Kablar – RASIN PERSONAL PORTAL

September 11, 2026September 11, 2026

Crkve i manastiri: Savinje, Kađenica, Rajinovac

Crkva Savinje

Crkva Svetog Save nalazi se u pećini na sredini planine Kablar. Do nje se može doći samo peške, strmom stazom. Preko puta, u podnožju Ovčara, nalazi se manastir Preobraženje, koji je nekada stajao tačno ispod ove crkve, ali je prilikom izgradnje pruge premešten na desnu obalu Zapadne Morave.

Po predanju, pećina je bila isposnica Svetog Save, koji je molitvom učinio da iz pukotine u steni poteče voda. Vodu je blagoslovio kao lekovitu; u narodu je poznata kao Savina voda. Crkva u pećini podignuta je 1938, ali je osveštana tek 1966. godine.

Kađenica

Kađenica se nalazi na desnoj obali Zapadne Morave, u blizini brane hidrocentrale Ovčar Banja. Pećina je površine oko pedeset kvadratnih metara; u njenom zidu probijen je prozor, tako da je dobro osvetljena. Ispred se nalazi veliki krst.

Za vreme Hadži Prodanove bune u pećinu se sklonio narod bežeći od Turaka. Turci su otkrili zbeg, na ulaz nagomilali granje i slamu i zapalili vatru, pa su se ljudi u pećini ugušili. Po kadu, odnosno dimu od koga su stradali, pećina je i dobila ime.

Kosti ubijenih ležale su tako sve do 1936. godine, kada su zalaganjem vladike žičkog Nikolaja Velimirovića sahranjene u dva kamena sarkofaga. Prilaz pećini uređen je pred početak Drugog svetskog rata, a ponovo 1991. godine.

Kako su manastiri nastali

Smatra se da su prvi manastiri u klisuri izgrađeni posle katalonske najezde 1307–1309. godine, kada su stradali manastiri na Svetoj Gori Atonskoj. Bežeći u dubinu Balkanskog poluostrva, srpski kaluđeri su ovde osnovali svoje manastire. Sledeći veliki talas usledio je posle Maričke bitke. Dolaskom Turaka ovi manastiri dobijaju nove uloge, čuvara duhovnosti i identiteta, ali i golih života, jer su se u klisuri, pećinama i oko manastira skrivali zbegovi.

Tridesetih godina prošlog veka mnoge od tih svetinja bile su u lošem stanju, pa su viđeni ljudi iz okolnih pet srezova pokrenuli akciju za obnovu, koju je blagoslovio episkop žički Nikolaj.

U literaturi je poznat i manastir Svetog Georgija, koji je verovatno bio na jugoistoku Ovčara. Njegov pečat čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu.

Rajinovac

Kada se pređe rečica Gročica, putokaz ukazuje na put kojim se stiže do manastira Rajinovac. Put povezuje Grocku i Umčare, prolazeći kroz Begaljicu i Pudarce. Na ulazu u Begaljicu skreće se levo i posle nepuna dva kilometra stiže na ulaz u manastir. Crkva se nalazi na uzvišenju, sa koga pogled puca na gročanske voćnjake, sve do Dunava.

Crkva je posvećena Rođenju Bogorodice. Prvi put se pominje u turskom popisu s početka šesnaestog veka, kao manastir Sveti Rajko. Prvobitna crkva nije sačuvana; ranije su više puta rušene i obnavljane. Današnja je jednostavna izdužena građevina usred prilično velikog i lepo uređenog dvorišta, zidana od lomljenog i tesanog krečnjaka i peščara.

Ikonostas je rad nepoznatog autora s kraja devetnaestog veka, prenet u manastir iz kapele Vojne bolnice u Beogradu 1952. godine. Na manastirskom groblju je avgusta 2019. sahranjen pisac Gordan Mihić.

