Na području Srbije postoji nekoliko lokaliteta poznatih po tome što se na njima nalazi veći broj manastira. Među njima su svakako najpoznatiji Kosovo i Metohija, Fruška gora i Ovčarsko-kablarska klisura.
Klisura koju je Zapadna Morava prosekla između Ovčara i Kablara jedna je od najlepših u Srbiji. U njoj se danas nalaze i dva veštačka jezera, napravljena posle Drugog svetskog rata za potrebe hidrocentrala. U centralnom delu, ispod Kablara i uz samu reku, nalazi se termalna banja koja je od davnina privlačila bolesnike.
U takvom predelu, kroz koji vijuga magistralni put što povezuje centralnu Srbiju sa zapadnom i dalje sa Crnom Gorom i Hercegovinom, smestilo se deset manastira i dva sveta mesta. Zbog prirode i tolikog broja manastira, ovaj kraj se u narodu često naziva Srpska Sveta Gora.
Na desnoj strani Zapadne Morave su Vavedenje, Vaznesenje, Preobraženje, Svete Trojice i Sretenje. Na levoj Blagoveštenje, Ilinje, Jovanje, Nikolje i Uspenje. Uz njih, tu su i crkva Savinje, posvećena Svetom Savi, i crkva-pećina Kađenica.
Za razliku od manastira podizanih pre dolaska Turaka, koje su gradili vladari i velikaši, manastire u ovoj klisuri gradio je narod, pa im se ktitori uglavnom ne znaju.
Preobraženje
Manastir je 1910. premešten sa mesta ispod litica Kablara, zbog izgradnje pruge Čačak–Višegrad; tamo gde je prvobitno stajao sada je železnička stanica Ovčar Banja. Prvi pomen u pisanim izvorima je iz 1525. godine.
Obnovu je 1938. pokrenuo episkop Nikolaj, sa željom da novi manastir podseća na ohridske hramove, gde je ranije bio episkop. Preobraženje je muški manastir u kome monasi nemaju materijalna dobra i žive po jerusalimskom tipiku, po kome žive i hilandarski monasi. Pod njegovom upravom su i dve obližnje svetinje, crkva Savinje i pećina Kađenica.
Vavedenje
Nalazi se pored samog magistralnog puta, osam kilometara od Čačka, na ulasku u klisuru. Po predanju su ga sagradili Sveti Sava i njegov otac Simeon, ali se po turskim izvorima prvi put pominje 1528. godine. Odlukom crkvenih vlasti 1933. manastirska crkva postala je parohijska za obližnja sela.
Vaznesenje
Na obroncima Ovčara, pretpostavlja se da je sagrađen u dvanaestom ili trinaestom veku. Do 1937. bio je u ruševinama, kada ga je obnovio vladika žički Nikolaj. U manastiru je postojala prepisivačka škola; po četvorojevanđelju prepisanom ovde 1570. može se pouzdano tvrditi da je u šesnaestom veku postojao. Do 2012. bio je ženski, a otada muški.
Svete Trojice
Nalazi se na zapadnim padinama Ovčara, u ataru dragačevskog sela Dučalovići. Prvi pouzdan pomen je sa početka sedamnaestog veka, sa natpisa na zapadnim vratima. Pred Drugi svetski rat obnovio ga je vladika Nikolaj; već 1941. dvaput je bombardovan. Tokom rata u njemu su boravili budući patrijarh Pavle i otac Justin Popović. Crkva je stradala i u zemljotresu 1965. godine.
Sretenje
Prema predanju, sa vrha Ovčara bačena je kruna, korona, pa se gledalo gde će pasti, da bi se tu gradila crkva. Po tome se brdo iznad manastira zove Koronjsko.
Ovo je prvi manastir koji sam posetio. Bilo je to 1964. godine, kada sam sa ocem pešačeći stigao iz Čačka do vrha Ovčara; povratak je vodio pored manastira. Kratko smo se zadržali u porti, poslužili se šećerom i vodom koju su nam ponudile kaluđerice, i nastavili put. Posetiću ga još pet-šest puta, praktično svaki put kad sam se na Ovčar peo peške. Poslednji put početkom ovog veka, ali sada je do njega vodio asfaltni put, porta je bila sređena a konak novoizgrađen.
Blagoveštenje
Pod Kablarom, na levoj obali, iznad same hidrocentrale. Arhitektonski elementi ukazuju da je mogao biti sazidan u vreme procvata raške škole, ali natpis iznad ulaznih vrata kaže da je hram podignut 1602. godine.
Ilinje
Na brdu iznad Blagoveštenja, podigli su ga blagoveštenjski monasi kao svoj metoh. Temelj ranije crkve mnogo je veći od današnje. Ikonostas je darovao sam vladika Nikolaj. Za sada nije „živi” manastir — u njemu nema monaha.
Jovanje
Do njega se može doći putem koji prati trasu stare uskotračne pruge. Prema nadgrobnim spomenicima smatra se da je postojao i pre Kosovskog boja. Stara crkva je 1954. potopljena prilikom izgradnje hidrocentrale Međuvršje. Vuk Karadžić je zapisao da je Jovanje bilo lavra iz koje se upravljalo ostalim manastirima u klisuri. Današnji manastir podignut je 1957. i po stilu je jedna od najlepših crkava u klisuri.
Nikolje
U podnožju Kablara, u ataru sela Rošci. Prema ikoni iz 1489. godine, koja se čuva u Narodnom muzeju, zna se da je postojao u petnaestom veku. Vuk je zabeležio da je u Nikolju nekada živelo i do tri stotine kaluđera.
U njemu je utočište nalazio narod krijući se od Turaka; među njima i Miloš Obrenović sa porodicom. Zato je 1817. u porti sagradio konak, koji se i danas zove po njemu.
Nikolje je bilo poznat prepisivački centar. Ovde je napisano i čuveno Nikoljsko jevanđelje, koje je tokom Prvog svetskog rata nestalo iz arhive Narodne biblioteke u Nišu. Kasnije se pojavilo u Dablinu, gde se i danas nalazi.
Uspenje Presvete Bogorodice
Najmlađa od svih svetinja u klisuri, na Jovanjskom brdu, vidljiva sa svih strana. Vuk Karadžić je 1820. zabeležio predanje da su više manastira na bregu ostaci nekakve kule koju zovu Gradina, i da je pod zvonarom bila pisarnica gde su se knjige pisale, a pod pisarnicom tamnica.
U turskim izvorima pominje se 1536. godine. Obnovio ga je vladika Nikolaj pred Drugi svetski rat, sa željom da na uzvišenju iznad Jovanja sagradi grobnicu sebi i potonjim žičkim episkopima. Gotovo pola veka stajala je prazna i zapuštena, kao metoh Jovanja. Dolaskom monahinje Naume za igumaniju, uz pomoć naroda, nastavljeni su radovi na crkvi, konaku i porti.
