izleti za dušu: U tišini bukava

Praznični dani su idealni za izlete. Već nekoliko godina trudimo se da tokom prvomajskih praznika posetimo neko zanimljivo mesto u Srbiji. Pošto je po pravilu reč o jednodnevnom izletu, biramo lokalitet u blizini Čačka.

Poslednja decenija je donela pojačana putovanja u inostranstvo, odakle se vraćamo oduševljeni izgledom turističkih destinacija, čistoćom gradova i puteva kojima prolazimo, ljubaznošću ljudi. Naravno, vajkamo se što tako nije i kod nas, pogotovu što i mi imamo šta da pokažemo svetu. Od značajnih kulturno-istorijskih spomenika do prirodnih lepota, koje se doduše uporno trudimo da oskrnavimo. Odlazak u tu našu prirodu i istoriju zato ostavlja i gorak ukus, jer zaista ima šta da se vidi u Srbiji.

Za ovogodišnje praznike odavno smo planirali da obiđemo manastir Vraćevšnicu, četrdesetak kilometara od Čačka. Ja sam tamo bio pre sedamnaest godina, u vreme kada smo na Tehničkom fakultetu intenzivno organizovali godišnje izlete. Ovo je prilika da se podsetim već viđenog, ali i da nastavimo započetu tradiciju.

Nedelja, 1. maj 2011.

Meteorolozi nisu predviđali lepo vreme, što se potvrdilo kišom koja nas je dočekala u praznično jutro. Prethodni dan smo proveli tabajući po beogradskim tržnim centrima u potrazi za haljinom koju će Aleksandra nositi na proslavi male mature, pa smo se kući vratili prilično umorni. Sve je nametalo odlaganje izleta za naredni dan, ali zbog obaveza to nije bilo moguće, pa je ostalo da se nadamo da će kiša stati.

Kiša je zaista prestala. Ali kad smo oko podne krenuli, ponovo je počelo da prokapljuje.

Preko Vujna

Da se sve ne bi svelo na vožnju dobro poznatom Ibarskom magistralom, odlučujemo se za put preko Gornje Trepče i planine Vujan. To je prilika da obiđemo i Atomsku banju, koja se ponovo intenzivno reklamira.

Put se sužava, a uz njega niču pansioni i vile zvučnih imena. Sve je nekako zbijeno i prilično neuređeno. Stižemo nadomak samog lečilišta, koje je sada privatizovano, na šta upućuje tabla da je reč o privatnom posedu. Kakva tranzicija iz nečega što je bilo primer društvene brige za građanina u ono što se zove privatna inicijativa.

Prema Milanovcu se upućujemo preko Vujna i sela Lunjevice. Ima krivina, a put je prilično uzak; umalo nas jedan meštanin, vozeći sredinom puta, ne satera u jarak. Pošto je ovo put na granici dve opštine, iako regionalnog karaktera nije preterano održavan.

Selo Lunjevica poznato je po porodici iz koje je potekla kraljica Draga. Njen deda Nikola bio je bogat trgovac i pobratim knjaza Miloša; tokom srpskih buna nije se bavio vojničkim poslovima, ali je izdašno pomagao ustanike. Posredovao je u ženidbi Miloša sa Ljubicom iz porodice Vukomanović i bio ručni dever potonje knjeginje.

Pominjanje imena tog sela uvek me je asociralo na tragičnu sudbinu kraljice Drage i njene porodice, pre svega braće Nikodija i Nikole, ubijenih u Majskom prevratu. Trebalo je da prođe skoro sto godina od tih krvavih događaja i da se snimi televizijska serija „Kraj dinastije Obrenović” da bi se bar malo promenila istorijska vizura koja je pratila kraj devetnaestog veka.

Manastir

Kod nekadašnjeg „Tovilišta”, odnosno restorana „Takovo”, skrećemo levo i posle par kilometara stižemo do parkinga ispred manastira. Na njemu zatičemo puno automobila. Prva misao je da su i to putnici namernici, kao mi, ali jedan od automobila je okićen, što znači da ćemo prisustvovati venčanju.

Upoznajem Aleksandru i Danku sa istorijom manastira, koji je 1428. godine podigao čelnik Radič Postupović, iz zahvalnosti što se vratio iz Kosovskog boja. Crkva je posvećena Svetom Đorđu. U njoj se knez Miloš sa narodom pričestio pred polazak u Drugi ustanak, ovde je 1818. Kragujevac proglašen za prestonicu, a 1812. je Karađorđe objavio zaključke Bukureškog mira.

U porti je knez Miloš 1814. sahranio majku, u narodu poznatiju kao baba Višnja, a pored nje i troje maloletne dece. Namera mu je bila da tu počivaju i ostali Obrenovići, ali mu se želja nije ispunila.

Ogledalo kraljice Natalije

Manastirska riznica čuva vredne tragove prošlosti. Tu su delovi odežde prvog mitropolita obnovljene Srbije Melentija Pavlovića, koji je na početku ustanka bio iguman manastira, među njima i dar knjeginje Ljubice, celokupna odežda od zlatotkanog brokata sa vezom od srme. Tu je i originalni Takovski krst, koji su ustanici celivali uoči Ustanka i koji se vidi na poznatoj slici Paje Jovanovića.

Posebnu atrakciju predstavlja nameštaj porodice Obrenović: veliki gvozdeni krevet kneza Miloša i raskošni salon kralja Aleksandra i kraljice Drage, izrađen od orahovine u Parizu.

Posebno mesto zauzima veliko ogledalo, poklon kraljice Natalije, čija veličina znatno nadmašuje visinu tavanice, pa je izloženo ukoso. Prema predanju, kraljica ga je darovala u znak zahvalnosti što je narod ovog kraja svime što je imao, slamaricama, ćilimima, jastucima i posteljinom, izravnavao rupe na drumu, da bi njena kočija nesmetano prošla.

*Crkva Svetog Đorđa u manastiru Vraćevšnica*

Pošto je obred venčanja završen, koristimo priliku da uđemo u crkvu i vidimo freske u centralnom brodu. Uskoro najavljuju dolazak novih mladenaca, pa napuštamo crkvu. U međuvremenu je kiša prestala i počelo je da se promalja Sunce, dajući okolini manastira i tišini koja ovde vlada poseban pečat.

Preko Gruže

Umesto istim putem, predlažem da se vratimo preko Ljuljaka, Bara i Knića.

U selu Bare skrećemo prema Kniću i prolazimo kroz Grivac, koji me asocira na dečju pesmicu Dobrice Erića o princezi iz tog sela. Uživamo prolazeći Gružom. Ovde se nalazi veštačko Gružansko jezero, čijom se vodom snabdeva Kragujevac.

Ovim putem sam već nekoliko puta prolazio. Poslednji put jedne zimske večeri, vraćajući se iz Kragujevca. Kolega Marko Acović je u međuvremenu napustio Fakultet i prešao u firmu u Kragujevcu; sačekao sam ga posle radnog vremena i povezao do Milanovca. Usput smo se lepo ispričali, iako nas je pratio sneg i hladnoća. Pri tome nismo osetili da je naš kraj pogodio zemljotres, to sam saznao tek kad sam stigao kući.

Prelazimo jezero preko vitkog mosta. Slede poznata mesta, Bumbarevo Brdo, Bresnica, Bečanj, Mrčajevci. I konačno stižemo kući sa ovog kratkog, ali prijatnog izleta. Izleta koji bi pružio pun užitak da je vreme bilo sunčano.