Kad sam odlazio u penziju, rekao sam svojim mlađim kolegama: „Sada je došlo vreme da se radujem vašim, a ne sopstvenim uspesima.”
Ima dosta primera uspešnih bivših studenata. Jedan od njih je Dejan Nikolić iz sela Gostinica kod Užica. Već sedam godina je uspešan preduzetnik i vlasnik firme koja se prvenstveno bavi proizvodnjom mašina za obradu drveta. Posebno sam zadovoljan što je pod mojim mentorstvom uradio oba diplomska rada i tako okončao studije mehatronike na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku. Sa suprugom Željanom, koja je takođe moj diplomac, i dvoje male dece živi na porodičnom imanju, podalje od gradske vreve.
Odavno sam se kanio da ga posetim i vidim kako se može biti uspešan, a istovremeno relativno daleko od putnih pravaca, koji se danas pominju kao bitan preduslov uspešnog poslovanja.
Pošto se bliži jesen i kišno vreme, što može biti prepreka odlasku u ruralnu sredinu, odlučujem da iskoristim preostale dane, iako Sunce još uvek nemilosrdno prži. Društvo će mi praviti drugar i kolega Miško Kukić, koga to što Dejan radi jako zanima.
Utorak, 8. septembar 2026.
Iako smo planirali da na odredištu budemo što ranije, udovoljavamo Dejanovoj želji da dođemo oko petnaest sati, jer bi želela da me vidi i njegova supruga, koja radi kao profesor u Tehničkoj školi u Užicu. Zato iz Čačka krećemo u trinaest.
Dejan mi je preporučio da dođemo iz pravca Požege, preko sela Karan. Pošto je Miško vozač, njemu prepuštam da predloži rutu. Izabrao je da do Požege stignemo starom magistralom kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru. To i meni odgovara, jer tim putem, bar od Ovčara do Požege, nisam odavno prošao.
Kroz Požegu
Put prolazi kroz samu Požegu, kroz čije neke delove uopšte nisam prolazio, na primer kroz kraj gde se nalazi požeška crkva. Iako je građena pre manje od sto godina, svojom fasadom od sige ostavlja utisak, kao i prostrana, lepo uređena porta.
Dalje prolazimo pored železničke stanice. Požega je važno železničko čvorište: ovde se pruga Beograd–Bar spaja sa krakom koji preko Čačka vodi ka Kraljevu, a dalje prema Kragujevcu, Raškoj i Stalaću. U okviru stanice nalazi se i Muzej stare železnice, za koji ovog puta nemamo vremena.
Nastavljamo putem prema Karanu. Usput treba da prođemo kroz Lunovo Selo. Stara trasa uskotračne železnice dodirivala je atar tog sela, koje se nekada zvalo Dobrodol. Nažalost, danas je to prigradski deo Požege sa mnogobrojnim poslovnim objektima, tako da se obeležja nekadašnje pruge ne mogu uočiti.
Čekanje u pogrešnom selu
Kada smo stigli u centar Lunovog Sela, ja pomislih da smo već u Karanu. Pošto je dogovor bio da se nađemo tamo, Miško i ja čekamo Dejana u hladu ispred obližnje škole. Kada se Dejan javio, shvatamo da smo još uvek u Lunovom Selu, pa nastavljamo put.
Dejan nas sačekuje na terasi mesne kafane. Ljubazno nas nudi ručkom, ali se mi zadovoljavamo samo pićem.
Znamenitost ovog sela je bela crkva iz četrnaestog veka, jednostavne bele spoljašnosti po kojoj je i dobila ime.
Gostinica
Od Karana do Gostinice, tačnije do porodičnog doma Nikolića, ima nekih pet-šest kilometara. Put je prilično uzan, ali prekriven asfaltom. Ispočetka se penje, a kada smo se ispeli na venac brda počinje spuštanje. Prolazimo kroz voćnjake, dominira šljiva.
Poslednjih par stotina metara je posuto rizlom, koja je utabana. Dočekuje nas Željana sa decom. Dvorište je lepo sređeno, sa velikom porodičnom kućom. Parkiramo se ispred cilja našeg izleta, radionice u kojoj Dejan stvara.
Bili smo u prilici da vidimo gotovu CNC mašinu, spremnu za isporuku. Uz posluženje, kako dolikuje domaćinskoj kući, razgovor se vodi oko mašina koje Dejan pravi i oko iskustava sa studija na Fakultetu tehničkih nauka.
Zaključak sa povratka
Na povratku za Čačak kažem Mišku: „Eto, kad imaš kvalitetan proizvod, nije neophodno da živiš pored auto-puta da bi bio uspešan.”
Uz komentarisanje onoga što smo videli u Gostinici, stižemo nazad u Čačak.