Tragom istorije
Iako je ovo trebalo da bude nastavak tradicije, nekako se ovaj izlet nametnuo kao zamena za neostvareni boravak u Herceg Novom.
Mnogo toga nisam video u Srbiji. Jedan od tih krajeva je i prostor između Valjeva, Loznice i Drine, predeo koji obuhvata Podrinje, Jadar i Rađevinu. Planovi su bili veći, ali i ono što smo na kraju odabrali kao maršrutu podrazumevalo je prelazak oko četiristo kilometara. Naravno, tura se uvek mogla skratiti. Ipak, krenuli smo sa nadom da ćemo videti sve što smo predvideli. A ja sam se nadao da ćemo videti i malo više od toga.
Petak, 13. septembar 2019.
Izlet započinjemo kafom kod Maričića. Put do prvog odredišta, Kadinjače, uglavnom je poznat. Pošto vozim, naravno da ne mogu da uživam u čarima predela kroz koje prolazimo. Pogotovu Ovčarsko-kablarske klisure.
Klisura je od Čačka udaljena osamnaest kilometara, usečena između masiva Ovčara i Kablara. Duga je oko dvadeset kilometara i odlikuje se strmim stranama i meandrima Zapadne Morave. U njoj je Morava pregrađena dvema branama, pa su formirana veštačka jezera sa hidrocentralama Ovčar Banja i Međuvršje. Najveća dubina klisure je sedamsto deset metara. Poznata je po manastirima smeštenim na obe obale.
Izgradnjom tunela „Mečkovo brdo” magistralni put prema Crnoj Gori više ne prolazi kroz samu Banju. Obale reke unutar Banje su poslednjih godina uređene, i ako se nađe dobar investitor, Ovčar Banja bi mogla da postane značajan turistički potencijal Srbije.
Prema turističkoj tabli, neposredno iza tunela počinje regija Zapadne Srbije. Iza skretanja za vrh Kablara nalazi se i tromeđa opština Čačak, Požega i Lučani. Naselja kroz koja dalje prolazimo su Tučkovo, Jelen Do i Kratovska stena, gde se levo skreće prema Lučanima, a posle izlaska iz tunela stiže se do Guglja.
Ovuda je nekada prolazila i pruga uskog koloseka, kojom je na relaciji Beograd–Čačak–Užice–Višegrad–Sarajevo i dalje prema Jadranu saobraćao čuveni „Ćira”. Polovinom sedamdesetih izgrađena je pruga normalnog koloseka, koja je Čačak u Požegi spojila na prugu Beograd–Bar. Područje Požege poznato je po maglovitim jutrima, pa nije čudo što ovdašnje žitelje nazivaju Maglašima.
Iza Guglja ulazi se u Požešku kotlinu. Od Ovčar Banje se na tri mesta popravlja put, pa je saobraćaj regulisan semaforima. Srećom, prolazimo bez zastoja, uvek je bilo zeleno.
Srpski cepter
Prema Užicu prolazimo kroz Rasnu, Uziće, Gorjane, Sevojno i užičko predgrađe Krčagovo. Iza Uzića se levo skreće za Zlakusu, selo poznato po grnčarstvu.
Zlakuška grnčarija se izrađuje od dva prirodna materijala, gline i kalcita, koji se mešaju u jednakom odnosu, zidanjem na ručnom kolu; posuđe se donedavno peklo na otvorenoj vatri. Kalcit daje čvrstinu i otpornost na visoke temperature, a jelima posebnu aromu. Zbog toga se za zlakušku grnčariju odomaćio i drugi naziv, srpski cepter.
Zanimljivo je da nijedne od tih sirovina nema u samoj Zlakusi. Kalcit se doprema iz susednog Rupeljeva, a glina iz Vranjana kod Požege, tridesetak kilometara daleko, a ni u jednom od ta dva sela, gde sirovine ima, niko se nikada nije bavio grnčarskim zanatom.
U obližnjem selu Potpeć nalazi se spomenik prirode, Potpećka pećina. Istraživali su je Jovan Žujović, Jovan Cvijić i Radenko Lazarević. Za javnost je otvorena 1984. godine; uređeni deo obuhvata petsto pedeset pet metara, a ukupna dužina pećine procenjuje se na osam do deset kilometara.
Užice
Užice, kroz koje samo prolazimo, grad je na obalama Đetinje. Iznad njega se nalaze očuvane srednjovekovne ruševine, koje svedoče da je i tada bio važan grad. Prvi zapis naziva potiče iz 1329. godine.
