Sa godinama se bude sećanja i svakim danom ih je sve više. A onda se nađem u poziciji Buridanovog magarca: kom carstvu da se privolim? Jer sve to ima neku svoju patinu, lepotu i značenje, i nadam se da će i drugima biti zanimljivo. Obično se prepuštam slučaju: uvek se nađe neka iskra koja osvetli jedan životni trenutak, pa reči same krenu. Ponekad ih je teško zaustaviti.
Koš na tri metra i pet
Posle četrdeset pet godina Srbija je na mestu gde je Jugoslavija u košarci napravila jedan od svojih najvećih uspeha. Iako ćemo dve godine kasnije osvojiti i olimpijsko zlato, Manila je bila kruna jedne generacije. Možda se i mlađi sećaju prve petorke tog tima: Zoran Slavnić, Dragan Kićanović, Dražen Dalipagić, Željko Jerkov i Krešimir Ćosić.
Iako se i danas koš nalazi na tri metra i pet centimetara visine, današnja košarka je posve druga igra. I nije dobro porediti ta dva vremena, tada nije bilo „trojki”, a napad je trajao trideset sekundi. Uostalom, o ukusima se ne raspravlja.
Valja se podsetiti
Uspesi jugoslovenske košarke počeli su 1963. godine, srebrom u Rio de Žaneiru. A za moje interesovanje za košarku moglo bi se vezati nezvanično svetsko prvenstvo u Čileu 1966, kada je Jugoslavija osvojila prvo mesto. Već sledeće, 1967. godine, sa drugarima ću u dvorištu napraviti koš i on će narednih osamnaest godina biti mesto gde se okupljaju dečaci iz kraja, pokušavajući da imitiraju majstorije domaćih i stranih košarkaša.
I onda je konačno došla ta Ljubljana, gde ćemo u hali „Tivoli” osvojiti svetsku titulu. Godinu dana ranije Jugoslavija je oplakivala svog najboljeg košarkaša, Radivoja Koraća Žućka; bez njega je san o tituli izgledao neostvariv. U Minhen na Olimpijske igre 1972. otišli smo kao svetski prvaci, a vratili se kao peti sa gorkim ukusom posle poraza od Portorika, za koji će se ispostaviti da su im ključni igrači bili dopingovani.
Najvažnija sporedna stvar
Fudbal aktivno pratim već šezdeset godina. Te 1962. još su bili aktivni Puškaš i Di Stefano, koga su dugo smatrali najboljim igračem sveta. Usledila je decenija koju su obeležili Pele, Euzebio i Bobi Čarlton, pa Krojf i generacija holandskog totalnog fudbala. Fudbal je napredovao polako je nestajalo autsajdera, a broj igrača koji su ostavljali trag postajao je sve veći, pa bi bilo nepošteno nabrajati ih, jer bih sigurno nekog zaboravio.
Početak novog milenijuma obeležili su Mesi i Ronaldo, koji i dalje traju. Mesi je prošle godine sa Argentinom osvojio svetsku krunu, pa mnogi smatraju da je time i sebe okrunio kao najboljeg svih vremena. Drugi to osporavaju, zaboravljajući da se o ukusima ne raspravlja, i da je teško porediti današnje igrače sa onima od pre pola veka. A ne sme se zaboraviti ni okruženje; fudbal je ipak kolektivni sport.
Jedan potez
U vrednovanju učinka sve se više pozivamo na statistiku, pretrčani kilometri, postignuti golovi, razni parametri. A zaboravlja se da je dovoljan jedan potez da te igrač očara. Vredi se setiti Čehoslovaka Antonjina Panenke i njegovog gola iz penala protiv Zapadne Nemačke 1976. godine. Da nije bilo tog jedinstvenog načina izvođenja, teško da bi ga se danas iko sećao.
Kako bi to izgledalo
Ako se neko jednoga dana drzne da napiše istoriju svetskog fudbala, biće to ogromna knjiga. Jer da nije ratova, fudbal bi verovatno bio najvažnija stvar na svetu iako će mnogi reći: ipak samo sporedna.