Od dana kada sam pošao na fakultet, Beograd za mene više nije bio želja. Jednostavno, bio je potreba i mesto življenja, iz kog sam, naprotiv, ponekad imao potrebu da pobegnem. Kada sam ga definitivno napustio, nisam osećao nostalgiju. Sve do onog majskog predvečerja 2008. godine, kada sam osetio žal za Beogradom.
Kada smo kupili stan, učinilo mi se da ću tu želju za povratkom konačno ispuniti. Ali ni to se nije ostvarilo, čak i kada bih otišao na par dana, vreme sam uglavnom provodio u stanu.
Sada sam penzioner, i skori kraj leta učinio mi se zgodnim za povratak Beogradu. Povod je bio susret sa kolegama generacije iz sedamdeset druge sa Elektrotehničkog fakulteta, ali i sa dragim prijateljima Smiljcem, Duletom i Buckom.
Pošto se nisam žurio, imao sam priliku da razmišljam o krajevima kroz koje sam prolazio.
Ponedeljak, 12. avgust 2019.
Zatvaranje auto-puta do Ljiga otklanja potrebu za razmišljanjem na temu auto-put ili Ibarska. Pošto je ponedeljak pre podne, saobraćaj je pojačan. Dan je najavljen kao jedan od najtoplijih ove godine, pa sam se potrudio da krenem što ranije.
Otkako je puštena deonica Preljina–Dići, uglavnom nju koristim. Tek nekoliko puta u protekle tri godine prošao sam Ibarskom magistralom do Rudnika, a deonicu Rudnik–Dići za to vreme nijednom.
Ćudi jednog prevoja
Nema vozača sa dugogodišnjim stažom koji nije osetio ćudi prevoja Bućin grob. Pogotovu iz vremena kada je od Zagrađa ka prevoju, na visini od petsto dvadeset jedan metar, vodio put sa samo dve kolovozne trake. Nepredvidive vremenske prilike činile su da se za nekoliko minuta vreme promeni i da vejavica začas napravi nepremostive prepreke.
Pamtim zimu 1982, kada sam boravak u Čačku produžio za dva dana jer je prevoj bio zavejan. Ili poslednji dan 1979, kada smo valjda bili poslednji autobus koji je prešao Bućin grob pre nego što je saobraćaj obustavljen.
Pošto nameravam da idem preko Topole, na Bućinom grobu skrećem desno i vozim obroncima Rudnika.
Rudnik je hidrografski čvor Šumadije: odavde voda odlazi u slivove Velike Morave, Zapadne Morave i Kolubare. Zahvaljujući šumovitosti i klimatskim uslovima, još 1922. godine proglašen je za vazdušnu banju. Na strmom vulkanskom uzvišenju Ostrvica nalaze se ostaci takozvanog Jerininog grada; po predanju, ovde je umrla Prokleta Jerina, žena despota Đurđa Brankovića.
Hotel koji propada
Posle varošice Rudnik put prati tok Jasenice. Slede Guriševci, Jarmenovci i Manojlovci.
Jarmenovci su bili poznato turističko mesto, ovde je posle rata postojao hotel „Karađorđe” sa osamdeset ležajeva. Zdanje je podignuto 1934. kao zadužbina kraljice Marije, prvobitno namenjeno smeštaju ratne siročadi.
U okviru hotela je postojao bazen, bilo je i muzike uživo. Dolazile su mnoge poznate ličnosti; kažu da je ovde Dobrica Ćosić pisao „Vreme smrti”. Uvek je bilo puno gostiju. Na kraju je zdanje završilo kao smeštaj za izbeglice, a promenama vlasnika izgubilo je svaku namenu. Već petnaest godina tu nema nikoga, pa hotel propada.
Blaznavac i Stragari
Blaznava je najpoznatija po Milivoju Petroviću Blaznavcu, srpskom generalu i državniku. Bio je ađutant kneza Aleksandra Karađorđevića, ministar vojni i predsednik vlade. Posle ubistva kneza Mihaila izvršio je državni udar i proglasio maloletnog Milana Obrenovića za kneza. Do Milanovog punoletstva činio je trojno namesništvo sa Jovanom Ristićem i Jovanom Gavrilovićem. Umro je aprila 1873. od posledica srčanog udara.
Stragari su tokom Prvog srpskog ustanka podarili veliki broj ustanika, među kojima Janićija Đurića, Karađorđevog sekretara, i Tanaska Rajića, barjaktara i junaka sa Ljubića. U blizini su ostaci srednjovekovnog grada Srebrenika, gde je 1426. despot Stefan Lazarević sazvao sabor i svog sestrića Đurđa Brankovića proglasio za naslednika.
Beli Venčac
Posle Donje Šatornje izlazi se na visoravan sa koje puca pogled na Venčac iznad Aranđelovca. Planina je poznata po majdanima mermera. Od tog mermera napravljene su mnogobrojne skulpture, one u parku Bukovičke banje, česma u Knez Mihailovoj ulici, fasada crkve Svetog Đorđa na Oplencu, ali i deo Bele kuće u Vašingtonu.
Prolazim kroz selo Vinču, čije je ime najverovatnije vezano za vinovu lozu. Još u tursko doba, krajem petnaestog veka, selo je važilo za bogato; danas se stanovnici pretežno bave voćarstvom i vinogradarstvom.
Na prilazu Topoli, u selu Božurnja, podignut je u stilu tradicionalnih nadgrobnih spomenika jedinstven obelisk sa uklesanim stihovima Vaska Pope, onima koji putnika pozivaju da se vrati ako je zemlju gazio, a da priđe ako je stopalom ljubi.