September 11, 2026September 11, 2026

Crkve i manastiri: Srpska Sveta Gora

Na području Srbije postoji nekoliko lokaliteta poznatih po tome što se na njima nalazi veći broj manastira. Među njima su svakako najpoznatiji Kosovo i Metohija, Fruška gora i Ovčarsko-kablarska klisura.

Klisura koju je Zapadna Morava prosekla između Ovčara i Kablara jedna je od najlepših u Srbiji. U njoj se danas nalaze i dva veštačka jezera, napravljena posle Drugog svetskog rata za potrebe hidrocentrala. U centralnom delu, ispod Kablara i uz samu reku, nalazi se termalna banja koja je od davnina privlačila bolesnike.

U takvom predelu, kroz koji vijuga magistralni put što povezuje centralnu Srbiju sa zapadnom i dalje sa Crnom Gorom i Hercegovinom, smestilo se deset manastira i dva sveta mesta. Zbog prirode i tolikog broja manastira, ovaj kraj se u narodu često naziva Srpska Sveta Gora.

Na desnoj strani Zapadne Morave su Vavedenje, Vaznesenje, Preobraženje, Svete Trojice i Sretenje. Na levoj Blagoveštenje, Ilinje, Jovanje, Nikolje i Uspenje. Uz njih, tu su i crkva Savinje, posvećena Svetom Savi, i crkva-pećina Kađenica.

Za razliku od manastira podizanih pre dolaska Turaka, koje su gradili vladari i velikaši, manastire u ovoj klisuri gradio je narod, pa im se ktitori uglavnom ne znaju.

Preobraženje

Ovčar i Kablar — *Pogled sa Kablara na manastir Preobraženje*

Manastir je 1910. premešten sa mesta ispod litica Kablara, zbog izgradnje pruge Čačak–Višegrad; tamo gde je prvobitno stajao sada je železnička stanica Ovčar Banja. Prvi pomen u pisanim izvorima je iz 1525. godine.

Obnovu je 1938. pokrenuo episkop Nikolaj, sa željom da novi manastir podseća na ohridske hramove, gde je ranije bio episkop. Preobraženje je muški manastir u kome monasi nemaju materijalna dobra i žive po jerusalimskom tipiku, po kome žive i hilandarski monasi. Pod njegovom upravom su i dve obližnje svetinje, crkva Savinje i pećina Kađenica.

Vavedenje

Nalazi se pored samog magistralnog puta, osam kilometara od Čačka, na ulasku u klisuru. Po predanju su ga sagradili Sveti Sava i njegov otac Simeon, ali se po turskim izvorima prvi put pominje 1528. godine. Odlukom crkvenih vlasti 1933. manastirska crkva postala je parohijska za obližnja sela.

Vaznesenje

Na obroncima Ovčara, pretpostavlja se da je sagrađen u dvanaestom ili trinaestom veku. Do 1937. bio je u ruševinama, kada ga je obnovio vladika žički Nikolaj. U manastiru je postojala prepisivačka škola; po četvorojevanđelju prepisanom ovde 1570. može se pouzdano tvrditi da je u šesnaestom veku postojao. Do 2012. bio je ženski, a otada muški.

Svete Trojice

Nalazi se na zapadnim padinama Ovčara, u ataru dragačevskog sela Dučalovići. Prvi pouzdan pomen je sa početka sedamnaestog veka, sa natpisa na zapadnim vratima. Pred Drugi svetski rat obnovio ga je vladika Nikolaj; već 1941. dvaput je bombardovan. Tokom rata u njemu su boravili budući patrijarh Pavle i otac Justin Popović. Crkva je stradala i u zemljotresu 1965. godine.

Sretenje

Prema predanju, sa vrha Ovčara bačena je kruna, korona, pa se gledalo gde će pasti, da bi se tu gradila crkva. Po tome se brdo iznad manastira zove Koronjsko.

