Požarevac
Grad na Velikoj Moravi, ili bolje rečeno u njenoj blizini, upoznaću u proleće davne 1978. godine. U tamošnjoj Službi društvenog knjigovodstva testiraćemo našu mašinu za unos podataka, pa ćemo često ići da proverimo njen rad. Upoznaću i njihovu tada najpoznatiju kafanu, „Karpate”.
Izleti
Već sam pomenuo devizu ferijalaca, „upoznaj svoju domovinu da bi je više voleo”. Mogućnost lakog putovanja u inostranstvo kao da je upoznavanje domovine ostavila za ono famozno kasnije. A i kada se radi o obilasku Srbije, odredišta su uglavnom dobro poznata mesta. Njih nesumnjivo ima dosta, pa ponekad za otkrivanje zanimljivih mesta ne bude vremena.
Prošao sam kroz dosta mesta u Srbiji. Ali to ipak nije ni približno ono što sam želeo, pa i mogao. Nisam ostao imun na odlazak na preporučena mesta. Međutim, i takvi izleti neretko donose priliku da se neplanirano doživi avantura. Potrebno je samo da imate malo istraživačkog duha i da se ne plašite.
Posete mestima u Srbiji počeo sam da beležim početkom novog milenijuma. Možda sam ponešto propustio, ali sam se trudio da zabeležim sve što je na mene ostavilo utisak. Gotovo svake godine napravio sam bar po jedan izlet, sve do onog nesrećnog kovida, koji je, hteli mi to ili ne, pomalo promenio naše živote. Sledio je petogodišnji prekid.
Podrinje
Obilazak Podrinja nosio je sa sobom dvostruku simboliku. Bio je to poslednji izlet koji sam napravio pre kovida. Društvo su mi pravile kolege Slobodan Đukić i Aleksa Maričić.
Na Podrinje se nadovezuje područje Jadra, koje je trenutno u žiži interesovanja zbog potencijalnog otvaranja rudnika jadarita. Ipak, pravi razlog puta bila je želja da ćerki Aleksandri pokažem još jedan deo Srbije.
Planiran je bio obilazak nekih poznatih lokaliteta. Ali, kao što obično biva, izlet je poprimio i obrise prave avanture. Nju smo doživeli spuštajući se sa Mačkovog kamena ka Malom Zvorniku. Napustili smo komfor asfalta i provozali se šumskim putem kroz gustu bukovu šumu na padinama planine Borinje. Pošto se radi o jednoj od najboljih bukovih šuma u Evropi, ona je već decenijama pod zaštitom države.
Srbija koje nema
Putujući po Srbiji, sećanja naviru. A javlja se i želja da posetim neka nova mesta. A vreme prolazi, i želje se sve ređe ispunjavaju.
Poslednjih godina moje najčešće odredište u Srbiji je Beograd. Iako se za to vreme puno promenio, i dalje smatram da ga dobro poznajem, jer dve decenije života u njemu nije malo vremena. Auto-put je učinio da nema mnogo razmišljanja kako putovati. A onda putovanje počinje da liči na žurbu. Krajolik kroz koji se prolazi nije inspirativan, pogotovu ne za usputna zadržavanja.
Kad god mi se ukaže prilika, menjam rutu. Pogotovu u povratku. Birajući različite puteve na relaciji Beograd–Čačak, delimično ispunjavam želju za starim i novim predelima. Na tim putešestvijima sve češće se srećem sa Srbijom koje nema.
Novo vreme je učinilo da se mnogo toga promeni. Čini nam se da će auto-putevi doneti ugodniji život. Ali bojim se da će više uticati na to da se naši životi dodatno ubrzaju. Uticaće da nam pogled bude upućen ka dalekim odredištima, a ona mala fina mesta, koja su nam na dohvat ruke, ostajaće za kasnije. Po starom dobrom principu: ima vremena.
Uvek kada pišem o putovanjima setim se onog slogana pod kojim su putovali ferijalci. Upoznaj domovinu da bi je više voleo.
Da li se ponekad upitamo koliko smo upoznali Srbiju? Za sebe mogu da kažem da nisam. Ni ovu današnju, ni onu koje nema.