Litohoro i Meteori
Naredni dani konačno donose lepo vreme i puno sunca. Trudimo se da to iskoristimo, ali i da obilazimo okolinu. Jedno veče odlazimo do Leptokarije, tridesetak kilometara južnije; čini nam se da je plaža lepša od naše, sitan šljunak i dublje more.
Na padinama Olimpa nalazi se gradić Litohoro. Mesto je simpatično i deluje smireno posle vreve pored mora. Ima lep park sa neizbežnom kamenom fontanom, što je ovde izgleda običaj, i zanimljivu crkvu.
Boravak koristimo i za odlazak na Meteore, treća je to moja poseta. Biramo put od Katerinija preko Elasone, koji je nešto kraći, ali lošiji, naročito na obroncima Olimpa. Ipak, stižemo za dva i po sata i obilazimo Veliki Meteor.
U povratku pokušavamo da svratimo u Larisu, ali ne uspevamo da nađemo parking, a ni da se snađemo gde je centar. Grad deluje uspavano na četrdeset stepeni, koliko pokazuje termometar na jednoj apoteci.
Iz Olympic Beacha se vraćamo posle sedamnaest umesto planiranih dvadeset dana. Oseti se malo sentimentalnosti, iako ovaj boravak u Grčkoj na mene nije ostavio poseban utisak. Da nije bilo izleta, možda bi letovanje bilo neuspešno.
Sarti, 2007.
Boravak u Olympic Beachu bio je pomalo razočaravajući, pre svega zbog plaže prepune trave. Osim toga, samo mesto nema previše duše, što je za turističko mesto veoma važno. Zato smo se vratili Halkidikiju, ovoga puta na drugi prst, Sitoniju. Odredište je Sarti, mestašce na istočnoj obali sa pogledom na Svetu Goru i vrh Atos.
Ovo je bilo prvo letovanje u špicu sezone, krenuli smo tačno na polovini jula. Na put smo pošli pod utiskom pogoršanja dedinog stanja, pa je Danka pomalo nevoljno krenula.
Nema smisla, ima razloga
Prvi odmor pravimo kod motela „Nais”, gde otkrivamo da su sve površine zauzete, to je jedno od najvažnijih odmorišta turskih porodica koje idu kući na odmor.
Na pumpi na izlazu iz Vranja točim gorivo i raspitujem se za put preko prelaza Prohor Pčinjski. Na pitanje ima li smisla ići tuda, dobijam odgovor:
„Nema smisla, ima razloga.”
Dok se spuštamo serpentinama ka manastiru, podsećam se boravka u njemu iz 1993. godine, kada je ovde održana konferencija „Jupiter”.
Sarti
Brzo nalazimo kuću „Atina”, gde je naš mali, ali nov i dobro opremljen apartman, na kraju starog dela Sartija. U Sartiju je sve nekako na dohvat ruke.
Plaža je lepa, ali često duva vetar i tada se pojavljuju prilično veliki talasi, koji znaju da povuku kupača u dubinu. Aleksandri i meni pružaju priliku da se bacamo u talase u plićaku.
Nažalost, letovanje protiče pod utiskom dedine bolesti i toplo-hladno vesti koje o tome stižu iz Čačka.
Poslednji bastioni
Tokom boravka pravimo dva izleta, do Neos Marmarasa i do Uranopolisa. Kupamo se i na lepoj plaži u gradiću Jerisosu.
Na Atosu se nalazi Sveta Gora, tako da su Uranopolis i Jerisos praktično poslednji bastioni civilizacije. To su mesta odakle polaze brodovi koji hodočasnike i monahe odvode u tu jedinstvenu monašku republiku.
Temperatura povremeno prelazi četrdeset stepeni. Tada je teško naći mesto na kome se čovek oseća prijatno, pogotovu noću. U komšiluku nam je i noćni klub; pored glasne muzike, u jutarnjim satima budi nas i grmljavina motora.
Epilog
Poslednjeg dana javljaju nam iz Čačka da je deda posle dijalize zadržan u bolnici. Iako predlažem da odmah krenemo, vesti nas malo umiruju, pa krećemo posle punog letovanja.
Do granice nas prate problemi sa kolima Miloševića, poslednjih pedesetak kilometara ih šlepujem. Neposredno pred granicom kida se sajla i mi nastavljamo. Kroz Makedoniju nas prati paklena vrućina, u Demir Kapiji bukte požari. A Srbija nas dočekuje najvišom temperaturom otkako se ona meri.
Po stizanju u Čačak odlazimo u bolnicu.
Tako se završilo uzbudljivo letovanje. Ne toliko što je bilo zanimljivo, koliko zbog događaja koji su ga pratili.