Posle smrti cara Dušana Užice ulazi u posed Vojislava Vojinovića, a potom njegovog sinovca Nikole Altomanovića, čiji je grb i danas simbol grada. Knez Lazar i Tvrtko Prvi smatrali su Altomanovića protivnikom, pa su ga 1373. oslepeli i njegove posede podelili; tada je Užice pripalo knezu Lazaru.
Turci su Užice osvojili 1463. i ostali u njemu naredna četiri veka. Tek pred kraj devetnaestog veka počelo je da se razvija kao industrijski grad. Užice je bilo prvi grad u Srbiji sa elektranom sagrađenom na Teslinim principima, podignutom na Đetinji 1900. godine.
U Prvom svetskom ratu oslobođeno je 31. oktobra 1918. Na taj dan, sto godina kasnije, otkriven je Spomenik velikoj pobedi. Tokom nemačke okupacije 1941. Užice je bilo privremeno oslobođeno; za šezdeset sedam dana postojanja Užičke republike fabrike su radile, pruga i putevi funkcionisali, a novine i knjige štampane.
Kadinjača
Na pola puta do Kadinjače je raskrsnica na kojoj se levo odvaja stari put prema Tari i dalje Višegradu. Taj put prolazi kroz Biosku, kroz koju je išla i uskotračna pruga, pre nego što nastavi ka Kremni i usponu uz Šargan.
Konačno, posle četrnaest kilometara, stiže se do prevoja Kadinjača, gde se odigrala bitka između boraca Radničkog bataljona i drugih partizanskih jedinica. Većina boraca izginula je u okršaju sa desetostruko jačim protivnikom.
Pre nego što smo krenuli u obilazak, doručkujemo. Naravno, burek i jogurt. Pored ponekog automobila koji prođe putem Užice–Bajina Bašta, kompleksom odzvanja zvuk motornog trimera, zaposleni u Spomen-centru održavaju travnate površine.
Sa prevoja, na nepunih osamsto metara, puca pogled na Srbiju. Nekako najdalje dopire tamo prema Drini. Spomen-kompleks je otvoren u jesen 1979. godine; pre toga je ovde postojao samo spomenik u obliku piramide, izgrađen pedesetih. Na njemu su ispisani završni stihovi iz poeme „Kadinjača” Slavka Vukosavljevića.
Nastavljamo putovanje. Već na prvoj krivini nailazi se na odvajanje puta ka aerodromu „Ponikve”. Aerodrom je danas vojno-civilni i nalazi se na devetsto četrnaest metara nadmorske visine. Ima najdužu poletno-sletnu stazu na Balkanu i najveći broj sunčanih dana. Iako je izgrađen još 1983, korišćen je tek od 1992. godine; u periodu 1996–97. sa njega su išli i civilni letovi, jer je JAT uspostavio liniju Beograd–Ponikve–Tivat, ali je ukinuta zbog nerentabilnosti.
Ispod prevoja slede serpentine, zbog čega je ovaj put problematičan. Da bi se izbegli problemi, pogotovu zimi, predviđeno je probijanje tunela ispod Kadinjače.
Perućac
Ne zadržavamo se u Bajinoj Bašti, već nastavljamo ka Perućcu, trinaestak kilometara uzvodno.
U naselju Perućac teče verovatno najkraća reka na svetu. Duga je ravno tristo šezdeset pet metara, pa mnogi kažu da je Vrelo, bistro kao oko, dugo godinu dana. Ta reka, koja se posle kratkog toka i predivnog vodopada uliva u Drinu, ima sve što imaju i mnogo veće svetske reke: moćan izvor iz koga kulja beličasta voda, ribnjak na desnoj obali, vodenicu na levoj, jednu levu pritoku, naselje i dva mosta.
Pošto smo se parkirali, šetamo uz rečicu. Srećemo i druge putnike namernike koji su pristigli na obale Drine.
Pijemo kafu na terasi restorana „Vrelo”, ispod koje protiče istoimena rečica i tu se, pred našim očima, pretvara u vodopad kojim se uliva u Drinu. Uživamo u modrozelenoj vodi.
Kažu da reka ne menja dužinu ni milimetar, zbog čega se veruje da mladi, pre nego što stupe u brak, treba da dođu na njenu obalu, kako bi njihova ljubav ostala zauvek nepromenjena.
Posle kafe vozimo se ka brani hidroelektrane, a zatim kratko i putem koji vodi prema Tari. Nadamo se da ćemo izbiti na vidikovac sa koga se pruža pogled na branu, jezero i Drinu. Nažalost, ne nalazimo takvo mesto.
