Šetamo se duž Širokog sokaka upoznajući znamenitosti Bitolja. To su Sahat-kula, ili Saat-kula, kako kažu Makedonci, Ajdar-kadi, Jeni i Isak džamija, crkva Svetog Dimitrija. Na kraju sedamo na terasu hotela „Epinal” na kafu sa ratlukom. Nažalost, konobar donosi samo kafu, bez „lokumčeta”, iako je pri naručivanju potvrdio da ono obavezno ide uz kafu.
Cvetan nas vraća do Fakulteta gde su nam ostala kola, i opraštamo se sa Bitoljem žureći put Skoplja.
Tri po tri godine
S obzirom na to da se konferencija ICEST održava kao trijenale, postalo je uobičajeno da svake treće godine dolazim u Ohrid. Jednostavno, tradicija je da Tehnički fakultet iz Bitolja konferenciju organizuje na Ohridskom jezeru. To pruža priliku da ponovo posetim i sam Bitolj.
Ovoga puta sam na konferenciju putovao sa Dejanom i Vladimirom. Pošto se Vladimir vratio dan ranije, u povratku putujemo samo Dejan i ja. Dejan nikada nije bio u Bitolju, pa je to bio razlog više da svratimo i malo prošvrljamo po gradu.
Pre nego što smo se našli na Širokom sokaku, pokušao sam Dejanu da pokažem i druge delove grada. Nažalost, zalutasmo u uskim uličicama. Nekako se dokopasmo ulice Makedonska falanga, u kojoj se nalaze Železnička stanica i Tehnički fakultet. S druge strane ulice je Gradski park, a iza njega takozvana Gradska promenada, koju Bitoljčani popularno zovu Infarkt staza. Promenada se nastavlja na glavnu ulicu, čiji je zvanični naziv Maršala Tita, ali je svi zovu Širok sokak.
Pošto smo se parkirali, šetamo. Ovde se nalaze brojne prodavnice, restorani, opera, galerije, kafići i klubovi. Tu su i arhitektonski simboli grada, nasleđe staro nekoliko vekova. Šetnju završavamo na Trgu Magnolija, na kome se nalazi statua Filipa Drugog Makedonskog. Širok sokak se proteže i dalje, sve do Bulevara 1. maj, koji ide obalom reke Dragor. Pored spomenika Filipu, na trgu su i Sahat-kula i dve džamije, Ajdar-kadi i Jeni.
Pošto je podne već prošlo, a čeka nas dug put do Čačka, dalje se ne zadržavamo. Iako nas neodoljivo mame kafići duž Širokog sokaka.
Makedonsko trijenale
Bitolj i mene je opet povezala famozna brojka tri, jer sam se na Širokom sokaku ponovo našao kroz tri godine. Opet je to bilo na povratku iz Ohrida; konferencija ICEST bila je samo povod da se ponovo prošetam pored jezera. Konačno mi je ovoga puta društvo pravila Danka.
Ka Čačku krećemo u nedeljno jutro, pa imamo prilike da vidimo da je život ovde pomalo usporeniji nego kod nas. U duhu punog liberalizma, kod nas nedeljom sve radi kao i svakog radnog dana. Ovde to nije slučaj. Planirali smo da se Cvetanu javimo tek pošto doručkujemo, ali nikako ne uspevamo da nađemo pekaru. Zato doručak obavljamo u kafiću „Bure” na Trgu Magnolija.
Po običaju, sunčano i toplo nedeljno jutro izmamilo je ljude, koji uveliko kafenišu po kafićima duž Širokog sokaka. Srećom, nedelja je, pa sam parking našao brzo, i to nasred Širokog sokaka. Kao i kod nas, nedeljom je besplatan.
Pre nego što smo doručkovali i pre nego što sam se javio Cvetanu, prošetali smo gradskom pešačkom zonom. Posle zajedničke šetnje sa Dragicom i Cvetanom, preostalo nam je da popijemo kafu i ispričamo se. Bitolj napuštamo u nadi da neće proći ponovo tri godine do novog susreta.
U trenutku kada ovo pišem, navršavaju se te tri godine. Planiram da se ove godine ponovo uputim na jug Balkana. Makar da ne izneverim tradiciju.