Mesec dana ranije, sticajem okolnosti, propustili smo priliku da posetimo varošicu Draginac. Prilika da to popravimo pružila se vrlo brzo.
Polovina oktobra, tačnije 14. oktobar, važan je dan za ovaj kraj. Toga dana su pre sedamdeset osam godina nemački okupatori ovde streljali skoro tri hiljade žitelja, pa se u Dragincu održava pomen streljanima. A ova godina je dodatno značajna, jer osnovna škola „14. oktobar” proslavlja sto osamdeset godina postojanja. Pošto je Đuka jedan od najuspešnijih đaka te škole, uspeo sam nekako da ga nagovorim da se ponovo uputimo u dolinu Jadra.
Ponedeljak, 14. oktobar 2019.
Ovogodišnji oktobar je baš topao, pravo miholjsko leto, tako da mnogo ne razmišljamo o tome kako će nas vreme pratiti tokom današnje posete Jadru i Pocerini.
Na današnji dan Nemci su u Dragincu, Jarebicama, Velikom Selu, Cikotama, Koreniti i okolnim selima započeli streljanje lokalnog stanovništva. Streljanje se produžilo do 19. oktobra i život je izgubilo dve hiljade devetsto pedeset ljudi. Najmlađa žrtva je imala tri dana.
Usput sam se nadao da ću ponovo videti svog školskog druga Zorana Avramovića, koji je rodom iz Jarebica i takođe je u Dragincu išao u osnovnu školu.
Šta je prethodilo
Draginačka tragedija nije mnogo poznata u Srbiji.
Teritorija Zapadne Srbije bila je u ranu jesen 1941. oslobođena od nemačkog okupatora. U nameri da tu ponovo zavede okupacionu vlast, nemački vojni vrh je odlučio da ustanak uguši. Za glavnokomandujućeg je postavljen general Franc Beme, a izvršenje zadatka povereno 342. pešadijskoj diviziji, povučenoj sa fronta u Francuskoj, i 125. pešadijskom puku, dotad angažovanom u Grčkoj.
Naredba načelnika Štaba Vrhovne komande, feldmaršala Vilhelma Kajtela, izdata 16. septembra, propisivala je da se pri prvoj pojavi nemira bez odlaganja primene najoštrije mere. U njoj se izričito kaže da jedan ljudski život u tim zemljama često ne vredi ništa i da se zastrašujuće dejstvo može postići samo neobičnom svirepošću, pa se kao odmazda za jedan život nemačkog vojnika uzima smrtna kazna za pedeset do sto ljudi.
Šef Uprave Bemeovog štaba, Harold Turner, bio je još precizniji: da se krajnjom bezobzirnošću postupi bar u jednom mestu, kako bi se time zastrašili ostali delovi Srbije, i da kaznu mora iskusiti celokupno stanovništvo, a ne samo muškarci. U istim naredbama stoji i da streljane treba zakopavati na usamljenim mestima i sprečiti postavljanje krstova na grobove, da se ne stvaraju mesta hodočašća.
Objave koje nisu izdate
Prve nemačke trupe došle su u Draginac 11. oktobra oko jedanaest časova. Tog i sledećeg dana nisu ispoljavale neprijateljstvo prema stanovništvu.
Muškom stanovništvu su putem letaka bacanih iz aviona, ali i preko kurira i viđenijih ljudi, poručivali da dođu u Draginac i uzmu „objave”, potvrde sa kojima se kasnije mogu slobodno kretati. Lakoverni su se odazivali i dolazili u Draginac, ali nisu dobijali nikakve objave: odmah su hapšeni i zatvarani.
Prvo masovno ubijanje izvršeno je 13. oktobra popodne, kada je izdvojena grupa od oko sto dvadeset ljudi i streljana na desnoj obali rečice Trnavice. Streljanje preostalih zatvorenika nastavljeno je i naredna dva dana.
Pošto u Dragincu nisu imali toliko zatvorenika i kvota nije mogla biti namirena, nemački vojnici su 16. oktobra krenuli u „čišćenje” Siminog Brda, Filipovića, Velikog Sela i Jarebica. Istu sudbinu doživelo je stanovništvo Korenite sedamnaestog i Cikota devetnaestog oktobra. Pored domaćeg stanovništva, u tim selima ubijen je i veliki broj izbeglica iz Slavonije, Srema i Mačve, koje se, bežeći ispred nemačke vojske, sklonilo kod rodbine i prijatelja. Zbog toga broj žrtava nikada nije mogao biti utvrđen sa potpunom tačnošću.
Svečanost
Sama svečanost se uglavnom odvija po ustaljenom šablonu, parastos, govori prisutnih političara i kratak kulturno-umetnički program. Dan je lep i topao, pa se okupilo dosta građana. Ne ostajemo do kraja, već se upućujemo u varošicu i školu.
Osnovna škola u Dragincu osnovana je 1839. godine, u vreme kada je u Srbiji postojalo dvadeset državnih i pedeset šest opštinskih škola. Pored nove zgrade, otvorene 1983, nalazi se i zgrada stare škole. Prilično je zapuštena, iako je tipična za školsku arhitekturu s kraja devetnaestog veka; napravljena je 1892. i najstarija je sačuvana zgrada u Dragincu.
Četrnaest doktora nauka
Priredba se održava u školskom holu. Đuka je jedan od đaka koji su napravili stručnu i akademsku karijeru. Škola je iznedrila četrnaest doktora nauka. Pored Đuke, svečanosti su prisustvovali i profesori Dobrivoje Tošković sa Arhitektonskog fakulteta i Slobodan Aleksić sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.
Pored stalne postavke, u okviru koje su na panou fotografije doktora nauka koji su završili ovu školu, povodom jubileja organizovana je i izložba o istoriji škole, koja traje skoro dva veka.
Posle programa bivamo posluženi ručkom, pa se malo družimo sa Đukinim zemljacima i poznanicima.
Tekeriš
Putem kroz draginačka sela spuštamo se do regionalnog puta koji od Zavlake vodi prema Šapcu. Na njemu je selo Tekeriš, gde je podignuta spomen-kosturnica posvećena Cerskoj bici. Ovde su se vodile najžešće borbe, u noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine.
Centralni deo spomenika izgrađen je od neobrađenih kamenih blokova, u vidu gromade koja izlazi iz zemlje. Na vrhu je bronzani orao sa raširenim krilima i lovorovim vencem. Oko kosturnice su 2003. godine postavljene biste Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića, Petra Bojovića i Pavla Jurišića Šturma.
Posle obilaska nastavljamo ka Šapcu, a onda se upućujemo za Beograd putem preko Obrenovca. Za nama je ostajao još jedan prelep jesenji dan i lep izlet u kome smo se još jednom susreli sa istorijom.