Ovo je prvi manastir koji sam posetio. Bilo je to 1964. godine, kada sam sa ocem pešačeći stigao iz Čačka do vrha Ovčara; povratak je vodio pored manastira. Kratko smo se zadržali u porti, poslužili se šećerom i vodom koju su nam ponudile kaluđerice, i nastavili put. Posetiću ga još pet-šest puta, praktično svaki put kad sam se na Ovčar peo peške. Poslednji put početkom ovog veka, ali sada je do njega vodio asfaltni put, porta je bila sređena a konak novoizgrađen.

Blagoveštenje

Pod Kablarom, na levoj obali, iznad same hidrocentrale. Arhitektonski elementi ukazuju da je mogao biti sazidan u vreme procvata raške škole, ali natpis iznad ulaznih vrata kaže da je hram podignut 1602. godine.

Ilinje

Na brdu iznad Blagoveštenja, podigli su ga blagoveštenjski monasi kao svoj metoh. Temelj ranije crkve mnogo je veći od današnje. Ikonostas je darovao sam vladika Nikolaj. Za sada nije „živi” manastir — u njemu nema monaha.

Jovanje

Do njega se može doći putem koji prati trasu stare uskotračne pruge. Prema nadgrobnim spomenicima smatra se da je postojao i pre Kosovskog boja. Stara crkva je 1954. potopljena prilikom izgradnje hidrocentrale Međuvršje. Vuk Karadžić je zapisao da je Jovanje bilo lavra iz koje se upravljalo ostalim manastirima u klisuri. Današnji manastir podignut je 1957. i po stilu je jedna od najlepših crkava u klisuri.

Nikolje

U podnožju Kablara, u ataru sela Rošci. Prema ikoni iz 1489. godine, koja se čuva u Narodnom muzeju, zna se da je postojao u petnaestom veku. Vuk je zabeležio da je u Nikolju nekada živelo i do tri stotine kaluđera.

U njemu je utočište nalazio narod krijući se od Turaka; među njima i Miloš Obrenović sa porodicom. Zato je 1817. u porti sagradio konak, koji se i danas zove po njemu.

Nikolje je bilo poznat prepisivački centar. Ovde je napisano i čuveno Nikoljsko jevanđelje, koje je tokom Prvog svetskog rata nestalo iz arhive Narodne biblioteke u Nišu. Kasnije se pojavilo u Dablinu, gde se i danas nalazi.

Uspenje Presvete Bogorodice

Najmlađa od svih svetinja u klisuri, na Jovanjskom brdu, vidljiva sa svih strana. Vuk Karadžić je 1820. zabeležio predanje da su više manastira na bregu ostaci nekakve kule koju zovu Gradina, i da je pod zvonarom bila pisarnica gde su se knjige pisale, a pod pisarnicom tamnica.

U turskim izvorima pominje se 1536. godine. Obnovio ga je vladika Nikolaj pred Drugi svetski rat, sa željom da na uzvišenju iznad Jovanja sagradi grobnicu sebi i potonjim žičkim episkopima. Gotovo pola veka stajala je prazna i zapuštena, kao metoh Jovanja. Dolaskom monahinje Naume za igumaniju, uz pomoć naroda, nastavljeni su radovi na crkvi, konaku i porti.

September 8, 2026September 8, 2026

Izleti za dušu: Na dohvat ruke, a …

Oni su simbol naše male varoši, a opet nam je Ovčar uvek nekako bliži. A Kablar nas tako mami zbog pretpostavljenog pogleda na moravske meandre.

Jedini put sam se na Kablar popeo pre više od četvrt veka, 1992. godine, i to peške. U međuvremenu su stigle godine, ali nije iščilela želja za avanturom. I tako se, skoro neočekivano, Danka i ja nađosmo na putu za vrh Kablara.

Nedelja, 31. mart 2019.

Dok smo jezdili put Riđaga, u glavi mi se motala ideja o odlasku na Kablar. U selu smo se zadržali relativno kratko, pa predložih da krenemo put Ovčar Banje i negde usput popijemo piće. Sunčan i topao dan izmamio je mnoge Čačane, a tu su i putnici namernici, tako da u restoranu „Plaža” i na splavovima nije bilo mesta.

