U životu sam za mnoge stvari mislio da ima vremena. A godine su prolazile. Reklo bi se da sam proputovao svetom, a nisam video Srbiju. I sada, kada su me pristigle godine, rešio sam da konačno upoznam sopstvenu zemlju. Nemam neki plan, ali znam šta bih voleo da vidim. Trebaće mi samo malo dobrog zdravlja i kondicije.
Nedelja, 24. mart 2019.
Dankin odlazak na Dojran bio je prava prilika da se usput malo prošetam Srbijom. Trebalo je da je odvezem do Batočine, do restorana „Kapija Šumadije”, gde put Kragujevac–Batočina izlazi na auto-put. Sa nama putuju Nena Dašić i njihova koleginica Danijela iz Užica.
Stižemo pre autobusa iz Beograda, pa imamo vremena za kafu. Ubrzo stižu i putnici iz Kragujevca, a posle dvadesetak minuta i autobus, tako da putovanje može da se nastavi.
Sve vreme razmišljam kuda bih se vratio u Čačak. U mislima su mi dve mogućnosti, Levač ili Gruža. Nije mi prijatno da putujem sam, ali treba iskoristiti lep nedeljni dan. Dilemu brzo rešavam: čim sam prešao nadvožnjak, okrećem nalevo i upućujem se prema Jagodini. Dakle, cilj je proći Levač.
Bagrdan
Posle sela Miloševa stižem do Bagrdana, smeštenog na levoj obali Velike Morave. Ranije nisam prolazio ovuda, a toponim mi je poznat po istoimenom tesnacu, gde se između brda i Morave provlače auto-put i pruga.
Mesto na pola deli reka Osanica. Prilično je veliko i pruža se paralelno sa prugom. Zatim slede Donji Ribnik, Ribnik i Voljavče, pre nego što se stigne do Lipara, predgrađa Jagodine.
Na ulazu u Jagodinu stajem da podesim navigaciju. Nemam nameru da se zadržavam, hoću odmah prema Rekovcu. Iako u Jagodini nisam bio odavno, nije mi nešto ugodno da sam švrljam. Za obilazak ovakve destinacije treba imati društvo.
Očekivao sam da će me navigacija uputiti prema Gornjoj Sabanti, ali prolazim lošim putevima kroz Šantrovac, Lukar i Ursule, i konačno stižem u Rekovac. Ovde sam bio samo jednom, kada smo dolazili na sahranu Sašinom ocu. Mesto je nekako naduž, pa je teško odrediti gde mu je centar.
Kalenić
Na jednom skretanju uočavam putokaz za manastir Kalenić. Prolazim kroz Komarane, Motrić i Kaludru, i stižem do sela Prevešt, odakle je manastir na par kilometara.
Na parkingu ima svega nekoliko automobila. Već na prvi pogled vidi se da je oko manastira bilo radova. U porti vlada mir, nema nikoga. Samo na terasi konaka sedi par ljudi, ali iz daljine ne vidim ko su. Vrata na crkvi su zatvorena, pa ne pokušavam da uđem.
Manastir je ženski, posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice. Kao svoju zadužbinu podigao ga je protovestijar Bogdan, ugledni velmoža despota Stefana Lazarevića. Crkva je sagrađena u moravskom stilu, zidana i oslikana između 1407. i 1413. godine.
Oparić
Od Prevešta nastavljam ka Lepojeviću i Opariću. To selo je postalo poznato po Janku Brašiću, rodonačelniku srpskog naivnog slikarstva. Danas je poznato i po vinariji čija tradicija seže do osamnaestog veka.
Iz Oparića nastavljam prema Trsteniku. Ređaju se dobro poznata sela, Milutovac, Velika Drenova, Medveđa. Umesto da pređem Moravu i nastavim magistralom, putujem levom obalom. Razmišljao sam da skrenem do Ljubostinje, ali pošto je prošlo dva popodne, valjalo je požuriti kući.
Blizak susret
Ređaju se Bogdanje, Grabovac, Lozna, Ugljarevo i Čukojevac. I eto me u Vitanovcu, na putu Kraljevo–Kragujevac. Ovde imadoh „blizak susret” sa traktorom. Iako je izgledalo žestoko, posledice su bile malo ulubljena plastika i oštećen nosač prednje tablice.
Ulaz u Kraljevo od strane Kragujevca baš je onakav kakav treba da bude susret sa gradom te veličine, odvojene kolovozne trake sa rasvetom i travnjakom po sredini. Ovaj deo grada bio je nekadašnja industrijska zona; sada su ostale samo zidine i veliki dimnjak „Magnohroma” i spomenik u obliku aviona, kao sećanje na nekadašnju Fabriku aviona. Na tom prostoru sada je Fakultet za mašinstvo i građevinarstvo.
Najstarije poznato ime za Kraljevo je Rudo Polje; pod tim imenom se pominje 1476. u turskom katastarskom popisu. Osvajači su ime preveli na turski, a narod je to pojednostavljeno izgovarao, Karanovac. Na molbu meštana, posle krunisanja Milana Obrenovića za kralja u manastiru Žiča, ime je 19. aprila 1882. promenjeno u Kraljevo. Posle Drugog svetskog rata, 1949, preimenovano je u Rankovićevo, a staro ime vraćeno je 1955. godine.
Kroz moravska sela
U Adranima se odlučujem za put kroz moravska sela, Mrsać, Bapsko Polje, Goričane i Mršince. Prolazim pored kuće mog školskog druga Dula Ječmenića. Roditelji su mu pomrli, tako da on i sestra sada ređe dolaze u rodno selo.
Setih se davnog leta kada sam kao student proveo par dana kod njih u Mršincima. Kako je tada sve bilo obećavajuće. A mi bili mladi i bezbrižni. Sada kroz selo prolazi asfaltni put. Ali nema više žitelja. Stari su uglavnom pomrli, a mladi sreću potražili u gradu.
Put kroz Mršince izlazi na stari put Kraljevo–Čačak, nešto pre varošice Slatine. Ovde je malo življe, jer su tu škola, prodavnice i kafane. Pošto je već skoro tri popodne, žurim da što pre stignem kući. Ostalo mi je još desetak kilometara.