Kućica na Drini
Na dva kilometra od Bajine Bašte nalazi se Kućica na steni, jedan od simbola grada. Nastanak se vezuje za leto 1968, kada je grupa bajinobaštanskih dečaka napravila mesto za odmor na steni, od dasaka obližnje srušene šupe. Nabujala Drina je iste jeseni odnela daske, ali je ideja ostala. Sledećeg leta izgrađena je prva kućica; materijal je do stene prevožen čamcima i kajacima, a veći komadi spuštani u vodu nekoliko kilometara uzvodno, pa hvatani i izvlačeni.
Drina je kućicu plavila i odnosila više puta, poslednji put u decembru 2010. godine. Od 2011. ponovo krasi reku.
Manastir Soko
Do Ljubovije put vijuga pored Drine. Asfalt je uglavnom u dobrom stanju, tako da je vožnja ugodna.
U mestu Lonjin odvaja se put koji preko Mačkovog kamena vodi prema Krupnju. Sa njega se posle par kilometara odvaja uzak asfaltni put ka manastiru Soko.
Manastir se nalazi podno Soko Grada, na obroncima Sokolskih planina, i posvećen je Svetom Nikolaju Mirlikijskom i vladiki Nikolaju Velimiroviću. Podigao ga je episkop šabački Lavrentije.
Prošli put kada sam bio ovde bila je neka proslava, pa je porta bila prepuna naroda. A i sve mi je delovalo nekako uređenije. Dok se odmaramo na klupi, prilazi nam poznato lice, predsednik pokreta „Dveri” Boško Obradović. Tu je zbog sportskih aktivnosti omladine pokreta.
U blizini su ostaci Soko Grada, srednjovekovne tvrđave koja nikada nije osvojena borbom, već je uvek menjala gospodare mirovnim ugovorima. Turci su se u njoj zadržali do 1862, kada su je pod pritiskom svetskih sila predali Srbima, koji su je minirali i dobrim delom uništili.
Mačkov kamen
Sledeće odredište bio nam je Mačkov kamen, poprište najkrvavije bitke Velikog rata.
U borbama od 16. do 21. septembra 1914. godine oko hiljadu sto pedeset srpskih vojnika dnevno je izbacivano iz stroja. Austrougari su trpeli dvostruko veće gubitke. Nikada, ni pre ni kasnije u tom ratu, nije poginulo toliko ljudi za tako kratko vreme.
Dok koračamo ka kosturnici, okružuje nas mir, koji kao da odaje večitu počast onima koji ovde izginuše. Topao septembarski dan i pogled na dolinu Drine i bosanske planine preko reke prosto nas mame da se što duže zadržimo.
Od Mačkovog kamena put se spušta prema Krupnju. Pored puta naslagana i umerena drva; ima ih čak i od prošle godine. U Krupnju tražimo put ka Zavlaci, jer želimo da svratimo u Đukino selo Cikote. Prolazimo kroz Ravnaju, gde je rođen profesor Tihomir Aleksić, jedan od pionira računarstva na ovim prostorima.
Do Đukine kuće ima par stotina metara. Produžismo do zaravni na vrhu sela, gde se nalazi spomenik streljanim stanovnicima Krivajca u krvavom oktobru 1941. godine. Kratko se zadržavamo, uživajući u pogledu na dolinu Jadra.
Jagnjeća koža
Pošto je bilo vreme ručka, počesmo da tražimo kafanu sa jagnjetinom. Po Đukinom kazivanju, u ovom kraju je pouzdan znak da u kafani ima jagnjećeg pečenja, okačena jagnjeća koža ispred kafane.
Prva kafana sa okačenom kožom bio je restoran „Most” na izlazu iz Osečine, kod takozvanog plavog mosta na Jadru. Pokazaće se da će do Valjeva to biti i jedina kafana na kojoj visi jagnjeća koža, a Đuka je očekivao da ih bude više.
Bez razmišljanja zaustavismo se ispred. Pečenje koje ćemo koji minut kasnije naručiti pokazaće se kao pravi izbor.
Put Loznica–Valjevo je u savršenom stanju i pravo je zadovoljstvo voziti se njime. Pošto smo već prešli preko trista kilometara, odlučujemo se da se u Čačak vratimo auto-putem. Za obilazak Zapadne Srbije i Podrinja prešli smo nešto preko četiristo kilometara.