Međuvršje — *Pogled na restorane “Plaža” i “Santa Marija”*

Zato iskoristih priliku i predložih da se uspnemo na Kablar, putem koji iza tunela „Mečkovo brdo” vodi na tu stranu. Danka se neočekivano lako složi.

Već od samog skretanja uočavamo da su u toku radovi na proširenju puta ka Rošcima. Dobar deo brda je skinut, a već se postavljaju i ivičnjaci. Tako je nekih tri-četiri kilometra, posle čega se nastavlja uzak asfaltni put koji i nije preterano oštećen. Mora se voziti pažljivo, jer je prilično opterećen, usput smo sreli nekoliko automobila čiji su putnici verovatno imali iste namere kao mi.

Hiljadu kazana

Na ovom pravcu nema mnogo kuća, praktično sve do prilaza vrhu, gde su se smestile kuće familije Čvrkić. Tu je i kazandžijska radnja Milana Čvrkića, koji je zanat nasledio od oca i dede. Kažu da je to jedina kazandžijska radnja na potesu od Kruševca do Valjeva. U njoj je za šezdeset godina postojanja napravljeno oko hiljadu kazana.

Kola ostavljamo gde i većina posetilaca. Tabla kaže da do vrha ima šeststo metara. Sigurno je to više, ali se ipak hrabro upućujemo uzbrdo. Ne žurimo. Usput srećemo one koji su već bili na vrhu, a jedna grupa mladih nas pretiče i ubrzano ode. Stižemo do zaravni na kojoj ima klupa za odmor, pa ne propuštamo tu priliku.

Kota 889

Konačno stižemo na vrh, na kotu osamsto osamdeset devet metara, gde je postavljen stub sa mesinganom pločom na kojoj su označeni vrhovi Srbije i njihove visine. Pred nama puca pogled na Ovčar, Ovčar Banju i dolinu Morave.

Na vrhu je priličan broj izletnika. Ovog puta uglavnom mlađih od nas, pa nam nekako prija što smo uspeli u poduhvatu.

Pogled malo kvari instalacija mobilne telefonije, za čije je potrebe izgrađen i objekat koji je naružio ambijent.

Iza njega se nalazi vidikovac sa koga puca pogled na meandre Zapadne Morave i na čačansku kotlinu. Vidikovac je uređen i ima zaštitnu ogradu, ali znatiželjnici ipak silaze na strme kablarske stene, valjda da bi napravili bolje fotografije.

Predivan pogled sa planine, pogotovu kad je vreme lepo a nije preterano toplo, prosto je očaravajući. Osećaj je takav da se želi što duže ostati. Ugođaj malo kvari izmaglica.

Silazak kroz Caganje

Ponekad silaženje bude teže od uspona, ali ovog puta nije. Brzo stižemo do kola, a onda počinje spuštanje niz Kablar, ali stranom koja pripada ataru sela Rošci.

Silaskom u dolinu Kamenice izlazimo na put koji od Čačka vodi Gojnoj Gori. Deo Rošca u dolini poznat je pod nazivom Caganje. Odavde, iz familije Maslać, potiče Dankina baba po majci Krstina. Vozeći se pored Kamenice, Danka pokušava da se seti gde su kuće njenih rođaka.

Vozim polako, pa tek sada uočavam mnogobrojne vikendice pored Kamenice. Neke su baš velike i arhitektonski sređene, a poneka čak ima i bazen. Pre tridesetak godina ovde smo dolazili na kupanje, kada je važilo mišljenje da je Morava zagađena.

Uskoro ulazimo u atar Prijevora. Prolazimo pored stare škole u koju je išla Dankina majka. Brzo stižemo do Trbušana, danas već predgrađa Čačka. A onda smo začas kući.